Posted on 14 okt 2018

/ off

MAROKO – Marakeš (Marrakech)

MARAKEŠ

Pripovedači iz crvenog grada

Pri pomenu reči “Maroko”, većina obično prvo pomisli na Marakeš (Marrakech), četvrti najveći grad u zemlji i jednu od turističkih prestonica. Osnovan u XI veku od strane Almoravida i proglašen glavnim gradom koji su u XII veku osvojili Almohadi, osim Fesa, Meknesa i Rabata jedan je od ukupno četiri prestona, carska grada. Među turistima danas važi za najpopularniji arapski grad Maroka. “Crveni grad”, kako ga još nazivaju zbog boje zemlje od koje su sazidane njegove kuće, unekoliko se razlikuje od mesta koja su bliža marokanskoj berberskoj kulturi. Inače, reč Marakeš je berberskog porekla i znači “Zemlja bogova” (Amur n kush)..U Marakešu, u večernjim časovima ne propustite najveći trg Afrike – Đema ili Džema el-Fna (Jemaa el-Fnaa – UNESCO), dnevni šoping u medini (UNESCO), palatu Bahiju (El Bahia), ostatke palate El Badi i Saadijske grobnice (Saadian Tombs – UNESCO) i imanje čuvenog francuskog modnog kreatora Iv Sen Lorana (Yves Saint Laurent) – Baštu Mažorel (Jardin Majorelle).

Jutro nad medinom u Marakešu © Ivana Dukčević

Džamijia Kutubija (Koutoubia), XII vek © Ivana Dukčević

Prodavnica začina, sapuna, krema i narodnih lekova u medini Marakeša © Ivana Dukčević

Žuti nar, najčešći u Maroku © Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja 2“ (ISBN 978-86-82136-01-9) u izdanju Media Sfere, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević) i izdavača (Media Sfera: Gordana Radisavljević-Jočić).

Imanje sa baštom Mažorel, čuvenog modnog kreatora Iv Sen Lorana (Jadrin Majorelle)

Palata El Bahija (El Bahia) © Ivana Dukčević

Bab Agnaou, najčuvenija kapija medine Marakeša (XII vek) © Ivana Dukčević

Rijadi, etno-hoteli u centru marokanskih medina © Ivana Dukčević

Svitanje nad medinom u Marakešu © Ivana Dukčević

u saradnji sa

www.mangatrip.rs

Osim do najvećeg aerodroma u zemlji – u Kazablanki, većina stranaca do Maroka stiže letovima do Marakeša. Od kada je 2008. renoviran, Aerodrom Marakeš – Menara (Marrakech – Menara Airport) jednim delom napaja se solarnom energijom i vizuelno je pravo moderno umetničko delo. Krive linije prepliću se sa pravim, prosečene rupicama u maniru andalužanskih geometrijskih šara, modom koju su u srednjem veku nešto severnije – u Andaluziji, s druge strane Gibraltarskog moreuza, započeli Mavari. Andalužanske bašte i palate južne Španije bile su inspiracija onim koje su Mavari kasnije zidali u Maroku, kada su početkom Rekonkiste (špansko ponovno osvajanje teritorija centralne i južne Španije, od Mavara) bili proterani iz njihove bivše domovine. Napustivši Al Andaluz kojim su vladali sedam vekova, mnogi od njih naselili su se južno od Gibraltara, u današnjem Maroku.

Aerodrom Marakeš – Menara © Ivana Dukčević

U Marakešu, posetili smo najčuveniju palatu u andalužanskom stilu u ovom gradu – El Bahiju (El Bahia Palace). Iako potiče iz XIX veka, palata neobično podseća na čuvenu Alhambru (Al-hamra – “Crvena”) u Granadi, u Španiji. Andalužanski asulehosi (azulejos – oslikane, gleđosane keramičke pločice), ovde su marokanski “zeliž” (zelij) – gleđosane pločice u pretežno plavoj, zelenoj i okerasto-smeđoj boji, koje se prepliću sa duborezom ukrašenim stilizovanim arapskim pismom i umetnošću intarzije sedefa u drvetu (marquetería). Dekoraciju palate čine zasečeni lukovi i božanstvene unutrašnje bašte sa drvećem palmi, pomorandži i banana, i svi zajedno neodoljivo podsećaju na raskošne a ipak svedene oblike mavarske arhitekture najjužnije španske pokrajine.

Palata El Bahija (El Bahia) © Ivana Dukčević

Dvorište Palate El Bahije, neobično podseča na Alhambru u Granadi (Španija)

U neposrednoj blizini, arhitekturu Al Andaluza zatekli smo u nekoliko vekova starijim grobnicama dinastije Saadi (Saadian Tombs – UNESCO) iz XVI veka, obloženih šarenim pločicama. Grobnice pripadaju članovima familije najčuvenijeg saadijskog vladara Ahmada al-Mansura, velikog poklonika nauke, matematike, kaligrafije i literature. Velelepni kompleks u andalužanskom stilu smestio se nadomak visokih, delimično oštećenih zidina podignutih od tipične marokanske crvene zemlje, na mestu gde je nekada stajala veličanstvena Al-Mansurova palata El Badi, koja je danas u ruševinama. Al Mansur je vladao Marokom od 1578. do svoje smrti 1603. godine. Potonji vladari Marakeša – dinastija Aluita, koji su vlast preuzeli od dinastije Saadi, porušili su El Badi i delove palate iskoristili kao građevinski materijal za podizanje njihove nove prestonice – grada Meknesa. Zatrpavši Saadijske grobnice, ostavili su ih neoštećene iz straha ali i predostrožnosti od kletve, loše sreće u slučaju skrnavljenja. Kada su 1917. ponovo otkrivene, grobnice su pronađene netaknute.

Zanimljivo je da su nadomak obala Katalonije u Španiji, tri godine pre stupanja Al-Mansura na vlast osmanlijski gusari oteli španski brod na kojem je kao član posade plovio još uvek nepoznati iako već sredovečni Migel Servantes (pročitajte u postu o Alkali de Henares, rodnom mestu čuvenog pisca). Osmanlije su oteti brod usmerile ka Alžiru gde je u tamošnjoj prestonici, sa ostatkom posade budući drugi najčuveniji pisac svih vremena proveo u zatvoru – u ropstvu pet godina, sve do 1580. godine kada je za njega plaćen otkup. Kada je već kao starac pisao Don Kihota (ili od nedavno, pravilnije – Don Kihotea), Servantes je u romanu opisao i neke detalje iz svog petogodišnjeg zarobljeništva.

Saadijske grobnice (Saadian Tombs) © Ivana Dukčević

Saadijske grobnice (Saadian Tombs) i ostaci zidina palate El Badi © Ivana Dukčević

U okviru medine Marakeša, nalazi se najveći trg, ili plato Afrike – Džema ili Đema el Fna (Jemaa el-Fnaa), koji je tokom dana relativno prazan, delimično ispunjen tezgama prodavaca urmi različitih vrsta i veličina, i svežih sokova od ceđenog voća čiju kombinaciju na licu mesta izabirate, od mnoštva voća izloženog na tezgi. Tu su i trgovci suvenirima, prodavci kućnih ljubimaca – majušnih kameleona i kornjača u kavezima, i po neki Berberin u nacionalnoj nošnji koji udara u velike činele – privlačeči pažnju turista da se sa njim slikaju, ne bi li zaradio koji diram (dirham – marokanska valuta). Kada padne noć, Đema el-Fna odjednom oživi. Trg postaje mesto svojevrsne kakofonije – žagora i gužve čiji eho odjekuje do udaljenih sokaka. Ovoj živosti doprinose vika trgovaca i lokalnih umetnika koji henom iscrtavaju tetovaže po telu, momci sa kobrama koje animiraju da se njišu uz zvuke frule, i grupe Berbera koji u nacionalnim kostimima pevajući sviraju uz pleh muziku. Najcenjeniji ulični zabavljači ovog trga koji izazivaju posebno poštovanje, su vremešni pripovedači. Kao iz priča “Hiljadu i jedne noći”, njihova nevelika ali verna publika na trgu ih potpuno okruži, i bez obzira na okolne, neujednačene zvuke arapske noći koji dopiru sa svih strana, sa izuzetnom pažnjom i kao opčinjena sluša stare arapske i berberske priče. Ova svojevrsna interakcija između pripovedača i njegove publike, u Maroku se naziva halaka, što znači “krug”.

Osim na glavnom trgu, u jednom od modernih restorana lanca Cafe Clock – koji je u Maroku početkom 2007. osnovao preduzimljivi Britanac zaljubljen u ovu zemlju, jedne srede u predvečerje – uz kamilji burger i falafel sa prilozima, zajedno sa putnicima – strancima koji su se na ovom mestu zatekli, slušali smo vremešnog pripovedača koji nas je veštim izborom reči i na solidnom engleskom, uveo u mistične priče, basne i istorijske legende Maroka i severne Afrike. Tokom čitave večeri, slušali smo priče o tajnim savezima, avanturama hrabrih junaka u pustinji, magičnim činima, mudrim i poučnim raspletima – usmenu pripoved koja zbog neminovne modernizacije, s godinama polako nestaje. Do kasno u noć i u potpunoj tišini, uz gestikulaciju pripovedača čije su se obrve izvijale, a krupne, tamne oči širile, dok su pokreti ruku pratili radnju, a njegov glas se povremeno pojačavao i potom ponovo stišavao, kao opčinjeni pratili smo priče o sultanu i ženi njegovog velikog vezira; o obućaru i ptici; krojaču, princezi i orlu; sultanu i lopovu; fakiru, žabi i dvojici grbavaca; o ženi i crnoj mački; o magarcu i sedam zlatnika; o naru i bubnju koji govori; o velmoži i njegova tri sina; o veziru i berberinu; o tri smokve; o sultanu, rodi i Gradu od zlata; o sultanovoj kćeri, leproznom i zemlji s blagom; o putniku i pašinoj kćeri. Uz utiske nalik onim nakon dobrog pozorišnog komada, put iz kafea do rijada u kojem smo odseli bio je prekratak da se saznanja o pričama slegnu i usmeno razmene, te je besciljna šetnja mračnim sokacima crvene medine u kojima se veoma lako izgubiti, odjednom delovala lekovito.

Najveći trg Afrike – Đema el Fna (Jemaa el-Fnaa) © Ivana Dukčević

Đema el Fna, tezga na kojoj se bira voće za sveži voćni đus © Ivana Dukčević

Đema el Fna, plakat sa marokanskim kraljem (Mohammed VI) i njegovim naslednikom s leve strane © Ivana Dukčević

Osim uličnih zabavljača, i ostatak trga Đema el Fna koji je tokom dana većinom prazan, u suton, u roku od nepunih sat vremena biva popunjen improvizovanim drvenim stolovima – tezgama sa najlonskim nadstrešnicama i stolnjacima kraj kojih postave velike roštilje, izlože pečene ovnujske glave, raznovrsne salate i zeleniš. I sijalice – poređane na dugim kablovima – kao za Božić, jedino osvetljenje povrh štandova nasuprot nebeske tmine. Na ovom mestu, proveli smo naše prvo veče u Marakešu. Neposredno pored tezgi, iza najlona dopire vika ugostitelja koji pozivaju u svoje kratkotrajno postavljene restorane, koji će – kada večernja gužva utihne, nakon ponoći biti rasklopljeni i do svitanja ponovo ustupiti mesto praznom trgu. Iako je marokanska kuhinja zanimljiva – začinjena i drugačija, nakon dve nedelje boravka u zemlji Berbera izbor od tri glavna jela – u krug, može da umori. Te večeri, prvi put smo probali najčuveniji marokanski specijalitet – jagnjeći tj. pileći tažin (Tajin), ukrčkan u zemljanoj posudi sa specifičnim konusnim poklopcem – istog naziva (tažin). Tažin se spravlja od mesa kojem se dodaju komadi limunove kore i soka, đumbir, crni i beli luk, šargarepa, suvo grožđe, med, cimet i šafran. Drugom prilikom, nismo propustili kus-kus (Couscous), mrvljene komade krupice žita sa začinima, pilećim ili jagnjećim mesom, i povrćem. Probali smo i ražnjiće – Kefta kebab, pre pečenja umočene u sos od pomešanih začina, i šavarmu (Shawarma) – tostirani sendvič punjen najčešće piletinom, jogurtom, limunovim sokom, sosom belog luka, salatom – paradajzom i krastavcem. Ipak, jedino jelo kojeg nikome od nas i bez obzira na različite ukuse nije bilo previše, i koje mi i pri pisanju ovih redova svojim čarobnim ukusom ponovo dolazi u sećanje, je večernja čorba harira, koja se širom Maroka može naručiti samo u – večernjim časovima (postoji i jutarnja čorba – bissara, od fava pasulja). Harira je okerasto-smeđa čorba sa leblebijama, sočivom, sosom od paradajza, tananim režnjevima celera i crnog luka, uz dodatak peršuna, malo pirinča i brojnih začina (cimet, kurkuma, đumbir, so, biber). Ukus tople harire prija nakon celodnevne šetnje, i ako glad nije prevelika, uz parče beskvasnog hleba može da zasiti.

Najveći trg Afrike – Đema el Fna, večernji improvizovani štand-restorani © Ivana Dukčević

Đema el Fna, ovnujske glave – lokalni specijalitet © Ivana Dukčević

Đema el Fna, ražnjići umočeni u miks začina © Ivana Dukčević

Đema el Fna, kućni ljubimci © Ivana Dukčević

Osim na tru Đema el Fna, privlačenje turista za diram više u širem smislu veoma je specifično za Maroko. Mnogo više i nasrtljivije nego u Tunisu, Turskoj i delovima Bliskog istoka, u Maroku ono često može i da prilično zasmeta. Ovo se odnosi i na fotografisanje, naročito u šarenilu i lavirintu sokaka medine Marakeša. Pokušate li da usput slikate nekog, ili nešto – nečiju radnju ili samo izložen proizvod, vlasnici će vam najčešće odmah tražiti novac. Ponekad, kraj zanimljivih mesta za slikanje čak stoji natpis koliko košta ako hoćete da fotografišete. Preporuka vodiča koji nas je na ovaj marokanski manir upozorio je da treba dati bakšiš. Ukoliko imate nameru da napravite nekoliko fotografija, ovo je možda prihvatljivo – ali ne za one koji su kao mi krenuli na 16-dnevno putovanje po Maroku i napravili 3000 fotografija. Fotoaparat sa dubrim zoom-om u Maroku je bio od velike koristi. Ipak, nismo dozvolili da ovaj manir ostavi loš utisak na naš boravak.

Mlada Berberka © Ivana Dukčević

Kraj radnog vremena u jednoj od radnji medine © Ivana Dukčević

Berberska nacionalna odeća © Ivana Dukčević

Prodavac © Ivana Dukčević

Marakeš © Ivana Dukčević

Narednog jutra, u blizini trga Đema el-Fna izgubili smo se u besciljnom i jeftinom šopingu lutajući natkrivenim ulicama medine koja okružuje veliki trg. Keramika, koža, začini i tekstil, četiri su najzastupljenije vrste proizvoda u ponudi marokanskih bazara. Tu su i predmeti od metala – kitnjasti čajnici srebrne boje za marokanski čaj od nane, i proizvodi od drveta. Marokanske keramičke posude – tanjiri, šolje, slanici i činije za posluženje i ručavanje, oslikane su božanstvenim geometrijskim šarama u koloritu jarkih boja – žute, tirkizne i crvene; indigo-plave i narandžaste; zelene i crne; raznovrsnih oblika. Skoro je nemoguće otići iz Maroka bez jedne od njih. Kožne proizvode čine taburei, novčanici i neverovatan broj torbi i tašni svih oblika i boja, ručno bojenih. Najčuveniji kožni proizvod Maroka su tradicionalne babunije (babounia), papuče otvorene pete i zatvorenih prstiju sa često izvijenim, špicastim vrhom. Vezenih šara i jarkih boja, orijentalne babunije šiju se od kože ili skaja, ali su neretko prilično neudobne.

Prodavnica začina, prirodnih sapuna, krema i narodnih lekova / S leva na desno: drvena spravica za struganje peta, marokanske čačkalice (otkinuti jednu iz cveta), smotuljak od suvih travki protiv komaraca i drugih insekata, sandalovo drvo kao prirodni parfem za prostorije © Ivana Dukčević

Crni sapun beldi u želatinastom obliku, pravi se od ostataka pri ceđenju arganovog ulja i koristi u hamamima za piling kože © Ivana Dukčević

Nadomak medine i trga Đema el-Fna, duž kraće pešačke zone čijom su dužinom poređane šarene turističke kočije upregnute konjima, nazire se minaret jedne od tri najznačajnije istorijske džamije Maroka – Kutubije (Koutoubia Mosque), iz XII veka. S obzirom da je Maroko jedna od retkih muslimanskih zemalja u čije je bogomolje turistima – hrišćanima ulaz zabranjen, zadovoljili smo se posmatranjem prelepog kvadratnog minareta i andalužanskih bašti u zadnjem delu kompleksa. Za zaljubljenike u novi luksuz s osvrtom na starinsku arhitekturu, na kraju andalužanskih bašti nalazi se ulaz u Hotel La Mamunia (La Mamounia), jedan od najčuvenijih u Maroku, u čiji restoran je moguće ući i ako niste gost hotela, popiti kafu po ceni od oko deset evra. Hotel podignut na imanju iz XII veka, sazidan je do tančina u maniru orijentalnih palata Maroka, a njegove andalužanske bašte svojevremeno su bile venčani poklon koji je u XVIII veku dobio princ Al-Mamun (po kojem je hotel i dobio naziv). Među najpoznatijim gostima hotela bile su brojne holivudske zvezde, ali i Vinston Čerčil koji je u svom pismu Teodoru Ruzveltu 1943. godine navodno napisao da je ovaj hotel za njega “jedno od najlepših mesta na svetu”.

Jedno od najlepših mesta možda ne na svetu, ali sigurno u Marakešu je privatno imanje Bašta Mažorel (Jardin Majorelle), koje se prostire na površini od skoro tri ara zemljišta i nalazi u novom delu grada, okruženo visokim, za Maroko tipičnim zemljanim zidinama. Godine 1923, baštu je osmislio francuski umetnik Žak Mažorel (Jacques Majorelle) i u njoj 1930-tih podigao vilu u kubističkom stilu po nacrtu francuskog arhitekte Pola Sinoara (Paul Sinoir). Kada je 1962. godine Žak Mažorel preminuo u Parizu, bašta je prepuštena zubu vremena. Imanje je bilo u prilično lošem stanju kada je 1966. u Marakeš prvi put došao tada već čuveni modni kreator Iv Sen Loran (Yves Saint Laurent) i potpuno očaran imanjem rešio da ga kupi i obnovi. Loran i njegov partner Pjer Berže (Pierre Bergé), boravili su na ovom imanju veoma često, i osim Pariza smatrali ga svojim drugim domom. U kući i bašti koja je okružuje, tokom narednih dvadesetak godina snimljeni su neki od čuvenih foto kadrova njegovih modnih kreacija, vidno inspirisani Marokom. Na nekim od fotografija našla se i glumica Katrin Danev, čest gost imanja. S obzirom da je čuveni kreator rođen u susednom Alžiru – u to vreme francuskoj koloniji, prizvuk i kolorit detinjstva verovatno su uticali na njegovu neočekivanu i neopozivu novu ljubav prema Marakešu, i ovom imanju. Jednom je izjavio da dok stvara u Bašti Mažorel, njegova mašta nema granica i da je oduvek sanjao o mestu sa takvim koloritom.

Unutar imanja Mažorel nalazi se šuma bambusa, kao i veliki broj brižljivo raspoređenog tropskog rastinja među kojima dominira na desetine vrsta kaktusa. Stazu koja vodi u krug imanja prati nekoliko usputnih paviljona, jezerca sa lokvanjima i suptilna tekuća voda u andalužanskom stilu. Glavna zgrada u Art Nuvo stilu (Art Nouveau) sa prizvucima kubizma, obojena je u jarku “mažorel plavu” – boju najviše nalik ultramarin-plavoj, sa detaljima u limun-žutoj. Nekada drugi dom Lorana i Beržea, bila je dekorisana i opremljena u orijentalnom, kolonijalnom stilu – od tepiha do plafona. Danas je prizemni deo zdanja pretvoren u mali, izuzetno lepo uređen Berberski muzej (Musee Berbere), preko puta hola sa Loranovim plakatima na temu ljubavi – Galerie Love d’Yves Saint Laurent. Kada je 2008. godine Iv Sen Loran preminuo, njegov pepeo posut je po bašti i na tom mestu podignut spomenik – deo rimskog stuba donešen iz nešto severnijeg grada Tandžira. Nakon Loranove smrti, imanje je ostalo deo privatne Fondacije Loran – Berže koja o njemu vodi računa. Nedaleko od imanja, otvoren je i Muzej Iv Sen Lorana (Musee Yves Saint Laurent Marrakech) koji čini retrospektiva Loranovih modnih kolekcija, crteža i fotografija.

Maroko Marakeš, Maroko Marakeš, Maroko Marakeš, Maroko Marakeš, Maroko Marakeš, Maroko Marakeš, Maroko Marakeš, Maroko Marakeš, Maroko Marakeš, Maroko Marakeš

Atrakcije, Maroko