Tekst i fotografije, deo su nove knjige u pripremi „Umetnost putovanja 3“, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, niti fotografija, bez dozvole autora.
Maras i Moraj (Moray)
Iako bi njegovom liku sa zakošenim očnim kapcima, ime Indijanca “Žalosna Sova” možda više odgovaralo, Luisov lik me je podsetio na američkog glumca indijanskog porekla koji je u filmu “Ples sa vukovima” glumio “Bika koji sedi”. Luis je oficijelni vodič iz Kuska, i sa nama je proveo nekoliko dana, dok smo boravili u Andima između Kuska, Planine duge i Svete doline Urubambe. Njegovo prefinjeno, izduženo lice, i dugačak nos sa iskošenim nozdrvama, mnogo više podsećali su na fizionomije Indijanaca severne Amerike, nego one u peruanskim Andima. Luis je sitan, tanan, uglađen sredovečni Peruanac, koji sa velikim žarom detaljno objašnjava svaki arheološki lokalitet, veoma ponosan na svoje znanje i na zemlju čiji je potomak. Na glavi sve vreme nosi rančerski šešir, koji je po svemu sudeći, neizbežan deo njegovog imidža. Ponekad šešir skine i iz priručne torbice izvadi češalj kako bi detaljno zalizao kosu, i ponovo ga vrati na glavu. Svako malo, zaustavlja nas da svojim mobilnim telefonom napravi selfi sa čitavom grupom, gde je on kao fotograf u prvom planu. Dok smo se vozili kombijem, čula sam da sa vozačem priča na kečua jeziku, te sam zamolila da ga snimim kamerom kako govori na jeziku Inka. Sa zadovoljstvom je prihvatio. “Kako si, Devojko Zvezdanih Očiju?”, obratio mi se dok sam ga snimala, na kečua jeziku koji je posle toga preveo.
Zanimljivo je da iako su bile poslednja, najmlađa civilizacija Anda pre dolaska Španaca, Inke nisu poznavale pismo, te o njihovom životu nisu ostali pisani zapisi. Ipak, jezik je ostao. Osim španskog, u Peruu postoje još dva zvanična jezika, i to starosedelaca: jezik Inka – kečua, i jezik Ajmara koji žive na jugu Perua, na granici s Bolivijom.
Lokalac i Luis, izvode stari ritualni obred Inka, sa tri lista koke kojim iskazuju zahvalnost bogovima za ono što imaju © Ivana Dukčević
Krajolik Anda, u blizini Marasa i Moraja, u julu © Ivana Dukčević
Maras, prodavačica kukuruza © Ivana Dukčević
Peruanski Andi, u julu © Ivana Dukčević
u saradnji sa
.
www.mangatrip.rs
Tog jutra, u društvu Luisa krenuli smo kako bi u relativnoj blizini Kuska videli Maras i Moraj. Osim Las Koloradas u Meksiku, jezera Tuz u centralnoj Turskoj i na jednom mestu u Kini, Maras se smatra jednim od samo četiri prirodna, kaskadna sistema bazena na svetu, gde se vadi so. Na mestu gde su narodi i pre vladavine drevnih Inka vadili so, iz stene u podnožju kaskada izbija podzemni izvor slane vode koji napaja preko pet hiljada pravougaonih bazena. Sa vrha druma kojim se do solane stiže, slika neodoljivo podseća na oble bazene nalik saću štavionice Šuara u Fesu, u Maroku. Jedina razlika je u tome što su ovde bazeni veći, pravougaoni, i u nijansama bele i smeđih. Danas su kaskade u vlasništvu kooperative nekoliko meštana čije se porodice bave ovim poslom. Iako je do septembra 2019. posetiocima bilo omogućeno da gaze u plićacima slanih bazena, kooperativa je to zabranila, i danas je moguće posmatrati ih sa pristojne udaljenosti. Nakon obilaska, u radnji kooperative i na usputnim štandovima, kupili smo male kesice andske kamene soli, i male čokolade sa solju koje su popularne u ovom delu sveta.
Solana Maras, u klancu © Ivana Dukčević
Solana Maras, na 3080 m nadmorske visine © Ivana Dukčević
Solana Maras, i dolina reke Urubambe u pozadini © Ivana Dukčević
Solana Maras © Ivana Dukčević
Podzemni, slani izvor u solani Maras © Ivana Dukčević
Solana Maras, prodaja andske, kamene soli i čokolada sa solju © Ivana Dukčević
Solana Maras, prodaja andske, kamene soli © Ivana Dukčević
Iako još uvek nije dokazano da su imale pismo, Inke su bile poznate kao veliki ratnici, odlični graditelji, poljoprivrednici i poznavaoci klimatskih prilika Anda. U susednom Moraju (Moray), videli smo jedno od agrarnih čuda drevnih Inka, u vidu nekoliko kružnih i elipsastih vrtača sa kaskadnim poljoprivrednim terasama, koje su stepenasto ukopane u zemlju, i navodnjavane. Svaka terasa je visine oko dva metra, a najveća dubina terasastog kompleksa iznosi trideset metara. Ono što je zanimljivo i što je Inke proslavilo kao čarobnjake poljoprivrede, je činjenica da su otkrili da u odnosu na položaj sunca i pravce vetrova, svaka terasa koja se ukopava u smeru na dole, ima sopstvenu mikroklimu i temperaturu od 0,7 do 1 stepen višu od one iznad nje. Na taj način, sa temperaturom i do deset stepeni razlike, Inke su na ovakvim terasama sa efektom staklene bašte, na malom prostoru mogle da gaje krompir i kukuruz na gornjim nivoima, a u onim najdubljim sa najvišom temperaturom, tropsko voće. Naučnici su ovaj vid poljoprivrede nazvali “vertikalnim arhipelagom”. Kako bi sačuvale dragoceni prinos, duž puteva između najvažnijih naseobina, ali i u samim gradovima, Inke su podizale na hiljade silosa (qullqa ili qollqa).
Poljoprivredne terase, Moraj © Ivana Dukčević
Poljoprivredne terase, Moraj (visina jedne terase je do 2 metra) © Ivana Dukčević
Poljoprivredne terase, Moraj © Ivana Dukčević
Poljoprivredne terase, Moraj © Ivana Dukčević
Poljoprivredne terase, Moraj © Ivana Dukčević
Peru Maras Moray, Peru Maras Moray, Peru Maras Moray, Peru Maras Moray, Peru Maras Moray