PERU – Kusko (Cusco)

PERU – Kusko (Cusco)

Tekst i fotografije, deo su nove knjige u pripremi „Umetnost putovanja 3“, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, niti fotografija, bez dozvole autora.

 

 

 

 

 

 

 

 

Visoko u Andima…

.

KUSKO (Cusco)

 

 

 

 

 

“Kiseonik?” – “Tu je”.

“Lišće koke?” – “Spakovano”.

“Tablete protiv visinske bolesti?” – “U rancu”.

 

U Peruu je početak jula. Osim avgusta, jul je jedan od dva meseca u toku godine gotovo bez padavina. Na južnoj strani Zemljine polulopte je zima, i deset dana pre našeg dolaska, 21. juna bio je najkraći dan u godini. Sviće u šest ujutro, i suton je već u šest popodne. Ipak, ovaj period je jedan od najboljih za posetu zemlji u Andima, jer su tokom sušnog dela godine, a naročito u julu i avgustu, sve destinacije u zemlji dostupne. Osim severoistočne i istočne polovine države u Amazonskoj džungli, i uzanog priobalnog pojasa duž obale Tihog okeana, ostatak zemlje nalazi se visoko u Andima, na nadmorskoj visini do 6768 metara, koliko iznosi najviši vrh Perua, Uaskaran (Huascaran). Peruanski Uaskaran, samo neznatno je niži od najvišeg vrha čitavog američkog kontinenta, Akonkagve u Čileu (6960 m). Zbog boravka na velikim nadmorskim visinama, oko tri miliona stranih posetilaca koji godišnje posete peruanske Ande, često osete simptome visinske bolesti. Suprotno uobičajenoj izreci koja govori o tome da treba ići na planinu kako bi se “udahnuo kiseonik”, na visinama preko 2500 metara, kiseonika u stvari ima sve manje, što može prouzrokovati manje ili veće probleme u ljudskom organizmu.

 

 

 

 

 

 

Pogled na Kusko, sa arheološkog nalazišta Kenko (Qenqo) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, Trg oružja (UNESCO) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, muzika u restoranu – panova frula © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, bebac Peruanac 🙂 © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, tradicionalni ples © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, pijaca na ulici u faveli © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

u saradnji sa

.

 

www.mangatrip.rs

 

 

 

 

 

 

 

Boraveći u Andima u Peruu, na nadmorskim visinama između 2000 i 5100 metara, prvi put sam se susrela sa visinskom bolešću i njenim najčešćim simptomima: osećaja “teških nogu” – zamora i teškoće u hodu i pri minimalnom usponu, glavobolje, vrtoglavice, mučnine ili osećaja “rupe” u stomaku (gladni ste, ali kad dobijete hranu vrlo brzo ne možete više ni zalogaj da pojedete), a tu su i povraćanje, i dijareja. Visinska bolest može da nastupi od dva sata, do čak nekoliko dana po dolasku na visine od preko 3000 metara. Reakcija svakog organizma je potpuno individualna, i zanimljivo je da uopšte ne zavisi ni od pola, ni od godina starosti, niti od individualnih pridruženih bolesti (osim u slučaju već postojećih, ozbiljnijih srčanih ili plućnih obolenja). Simptomi koji se jave, obično brzo prestaju, i trajni problemi su izuzetno retki. Ovi simptomi mogu da se jave povremeno, tokom čitavog boravka na visinama preko 3000 metara. Visinska bolest delimično i privremeno može da se spreči žvakanjem sušenih listova koke, koji u kesama mogu da se kupe u radnjama i na pijaci. Nekoliko listova, u ustima se ovlaži i smesti u unutrašnji deo obraza, odakle se crpi i sisa sok. Osim listova koke, svi hoteli na recepciji gostima nude čaj od koke, a bombone i čokolade sa kokom, deo su i suvenirske ponude. Suplementi koji sadrže ovu biljku – tablete na biljnoj bazi sa kokom, munjom (muña – biljka iz porodice nane, koja se osim koke koristi i protiv visinske bolesti), gvaranom i đumbirom – mogu da se kupe u svim apotekama, gde mogu da se nabave i  personalne bočice kiseonika.

 

 

 

 

 

 

Tablete na biljnoj bazi, protiv visinske bolesti © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, bombone sa kokom © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Proricanje sudbine listovima koke! © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Jedna od najzanimljivijih figura u Muzeju Larko u Limi koju smo videli, predstavlja čoveka u paradnoj odeći, koji kleči i nečim nalik kašiki konzumira sadržaj iz posude. U pitanju je jedan od najstarijih prikaza konzumiranja napitka od koke (narod Moče, VIII vek), čuvene žbunaste biljke koja raste u Andima, od Kolumbije i Venecuele do najsevernijih delova Argentine. U svom izvornom obliku – kao lišće, koka je u Peruu dostupna, jeftina i legalna. Kao narodni lek protiv visinske bolesti, svakodnevno je koriste i lokalci u Andima, koji imaju genetsku predispoziciju veće otpornosti na smanjen nivo kiseonika – kapacitet pluća veći za 20 – 28 % od ljudi koji žive u niziji, i nešto veći obim srca, kako bi moglo da se izbori s nedostatkom kiseonika. Iako su se rođenjem na velikim nadmorskim visinama adaptirali na nedostatak kiseonika, i oni veoma često imaju blaže simptome i žvaću koku.

 

 

 

 

 

 

Lima, Muzej Larko / Narod Moče (I-VIII vek), konzumiranje koke © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Dolina Urubambe, pijaca u Pisku – lišće koke u kesama, po ceni od oko 30 dinara (0,25 evra) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Na jednosatnom letu lokalne aviokompanije Latam, od Lime na obali, do grada Kuska u Andima, nismo znali šta nas očekuje. Nekako je bilo logično da ćemo kada se budu otvorila vrata aviona koji je sleteo na 3400 metara nadmorske visine, prvim udahom odmah osetiti nedostatak vazduha i problem s disanjem. To se međutim nije dogodilo ni nakon dva sata, što nas je dodatno osokolilo. Nismo znali da visinska bolest uopšte ne mora da nastupi odmah, i da ćemo tokom dvonedeljnog boravka na vrhovima najvišeg planinskog venca Južne Amerike još mnogo toga iskusiti i naučiti. Aerodrom u Kusku, nalazi se u sred grada smeštenog u ogromnoj kotlini između vrhova, i najveći je komercijalni aerodrom u zemlji koji se nalazi u Andima. Sletanju na aerodrom prethodili su nestvarno lepi pejzaži snežnih vrhova Anda, a zatim, kada se avion već približio zemlji, ispod nas su se stvorile nepregledne favele od cigle sa mrežom kablova, koje sa svih strana okružuju kotlinu u kojoj se smestio grad.

 

 

 

 

 

 

 

Let Lima – Kusko, preko Anda © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Sletanje u Kusko © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Aerodrom u Kusku – avion lokalne aviokompanije Latam, kojom smo leteli na dva leta unutar Perua © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Favele na obodu Kuska © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Inka carstvo Tahuantinsuyu (1438-1533), sastojalo se iz četiri dela: Chinchasuyu, Antisuyu, Kuntisuyu i Qullasuyu, sa prestonicom Kuskom, u središtu © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Na kečua jeziku Inka, reč “kosko” znači “pupak”, jer je Kusko – njihova prestonica iz XV veka, bila tačno u središtu između četiri velika dela jedinstvenog Inka carstva, Tahuantinsuju (Inka carstvo Tahuantinsuyu (1438-1533), sastojalo se iz četiri dela: Chinchasuyu, Antisuyu, Kuntisuyu i Qullasuyu), koji su se protezali Andima u Peruu, Ekvadoru i delom u Kolumbiji na severu, ali i u Boliviji, Čileu i Argentini, na jugu. Osim što je na listi Uneskove svetske baštine, prema nekim navodima Kusko je najstariji kontinuirano naseljeni grad američkog kontinenta i danas broji skoro pola miliona stanovnika. Inke su podigle Kusko tako da iz vazduha ima oblik pume, jedne od njihove tri svete životinje. Duž čitavog grada koji nas je oduševio svojom lepotom i jedinstvenošću, španski osvajači rušili su starosedelačke kamene formacije i hramove Inka, podizali svoje katedrale i manastire, i pokrštavali stanovništvo. Centralni deo istorijskog jezgra kolonijalnog Kuska čini predivni Trg oružja (Plaza de Armas) – središte grada i za vreme Carstva Inka, gde se nalazi crkva La Compania i katedrala Catedral Basilica de la Virgen de la Asuncion, koju krasi zlatni i srebrni oltar.

 

 

 

 

 

 

 

Kusko © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, Trg oružja (UNESCO) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, Trg oružja (UNESCO) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostaci zidina građevina Inka, vidljive su i danas u Kusku, inkorporirane u građevine koje su na njima kasnije podigli španski konkistadori © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko (UNESCO) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, Trg oružja (UNESCO) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Oznaka ulica u Kusku – ova na slici ima naziv na kečua jeziku © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, peruanski „orhideja“ pas Inka (Peruvian Inca Orchid), ili peruanski bezdlaki pas (perro sin pelo del Perú, ili Chimú) kojeg su gajile i Inke © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Narednog jutra posetili smo Manastir Santo Domingo, koji je podignut na mestu Korikanče (C’oricancha ili Korichancha), najvažnijeg hrama Sunca, Carstva Inka. Na kečua jeziku Korikanča znači “zlatno dvorište”, jer su zidovi ovog hrama nekada bili obloženi listovima čistog zlata, uz statue koje su krasile unutrašnjost.

 

 

 

 

 

 

Kusko, Manastir Santo Domingo podignut je na mestu najsvetijeg Hrama Sunca drevnih Inka – Korikanča (C’oricancha ili Korichancha)

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, Manastir Santo Domingo © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, Manastir Santo Domingo © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, ostaci Hrama Sunca drevnih Inka – Korikanča, koji su nekada bili obloženi zlatom, sada se nalaze unutar dvorišnog dela manastira © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, ostaci Hrama Sunca drevnih Inka (Korikanča) – predstava Pačamame, boginje plodnosti, zemljoradnje i rađanja © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, Manastir Santo Domingo podignut je na mestu najsvetijeg Hrama Sunca drevnih Inka – Korikanča © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, Manastir Santo Domingo i ostaci Hrama Sunca drevnih Inka – Korikanča © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Nakon obilaska Korikanče, krenuli smo na brda iznad Kuska, kako bi na nadmorskoj visini između 3500 i 3800 metara, obišli četiri najvažnija utvrđenja civilizacije Inka: hram Kenko (Qenqo), obredno kupalište Tambomačaj (Tambomachay) koje na španskom nazivaju i Baños de Inca (“kupatila Inka”), crvenu tvrđavu Puka Pukara, i neverovatno utvrđenje Saksajuaman (Sacsayhuaman ili Saqusaywaman), jedan od najimpresivnijh spomenika arhitekture Inka sa ogromnim blokovima kamena teškim i do trideset tona. Naziv ovog nalazišta, stranci u šali preimenuju u “sexy woman”, što peruanski vodiči uvek navode kao zanimljivost, jer pri prvom izgovoru zaista podseća na ove dve reči na engleskom.

 

 

 

 

 

 

 

Tambomačaj (Tambomachay) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Objedinjena ulaznica za 16 muzeja/arheoloških nalazišta, u Kusku i dolini Urubambe – svih osim za Maču Pikču © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Puka Pukara © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogled sa tvrđave Puka Pukara © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Puka Pukara © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mesto za žrtvovanje životinja u Hramu Kenko (Qenqo) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Statua Hrista, na brdu iznad Kuska © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Utvrđenje Saksajuaman (Sacsayhuaman ili Saqusaywaman) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Utvrđenje Saksajuaman (Sacsayhuaman ili Saqusaywaman) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Na izlasku iz hrama Kenko, na mestu gde su Inke žrtvovale životinje i gde se vršio obred mimificiranja, jedan ostareli lokalac, odeven u repliku ceremonijalne odeće vladara Inka, hunko (hunco), koja se tkala od vune vikunje, privlačio je turiste žmureći, sa rukama teatralno uperenim ka suncu, kako bi ga fotografisali i kako bi time ostvario zaradu. Na ulicama Kuska, lokalne žene odevene u tradicionalnu odeću, na uzici vode lame i alpake, i za živopisnu fotografiju sa turistima traže bakšiš.

 

Lame, alpake i vikunje potiču iz porodice kamila. Prema jednoj verziji, u toku evolucije ove vrste nastale su prve, pre afričkih i azijskih kamila. U početku, nismo odmah razumeli razliku između ove tri uobičajene vrste koje žive u planinama Perua, ali smo do kraja putovanja jasno umeli da prepoznamo najumiljatije od svih, bele, kudrave, niske i krivonoge alpake, koje bezmalo izgledaju kao da su žive, pufnaste igračke, i oglašavaju se kao jaganjci koji predu kao mace. Vuna bebe alpake (prvo šišanje), mekana je i najsličnija svili, zbog čega su odevni predmeti izrađeni od ove vune izuzetno kvalitetni i veoma skupi. Za razliku od male alpake, lama ima lice i uši nalik kamili, visoka je kao čovek i može biti jednobojna ili višebojna: bela, belo-smeđe-okerasta ili tamno braon, i postoji nekoliko podvrsta. Lama može da pljune kao kamila, i nije baš uvek druželjubiva. Vikunja je elegantna i vitka, divlja životinja koja veličinom i oblikom liči na lamu, ali izgledom neodoljivo podseća i na srnu. Najčešće je okerasto-smeđe boje. Rezervat u kojem žive vikunje, posetili smo i fotografisali ih iz daleka, kada smo se vozili ka platou Vidikovac vulkana, na 4900 metara nadmorske visine, na kraju našeg putvanja Peruom, na izletu iz Arekipe, na jugu Perua.

 

 

 

 

 

 

Lame © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko, alpaka © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Potomak drevnih Inka © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kusko © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Lame © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Do kraja prvog dana u Kusku, mnogi od nas počeli su da osećaju prve simptome koje izaziva visinska bolest. Osim tableta, u apoteci smo kupili i bocu kiseonika. Nasuprot uobičajenoj predstavi, boca kiseonika naziva “Oxi shot” u dve veličine, najviše liči na izduženi, veliki dezodorans ili sprej-penu za brijanje, i na vrhu ima plastični deo koji se postavi na usta i nos, i kroz koji se kiseonik udiše. Najsimpatičniji momenat u apoteci bio je kada mi je apotekarka dodala bocu, koja mi je skoro ispala iz ruku. U odnosu na visinu uzane boce od oko trideset centimetara, očekivala sam i odgovarajuću težinu. Ispostavilo se da je boca kiseonika lagana kao perce jer je u njoj – vazduh, što je kasnije tokom boravka postalo predmet šala, o tome da smo u stvari dali 40 sola (oko deset evra) za praznu limenku.

 

 

 

 

 

 

OxiShot – kiseonik „za poneti“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Tri najvažnije poljoprivredne grane Anda i najvažnije namirnice su krompir, kukuruz i kinoa. Krompir potiče sa Anda Perua i Bolivije, gde se gaji već osam hiljada godina na nadmorskoj visini između 3500 i 4200 metara. U Peruu raste čak četiri hiljade različitih vrsta, od čega polovina pripada slatkom krompiru čiji je ukus negde između krompira i bundeve. Pre dolaska španskih konkistadora, Inke su gajile oko tri hiljade različitih vrsta. Jedna od najčuvenijih vrsta krompira u Peruu je peruanski slatki ljubičasti krompir, koji se zbog velike količine antioksidansa i vitamina smatra izuzetno lekovitim. Jede se s korom, a od njega se spravlja čaj. Druge dve vrste koje sam u Andima probala, oblikom podsećaju na veliki đumbir različitih boja i veličina, i veoma su ukusne. Na pijaci u Kusku, prvi put sam u Peruu videla tezge sa na desetine vrsta krompira i prolazeći pored njih, kamerom zabeležila ovu svojevrsnu kulinarsku raskoš. Za razliku od krompira, u Andima raste “samo” pedeset pet vrsta kukuruza. U svakodnevnoj ishrani, osim ljubičastog, slatkog maíz morada, u supi ili u varivu često smo nalazili velika, pljosnata, sedefasto-bela zrna peruanskog kukuruza choclo, koji najbliže rečeno, ima neutralan ukus.

 

 

 

 

 

 

Među krompirima, na pijaci.. 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sušeno meso alpake © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Maiz morada, ljubičasti kukuruz koji raste u Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pijaca na ulici, u favelama Kuska © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Peru Cusco Kusko, Peru Cusco Kusko, Peru Cusco Kusko, Peru Cusco Kusko, Peru Cusco Kusko, Peru Cusco Kusko, Peru Cusco Kusko, Peru Cusco Kusko, Peru Cusco Kusko

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.