Posted on 12 okt 2014

/ off

IRAN – Teheran (Tehran)

TEHERAN

Više nego što očekujete!

“Ideš u Iran? Stvarno? Hmm, želim ti sve najbolje”… Ovu rečenicu u raznim verzijama, čula sam nekoliko puta mesecima pre odlaska na put. Iako već pripremljeni, s velikim brojem informacija, ali i uveravanja onih koji su već bili da nas u Iranu ne očekuje ništa loše, zrnce sumnje je ipak postojalo. Srećom, želja je bila veća. Nakon 17 dana u Iranu , i u lokalu pređenih 3200 kilometara, onima koji put planiraju dovoljno je reći: Iran je destinacija kao i bilo koja druga na svetu. U njoj vam se neće desiti ništa drugo do onog što možete očekivati na nekom drugom putovanju. Nemojte verovati svemu što čujete u medijima, i setite se kako smo i mi (na Zapadu) predstavljani tokom naših ratova. Stranci se često dočekuju sa izuzetnom dozom dobrodošlice i još veće znatiželje. Žene turistkinje su bezbedne, čak veliki broj njih (većinom iz Evrope) u Iran putuje samostalno, kao što smo i nas tri. Osim marame na glavi i dugih rukava kod žena, i dugih nogavica kod oba pola (pravila se ne odnose na decu mlađu od 10 godina), jedino na šta treba da obratite pažnju je saobraćaj.

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja“ (ISBN 978-86-7963-499-3) u izdanju Samizdata B92, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević), i izdavača (za Samizdat B92 – Veran Matić).

Muzej iranskog filma u jednoj od manjih palata bivše vladarske dinastije Kadžar (Qajar) © Ivana Dukčević

Pogled iz podnožja Tornja Milad, na planine Alborz (Elburz) sa snežnim vrhovima, početkom maja © Ivana Dukčević

Kompleks Palate Golestan, XIX vek (UNESCO) © Ivana Dukčević

Pogled sa vrha Tornja Milad, šestog najvišeg tornja na svetu (435 m) © Ivana Dukčević

Kompleks Palate Golestan (UNESCO) © Ivana Dukčević

Vagon samo za žene u teheranskom metrou (prvi i poslednji vagon kompozicije metroa i polovina drugog i pretposlednjeg), isključivi je izbor Teheranki ukoliko ne žele da se voze u meštovitim metro vagonima koji čine većinu kompozicije. Mešoviti vagoni su često prepuni, te žene obično biraju da se voze u polu-praznim i klimatizovanim vagonima © Ivana Dukčević

Teheranke u metrou © Ivana Dukčević

„US Den Espionage“ – zid bivše Ambasade SAD-a koja je odavno napuštena i kasnije poslužila za anti-američke grafite i veličanje Islamske revolucije, kao ovaj smerni portret Homeinija

Muzej savremene umetnosti, koji je zajedno sa arhitektom zdanja – ujakom Fare Dibe (žene šaha Reze Pahlavija), otvorio čuveni Endi Vorhol (Andy Warhol), i čiji se radovi nalaze u muzeju © Ivana Dukčević

Nacionalni teatar © Ivana Dukčević

Dvorišni deo Palate Golestan

Statistički gledano, prema broju saobraćajnih nesreća, Iran se nalazi u vrhu neslavne svetske liste. Ovo uključuje kako vožnju, tako i najobičniji prelazak ulice, naročito preko širokih, teheranskih bulevara. Iako su putevi u Iranu odlični, automobili se retko voze u traci, pravo leve trake skoro da ne postoji, a vozila koja bukvalno izleću na glavni put (ili ulicu) iz sporednih, ovde prirodno smatraju da svi treba da obrate pažnju na njih i zakoče na vreme kad ih ugledaju, jer oni to neće učiniti. Crveno svetlo za vozila na semaforu u gradu, ne važi i za motoriste, koji će se kada automobili stanu, nekako izmigoljiti između vozila i prozujati ispred pešaka koji prelaze ulicu na uredno nacrtanom pešačkom prelazu (motori jače kubikaže od 250 cm su u Iranu zabranjeni, kako bi policija u poteri uspela da sustigne prestupnike). Na nekoliko mesta u gradovima, u prometnim ulicama sa nekoliko saobraćajnih traka, videli smo i da je na semaforu u isto vreme bilo zeleno svetlo – i za pešake, i za vozila, a da skretanje za bilo kakvu sporednu ulicu nije postojalo. Enigmu nismo uspeli da rešimo.

Ako izuzmemo nizak nivo saobraćajne kulture i ponekad preterano ljubopitljive Irance (što može da zasmeta), za strane turiste prilikom posete Iranu ne postoji naročita bojazan, u bilo kom smislu. Na kraju putovanja, preplavljena predivnim iskustvima i pomešanih emocija, setila sam se reči jednog Evropljanina nakon njegove posete Iranu, koje sam pročitala pred sam put: „Čini mi se da nakon iskustva s ovog puta, nikada više neću biti isti“.

Kako se obući u poseti Iranu (Isfahan, Masjed-e Jāmé – Saborna džamija)

Iz teheranskih predgrađa, sa platoa kod Tornja Milad vidi se konusni vulkan Damavand (5610 m), najviša planina u Iranu i ovom delu sveta, koja neobično podseća na planinu-vulkan Fuđi i isto je udaljena 80 km od prestonice, kao i Fuđi od Tokija © Ivana Dukčević

Teheranski bazar, prodavnica tepiha © Ivana Dukčević

Iranci su potomci Persijanaca – nisu Arapi, već narod indo-evropskog porekla kao i većina evropskih naroda. Počev od VII veka, nakon arapskih osvajanja, bili su primorani da usvoje njihovo pismo i veru – islam, te ih zbog ove dve činjenice često svrstavaju u „isti koš“, na šta se Iranci prilično ljute. Iran je ogromna zemlja (18-ta po površini, na svetu). Svoju veličinu duguje činjenici da je u VI veku pre nove ere, za vreme vladavine cara Kira Velikog (koji je osvojio većinu tada poznatog sveta), antička Persija bila prva internacionalna imperija na svetu, dva veka pre istog pokušaja Aleksandra Velikog i šest vekova pre ustoličenja Rimske imperije. Persijski car Kir Veliki, bio je blagonaklon prema osvojenim narodima te im je garantovao slobode (uključujući i verske), osim što je novcem osvojenih naroda (u vidu taksi) punio državnu kasu. Valjkasti „Kirov cilindar“ ispisan klinastim pismom – prva povelja o ljudskim pravima na svetu, nekako je dospela u Britanski muzej u Londonu, dok se njena kopija čuva u zgradi Ujedinjenih nacija, u Njujorku.

Ukoliko se odlučite za posetu Iranu, dve nedelje jedva da su dovoljne da se stekne utisak o njegovoj veličini, ogromnoj prirodnoj i klimatskoj raznovrsnosti (od visokih, snežnih planina na severu i plantaža čaja, preko pustinjskih pejzaža u centralnom i istočnom delu zemlje, i tropskog Persijskog zaliva na jugu), kulturno-istorijskih spomenika i drevnih arheoloških nalazišta pod zaštitom Uneska, sve do bajkovitih, orijentalnih palata persijskih prinčeva i princeza, predivnih iranskih džamija specifične arhitekture i pustinjskih gradova na nekadašnjem Putu svile. Naše putovanje trajalo je 17 dana. Tri dana proveli smo u Teheranu, a 13 dana putujući kolima po zemlji prešavši oko 3200 kilometara po prethodno utvrđenoj ruti. Posle raznih poluinformacija koje sežu i u domen predrasuda, prvo iznenađenje sačekalo nas je po sletanju na teheranski Međunarodni aerodrom IKIA (Imam Khomeini International Airport). Veliki, nov i savremeno opremljen, a u redu za kontrolu pasoša, osim nas stoje još i Slovenci, Španci, Francuzi, Italijani, Nemci, Grci… Stranih turista ima, iako ne u hordama, ali smo i kasnije na svakom mestu od značaja u Iranu, gotovo uvek sretali neke Zapadnjake.

Godine 2014, broj stranih turista u Iranu porastao je za čak 215 %. Zanimljivo je da su u proleće 2015, u jednom momentu svi hoteli u Teheranu bili zauzeti, te su Iranci počeli da razmišljaju i o zidanju novih. Na žalost, zbog američkih sankcija i jednostranog prekida međunarodnog dogovora (potpisanog sa Evropom i predsednikom Obamom), koji je samoinicijativno prekinuo predsednik Donald Tramp, a koje su rezultirale inflacijom iranskog riala, od jeseni 2018. godine turizam je izgubio na uzletu. Iako su inflacijom ionako izuzetno niske cene usluge u Iranu dodatno pale, mnogi turisti se zbog novonastale političke i ekonomske nesigurnosti, ne odlučuju za putovanje u Iran.

Teheranski metro, jedan je od nekoliko klimatizovanih na svetu © Ivana Dukčević

Palata Niavaran, spavaća soba šaha Reze Pahlavija © Ivana Dukčević

Teheran تهران

(Tehran)

Izuzev južnog pojasa oko Persijskog zaliva, najveći deo Irana leži na ogromnoj planinskoj visoravni prosečne nadmorske visine 1500 metara. Sam 13-milionski Teheran (Tehran, izgovara se „Teran“, s akcentom na slovu“a“), smešten je na blagoj nizbrdici u podnožju planina Alborz, sat vremena vožnje od poznatih skijališta Dizin (3060 m) i Šemšak (Shemshak, 3600 m). Interesantno je da razlika u nadmorskoj visini između južnog dela grada (oko 1100 m) i severnog (oko 1700 m), iznosi čak 600 metara. Razlika između severa i juga u prestonici, još više je izražena u ekonomskom smislu – „što južnije, to tužnije“, princip je koji važi i ovde.

Za razliku od siromašnijeg – južnog, na severu Teherana naročito oko skvera Tadžriš (Tajrish), u strmim uličicama sa predivnim drvoredima platana, tiskaju se vile imućnih stanovnika prestonice, sa bazenima i voznim parkom kojem bi mnogi pozavideli. Iznad njih, poslednje u nizu, u procepu kanjona kojom teče rečica smestilo se izletište Darband, s luksuznim iako donekle kičastim restoranima. Moguće je i da je poslednji persijski šah Reza Pahlavi započeo ovu modu življenja na severu Teherana, kada je iznad skvera Tadžriš, podno golih obronaka planina Alborz u šumarku podigao palatni kompleks Niavaran za sebe, svoju familiju i svitu. Bela i Zelena palata, Paviljon i mnogi prateći objekti, tokom tri decenije njegove vladavine gostili su veliki broj najpoznatijih svetskih državnika.

Severni Teheran, izletište sa restoranima – Darband © Ivana Dukčević

Kapija palatnog kompleksa Niavaran © Ivana Dukčević

Palatni kompleks Niavaran – ostaci statue šaha Reze Pahlavija ispred Bele palate, uništene nakon Islamske revolucije © Ivana Dukčević

Palatni kompleks Niavaran – svečana dvorana Bele palate gde je šah Reza Pahlavi primao najviše svetske zvaničnike, pa i maršala Tita © Ivana Dukčević

Severni, najviši deo Teherana, iznad skvera Tadžriš, na oko 1700 m nadmorske visine (iza su planine Alborz) © Ivana Dukčević

Luksuz i trošenje narodnih para, ali i preterano koketiranje sa Zapadom, rezultirali su svrgnućem Pahlavijevih početkom 1979. godine. Na čelo države, iz izgnanstva u Parizu ubrzo je došao „narodni čovek“ Homeini, i sa stanovišta polovine liberalnih Iranaca u roku od tri do četiri godine (a ne odmah, kako neki pogrešno veruju) postepeno većinu stvari okrenuo naglavačke. Preostali, konzervativniji deo populacije i danas ga smatra spasiocem. U južnom delu Teherana, na autoputu koji vodi ka aerodromu nalazi se veliki kompleks – Mauzolej Homeinija, izgrađen nakon njegove smrti 1989, koji je noću osvetljen reflektorima nalik stadionu na kojem se izgra važna utakmica, i otvoren za posetioce non-stop.

Nepune dve godine nakon ustoličenja Homeinija, hidžab za žene i devojčice starije od devet godina postao je obavezan. ”Počelo je tiho, najpre od zaposlenih u javnoj upravi i u ministarstvima – samo u toku radnog vremena, a zatim je preko noći zakon usvojen za sve”, pričao nam je moj prijatelj Reza, dok nas je svojim luksuznim džipom vozio ka severnim predgrađima, kompleksu Tornja Milad, šestom najvišem TV tornju na svetu, s čijeg se vrha od preko četiri stotine metara, Teheran vidi kao na dlanu. Četiri decenije nakon Islamske revolucije, liberalne Iranke i dalje se ne mire sa zakonima koje su nametnuli konzervativni muškarci. Danas u Iranu postoji (zabranjena) Facebook stranica My stealthy freedom koju je u zemlji i van nje zapratilo preko 2 miliona ljudi, gde najodvažnije Iranke postavljaju svoje fotografije bez hidžaba, mnoge od njih u društvu svojih liberalnih supružnika koji ih podržavaju. Iran je drugačiji od većine zemalja u okruženju. Tome doprinosi i visok stepen obrazovanosti gradskog stanovništva oba pola, ali i činjenica da većina njih već godinama živi sudbinu kletve ”dao-bog-da-imao, pa nemao” sećajući se drugačijih vremena, kada su sredinom 1970-tih, Iranke u Teheranu na primer dočekivale glumicu Liz Tejlor pristiglu direktnim letom Iran Air-a iz Njujorka, odevene po poslednjoj modi, u Šanel kostim.

Iako prestonica Irana nije na glasu kao prelepi grad, Teheran pre svega može da se pohvali velikim brojem uređenih parkova i zanimljivim muzejima. Osim Nacionalnog arheološkog muzeja (National Archaeological Museum), u kojem je na nevelikom prostoru smeštena dobro odabrana zbirka iz najznačajnijih perioda persijske istorije (s najvažnijih arheoloških nalazišta: Ekbatan, Susa, Persepolis, Pasargad, Tape Sialk), u Teheranu ne treba propustiti ni Nacionalni muzej dragulja (National Jewels Museum), u suterenu Centralne banke Irana – posle londonskog Tauera (Tower of London) najveću zbirku dijamanata i dragog kamenja na svetu. Kolekcija obuhvata nakit, krune i tronove (čuveni „Paunov tron“) nekoliko persijskih carskih dinastija. U muzeju je izložen drugi po veličini dijamant na svetu pronađen u Indiji i donešen u XVII veku u Persiju, nakon osvajanja – Darya-i Noor (na persijskom: „More svetlosti“), dok je najveći Kooh-i Noor (na persijskom: „Planina svetlosti“) u međuvremenu iz Persije dospeo nazad u Indiju, i na kraju, u XIX veku završio u britanskoj kruni kraljice Viktorije.

Ulaz u Nacionalni arheološki muzej – devojčice u školskoj poseti © Ivana Dukčević

Nacionalni arheološki muzej – friz iz Persepolisa

Nacionalni arheološki muzej – opanak iz perioda antike (obuća poreklom sa Bliskog istoka) © Ivana Dukčević

Muzej iranskog filma u jednoj od bivših palata persijske dinastije Kadžar (severni Teheran) © Ivana Dukčević

Muzej iranskog filma © Ivana Dukčević

Osim antikviteta, u Teheranu postoje muzeji koji imaju i drugačiju ponudu. Ljubitelji iranskog filma, jedne od najperspektivnijih kinematografija na svetu, uživaće u sjajno uređenom Muzeju iranskog filma (Film Museum of Iran) smeštenom u jednoj od manjih palata Kadžar dinastije, u severnom Teheranu. Nešto južnije, u Parku Lale (Laleh Park, tj. „Park lala“ – i reč, kao i biljka potiču iz Persije) još dva muzeja sa razlogom mogu da privuku pažnju – Muzej (istorije) iranskog tepiha (Carpet Museum) i Muzej savremene umetnosti (Tehran Museum of Contemporary Art) podignut sredinom 1970-tih.

Zdanje Muzeja savremene umetnosti, u prepoznatljivom stilu tadašnjeg modernizma koji se prepliće sa svedenim arhitektonskim elementima antičke Persije, zajedno sa suprugom šaha Reze Pahlavija – Farom Dibom, otvorio je slavni američki umetnik Endi Vorhol (Andy Warhol). Njegova najpoznatija dela: Mik Džeger, Mao Ce-Tung i Merilin Monro (u nekoliko verzija), još uvek se nalaze u muzeju, ali u suterenu. Zvanično objašnjenje je da ova platna nisu deo stalne postavke, i da ih povremeno postavljaju na izložbama. U suterenu ovog muzeja nalazi se najveća zbirka dela savremene umetnosti na svetu posle muzeja Evrope i SAD-a. Osim Vorhola, tu su i platna: Pikasa, Dege, Van Goga, Lihtenštajna, kao i najveća zbirka američkog slikara Džeksona Poloka (Jackson Pollock) van SAD-a. Ipak, u samom muzeju i izvan njega, u bašti smo videli nekoliko skulptura jednog od najvećih skulptora XX veka, Britanca Henrija Mura (Henry Moore), kao i belgijskog umetnika Renea Magrita (Rene Magritte). U tekstu britanskog „Gardijana“ objavljenom 2012, novinar je primetio da Teheran „leži na zlatnom rudniku moderne umetnosti„. Za razliku od njegove, dozvola koju sam u muzeju kao samostalni putopisac i fotograf ljubazno uspela da dobijem, omogućila mi je jedino fotografisanje trenutne postavke čije je slikanje inače zabranjeno.

Muzej savremene umetnosti © Ivana Dukčević

U centralnom delu grada, u blizini lavirinta Teheranskog bazara obišli smo kompleks Palate Golestan (Golestan Palace, UNESCO), poslednje uporište pretposlednje persijske dinastije Kadžar (Qajar), čiji su vladari sredinom XIX veka prestonicu Persije preselili iz Isfahana u Teheran. Kao i mnoge palate u Iranu, i ova – čiji naziv u prevodu znači „Ružičnjak“, prepoznatljiva je po zidovima i plafonima ukrašenim u kič maniru, sa na hiljade umetnutih, izlomljenih ogledalaca. Naime, tokom srednjeg veka Persijanci su ogledala uvozili iz Venecije. Nakon višenedeljnog putešestvija na konjima i kamilama, veliki broj ogledala do odredišta je stizao u delićima. Vremenom, neko se u Persiji dosetio jedinog načina da ovom problemu stane na put – da ih još više isecka, te je igrom slučaja u zemlji uspostavljena nova moda ukrašavanja carskih odaja.

Osim Parka Lale, duž najpoznatije i najduže ulice u Teheranu s prelepim drvoredom platana, Avenije Valiasr, u Teheranu vredi posetiti i Park Melat (Park-e Mellat), poznat po velikom jezeru u severnom delu parka po kojem se šepuri pernata menažerija i savremenim zdanjem od stakla (Mellat Park Cineplex), u čijem su valovitom obličju smešteni galerije i bioskopi. Slično Turcima i drugim narodima Istoka, i Iranci kao da najviše na svetu vole piknik, iako on često ne podrazumeva samo izlazak iz grada. U gotovo svakom parku u zemlji, porodica će se ujutro često spontano okupiti makar i na zajedničkom doručku, te je većina zelenih površina izuzetno lepo uređena. U Parku Honar (Park-e Honar) koji se nalazi u centralnom delu grada, nema onih koji prave piknik, ali je zato poznat po interesantnim, modernim skulpturama. U centralnom delu parka nalazi se zdanje sa umetničkim galerijama, kafeom i vegetarijanskim restoranom na glasu, oba na gornjem spratu.

Pet minuta pešice od Parka Honar, duž spoljnog zida kompleksa nekadašnje Ambasade SAD-a, kao i mnogi stranci pre nas, za uspomenu smo se slikali ispred čuvenih grafita koji SAD predstavljaju kao osovinu zla i veličaju Islamsku revoluciju. Ovaj kompleks nosi prigodan naziv – US Den of Espionage, a njegovu unutrašnjost uz specijanu dozvolu moguće je posetiti svake godine od 1. do 11. februara tokom proslave godišnjice Islamske revolucije. Za samo zdanje vezane su neke od najružnijih uspomena u odnosima između Irana i SAD-a. Pre više od nekoliko decenija, iranski studenti koji su podržavali Islamsku revoluciju, u ambasadi su tokom 444 dana, držali kao taoce 44 američka državljana.

–

Zid bivše Ambasade SAD-a iz 1970-tih, vremenom je postao zid za antiameričke grafite „US Den Espionage„© Ivana Dukčević

Spomenik Azadi – simbol Teherana, memorijalni spomenik-muzej podignut je 1970-tih povodom 2500-godišnjice osnivanja Persijskog carstva © Ivana Dukčević

Za kraj posete Teheranu, na zapadnom obodu grada došli smo do čuvenog Azadi spomenika (Azadi Tower), podignutog na velikom trgu početkom 1970-tih povodom proslave 2500 godina od osnivanja Persijskog carstva, a zatim produžili ka severu grada do Tornja Milad (Milad Tower). Dva puta viši od Avalskog tornja, šesti po visini toranj na svetu, mnogo je više od toga. Osim fantastičnog pogleda na čitav grad s visine od preko 400 metara, unutar tornja Milad nalaze se galerije i suvenirnice, i mladi umetnici koji prodaju slike, umetničke predmete i nakit. Na vrhu tornja je restoran, a na tri najniža sprata – šoping centar. U prizemlju, odmorili smo se u tradicionaloj poslastičarnici, uz božanstveni sladoled od šafrana posut pistaćima, dok je oko nas u samom holu šuštala voda različitih fontana, a između dva spoljna stakla kao u mini ZOO vrtu šepurili se paunovi u tropskoj bašti.

Izvan tornja, na platou uređenom modernim skulpturama, nalazi se još jedna fontana koja pleše u ritmu, iza koje se nalazi koncertna dvorana. U kasno popodne i sunce na izmaku, naizgled beživotni sivkasti, planinski venac Alborz, sa snežnim vrhovima početkom maja, rumeni se na severu, dok na stotine Teheranaca na platou šeta, ili sedi u kafeu na čaju i kolačima. U daljini, oko 80 kilometara ka severoistoku, vidi se konusni vrh najviše planine Bliskog istoka – vulkana Damavand (5610 m), teheranskog „Fuđija“. Interesantno je da je osim oblikom i čuvenom snežnom kapom, i mnogo niži Fuđi (3776 m), od Tokija udaljen isto koliko i Damavand od Teherana.

Na vrhu Tornja Milad

Iran Teheran, Iran Teheran, Iran Teheran, Iran Teheran, Iran Teheran, Iran Teheran, Iran Teheran, Iran Teheran, Iran Teheran, Iran Teheran, Iran Teheran. Iran Teheran

Atrakcije, Iran