Kolima kroz IRAN / II deo – Planine Alborz i dolina Alamut

Kolima kroz IRAN / II deo – Planine Alborz i dolina Alamut

.

.

.

 

.

.

Planine Elburz (Alborz) i Dolina Alamut

.

Put u zemlju legendi…

.

.

.

 

Oko tri sata po podne, pežo pars – najčešći automobil domaće proizvodnje, sa gospodinom Mor­tezom za volanom, stiže ispred našeg hotela u Teheranu po unapred utvrđenom dogovoru. Nekoliko godina pre nas, šezdesetdvogodišnji, uglađeni gospodin Morteza, koji odlično govori engleski, Iranom je vozio autore Lonely Planeta, tokom njihovog boravka i pripreme knjige o ovoj predivnoj zemlji. Svo­je ime ponosno pokazuje u potonjem vodiču za Iran, koji ima počasno mesto u pregratku njegovog automobila. Na našem velikom putu po Iranu, sedeći na suvozačevom sedištu mnogo puta razmeniću s njim priče o Persiji, a on će biti iznenađen kako neka strankinja koja nije iz čuvenog Lonely Planeta može poznavati Iran bolje nego što je očekivao. Nakon više od sat vremena, koliko su otprilike trajali pokušaji da tokom popod­nevne gužve napustimo trinaestmilionski Teheran, krećemo put severozapada ka planinama Alborz (Elburz) i Dolini Alamut.

 

.

.

 

 

Božanstveni pogled na venac planina Alborz (Elburz), dolinu Alamut i selo Gazor Khan, sa vrha Tvrđave asasina (Tvrđave Alamut), u aprilu © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Na vrhu Tvrđave asasina © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Dolina Alamut © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Dolina Alamut © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Naš Pežo Pars, najčešći automobil u Iranu domaće proizvodnje, ispred hotela u Teheranu spreman je da krene na dvonedeljno putovanje © Ivana Dukčević

 

.

.

.

*Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja“ (ISBN 978-86-7963-499-3) u izdanju Samizdata B92, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, ni fotografija, bez dozvole autora.

.

*The text and photographs are parts of the published book „Umetnost putovanja“ (ISBN 978-86-7963-499-3), protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

.

.

.

.

 

Visine između 3.000 i 5.600 metara, venac planina Alborz (Elburz) koji se na istoku graniči s Avganistanom smestio se u obliku polumeseca položenog na leđima, na samom severu zemlje. U severnom delu, obronci snežnih planina sa plantažama žbunas­to posađenog čaja spuštaju se ka Kaspijskom moru iz kojeg se u Iranu vadi ikra za najčuveniji kavijar. Iranska luka Bandar-e Anzali, jedan je od najvećih proizvođača kavi­jara na svetu. Pre dvadesetak godina, sve je bilo drugačije, započeo je svoju priču gospodin Morteza o delikatesu sivosre­brne, koralno narandžaste ili kupinasto crne boje, dok je naš automobil ujednačenom brzinom grabio pejzažima Iranske vi­soravni. Jedanput godišnje, kada bi odlazio u posetu sestri i zetu u Dansku, nosio je oko kilogram kavijara na poklon, i plaćao po ceni od desetak dolara za kilogram. Danas su cene ikre kaspi­jske morune i jesetre višestruko veće, a kavijar u Iranu nije lako ni pronaći jer se 99% ukupne proizvodnje izvozi na Zapad.

 

Nakon dva sata vožnje, povremeno mileći prilično zakrče­nim autoputem između Teherana i Tabriza stižemo do grada Kazvina (Qazvin); doduše nakon jedne pauze za toalet koja se umalo „neslavno“ završila – umotane u hidžab, pokušavale smo da dokučimo da li je wc muški ili ženski, jer je natpis bio samo na persijskom jeziku. Natpisi isključivo na persijskom na ulazu u drumski WC nisu bili od pomoći, osim ako ne uspete da se i lično uverite da li iza vrata toaleta čujete ženski ili muški glas, ili – ako mušterija nema, radije sačekate da neko ko persijsko pismo razume pre vas izabere stranu i tako vam reši jezičku dilemu. Kod Kazvina, put ka vencu Alborz skreće ka severu i naglim usponom napušta ravnicu Iranske visoravni nadmorske visine od oko hiljadu i po metara. Sa čestim, još neotopljenim snegom kraj puta krajem aprila, pežo pars kreće put još nebeski­jih visina, da bi se nakon izvesnog vremena spustio u središte između dva grandiozna niza planinskog venca Alborz. U kasno popodne, između planina i oblih smeđih brda bez drveća, nad dolinom Alamut je vedro, dok lenji oblaci u daljini zaklanjaju vidik ka vazdušnom linijom tridesetak kilometara udaljenom najvećem jezeru na svetu – Kaspijskom moru.

.

Vreme je za čaj, saopštava gospodin Morteza i nakon nekoliko minuta odjednom zaustavlja auto na krivini jedne zaravni. Dokle vam pogled puca, zaobljeni zagasitosivi, poneg­de travnati brežuljci još nedovoljno visokih delova planina, sa svih strana valovito su poređani u krug. Iz gepeka pežoa, Mor­teza vadi plastičnu izletničku korpu, priručno kuvalo, kutiju iranskog crnog čaja i staklene šoljice; za desetak minuta 5 o’clock tea počinje da se puši poslužen na kamperskom stočiću.

 

Popodne je odbrojavalo poslednje sate kada smo nakon, činilo se, već isuviše duge vožnje dostigli najviše delove pla­ninskog prevoja. Posle višečasovnog uspona usledio je i dug spust u središnji deo između dva venca planina – prostranu, ba­jkovitu dolinu Alamut. Zalazak sunca nad valovitom dolinom, plitkim pirinčanim poljima i beskrajnim redovima voćnjaka višnje čiji se tek propupeli cvetovi gledajući sa vrhova brda u proleće bele nalik nepreglednim tačkicama, čine neobičan sklad sa malenim selima i njihovim kućama od okerastosmeđe, peče­ne gline i snežnim planinskim kapama koje dolinu okružuju. Iz fasade seoskih kuća na više mesta izbija uzidana trska – građe­vinski izum drevne Mesopotamije koji pečenom blatu omo­gućava da „diše”. Ogoljene planine boje dima sa ljubičastim prelivima, razbacana sela sa aluminijumskim krovovima delova uklopljenih kao u slagalici (radi lakšeg otapanja velikog snega) i poneko tirkizno jezero između vrhova, zajedno čine one tipič­ne pejzaže srednje Azije u kojima se putnik namernik ponekad može izgubiti u utisku bezvremenosti.

.
.
.
.

 

Dolina Alamut © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Dva paralelna venca planina Alborz (Elburz) i spust u dolinu Alamut – iza je Kaspijsko more © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Spust u dolinu Alamut, magistralnim putem iz grada Kazvina (Qazvin) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Gospodin Morteza sa priručnim kompletom (iz gepeka) za pravljenje popodnevnog iranskog crnog čaja © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Selo u dolini Alamut © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Voćnjaci tek propupelih cvetova višnje u podnožju planina Alborz, u proleće © Ivana Dukčević
.
.
.

.

.

.

 

Sumrak je već polako ispunjavao pedalj po pedalj oblih brda, kada je naš automobil pristigao u Gazor-Kan (Gazor-khan), selo u istočnom delu Doline Alamut iznad kojeg se strmo iz­vija čuvena, nepristupačna stena sa još čuvenijim arheološkim ostacima. Zbog značaja nalazišta, u selu postoji nekoliko opci­ja za smeštaj nalik seoskom turizmu u kojem mahom odseda­ju još retki strani turisti. Na delimično blatnjavoj nizbrdici, sa snegom koji se sredinom aprila na samom vrhu još otapao, u voćnjaku propupelih višanja kraj bunara, pomoćnu kuću sa dve zasebne jedinice lokalni seljanin preuredio je za smeštaj turista.

.

Osim nas, iste večeri u istoj kući u nedođiji iranskih planinskih pejzaža noćila su dvojica Švajcaraca koji su obilazili zemlju so­lidnim, međugradskim autobusima. Za sve nas, gazda koji nije znao ni reč engleskog postavio je večeru na velikoj, okrugloj metalnoj tacni: beskvasni hleb, jogurt (gust kao kiselo mleko) i svežu salatu od paradajza i kuvanih patlidžana. Uputio nam je širok osmeh kada smo ogladneli i umorni od puta kao odgovor na postavljenu nam trpezu prozborili na persijskom: „Kheili moto shekerem“.

 

.

.

.

.

.

Seoski smeštaj u selu Gazor-khan © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Gazor-khan, seoska večera (listovi beskvasnog hleba složeni su u kesi, ispod kutije salveta) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

 

.

Narednog jutra, stotinak metara od kuće ispred nas ukazala se dve stotine metara visoka, sivkasta i naizgled neosvojiva ste­na sa ostacima Tvrđave asasina (Tvrđava Gazor kan ili Tvrđava Alamut), na vrhu. U XI veku na ovom mestu reč „asasin“ nastala je i potom ušla u upotrebu u mnoge svetske jezike. Naime, izvesni Hasan Saba (Hasan Sabah), odmetnik od sunitskog islama i pristalica isma­ilita – verzije tada nove, šiitske verzije islama a danas zvanične vere – rešio je da bazu postavi na nepristupačnom mestu i odatle, uz pomoć vrlih mladića iz okolnih sela koje je regrutovao, teroriše okolinu. Prema jednoj verziji, njegove pristalice nisu znale da im je u piće i hranu stavljao hašiš, a kada je droga počinjala da deluje, naređivao im gde da krenu u napad. Hasanovi vojnici u narodu su bili upamćeni kao izuzetno nemilosrdni, vešti i disci­plinovani – nalik nindžama na dalekom istoku pojavljivali su se niotkud i iza sebe ostavljali pustoš. Prema jednoj verziji priče, reč „asasin“ nastala je na ovom mestu od persijskih reči „hašaš“ i „ijun“, što znači „uživaoci hašiša“.

 

Tokom XI veka, asasinski red imao je sve više pristalica i proširio je delovanje sve do Sirije na jugozapadu, gde su u to vreme vođeni prvi Krstaški ratovi. Hasanu i njegovoj družini decenijama niko nije mogao ništa. Niko do Mongola koji su osvojivši Persiju početkom XIII veka, na svom putu ka zapadu zbrisali sve, pa i ovo asasinsko gnezdo. Mnogo vekova kasnije, i danas je jedan od najvećih problema ove zemlje izuzetno veliki broj heroinskih zavisnika. Blizina Avganistana, niska cena dro­ge i Iran kao prva stanica na putu ka Zapadu, u državi u kojoj je zakonom zabranjena upotreba alkohola uništili su živote mno­gih iranskih familija.

.

Na vrhu nekada neosvojive stene, osim ostataka zidina Tvrđave asasina, osnove prostorija i ponekog luka, do današnjih dana nije ostalo mnogo. Ipak, i sam pogled odozgo na selo Gazor-kan, zelene zasade pirinčanih polja u proleće, propupele voćnjake i snežne vrhove svuda u krug, bez sumnje je vredan uspona i dragocenih uspomena zabeleženih fotoaparatom.

 

 

 

 

,

.

Dolina Alamut iz podnožja Tvrđave asasina © Ivana Dukčević

.

 

 

 

 

Tvrđava Alamut ili Tvrđava asasina © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Uspon ka tvrđavi © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Tvrđava Alamut © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Stena Tvrđave asasina, nadomak sela Gazor khan © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Ostaci Tvrđave asasina © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Na vrhu Tvrđave asasina, kraj zastave Irana

.

.

.

.

 

 

 

.

Osim Tvrđave Alamut, na sat vremena kolima od sela nalazi se jedna od najpoznatijih prirodnih atrakcija doline Alamut, prelepo tirkizno jezero Evan (ili Ovan).

 

Tridesetak kilometara dalje, u istom, središnjem delu venca Alborz ali u njegovom zapadnom delu, u blizini sela Razmian smestila se još jedna tvrđava na steni iz istog perioda kao i Tvrđava Alamut, par decenija mlađa Tvrđava Lambsar (Lambasar Castle, XII vek). Smatra se najvećom od ismailitskih tvrđava severnog Irana, ali je prilično slabo očuvana. Još dalje ka zapadu, jedno od najposećenijih mesta u ovom delu planine sigurno je Masule (Masouleh). Selo iz X veka danas obavezna stanica svih turista u ovom delu Alborza. Predivno uređene kuće od pečenog blata, interesantni prozori, bašte sa cvećem i kafeterije u etno stilu, čine Masule jednim od dva najčuvenija etno-sela Irana koje turisti mahom posećuju – drugo je Abjane (Abyaneh), kod Kašana.

 

Pre putovanja u ovaj deo Irana, pročitajte knjigu Amina Malufa „Samarkand“ iz 1988. godine. U romanu čuvenog libanskog pisca, Arapina hrišćanske veroispovesti koji piše na francuskom, pre petnaestak godina prvi put sam čitala o Tvrđavi asasina.

.

.

 

 

 

Jezero Evan © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Sela u Alborz planinama © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Uspon ka brdu sa Tvrđavom asasina (levo) © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Dečak iz sela Gazor-khan © Ivana Dukčević

.

.

 

 

 

.

.

.

.

 

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.