Posted on 29 jul 2019

/ off

TUNIS – prestonica Tunis, Kartagina, Sidi bou Said

Grad Tunis, Kartagina, Sidi bu Said

Osim Maroka i Egipta, Tunis spada u jednu od nekoliko zemalja severne Afrike koje svoju nacionalnu kasu ne pune prihodima od nafte već prvenstveno od turizma. Tunižani imaju nešto malo nafte koju su pronašli 1966. godine, ali za razliku od svojih suseda to ni izbliza ne zadovoljava njihove potrebe, te naftu moraju da uvoze (najčešće iz Libije). Ipak, naftna polja su blizu te je i benzin izuzetno jeftin, oko tri puta jeftiniji nego u Evropi. Ukoliko ste odlučili da posetite ovu zemlju i da je tokom boravka istražite putujući u sopstvenom aranžmanu – iznajmljenim automobilom, ova povoljnost ići će vam na ruku. Tokom boravka u mestu Port El Kantaui (Port El Kantaoui), iznajmili smo automobil i krenuli u posetu prestonici Tunisu, antičkoj Kartagini, i živopisnom Sidi bu Saidu.

Sidi Bu Said © Ivana Dukčević

Grad Tunis, Muzej rimskih mozaika – Bardo © Ivana Dukčević

Medina glavnog grada Tunisa © Ivana Dukčević

Sidi Bu Said © Ivana Dukčević

Od Susa, odakle smo tog jutra krenuli iznajmljenim automobilom, do glavnog grada Tunisa vodi autoput dužine oko 140 km, i izuzetno je dobro obeležen. Postoje dve naplatne rampe, kod Susa i ispred ulaza u Tunis (ukupne putarine su oko 3 evra).

Kada smo stigli do grada Tunisa, umesto ka centru grada, produžili smo ka severozapadu, u smeru ka nekoliko kilometara udaljenih predgrađa na obali mora – Kartagini i Sidi Bu Saidu, gde su svoje vile podigli imućni Tunižani. Većina kuća u Tunisu je bele boje, sa obaveznim vratima dekorisanim u „istočnjačkom stilu“, ofarbanim najčešće u plavu ili žutu boju. Oko njih se uspinju žbunovi cvetnih bugenvilija, štrče grane oleandera, a u vazuhu se širi opojni miris jasmina.

U Kartagini (Carthage), na padini brda prema moru, nalazi se veliki kompleks Predsedničke palate koja se sastoji iz nekoliko zgrada i uređenih dvorišta (slikanje i ulaz su zabranjeni), a na uzvišenju iznad, u smeru ka moru prostiru se ostaci nadaleko čuvene Hanibalove Kartagine. U IX veku pre nove ere, feničanska princeza Alisa „pustolov“ (Elissa Dido) zbog okrutne samovolje svog brata napustila je prestonicu Tir (sada u Libanu), i praćena svojim pristalicama otisnula se brodom u nepoznato, u želji da pronađe novi dom. Na najisturenijem delu Afrike, odlučila je da osnuje „Novi grad“ (na feničanskom „Kart Hadašt“), Kartaginu. Međutim, na tom području već su živeli Berberi. Njihov vladar dozvolio je Alisi da podigne željeni grad, ali pod uslovom da on bude veličine koju može da pokrije koža jednog bika. Alisini ljudi ubili su najvećeg bika, a dovitljiva princeza njegovu kožu isekla je na tanke, dugačke trakice, koje su njeni ljudi spojili na krajevima. Na taj način uspela je da ”opaše“ prilično veliki prostor, i na uzvišici kraj mora osnuje grad.

Kartagina © Ivana Dukčević

Kartagina, muzej © Ivana Dukčević

Uskoro, Kartagina je postala jedan od vodećih trgovačkih centara u čitavom Mediteranu. Pokušavali su da je osvoje Grci, a potom i Rimljani tokom čuvenih Punskih ratova. Tokom Drugog punskog rata, kartaginski vojskovođa Hanibal prešao je Alpe sa slonovima i malo je falilo da osvoji Rim. Iz ovog razloga, u poslednjem Punskom ratu (149 – 146. pre nove ere), Rimljani su uspeli da osvoje Kartaginu. Umorni od borbe i besni zbog decenija prethodnih bezuspešnih pokušaja, spalili su grad do temelja (kuće su gorele u plamenu, dok su ljudi bili u njima). Po osvajanju, Rimljani su po leševima posipali morsku so kako se Kartaginjani ne bi „rodili iz pepela“. Mali broj preživelih povukao se ka jugu, te su ostaci feničanske kulture danas vidljivi samo u Kerkuanu, u centralnom delu države, i nigde više u Tunisu.

Na ruševinama Kartagine, Rimljani su podigli svoj grad – koloniju, kako bi sa plodnih ravnica i brežuljaka severnog Tunisa, plodovi pomorandži, limuna, mandarina, grožđa i maslina, ali i pšenice, našli su put do Rima. Tunis je postao žitnica koja je hranila Rim.

Osim temelja nekoliko spaljenih kartaginskih kuća, na lokalitetu Kartagine danas mogu da se vide skoro isključivo ostaci iz rimskog perioda. Lokalitet se sastoji iz 8 zasebnih celina: amfiteatar (Amphitheatre), rimsko naselje (Villas Romaines), teatar (Theatre Romain), Starohrišćanski muzej (Musee Paleochretien), Muzej Kartagine (Musee de Carthage), Tophet de Salambo, Antoninova kupatila (Thermes d’ Antonin) i Luka (Punic port). Nakon obilaska, neki putnici ostanu razočarani, jer je većina stvari u antičkoj Kartagini davno potpuno opustošena tokom rimskih osvajanja. U Muzeju Kartagine, nalazi se većina onog što je do sada pronađeno.

Nešto očuvaniji ostaci građevina iz rimskog perioda, nalaze se južno od Tunisa, u centralnom delu zemlje – lokaliteti kao što su: Utique, Bulla Regia, Dougga, Maktar, Sbeitla, Thuburbo Majus i Zaghouan, odakle put severa ka Kartagini kreće rimski akvadukt.

Sidi Bu Said © Ivana Dukčević

Od Kartagine do Sidi Bu Saida (Sidi Bou Said), predgrađa grada Tunisa na brdu pored mora, ima samo 2 kilometra. Pre nekoliko vekova, Sidi bu Said bilo je mesto odmora za mornare, a svetionik na vrhu brda moreplovcima umornim od plovidbe pokazivao je put do sigurne luke. Iako se od tog vremena mnogo toga promenilo, Sidi Bu Said je uspeo da sačuva svoj šarm, i danas je jedno od najposećenijih turističkih mesta u Tunisu.

Putem koji nas je strmo vijugajući vodio uzbrdo, za nekoliko minuta stigli smo na skoro sam vrh. Parkirali smo automobil na velikom parkingu, i ušli u lavirint uličica Sidi Bu Saida. Da na blistavo belim kućama koje se zbijaju jedna uz drugu nema prelepih plavih i žutih orijentalnih kapija, a na gornjim spratovima istih kuća jednoličnost belila ne razbijaju plavi, kao srma izvezeni drveni doksati, pomislili bismo da smo se nekim čudom našli na čuvenom ostrvu Santorini, u Grčkoj. Istočnjačke kapije na belim kućama svojevrsni su zaštitni znak Tunisa, te turisti tokom čitave godine opsedaju ovo mesto, šetaju uličicama, i prave pauzu u nekom od autentičnih kafea, s pogledom na more.

Iz Sidi Bu Saida, krenuli smo nazad ka centru grada Tunisa. Prelaskom preko nasipa dugog nekoliko kilometara, koji prolazi sredinom velikog zaliva u kojem leži prestonica, direktno smo ušli u glavnu ulicu prestonice Avenue Habib Bourguiba. Prepoznali smo je po modernoj konstrukciji sat-kule okružene vodoskocima, i dva paralelna drvoreda u središtu ulice između kojih je šetalište za pešake. Na samom kraju ulice, nalazi se Port de France (ili Port de Mere), kapija koja označava ulaz u medinu grada Tunisa, najveću i najšareniju medinu u zemlji. Prošetali smo njenim sukovima i zavirili u dvorište Velike džamije, gde je za vreme molitve strancima ulaz zabranjen. Od uzanih ulica sa štandovima prepunih keramike, predmeta od kamilje kože, posrebrenog nakita i mirisa nargila, možda će vam se zavrteti u glavi, pa ćete poželeti da iz medine izađete. Medina je prilično velika, i ukoliko se izgubite, upitajte usputne prolaznike da vas upute na izlaz Port de France.

Glavni grad Tunis, francuska Katedrala © Ivana Dukčević

Glavni grad Tunis, kapija Port de France © Ivana Dukčević

Glavni grad Tunis, Velika džamija u medini © Ivana Dukčević

Muzej Bardo © Ivana Dukčević

Najčuveniji spomenik kulture u prestonici je Muzej Bardo (Le Musee du Bardo). Nalazi se u istoimenoj četvrti na jugozapadu grada, smešten u palati nekadašnjeg turskog guvernera ove oblasti (u vreme osmanlijske okupacije severne Afrike). Sve do 2012, dok nije otvoren Muzej mozaika Zeugme u Gaziantepu u Turskoj, Muzej Bardo je bio poznat po najvećoj kolekciji rimskih mozaika na svetu. U njemu se čuvaju i neki delovi nameštaja iz antičkog perioda, kosti lobanje nekoliko praistorijskih ljudi pronađenih na ovom području, stari novčići, i slično. Ulaznica za muzej košta oko 5 evra, otvoren je od 9.30 do 17 h, zatvoren ponedeljkom.

OPŠTE INFORMACIJE

Do sredine XX veka, Tunis je bio francuska kolonija, i u Tunisu ćete se najbolje sporazumeti ukoliko govorite francuski koji Tunižani uče od prvog razreda osnovne škole. Francuzi spadaju i u najbrojnije turiste. Engleski i nemački govore uglavnom u većim radnjama i hotelima, a zbog velikog broja turista iz Rusije, Italije i Španije, i ovi jezici su u opticaju.

Pre nego što krenete u otkrivanje ove interesantne zemlje, evo nekoliko istorijskih činjenica. Prvi stanovnici Tunisa bili su Berberi. Rimljani su ih nazvali „Berberima“ tj. „varvarima“ zato što su, s njihove tačke gledišta bili na nižem civilizacijskom nivou. Starogrčki istoričar Herodot u svojoj „Istoriji sveta“ veoma poetično je opisao Berbere kao „narod koji ne jede ni jedno živo stvorenje i koji nikada ne sanja“ i čije „žene nose ogrlice od kože oko nožnih članaka, po jednu za svakog od svojih ljubavnika„.

U IX veku pre nove ere, na tlo Tunisa stupaju Feničani, i predvođeni princezom Alisom prozvanom „Dido“ (na feničanskom – „pustolov“) osnivaju Kartaginu. Zemlju kasnije osvajaju Rimljani, Vandali, pokušavaju da osvoje Vizantijci, a od VII veka počinju i arapska osvajanja, prvo sa dinastijom Aglabita, a zatim Fatimida. Jedno vreme, Tunis je bio deo Osmanskog carstva, a zatim u XIX veku postaje francuska kolonija. Zanimljivo je to da su granice Tunisa skoro iste kao pre nekoliko vekova i da je to jedna od retkih afričkih država koja nema veštačke – kolonijalne granice, koje izgledaju kao da su povučene lenjirom.

Godine 1956. Tunis je stekao nezavisnost od Francuske, a 1957. postao republika na čelu sa prvim i doživotnim predsednikom Habib Burgibom (Habib Bourguiba), koji je za Tunižane bio isto što i Tito za Jugoslovene. Fakultet je završio u Parizu, a njegova prva supruga bila je Francuskinja. Za vreme njegove vladavine, ženama je dato pravo da same biraju svoje muževe.

Naredni predsednik Tunisa, Ben Ali, na vlast je došao s pozicije ministra vojske 1989, kao američki đak sa završenom vojnom akademijom. Na čelo države nije došao putem izbora, Organizovao je dolazak doktora, kojima je naredio da pregledaju Burgibu i proglase ga starim i nesposobnim da nastavi da bude na čelu države. Zatim ga je zatvorio u kućni pritvor u njegovoj vili u Monastiru, gde je Burgiba i umro u 97-oj godini života, u aprilu 2000. godine. U to vreme, donešen je zakon po kojem žene smeju da stupaju u brak sa supružnicima druge vere, što je bio presedan u islamskom svetu (muškarci muslimani, oduvek su mogli da se venčavaju ženama druge veroispovesti, jer je izabranica uvek u obavezi da prihvati muževljevu veru).

Međutim, ubrzo po stupanju na vlast, Ben Ali se razveo od supruge da bi se oženio ljubavnicom koja je već bila u drugom stanju. Druga žena Ben Alija, Leila, ambiciozna ćerka piljara iz siromašne porodice, po struci frizerka, u narednih nekoliko godina uspela ja da kao nova prva dama progura na desetine članova svoje familije na vladajuće pozicije u državi i u državne institucije, čime su stekli ogromnu materijalnu dobit. Opisivani i kao tuniška mafija, rođaci Leile, ona, i njen suprug, optuženi su za pranje para, korupciju, čak trgovinu drogom, i postali razlog izbijanja velikih protesta u Tunisu, u januaru 2011. Za vreme Ben Alija, njegove fotografije bile su deo dekora svih javnih prostora i škola.

Tuniški protesti inicirali su čuveno „Arapsko proleće“, ali u drugim zemljama severne Afrike i Bliskog istoka, nisu imali pozitivan ishod kao u Tunisu. Nekoliko dana od početka protesta, Ben Ali je s porodicom pobegao u Saudijsku Arabiju, gde je devet godina kasnije i umro. Iako je za njim i za suprugom Leilom, raspisana Interpolova poternica, nikada nisu isporučeni Tunisu. Nakon njihovog izgnanstva, jedno vreme nastao je „prazan hod“, kada su Tunižani želeli da na čelo države izaberu Bedžija Esebsija za predsednika, ali po zakonu on nije mogao da postane predsednik, već je na vlast došao 4 godine kasnije. Za vreme njegove vladavine, Tunižankama je dato pravo da same pokreću razvod, dok je 2015. parlament odobrio donošenje zakona koji dozvoljava ženama da putuju samostalno i bez dozvole muškog člana porodice. Nedavno, u zemlji je legalizovan abortus, što Tunis svrstava u jednu od najliberalnijih muslimanskih država.

Nalik većini muslimanskih zemalja, i u Tunisu je stopa klasičnog kriminala relativno niska, a kazne za krađe i silovanja visoke. Ipak, to ne znači da kao turista ne treba da budete na oprezu. Ono čega bi trebalo da se čuvate su prevare kod cenkanja, gde neupućeni turista može višestruko preplatiti robu u radnji, a da toga nije ni svestan. U prevare spadaju i „sokolari“, ljudi kojina svojim ramenima na uzici vode sokole i nude da ih stave na vaše rame. Čim soko dospe na vaše rame/ruku – za to će tražiti novac. Ista priča važi i za narukvice, ogrlice i venčiće od nanizanih cvetova jasmina. Jednostavno, ne treba dozvoliti da njihova „roba“ dospe na deo vašeg tela.

Određen broj radnji i muzeja u Tunisu rade dvokratno: 8 – 12 h i 16 – 20 h. Ovo pravilo ne važi za medine, jer je većina prodavnica u okviru zidina starog grada otvorena do večeri, a cenkanje ke obavezno. Medina na arapskom znači „grad“, a odnosi se na kuće unutar gradskih zidina (nekadašnje jezgro grada). Svi veći gradovi u Tunisu imaju svoje medine, u kojima se nalaze sukovi („souk“ – četvrt) sa radnjama koje neguju stare zanate (kujundžije, keramika, ćilimi, predmeti od kamilje kože, tekstil, nakit, itd). U sastavu medine je i centralna džamija, i tvrđava (ribat). Medine predstavljaju i dobar orijentir, jer se uvek nalaze u centru grada.

Tunis