Visoki Atlas i pustinja Sahara – prevoj Tizi n’Tichka, Ourzazate, dolina reke Draa, Agdz, ksar Aït Benhaddou, Zagora

Visoki Atlas i pustinja Sahara – prevoj Tizi n’Tichka, Ourzazate, dolina reke Draa, Agdz, ksar Aït Benhaddou, Zagora

 

 

 

 

 

 

U zemlji Berbera – Visoki Atlas i pustinja Sahara

.

Prevoj Tizi n’Tichka, Ourzazate, dolina reke Draa,

Agdz, ksar Aït Benhaddou, Zagora

.

 

 

u saradnji sa

Manga Trip

 

 

 

.

Iako “prava” pustinja sa peščanim dinama počinje skoro 700 kilometara istočno i severoistočno od Marakeša, kod Merzuge (Merzouga), do koje se drumom ponekad putuje i dva dana (sa jednim noćenjem između), većina onih koji bi želeli da osete duh pustinje posećuju njen kilometarski dvostruko bliži deo, kod gradića Zagore. I Merzuga na severu, i Zagora – nešto južnije, nalaze se nadomak granice sa Alžirom (na oko 30-ak kilometara), sa kojim Maroko međutim zbog političkih nesuglasica u vezi sa Zapadnom Saharom nema diplomatske odnose, i granice između ove dve države su zatvorene. S obzirom da jedan deo Maroka čini (pretežno kamenita) pustinja, nakon ličnog iskustva zaključak je da poseta ovoj zemlji ne bi bila potpuna bez obilaska barem određenih delova, na njenom obodu.

 

 

 

 

 

 

Berberka nadomak sela na Visokom Atlasu © Ivana Dukcevic

 

 

Jedan od ksarova par kilometara od najpoznatijeg Ait Ben Hadua © Ivana Dukcevic

 

 

Jahanje kamile u pustinji nadomak mesta Zagore na istoku Maroka © Ivana Dukcevic

 

 

Rano jutro u berberskom kampu u Sahari, kod Zagore © Ivana Dukcevic

 

 

Ksar Ait Ben Haddou (UNESCO), scenografija mnogih holivudskih filmova © Ivana Dukcevic

 

 

Ait Ben Haddou i Russell Crowe, u filmu “Gladijator” © Ivana Dukcevic

 

 

Berberski ksar Taurit u Urzazatu © Ivana Dukcevic

 

 

Najveće plantaže urmi u Maroku, kod Agdeza © Ivana Dukcevic

 

 

Tizi n’ Tička, najviši prevoj na Visokom Atlasu © Jasmina Tamburic

.

.

.

.

.

*Tekst i fotografije zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje i objavljivanje, bez dozvole autora.

.

*The text and photographs are protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

 

 

 

 

.

.

Put do pustinje vodi preko venca Visokog Atlasa, zelenih planina sa borovim šumama u nižim, zapadnim delovima i beskrajnim zasadima eukaliptusa. Usponom, pejzaž postepeno postaje ogoljen, te beživotna, maslinasto-siva zemlja dominira krajolikom. Smešten između venaca Srednjeg i Anti Atlasa, Visoki Atlas jedan je od planinskih masiva koji prate istočne delove Maroka i na izvestan način čine granicu između Atlantika i plodnih ravnica na zapadu i pustinjskih pejzaža na istoku, ka granici sa Alžirom.

.

Najviši venac – Visoki Atlas, sa drugim najvišim vrhom Afrike nakon Kilimandžara (Tubkal, 4165 m) nalazi se u središnjem delu Maroka i čuven je po serpentinama na njegovom najvišem prevoju simpatičnog naziva berberskog porekla – Tizi n Tička (Tizi n’ Tichka – 2260 m). Godine 1942, poslednji berberski lav u Maroku usmrćen je upravo na ovom mestu, čime je neslavno okončano njegovo istrebljenje započeto još u perodu Rimskog carstva (za potrebe borbe gladijatora sa životinjama, u Koloseumu). Osim vidikovca sa kojeg pogled puca na vijigavu planinsku magistralu i gole sivo-maslinaste vrhove planina, par kilometara od prevoja nalazi se i odmorište istog naziva gde možete popiti piće i kupiti suvenire (i slikati se pored natpisa najvišeg planinskog prevoja).

 

 

 

Zeleni, zapadni delovi Visokog Atlasa © Ivana Dukcevic

 

 

Tizi n’ Tička, najviši planinski prevoj na Visokom Atlasu © Ivana Dukcevic

 

 

Odmorište nadomak Tizi n’ Tičke, najvišeg prevoja Visokog Atlasa © Ivana Dukcevic

 

 

Visoki Atlas © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Nakon tri do četiri sata vožnje, kada put postepeno počne da se spušta, pejzaž počinje da liči na pustinjski. U početku tek stidljivo, sa vegetacijom zelenih kaktusa na jarko crvenoj zemlji, i polupresahlim potocima na čijim obalama lokalne Berberke peru ćilime i tuku rublje o stene (nalik prakljačama) kako bi istisnule prljavštinu. Većinu stanovništva u ovom delu Maroka i vekovima Berberi, prastanovnici severne Afrike. Od ukupno 33,5 miliona stanovnika Maroka, danas čine skoro trećinu (12 miilona) zbog čega je relativno skoro berberski jezik postao drugi zvanični jezik Maroka, osim arapskog. Lokalni Berberi razlikuju se od Arapa na prvi pogled po odeći koja je šarenija, jarkih boja, i dugim kaftanima sa šiljatom kapuljačom koji sastavni su deo odeće muškaraca.

.

 

 

 

Berberska zastava sa simbolom “slobode”, ujedno i berbersko slovo “Z” (stilizovani čovek koji je podigao ruke u žudnji za slobodom) / Boje simbolišu ujedinjene Berbere koje žive kraj mora (plava), na Atlasu (zelena) i one u pustinji (žuta)

 

 

 

Krajolik između Urzazata i Agdeza © Ivana Dukcevic

 

 

Krajolik između Urzazata i Agdeza © Ivana Dukcevic

 

 

Krajolik u blizini Agdeza © Ivana Dukcevic

 

 

Krajolik između Visokog Atlasa i Urzazata © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Još koji sat više i dalje u smeru pustinje, stižemo u Urzazat (Ourzazate), mesto sa velikom kazbom Taurit (Taourit). Gradić na nadmorskoj visini od 1135 metara koje nazivaju i “kapijom pustinje”, nekadašnje je mesto stanovanja imućnog berberskog domaćina. Kazbe (kasbah), utvrđeni gradovi na brdu, u ovom delu Maroka su uobičajeni. Nekada su bili stanice karavana na putu za pustinju, gde su – nalik azijskim karavansarajima putnici namernici i trgovci mogli da zastanu i okrepe se pre nastavka svog dugog putovanja. U predgrađu Urzazata, na brisanom prostoru kraj magistrale nalazi se jedan od dva filmska studija – stari (CLA Studios, jer postoji i novi – Atlas Studios), mesta gde su u zatvorenom prostoru i u okolini snimani čuveni holivudski blokbasteri: Lorens od Arabije, Asteriks i Obeliks – epizoda sa Kleopatrom, Vavilon, Gladijator, The Living Daylights (serijal o Džejmsu Bondu), Čaj u Sahari, i drugi. Preko puta kazbe, u samom gradu nalazi se i Muzej filma.

.

 

 

 

Berberski ksar Taurit u Urzazatu © Ivana Dukcevic

 

 

Berberski ksar Taurit u Urzazatu © Ivana Dukcevic

 

 

Muzej filma u Urzazatu © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Još dalje ka istoku i pustinji. spustom niz brdoviti okerasto-smedji krajolik čije formacije podsećaju na stepenaste, višeslojne vulkane, stižemo u dolinu reke Draa. Odjednom, pejzaž se menja i beživotne stene u pozadini dopunjuju nepregledne plantaže urmi u središtu širokog klanca, jer su palme u čijim krošnjama rastu gusto raspoređene neposredno uz rečni tok. Nadomak centra marokanske proizvodnje datula (urmi), u gradiću Agdezu (Agdz) možete videti neku od plantaža ili na lokalnoj pijaci po ceni od samo par evra kupiti kilogram svežih urmi, dva do tri puta većih od onih koje se mogu naći u radnjama na našim prostorima. Velike, okeraste, mesnate, mekane i sveže, urme u Maroku prilično su krupne u odnosu na one koje verovatno nedeljama iz ovih krajeva putuju do Evrope.

 

 

 

Agdez (Agdz) u dolini reke Draa, i najveće plantaže urmi u Maroku © Ivana Dukcevic

 

Čudesne formacije stena nadomak Agdeza © Ivana Dukcevic

 

Pejzaži nadomak Agdeza © Ivana Dukcevic

 

Dolina reke Draa, i najveće plantaže urmi u Maroku © Ivana Dukcevic

 

Magistrala u dolini reke Draa © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Nakon sat vremena vožnje dolinom reke Draa, u rano predvečerje stižemo u Zagoru. Na obodu grada, nadomak zgrada nalik okerastim tvrđavicama ispred kojih lokalna deca igraju fudbal, zastajemo kod jednostavne radnje sa tekstilom i kupujemo marame koje nam prodavac Berberin nakon plaćanja odmah namešta. Gledamo jedni druge i smejemo se – kao da statiramo u nekom pustinjskom filmu! Vraćamo se u kombije koji se nakon još par kilometara zaustavljaju kraj pustinjskog krajolika, gde nas lenjo i nezainteresovano sedeći kraj puta čekaju posve drugačija prevozna sredstva – kamile. Sedamo na pustinjske lađe, koje nas nakon nešto manje od sat vremena dovode do konačnog odredišta.

 

 

 

Zagora, Berberin – prodavac marama © Ivana Dukcevic

 

Pustinja nadomak Zagore © Lazar Catic

 

Pustinja nadomak Zagore © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Nadomak Zagore, u delu kamenite pustinje postoji nekoliko peščanih dina gde je par preduzimljivih lokalaca postavilo velike bazne kampove sa šatorima i uposlilo nomade – marokanske Berbere da budu domaćini turistima. Posetioci u kampu odsedaju najčešće jednu noć, nakon čega se vraćaju nazad, u civilizaciju. U krugu kampa nalazi se oko tridesetak prostranih šatora sa jednostavnim krevetima i strujom (prekidač u “sobi”). U središnjem delu platoa, u pesku prekrivenom velikim tepisima nalaze se šarene ležaljke i jastuci za divanjenje, ispijanje kafe i marokanskog čaja sa listovima sveže nane. U večernjim satima, kada potpuni mrak zavlada ovim prostorima i jedino svetlo čini jato zvezda na nebu, Berberi u središtu kampa zapale logorsku vatru i uz lokalne tradicionalne instrumente i zvuke bubnjeva pevaju berberske pesme.

 

 

 

Bazni kamp u pustinji nadomak Zagore © Ivana Dukcevic

 

Svitanje u baznom kampu u pustinji nadomak Zagore © Ivana Dukcevic

 

Berberska večernja svirka u baznom kampu © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Odzvanjanje berberske muzike zvuči setno u dalini, sa vrha dine gde smo se hrabro i po mrklom mraku uputili oko ponoći, gazeći po dubokom pesku ka jedinom izvoru svetlosti – obrisima kamenitih vrhova dina koje je polumesec obasjavao. Uspon po terenu koji je izuzetno strm i gde dubina peska usporava hod, prilično je naporan i mnogi odustanu. Ovaj poduhvat ponovili smo i oko pola sedam ujutro, kako bismo sa vrha dine posmatrali izlazak sunca nad obodima Sahare i kamp, u podnožju.

.

Mohamed, dvadesetogodišnji Berberin kovrdžave kose, dečačkog lica i krupnih očiju, jedan je od nekoliko zaduženih za našu grupu od desetak ljudi, i ovaj posao radi već dugo. Njegova porodica živi nomadskim životom generacijama, zbog čega Mohamed ima završena samo tri razreda škole. Pre desetak godina, školu je učio na arapskom jeziku – par godina pre nego što će 2011. berberski jezik (Tamazight-Amazigh) i zvanično postati drugi službeni jezik Maroka i kao takav 2015. ući u školski program. Za ono čime želi da se bavi, smatra da mu više škole nije neophodno. Ipak, Mohamed ima Instagram profil na koji brižljivo postavlja svoje fotografije – one koje su napravili mnogobrojni stranci boraveći u kampu gde radi, u pustinji.

 

 

 

 

Pustinja nadomak Zagore © Ivana Dukcevic

 

Svitanje na dini, u pustinji nadomak Zagore © Ivana Dukcevic

 

Mohamedov kamilan © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Mohamedova indigo plava galabija, i marama jarke ciklama boje kao dodatak haljetku, čine savršen kontrast svetlo okerastim bojama saharskih dina. Kamilan Rahmon, njegov saputnik kojeg povremeno nežno grli i tapše, zajedno sa još desetak životinja u karavanu preneli su nas sa stvarima od magistralnog puta nadomak gradića Zagore gde se naš kombi zaustavio, sve do baznog kampa u pustinji. Sat vremena njihanja i lelujanja, uz prolaznu upalu mišića prepona deo su folklora koji se nudi turistima pri dolasku u kamp u rano predvečerje i narednog jutra, pri povratku na magistralni put.

.

U prednjem delu pustinjskog kampa smešteni su veći šatori i u njima stolovi za obedovanje (večera i doručak su uračunati u cenu boravka), mesto sa produžnim kablom i četiri utičnice gde mogu da se napune baterije fotoaparata i telefona (turista i Berbera zajedno, svake večeri ima oko tridesetak). Na izlazu iz kampa nalazi se veliki šator sa lavaboima, toaletima i  prostorijama za tuširanje – odvojen debelim paravanom za žene i za muškarce.

 

 

 

 

Bazni kamp u pustinji nadomak Zagore © Ivana Dukcevic

 

Svitanje na dini, nadomak baznog kampa © Ivana Dukcevic

 

U pustinji nadomak Zagore © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Kada pre ponoći berberska muzika utihne i logorska vatra se ugasi, noć u kampu je tiha i zvezdana. U početku je topla, a kako se ponoć primiče postaje prohladna. Dva ćebeta su potaman. Nezgodno je ako vam se u toku noći ide u toalet, kroz mrak i daleko od vaše “sobe”.

.

Između padina Atlasa na istoku i oboda pretežno kamene pustinje u Zagori, nalazi se nekoliko izuzetno piktoresknih ksarova – utvrđenja na brdu sa kazbom (kasabom), selom kraj kojih najčešće protiču polupresahle reke. Jedan od njih i verovatno najčuveniji u Maroku je ksar Ait Ben Hadu (Ksar Aït Ben Haddou), mesto koje je zbog svoje popularnosti postalo obavezna stanica turista. Zlaćano-okerasti ksar nastao na mestu čuvenog srednjovekovnog rudnika soli, Ait Ben Hadu je u novije vreme poslužio kao scenografija mnogobrojnim, ponajviše holivudskim filmovima, te su ostaci kulisa “Lorensa od Arabije” sa Piter O’Tulom u glavnoj ulozi još uvek na istom mestu. Kada je 1987. ksar proglašen delom UNESCO-ve svetske kulturne baštine, scenografije potonjih filmova snimanih na ovom mestu morale su po završetku biti demontirane. Od poznatijih blokbastera, na ovom mestu snimljen je “Gladijator” sa Raselom Krouom, kao i “Igra prestola” (Serijal 3).

 

 

 

 

Ksar Ait Benhaddou (UNESCO) © Ivana Dukcevic

 

 

Ait Ben Haddou i Russell Crowe, u filmu “Gladijator” © Ivana Dukcevic

 

 

Sa Mohamedom, na vrhu ksara Ait Benhaddou © Lazar Jankovic

 

 

Ksar Ait Benhaddou (UNESCO) © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Simpatični Mohamed, izuzetno visoki Berberin u ranim tridesetim, crta lica ljudi podsaharske Afrike, širokog osmeha i još šireg slamnatog šešira, u galabiji do zemlje poveo nas je preko mosta uzbrdo u razgledanje ksara gde u jednoj od kuća kasbe živi njegova porodica – jedna od samo osam preostalih berberskih familija Ait Ben Hadua. Tokom priče, pohvalio se da je bio jedan od mnogobrojnih statista u “Igri prestola” (Treći serijal), koje su mahom činili lokalci, i pokazao fotografije sa snimanja na svom telefonu. Kada je čuo da će biti na stranicama Umetnost putovanja, pala je odluka da se zajedno slikamo.

 

 

 

 

Ksar Ait Benhaddou (UNESCO) © Ivana Dukcevic

 

 

Kafanica u ksaru Ait Benhaddou © Ivana Dukcevic

 

 

Ksar Ait Benhaddou, Mohamedova majka © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Iako mu je vođenje kroz ksar bilo plaćeno od strane agancije, pri izlasku iz njihove kuće u koju nas je njen sin poveo, Mohamedova majka, simpatična starija žena u šarenom čadoru ispružila je ruku očekujući od nas dodatni bakšiš. U Maroku, više nego u bilo kojoj arapskoj državi u okruženju i šire, bakšiš traže i prirodno od turista očekuju za bukvalno svaku sitnicu. Za to što su vam pokazali pravac koji vas zanima, za radnju koju ste hteli, za fotografisanje njihove kuće, robe u radnji ili njih samih – bilo da su tek u prolazu pored vas ili odeveni u tradicionalnu nošnju – za slikanje. U ovoj zemlji na žalost, gotovo svaki kadar žele da turistima naplate. Ponekad će pokušati da vas ubede da je i fotografisanje džamije zabranjeno – a nije, što je verovatno rezultat poznate zabrane koja važi u Maroku (kao skoro nigde u muslimanskom svetu) o tome da je ulazak u džamije u ovoj zemlji (osim jedne – u Kazablanki), zabranjen strancima – hrišćanima.

.

Na kraju puta u pustinju, u jednoj od lokalnih kafanica na odmorištima sa panoramskim vidicima često snežnog Visokog Atlasa, kraj beskrajnih zasada eukaliptusa i borovih šuma, uživajte u ukusu Marokancima najdražeg čaja sa listovima sveže nane.

 

 

 

Visoki Atlas, pauza za marokanski čaj od sveže nane © Ivana Dukcevic

 

 

*Tekst i fotografije, zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje i objavljivanje, bez dozvole autora.

.

*The text and photographs are protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

 

 

 

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.