LIBAN / sećanje na Bejrut (Beirut)

LIBAN / sećanje na Bejrut (Beirut)

.
.
.
.
.
.

.

.

Sećanje na Liban

.

 لبنان  – Lubnān 

.

 

 

.
.
U Libanu sam boravila tokom leta 1991, nekoliko meseci nakon zvaničnog završetka 17-godišnjeg građanskog rata u oktobru 1990. Tekst i fotografije, delovi su sećanja na to putovanje…
..
.
.
Neveliki Liban smešten je na istočnoj obali Mediterana, okružen Sirijom na severu i istoku,  i Izraelom na jugu. Vazdušnom linijom, u pravcu sever – jug prostire se dužinom od oko 300, širine samo 80 km. Priroda Libana je puna izvanrednih kontrasta. Zapadni deo čini uzani pojas obale koju povezuje široki autoput, vijugajući duž dugih peščanih plaža i plantaža banana. Kroz središnji deo zemlje, u pravcu sever – jug prolazi venac planina Liban (najviši vrh 3088 m), prošaran šumarcima, poljanama i golim kršem, veštačkim jezerima i terenima za skijanje u zimskom periodu – na samo tridesetak kilometara od mora, do čijih vrhova i van sezone od podnožja kreću žičare. Istočni deo zemlje čini Dolina Beke (Beqaa), žitnica Libana sa vinogradima i nekoliko svetski poznatih antičkih arheoloških nalazišta. Na istoku, dolina Beke graniči se sa Sirijom – vencem planina Antiliban gde počinje pustinja…
.

.

.

 

Baalbek – na vrhu Bahusovog hrama, jednog od najočuvanijih antičkih hramova na svetu, nadomak sirijske granice (I vek p. n. e – I vek n. e)

.

.

 

 

Deo planina Antiliban na severu Libana

.

.

 

 

Baalbek, ispred ulaza u arheološko nalazište, možete se slikati na kamili

.

.

.

.

 

Baalbek, Bahusov hram (I vek p. n. e – I vek n. e) © Bojan Isoski

.

.

.

 

 

Baalbek, Bahusov hram © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Najstarije drvo Libana – hrast na samom jugu, na granici sa Izraelom © Ivana Dukčević

.

.

.

.

.

Zapadni Bejrut, pogled na šiitsko predgrađe © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Bejrut, dugogodišnja “zelena linija” između istočnog i zapadnog Bejruta, prolazila je krz sam centar prestonice – na mestu gde su radnje i klubovi bili otvoreni do kasnih noćnih sati, ili gotovo bez prekida. “Zelena linija” otvorena je u vreme našeg boravka u Libanu – leta 1991, i moguće je bilo posetiti je tokom dana. Tokom noći, savet je bio da se ovaj deo grada izbegava, jer se za određen broj američkih talaca još uvek nije znalo gde su skriveni, i sumnjalo se na ovo mesto.

.

.

.

.

Bejrut, Američki univerzitet u Bejrutu (AUB) nalazi se na obronku brda, u delu grada koji se strmo spušta ka obali mora. U kompleksu univerziteta, u velikom zelenom parku na nizbrdici nalazi se nekoliko starih zdanja koji čine pojedinačne fakultete. Tokom naše posete, odvijala se priprema za svečanost dodele diploma © Ivana Dukčević

.

.

.

.

.

*Tekst i fotografije deo su publikovanih tekstova o Bejrutu i Libanu, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

.

*The text and photographs are parts of the published articles on Lebanon and Beirut, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

 

.

.

 
.
Libanska zastava je položeni pravougaonik sa crveno-belo-crvenim prugama u čijem je središtu drvo kedar, zaštitni znak Libana. Nekada je kedrova bilo širom Libana. Međutim, tokom antičkog perioda, zbog činjenice da je Libansko gorje bilo jedni izvor drvne građe na prostoru čitavog Bliskog istoka, kedar je masovno sečen, izvožen za Egipat i Mesopotamiju, i korišten za izgradnju brodova. Dve hiljade godina kasnije, osim par kedrovih šumaraka u delovima planinskog venca Liban od simbola na zastavi nije ostalo mnogo. Najčuveniji od njih, nalazi se u planinama na severu zemlje – u dolini Kadiša, koji je UNESCO proglasio svetskom prirodnom baštinom. Malenu šumu kedrova vikendom posećuju lokalci, ali i stranci za koje se u blizini parkinga nalazi i nekoliko radnji sa suvenirima. I danas, želja je i ponos svakog Libanca da u bašti svoje kuće ili vikendice posadi barem jedno drvo kedra, kako bi time i lično doprineo da ih jednog dana ponovo bude u izobilju, kao nekada.
.
.
Osim po šumarku kedrova, dolina Kadiša poznata je po nekadašnjim monaškim isposničkim pećinama u stenama, skloništu pustinjaka i sedištu Maronitske patrijaršije (o čemu će kasnije biti reči), kao i pećinskim manastirima uklesanim u stenama (najstariji i najznačajniji je Manastir Svetog Antonija). U ovom delu Bliskog istoka – jugoistočnoj Turskoj, Libanu, Siriji i Palestini / Izraelu, nalazi se najveći broj najstarijih crkvi i manastira na svetu, na prostorima gde je hrišćanstvo i nastalo.

.
.
.
.
Libanska zastava

.

.

 

 

Jedan od poslednjih šumaraka kedrova u planinama na severu zemlje, u dolini Kadiša © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Planinsko gorje severnog Libana kod Kuzbe (Kousba) © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Planinsko gorje severnog Libana © Ivana Dukčević

.

.

.

 

.

.

Granice Libana otprilike su identične granicama antičke države Fenikije, postojbine nekada najvećih trgovaca Mediterana, antičkog vezivnog tkiva protoka ljudi i robe između Istoka i Zapada čiji su brodovi od kedrovine plovili uzduž i popreko tada poznatih morskih puteva. Mnogi ne znaju da je na taj način i feničanski alfabet – prvo moderno slovno pismo na svetu (tada sastavljeno iz 22 simbola), stigao do antičke Grčke. U kombinaciji sa njihovim već postojećim pismom – Linearnim B, Grci su dodali i adaptirali feničanske simbole – slova, i inkorporirali ih u svoje pismo. Na feničanskom jeziku (a ne na grčkom, kako mnogi pogrešno misle), prva dva slova feničanskog alfabeta nastala su prema onom što je stanovništvu u ono vreme bilo najvažnije – “alfa” – “goveče”, a “beth” – “kuća”.

.

Zahvaljujući pronalasku Feničana, hiljadama godina pre pronalaska veštačkih boja, čuvena kraljevska purpurna boja koju su na svojim odorama nosili rimski carevi i senatori, a zatim i vladari Vizantije i zapadne Evrope, spravljana je iz vrste mediteranskih školjki latinskog naziva Murex (iako, neka novija istraživanja ukazuju na to da su antički Minojci sa ostrva Krita, ovu veštinu preneli Feničanima).

.

Dok se duž obale Mediterana, od juga ka severu nižu arheološki ostaci nekadašnje prestonice Fenikije kod grada Tira (Tyre), a nešto severnije i Sidona (na arapskom – Saida) sa ostacima čuvene mamelučke tvrđave (Turaka Mameluka ili Memluka), Crkve Sv. Nikole i karavansaraja iz perioda Osmanlija, na samom severu – u gradu Tripoliju najznačajnije ruine čine ostaci krstaškog zamka koji svedoči o ratovima koje su hrišćanski vladari zapadne Evrope tokom nekoliko vekova vodili sa Turcima Seldžucima oko prevlasti nad „Svetom zemljom“, na Bliskom istoku.
.
.
U poseti jednoj srpsko-libanskoj porodici u brdovitom predgrađu Tripolija, na prostranoj terasi na krovu kuće nad kojom se gusto nadvila vinova loza, pre polaska u obilazak libanskog gorja, uz arapsku (tursku) kafu probali smo najslađe grožđe na svetu. I danas se sećam ukusa. Nekada, u vreme SFRJ Libanci i Sirijci su u velikom broju studirali na Beogradskom univerzitetu (većinom medicinu, stomatologiju i elektrotehniku). Upoznavši lokalne Beograđanke, svoju ljubav su krunisali brakom i zajedno se vraćali u Liban. Tokom boravka u Libanu, upoznali smo njih nekoliko – iz arapskih muslimanskih i arapskih hrišćanskih porodica.
.
.

U središnjem delu Libana, u Libanskom gorju nalazi se jedan od najslikovitijih gradića Libana – Beitedin (Beit-ed Dine ili Beittedine), sa predivnom palatom sazidanom u XIX veku (“beit”/”beth”, od feničanskog “kuća” i “dine” – “vera”, tj. “Kuća vere”). Za vreme građanskog rata, u ovom delu Libana nije zabeležen veliki broj ratnih sukoba, te je procenjeno da se najznačajnija dela iz Nacionalnog muzeja u Bejrutu radi zaštite prebace u palatu, gde su ostala više od 20 godina, sve do kraja 1990-tih. Većinu kolekcije čine antički predmeti i rimski mozaici.

.

.

.

.

 

Palata u Beitedinu, za vreme građanskog rata poslužila je za smeštaj najvećeg dela libanskog kulturnog blaga

.

.

 

 

Palata u Beitedinu, mozaik tepiha u bazenu

.

.

 

 

 

Palata u Beitedinu © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Palata u Beitedinu, rimski mozaici © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Planinsko gorje srednjeg Libana © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Deo planinskog gorja srednjeg Libana, koji nazivaju “Bulonjska šuma” (Bois de Boulogne) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

U nekadašnjoj feničanskoj prestonici Tiru (UNESCO), osim fantastičnih ostataka grada iz antičkog perioda: termi, trijumfalnih kapija, ogromnog hipodroma i krstaške crkve, pronađeni su i posmrtni ostaci feničanske princeze uz pomoć kojih je mladi američki biolog – genetičar, uz podršku National Geographic Society i istoimenog časopisa početkom XXI veka otpočeo svoje obimno istraživanje dokazavši da ne postoje „čiste“ nacije, i da je svako od nas nosilac genoma u kombinaciji barem nekoliko haplogrupa. Uporedivši genetski materijal feničanske princeze sa materijalom stanovnika koji danas žive duž obala Libana – Arapa, došao je do fantastičnog otkrića da se u genetskom materijalu arapskog stanovništva u 95 % slučajeva nalazi feničanski gen. Ovim je uspeo da dokaže da su Libanci u stvari direktni potomci Feničana kroz mešovite brakove sa Arapima, koji su ove prostore osvojili pre oko 1500 godina.

.

Dalje ka istoku, spuštajući se kolima sa Libanskog gorja u smeru Sirije, dospeli smo u kotlinu – dolinu Beke (Be’ka ili Beqaa), žitnicu Libana na oko 950 metara nadmorske visine, sa poljima pšenice, vinogradima, voćnjacima i povrtnjacima. Između polja i gradića, dolinom se uzdižu izuzetno očuvani antički hramovi iz perioda stare Grčke i Rima – božanstveni Balbek (Baalbek / UNESCO, I vek pre naše ere – I vek naše ere) sa velikim hramom boga Jupitera u ruševinama, i izuzetno očuvanim Bahusovim hramom. Grad Balbek dobio je naziv prema antičkom, mesopotamskom božanstvu – bogu Baalu, te naziv grada – “Baal-Bek” ustvari znači “Bog Beke”.

.

 

.

.

.

.

Baalbek, Jupiterov hram (I vek p. n. e – I vek n. e)

.

.

 

 

Baalbek, Bahusov hram © Ivana Dukčević

.

.

 

 

.Baalbek, na vrhu Bahusovog hrama

.

.

 

 

Baalbek, ostaci Jupiterovog hrama

.

.

 

 

Baalbek, ostaci Jupiterovog hrama © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Osim Balbeka, nešto severnije, u dolini Beke kod mesta Šture (Chtaura) nalazi se manji antički lokalitet na brdu iznad sela Maždil Anžar (Majdil Anjar), sa kojeg se tokom građanskog rata 1980-tih nakon jedne obilne kiše na terasu meštanina obrušio antički luster iz rimskog perioda! Između Balbeka i Maždil Anžara, arheološku poslasticu čini arapski – omejadski (VIII vek) a zatim jermenski Anžar (Anjar / UNESCO), na čijem su arheološkom lokalitetu sirijski vojnici tokom građanskog rata u Libanu držali skladište benzina i municije (koje je u vreme naše posete, u buradima i drvenim sanducima još uvek stajalo poređano u delovima lokaliteta). Na krajnjem istoku zemlje, dolina Beke graniči se sa još jednim vencem planina – Anti Liban, golim od kamena prema severu, crvenkastim od peska ka jugu. Anti Liban čini granicu sa susednom Sirijom – mestom gde počinje pustinja.

.

Jedne večeri, naši libanski prijatelji iz Šture, poveli su nas na večeru u jedan od nekolicine otvorenih restorana na platformama na rečici, u desetak kilometara udaljeni grad Zale (Zahle). Četvrti najveći u Libanu – neveliki Zale, najveći je većinski hrišćanski grad Bliskog istoka, koji zbog položaja na obronku planina sa pogledom na beskrajnu žitnicu Beke nazivaju i “Gradom vina i pesnika” i “Nevestom doline Beke”. Libanska kuhinja, jedna je od najpoznatijih i najpriznatijih kuhinja sveta. Čak i u okruženju – osim u Turskoj, ostatak Bliskog istoka je smatra najautentičnijom. Osim ukoliko pri dolasku u restoran odmah ne obavestite konobara da vam ne donese, čuveno libansko meze u barem 25 različitih tanjira i činija biće odmah servirano za vašim stolom, dok čekate na glavno jelo. U početku i bez dovoljno iskustva, navalili smo na preukusno libansko meze koje je količinski bilo više nego dovoljno da zadovolji sve ukuse i podmiri apetit obilnog ručka. Kasnije, poželeli smo da probamo i druga jela.

.

Libansko meze između ostalih podrazumeva salate i sosove od povrća i žitarica, od kojih su najčuveniji tabuli (tabbouleh), babaganuš (baba ganoush) i humus (hummus). Svež peršun, nana i paradajz, crni luk i bulgur (krupice žita), sa limunovim sokom i maslinovim uljem, čine osvežavajući tabuli. Mleveni prženi patlidžan, sa mlevenom pastom susama (tahini) i maslinovim uljem recept je za babaganuš. Salate se jedu uz libanski tanki beskvasni hleb nalik svežem testu za picu (khubz), istovetan u čitavom regionu Bliskog istoka i šire. Libanci su majstori za pripremu mesa. Čak i oni koji nisu naročiti ljubitelji, i pored neverovatno velike ponude salata i povrća na trpezi u Libanu mu verovatno neće odoleti.

.

Uz jelo, u Libanu se često služi arak. Bliskoistočno alkoholno piće, pre mnogo vekova stiglo je do Male Azije gde su ga Turci i potom Grci “oduzevši” mu slovo “a” na početku reči, nazvali rakı, a mi – rakija. U Libanu se često pije uz dodatak vode, koja providno piće pretvori u mlečno belo, te ga Libanci nazivaju i “lavljim mlekom“.

.

Dok smo uz libanski mezetluk čekali na večeru, uz zvuke lokalne muzike noć je padala nad obližnjim šumarkom u podnožju brda i potokom koji je žuborio ispod naših velikih drvenih platformi. U središtu restorana na otvorenom, starija meštanka je na polukružnoj plotni demonstrirala pečenje beskvasnog hleba u obliku palačinke, koji je još uvek topao stizao do naših trpeza. Nakon obilne večere,  ponuđeni smo nargilama, sastavnim delom obroka.

.

.

.

 

Bahusov hram, Baalbek © Bojan Isoski

.

.

 

 

Bahusov hram, Baalbek © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Arheološko nalazište Anžar (antički Chalkis) – arapski omejadski (VIII vek), a zatim jermenski grad. I danas u gradiću Anžaru u dolini Beke, žive skoro isključivo Jermeni.

.

.

 

 

Arheološko nalazište Maždil Anžar u dolini Beke, 3 km od granice sa Sirijom

.

.

 

 

.Arheološko nalazište Maždil Anžar u dolini Beke (iza se vidi put i pre uspona – granica sa Sirijom)

.

.

.

.

.

.
Stanovništvo Libana čine Arapi, od kojih su 70% muslimani i 30% hrišćani. Muslimani su suniti koji čine većinu, i šiiti (oko 10% stanovništva, politički se dele na Hezbolahe – pro-iranski i Amale – pro-sirijski orijentisane) i druze (koje libanski muslimani smatraju delom hrišćanima jer im je vrhovni bog Alah, a sveci hrišćanski). Arapsko hrišćansko stanovništvo čine otprilike: pravoslavni (10%), katolici (10%) i maroniti (10%).
.
.
Prema zvaničnoj verziji, u Libanu danas vladajući maroniti – pripadnici Sirijske istočno-katoličke crkve, vode poreklo od sirijskog monaha Maruna (ili Marona – Sveti Maron Sirijski) koji je osnovao ovaj monaški red u IV veku, a kasnije i Svetog Jovana Marona, prvog patrijarha crkve (VII vek). Dolaskom krstaša na ove prostore, maroniti su iz monotelitizma prešli u katoličanstvo. Prema drugoj, „narodnoj“ verziji, maroniti su se ustoličili kao sekta pre oko dva veka u doba francuskog kolonijalizma. U to vreme, u brdima iznad čuvenog, 7000 starog antičkog Biblosa (jednog od najstarijeg u kontinuitetu naseljenog grada na svetu), živeo je francuski oficir po imenu Maron, koji je po jednima bio slika i prilika Robina Huda, a po drugima odmetnik – negativac. 
.
.
.
.
.
Ostaci Arheološkog nalazišta Biblos – jednog od najstarijih naseobina na svetu © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Biblos  © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Biblos, amfiteatar

.

.

 

 

Biblos

.

.

.

   .
Kada su Francuzi napuštali svoju koloniju, Libanu su u amanet ostavili ustav po kojem na doduše slobodnim izborima, samo maronit može biti biran za predsednika države, samo sunit za predsednika vlade, a druz za predsednika skupštine. Izgleda da je negde na toj relaciji nastao politički kuršlus i jedan od povoda dugotrajnog građanskog rata, koji se manje ili više završio u oktobru 1990. godine. Bilo kako bilo, tek danas  maroniti i dalje vladaju Libanom, i priznaju papu kao vrhovnog verskog poglavara. 
.
Ukoliko imate vremena, nakon obilaska antičkog arheološkog nalazišta Biblosa koji se danas nalazi u okviru krstaške tvrđave, spustite se na malu plažu u podnožju, i obratite pažnju na obronke brda koje se strmo sa lokaliteta spušta ka plaži i moru. Možda imate sreće i pronađete neki zaboravljeni antički predmet u vekovima nagomilanim slojevima ljudske civilizacije.
.
.
.
.
Antički Biblos, 38 km severno od Bejruta © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Planine severnog Libana, sedište Maronitske patrijaršije

.

.

.

.
.

.

.

Dobro došli u Pariz Bliskog istoka… 

.

.

Početkom jula 1991, gledajući na televiziji dramu u srpskoj skupštini i najavu rata na našim prostorima, u ruci sam držala avionsku kartu za Bejrut u kojem je trebalo da provedem mesec dana. Nekoliko meseci ranije, u Libanu je zvanično okončan 17-godišnji građanski rat, te su se imućniji (a zatim i oni drugi) Libanci, rasejani po inostranstvu za vreme ratnog vihora masovno vraćali u svoju domovinu, kako bi nastavili život tamo gde je nekada stao. JAT-ov avion na svom prvom direktnom letu iz Beograda za Bejrut, bio je pun Libanaca, osim nas četvoro – jedinih Jugoslovena. Osim nekoliko pokrivenih žena, ostatak putnika oba pola delovao je prilično evropejski, međusobno se sporazumevajući na francuskom. Po dolasku u Bejrut, trebalo mi je nekoliko dana da shvatim da je Liban u priličnoj meri moderna, pro-evropska država Bliskog istoka. U ovoj bivšoj francuskoj koloniji, većina dece u školi uz maternji arapski, obavezno uči francuski, a najveći broj Libanaca zna i engleski jezik.

.

Na aerodrom smo sleteli oko ponoći (vremenska razlika +1 sat), gde nas je dočekao mrkli mrak – bukvalno. U to vreme, struja se u Bejrutu “raspoređivala” po rejonima, u trajanju od po 6 sati dnevno. Interesantno je da je u podeljenom gradu ovo pravilo važilo samo za zapadni deo – pretežno muslimanski, jer je istočni (hrišćanski) Bejrut imao struju non-stop, bez restrikcija.

.

.

.

.

Bejrut, šetalište na obali Mediterana – Korniš © Ivana Dukčević

.

.

.

.

 

Bejrut, glavna trgovačka ulica zapadnog Bejruta – Hamra (na arapskom “crvena”)

.

.

.

.

U vreme mog boravka u Bejrutu, gradski prevoz još nije bio uspostavljen, ali ova činjenica nikog posebno nije pogađala s obzirom da svi Libanci voze automobile. Uz nadzor odraslih, deca počinju da voze već od 11-te godine života i sa 14 su već solidni vozači. U 18-toj godini mogu da polažu vozački ispit. Brza vožnja u gradu bez semafora (zbog restrikcije struje), verovatno bi na nekom drugom mestu rezultirala saobraćajnim nezgodama, ali ne i u Bejrutu. A i kako bi, kad prosečan vozač u Libanu star na primer 22 godine, iza sebe ima barem 8 godina vozačkog iskustva! Obilazeći predivnu Dolinu Beke (na istoku Libana) sa libanskim prijateljima, vozač jednog od automobila bila je 16-godišnja devojka, najstarija ćerka Beograđanke i njenog supruga Libanca. U početku, niko nije bio rad da bude njen suvozač, sve dok se nismo uverili da odlično vozi. Nepoverenje je sasvim prirodno za one koji ne poznaju prilike 🙂

.

Ali, vratimo se noći kada smo sleteli u mrkli mrak nad Bejrutom… Na putu od aerodroma do našeg stana u zapadnom Bejrutu, vozeći se kolima kroz neosvetljene ulice naišli smo na kućicu sa vojnikom – check-point, zaustavili se da nas vojnik osmotri i nastavili dalje. Osim strogog centra, Bejrut je posle rata prepun ček-pointova. Nekada su to libanski vojnici, a često Sirijci koji su i nakon primirja ovde ostali. Odeveni u maskirne uniforme sa bordo beretkama na glavama, libanski se od sirijskih (za običnog laika) razlikuju samo po tome što prvi imaju grb Libana (drvo kedra) na beretki, a drugi grb Sirije sa orlom. Takođe, ček-point kućice Sirijaca izlepljene su posterima tada vladajućeg a danas pokojnog sirijskog predsednika Asada (oca sadašnjeg), nekadašnjeg velikog diktatora.

.

Ispred zgrade u kojoj ćemo stanovati sledećih mesec dana, uzdiže se ogromno, olistalo drvo fikusa. U hodniku je lift koji vozi do našeg, poslednjeg – četvrtog sprata. Unutar zgrade, svaki sprat ima samo po jedan stan veličine oko 500 m2. Objašnjavaju nam da je stan u kojem smo, nešto malo veći od proseka za Bejrut, jer u gradu jednostavno ne postoji stan manji od 100 m2. Takav je standard. Na pitanje zbog čega je tako, odgovaraju da je u pitanju potreba za prostorom zbog velikih vrućina i velikih porodica. U zgradi se pri ulasku čuje velika buka – agregat za struju koji poseduje gotovo svaka kuća u zapadnom Bejrutu, zbog već opisanih problema sa strujom. U dogovoru sa komšilukom, agregat se (zbog buke) isključuje u ponoć.

.

.

.

.

 

Bejrut, “Zelena linija”

.

.

 

 

.Bejrut, kafeterija na ulici, u sred “Zelene linije”

.

.

.

.

.

U Bejrut smo sleteli oko ponoći. Negde pred prvo jutro, probudili su me čudni, uznemirujući zvuci koji su potrajali nekoliko minuta. Tek kasnije, shvatila sam da je u neposrednoj blizini džamija – glas hodže snimljen na traku koji poziva vernike na molitvu tri puta dnevno (kada se sunce rađa, u podne i kada sunce zalazi), bio je za mene prvo iskustvo te vrste.

.

Kroz prozor dnevne sobe vidi se obala mora, u neposrednoj blizini. Nalazimo se u južnom (muslimanskom) delu zapadnog Bejruta, a južnije od nas je još samo predgrađe gde u udžericama žive šiiti. Na obali, odmah preko puta glavne ulice nalazi se hotel “Summerland”, poznat kao veoma ekskluzivan. Imućniji deo populacije Bejruta često plaća sezonsku članarinu za celodnevni ugođaj na hotelskoj plaži ili otvorenom bazenu, a u bašti kraj bazena skoro svakog vikenda organizuju se svadbe. Jednoj takvoj, raskošnoj, sa “tronovima” kraj bazena na kojima su nepomično kao ukras satima sedeli mladenci, slučajno smo prisustvovali jednoj julskog predvečerja kada smo u hotel došli u poslastičarnicu, na kolače.

.

Bejrut je smešten na brežuljcima, u središnjem delu obale Libana. U prestonici je u vreme našeg boravka živelo oko 1,5 milion stanovnika, skoro polovina ukupnog stanovništva države (oko 4 miliona). Tokom rata, duž čitavog grada kroz nekadašnji najstroži centar “formirana” je “zelena linija” širine oko kilometra, koja je delila Bejrut na zapadni – muslimanski, i istočni – hrišćanski. Pričalo se da za vreme rata ni ptica nije mogla da preleti preko linije, a da ostane u životu. 

.

.

.

 

Bejrut, zelena linija © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Bejrut, zelena linija

.

.

 

 

Neposredno pre iskustava iz naših ratova, u julu 1991. prizori sa zelene linije su fascinantni. Nekadašnja žila kucavica Bejruta – centralni deo grada sa prelepim starim zdanjima od okerastog kamena u kojima su lokali i radnje radili od 00 do 24 h, izgleda kao da je preživela smak sveta, gde su svi ljudi pomrli a njihovo kulturno nasleđe ostalo. Sve je opustošeno. Oštećen asfalt iz kojeg probija trava, drveće koje raste unutar zgrada, ostaci od vreća mitraljeskih gnezda na prozorima na kojima nema stakala… Zastali smo na jednom “bivšem” trgu, potpuno razrušenom, na kojem u sredini još uvek odoleva bronzani spomenik. U duhu opšte atmosfere, nalik je svojevrsnoj personifikaciji borbe za slobodu i podseća na sliku čuvenog francuskog slikara Ežena Delakroa (Eugene Delacroix) – “Sloboda na barikadama”. Pored samog spomenika, jedan preduzimljivi Libanac postavio je nekoliko stolova sa stolicama – kafić za retke turiste u obilasku zelene linije. “Obilasci” su bili uobičajeni samo tokom dana. Naime, u vreme našeg boravka neki taoci još uvek nisu bili oslobođeni, te je postojala sumnja da ih drže u blizini zelene linije i noću premeštaju.

.

U julu 1991, razne priče raspredale su se po Bejrutu, počevši od onih sa skrivenim taocima, preko one da je rušenje centra grada isplanirano još pred rat, jer je veliki novac – kao i uvek, bio u opticaju. Pre rata, nekoliko velikih inostranih, multinacionalnih kompanija želelo je da kupi stare zgrade, sruši ih i na njihovom mestu podigne solitere od stakla i čelika, ali to neko u Libanu nije dozvolio. „Nekome je” – rekli su nam Bejrućani, “trebalo da tu bude rat kako bi se sve srušilo”. Navodno, sada isti ti stranci, na istom mestu kupuju placeve spremni da grade luksuzne solitere za predstavništva svojih firmi. Na njihovu nesreću, kada su krenuli da raščišćavaju ostatke ruševina, pre nekoliko godina naišli su na još neotkriveni grad iz perioda antike, pa su u pomoć pozvani arheolozi, a dalja gradnja na neko vreme stopirana. Kismet. Zelenom linijom, tokom ratnih godina zapadni Bejrut bio je “odsečen” od ostatka zemlje. Naša komšinica Danya – devojka sa sprata ispod našeg, rođena je u zapadnom Bejrutu i u vreme mog boravka imala je 18 godina. Kada je bila jednogodišnje dete izbio je rat, i nikada nije videla ostatak svoje zemlje. Tada je počela da je otkriva, isto kao i mi.

.

Centar zapadnog Bejruta nalazi se oko Hamre (na arapskom: „crvena”), trgovačke ulice sa radnjama raznolike robe. Italijanske cipele po ceni između 100 i 300 $, i “italijanske” cipele od 15 $. U vreme pre nama tada nedovoljno poznatih kineskih falsifikata, iznenađeni, upozoreni smo da su kopije originala različitih marki toliko vešto izrađene, da se često ne može utvrditi razlika, a fabrike koje prave etikete poznatih firmi i zašivaju ih na falsifikate, nalaze se u neposrednoj blizini grada. Zvanična valuta Libana je libanska lira (čiji je kurs u julu 1991. bio: 1$ = 1000 lira). Godinama pre međunarodne navale turista na obale Turske, u Libanu sam prvi put iskusila umeće istočnjačkih trgovaca – ako zbog svoje neodlučnosti po pitanju kupovine ostanete duže u radnji, trgovac će ponuditi da sednete, poslužiti vas kafom ili čajem, i oprezno spuštati cenu, dok ne pristanete. Ono što mi nazivamo turskom kafom, ustvari je napitak koji su osmislili Arapi, nastao na jugozapadu Arabijskog poluostrva odakle kafa i potiče, u Jemenu i delom “preko puta” – u Africi, Etiopiji. Turci su mnogo kasnije prihvatili ovaj napitak, ali u Turskoj nikad nije nadmašio ispijanje njihovog nacionalnog napitka – crnog čaja (kasnije, sa obala Crnog mora). U Libanu, kafa je istovetna našoj “turskoj”, nešto jača, i uz dodatak lista nane koja služi boljem varenju hrane, posle ručka.

   Početkom 1990-tih, u centru Bejruta postoji nekoliko odlično opremljenih knjižara sa predivnim monografijama Libana, Bejruta, arapske hrane, istorije umetnosti, kao i knjiga o antičkim lokalitetima u Libanu kojih je zaista mnogo i koji su – u odnosu na one u Evropi, veoma dobro očuvani – gotovo celi. Na ulicama Bejruta oseća se živost. Muškarci koji međusobno čavrljaju dok im čistač cipela doteruje obuću i žene ponekad pokrivene maramama i u isto vreme – u minićima i na visokim štiklama. Neke od njih hodaju odevene u najnovijim modelima Chanel kostima i voze velike američke limuzine, najčešće bjuik (Buick). Tu su i ulični prodavci boksova cigareta i raznovrsnog peciva kao sto je „kaek” ili „knefe b’asta” (pecivo u obliku torbice sa “drškom”, punjeno kajmakom i pečenim šećerom, uvaljano u susam sa prednje strane). U leto 1991, bejrutske ulice su još uvek pune đubreta, ali se ubrzano čiste i doteruju. Arhitektura Bejruta je raznolika – od novih, staklenih solitera do prelepih starih zgrada od okerastog kamena sa istočnjačkim, lučnim prozorima i reljefno dekorisanim balkonima. Jedino što ruži izgled je mreža žica iznad zgrada, kablovi za struju koje ćete primetiti istog momenta kad podignete pogled ka nebu.
.
   Od severa ka jugu zapadnog Bejruta, duž obale mora prostire se široka avenija koja neodoljivo podseća na onu sa čuvenih snimaka Havane. Vijugajući oko nekoliko zaliva, promenada po imenu Korniš svedoči o nekadašnjem sjaju i bogatstvu grada. Negde na sredini avenije nalazi se kompleks Američkog univerzitetaAUB (American University of Beirut), koji se prostire na velikoj površini, od obale mora uzbrdo prema centru grada (nekoliko meseci nakon mog boravka, auto-bomba je raznela monumentalni ulaz u univerzitet). Univerzitet ima svoju ograđenu, stenovitu plažu i veliki sportski teren (kao studenti, za vreme boravka u Bejrutu pribavili smo studentske propusnice i nekoliko popodneva proveli na ovoj plaži). Čitav kompleks smešten je na obronku brežuljka koji se spušta ka moru. Uz blage zavijutke, kroz univerzitet se penje putić koji kroz zelenilo i brižljivo uređen park vodi od jedne do druge starinske zgrade – fakulteta za muziku, geologiju, biblioteku, teniski teren, univerzitetsku knjižaru, itd. Nekada su profesori AUB-a dolazili iz inostranstva, i ovde predavali libanskim studentima na engleskom i francuskom jeziku.

.

.

.

 

Bejrut, Američki univerzitet u Bejrutu – AUB, priprema za svečanost dodele diploma © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Bejrut, u kompleksu Američkog univerziteta u Bejrutu – AUB © Zoran Isoski

.

.

 

 

Sveska za studente AUB-a kupljena u univerzitetskoj knjižari, pre mnogo godina poslužila je studentkinji umetnosti za fotografije, beleške i prvi putopis © Ivana Dukčević

.

.

.

.

U gradu postoji neverovatan broj automobila, jer prema postojećoj statistici – broj automobila jednak je otprilike broju stanovnika Libana. Najčešće se voze mercedesi, BMW i omiljene velike američke limuzine kao bjuik, prema lokalnom pravilu – što veće, to bolje. Početkom 1990-tih, najčešće su ih uvozili polovne iz Evrope i Amerike, u relativno dobrom stanju. U opticaju su bili i stariji automobili, francuski i japanski. U prosečnoj libanskoj familiji, svaki punoletni član poseduje svoj automobil.

.

Postoji bezbroj priča o Bejrutu za vreme građanskog rata. Najtužnije, vezane su za zalutale metke uličnog puškaranja, koji bi se nekim pukim slučajem zabijali u zid na primer kuhinje, ili spavaće sobe, od kojih je najviše stanovnika i poginulo. U sobi u kojoj sam u Bejrutu živela, u spuštenoj roletni postojalo je nekoliko rupa od zalutalih metaka. Ironiju građanskog rata možda najbolje ilustruje priča o ženi koja se sa torbama zatekla na ulazu radnje u kojoj je kupovala, kada je na ulici započela unakrsna vatra. Nesrećna žena počela je da vrišti, viče i maše cegerima vojnicima sa obe strane koji su je primetili, zaustavili paljbu sačekavši da prođe, a zatim nastavili tamo gde su stali!

.

Najpoznatiji deo istočnog, hrišćanskog dela Bejruta je Ašrafi, naseljen pretežno Arapima hrišćanske veroispovesti. Osim što radnje u ovom delu imaju nesto ekskluzivniju robu, Ašrafi nije rušen tokom rata te su zgrade znatno očuvanije, a ulice čistije. Jedne večeri, naše komšije Mohamad i njegova sestra Danya – Arapi hriščanske veroispovesti (maroniti), vodili su nas u noćni provod u Ašrafi, u istočni Bejrut. “Key Club” tada je važio za poznati lokal sa živom muzikom i onom koju pušta DJ. Početkom 1990-tih, u Bejrutu je u modi bio come back Beatles-a, Elvis Presley-a i američkih grupa s početka 70-tih godina XX veka, prosperitetni period nakon kojeg je za Liban vreme stalo. U kafeu je izuzetno živo. Gosti pevaju, učestvuju u “kreiranju” zabave, sami uzimaju daire od muzičara i vesele se u ritmu muzike. Peva se i igra bez odmora.

.

Na nešto drugačiji način, pevalo se i igralo na raskošnoj svadbi u već pomenutom Hotelu “Summerland”, jednog predvečerja kada smo tamo slučajno svratili na kolače. Bašta hotela oko otvorenog bazena okićena raskošnim cvetnim aranžmanima i švedskim stolom sa ićem (mezetluk u vidu čuvenih libanskih salata: babaganuš, tabuli i slično), pićem (iako nije zabranjen, osim araka alkohol je slabo zastupljen) i orkestrom, bila je premala da primi veliki broj zvanica – svatove koji su se veselili uz glasnu, novokomponovanu narodnu muziku (dok je kod nas u to vreme još uvek nije bilo u toj meri). U dubini bašte hotela, tik do bazena upadljivo je bilo ogromno belo postolje sa dva spojena prestola na njemu, ukrašeno u kič maniru, sa belim cvećem u obliku srca. (Mnogo godina kasnije, putujući kolima kroz Tunis, u izlogu jedne radnje u Mahdiji ugledala sam „prestole za mladence” i prisetila se boravka u Libanu). U raskošnim odorama, mladenci su mirno i disciplinovano sedeli na prestolu kao šećerne figurine na vrhu svadbene torte, dok se ispred hotela polako punio vozni park pridošlica sa američkim limuzinama…

.

U Bejrutu još treba posetiti Nacionalni muzej, Al Amirovu džamiju, „Veliki dvorac“ – rezidenciju osmanlijskih vladara, Trg Etual (pandan pariskom) odakle se ulice zvezdasto šire u različitim pravcima kao i Parlament, Crkvu Svetog Đorđa i druge javne građevine.  Trebalo bi otići i do „Golubijih stena“ udaljenih svega nekoliko desetina metara od promenade – obale Korniš, za koje su vezane različite legende.

.

Na samo pola sata vožnje od Bejruta, uspinjući se ka planinama venca Liban, na pristojnoj nadmorskoj visini nalazi se Brumana. Malo mondensko mestašce, prepuno je zelenila, radnji, kafića i restorana, kao i vila imućnih stanovnika Bejruta (pretežno Arapa – hrišćana), koji ovde najčešće provode svoje vikende. Na ovom mestu u leto 1991, rata kao da nije ni bilo, sve je čisto i uredno. Brumana čini odličan izbor za beg iz gradske vreve, velike vlage kraj obale i nesnosnih vrućina, jer je klima na ovoj visini drugačija od one u podnožju. Kada pogled prema moru ne zaklanjaju isparenja od vlage, ceo Bejrut se odozgo vidi, kao na dlanu.

.

Neke od najlepših opisa Bejruta i Libana uopšte, pronaći ćete čitajući knjige proslavljenog libanskog filozofa, pisca i poete Halila Džubrana (Jubran Khalil Jubran ili Khalil Gibran), čiji se kuća-muzej nalazi u planinskom gorju iznad Tripolija, na severu.

.

.

.

.

Kompleks srednjovekovnog pravoslavnog manastira Svetog Antonija, sa bolnicom, u planinama severnog Libana © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Kompleks pravoslavnog manastira Svetog Antonija, sa bolnicom, u planinama severnog Libana © Ivana Dukčević

.

.

 

 

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.