Oko tri sata po podne, pežo pars, najčešći automobil domaće proizvodnje, sa gospodinom Mor­tezom za volanom, stiže ispred našeg hotela u Teheranu po unapred utvrđenom dogovoru. Nekoliko godina pre nas, šezdesetdvogodišnji, uglađeni gospodin Morteza, koji odlično govori engleski, Iranom je vozio autore Lonely Planeta, tokom njihovog boravka i pripreme knjige o ovoj predivnoj zemlji. Svo­je ime ponosno pokazuje u potonjem vodiču za Iran, koji ima počasno mesto u pregratku njegovog automobila. Na našem velikom putu po Iranu, sedeći na suvozačevom sedištu mnogo puta razmeniću s njim priče o Persiji, a on će biti iznenađen kako neka strankinja koja nije iz čuvenog Lonely Planeta može poznavati Iran bolje nego što je očekivao. Nakon više od sat vremena, koliko su otprilike trajali pokušaji da tokom popod­nevne gužve napustimo trinaestmilionski Teheran, krećemo put severozapada ka planinama Alborz (Elburz) i Dolini Alamut.

 

.

.

 

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja“ (ISBN 978-86-7963-499-3) u izdanju Samizdata B92, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević), i izdavača (za Samizdat B92 – Veran Matić).

 

 

 

 

 

 

 

Na vrhu Tvrđave asasina © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dva paralelna venca planina Alborz (Elburz) i spust u dolinu Alamut – iza je Kaspijsko more © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Spust u dolinu Alamut, magistralnim putem iz grada Kazvina (Qazvin) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Gospodin Morteza sa priručnim kompletom (iz gepeka) za pravljenje popodnevnog iranskog crnog čaja © Ivana Dukčević

 

 

Sumrak je već polako ispunjavao pedalj po pedalj oblih brda, kada je naš automobil pristigao u Gazor-Kan (Gazor-khan), selo u istočnom delu Doline Alamut iznad kojeg se strmo iz­vija čuvena, nepristupačna stena sa još čuvenijim arheološkim ostacima. Zbog značaja nalazišta, u selu postoji nekoliko opci­ja za smeštaj nalik seoskom turizmu u kojem mahom odseda­ju još retki strani turisti. Na delimično blatnjavoj nizbrdici, sa snegom koji se sredinom aprila na samom vrhu još otapao, u voćnjaku propupelih višanja kraj bunara, pomoćnu kuću sa dve zasebne jedinice lokalni seljanin preuredio je za smeštaj turista.

.

Osim nas, iste večeri u istoj kući u nedođiji iranskih planinskih pejzaža noćila su dvojica Švajcaraca koji su obilazili zemlju so­lidnim, međugradskim autobusima. Za sve nas, gazda koji nije znao ni reč engleskog postavio je večeru na velikoj, okrugloj metalnoj tacni: beskvasni hleb, jogurt (gust kao kiselo mleko) i svežu salatu od paradajza i kuvanih patlidžana. Uputio nam je širok osmeh kada smo ogladneli i umorni od puta kao odgovor na postavljenu nam trpezu prozborili na persijskom: „Kheili moto shekerem“.

 

.

.

.

.

.

 

Gazor-khan, seoska večera (listovi beskvasnog hleba složeni su u kesi, ispod kutije salveta) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

 

.

Narednog jutra, stotinak metara od kuće ispred nas ukazala se dve stotine metara visoka, sivkasta i naizgled neosvojiva ste­na sa ostacima Tvrđave asasina (Tvrđava Gazor kan ili Tvrđava Alamut), na vrhu. U XI veku na ovom mestu reč „asasin“ nastala je i potom ušla u upotrebu u mnoge svetske jezike. Naime, izvesni Hasan Saba (Hasan Sabah), odmetnik od sunitskog islama i pristalica isma­ilita – verzije tada nove, šiitske verzije islama a danas zvanične vere – rešio je da bazu postavi na nepristupačnom mestu i odatle, uz pomoć vrlih mladića iz okolnih sela koje je regrutovao, teroriše okolinu. Prema jednoj verziji, njegove pristalice nisu znale da im je u piće i hranu stavljao hašiš, a kada je droga počinjala da deluje, naređivao im gde da krenu u napad. Hasanovi vojnici u narodu su bili upamćeni kao izuzetno nemilosrdni, vešti i disci­plinovani – nalik nindžama na dalekom istoku pojavljivali su se niotkud i iza sebe ostavljali pustoš. Prema jednoj verziji priče, reč „asasin“ nastala je na ovom mestu od persijskih reči „hašaš“ i „ijun“, što znači „uživaoci hašiša“.

 

Tokom XI veka, asasinski red imao je sve više pristalica i proširio je delovanje sve do Sirije na jugozapadu, gde su u to vreme vođeni prvi Krstaški ratovi. Hasanu i njegovoj družini decenijama niko nije mogao ništa. Niko do Mongola koji su osvojivši Persiju početkom XIII veka, na svom putu ka zapadu zbrisali sve, pa i ovo asasinsko gnezdo. Mnogo vekova kasnije, i danas je jedan od najvećih problema ove zemlje izuzetno veliki broj heroinskih zavisnika. Blizina Avganistana, niska cena dro­ge i Iran kao prva stanica na putu ka Zapadu, u državi u kojoj je zakonom zabranjena upotreba alkohola uništili su živote mno­gih iranskih familija.

.

Na vrhu nekada neosvojive stene, osim ostataka zidina Tvrđave asasina, osnove prostorija i ponekog luka, do današnjih dana nije ostalo mnogo. Ipak, i sam pogled odozgo na selo Gazor-kan, zelene zasade pirinčanih polja u proleće, propupele voćnjake i snežne vrhove svuda u krug, bez sumnje je vredan uspona i dragocenih uspomena zabeleženih fotoaparatom.

 

 

 

 

,

.

 

 

 

.

Osim Tvrđave Alamut, na sat vremena kolima od sela nalazi se jedna od najpoznatijih prirodnih atrakcija doline Alamut, prelepo tirkizno jezero Evan (ili Ovan).

 

Tridesetak kilometara dalje, u istom, središnjem delu venca Alborz ali u njegovom zapadnom delu, u blizini sela Razmian smestila se još jedna tvrđava na steni iz istog perioda kao i Tvrđava Alamut, par decenija mlađa Tvrđava Lambsar (Lambasar Castle, XII vek). Smatra se najvećom od ismailitskih tvrđava severnog Irana, ali je prilično slabo očuvana. Još dalje ka zapadu, jedno od najposećenijih mesta u ovom delu planine sigurno je Masule (Masouleh). Selo iz X veka danas obavezna stanica svih turista u ovom delu Alborza. Predivno uređene kuće od pečenog blata, interesantni prozori, bašte sa cvećem i kafeterije u etno stilu, čine Masule jednim od dva najčuvenija etno-sela Irana koje turisti mahom posećuju – drugo je Abjane (Abyaneh), kod Kašana.

 

Pre putovanja u ovaj deo Irana, pročitajte knjigu Amina Malufa „Samarkand“ iz 1988. godine. U romanu čuvenog libanskog pisca, Arapina hrišćanske veroispovesti, pre petnaestak godina prvi put sam čitala o Tvrđavi asasina.

.

.