SIRIJA / Sećanje na Damask 1990-tih

SIRIJA / Sećanje na Damask 1990-tih

 .
.
.
.
.

.

.

DAMASK

… gde počinje pustinja

.

.

.

.

.

(jednodnevni izlet iz Libana)

.

.

Leta 1991, tokom jednomesečnog boravka u Libanu posetila sam glavni grad Sirije. Iz doline Beke na krajnjem istoku Libana, jednodnevni (šoping) izleti linijskim taksijem u tada izuzetno jeftinu susednu Siriju bili su česti među lokalnim Libancima. Iako se sve dešavalo neposredno nakon završetka građanskog rata u Libanu (jesen 1990) u kojem je prećutno učestvovala i Sirija, bolji životni standard Libanaca omogućavao je ovakve izlete. Nadomak sirijske granice u pastoralnoj Dolini Beke (Bekaa ili Beqaa) u Libanu, na nadmorskoj visini od oko 1100 metara, među vinogradima, arheološkim nalazištima i njivama nalazi se veći gradić Štura (Chtaura), iznad kojeg se sa brda kod arheološkog nalazišta Maždil Anžar (Majdil Anjar), na manje od deset kilometara u daljini vidi sirijska granica. Između Šture i Damaska ima 69 km.

.

.

.

.

 

 

Dvorište Velike džamije Damaska – Omejadske džamije (iza se vidi Kupola riznice, podignuta 789. godine)

.

.

.

.

Predivno zdanje jedne od najvećih i nastarijih džamija na svetu – Omejadske džamije u Damasku (Photo: Wikipedia)

.

.

.

.

Damask, Omejadska džamija (photo: Wikipedia, Bernard Gagnon)

.

.

 

 

 

Nakon prestanka građanskog rata u Libanu, mesec dana provela sam u ovoj zemlji, i odatle posetila Damask. Od gradića Šture u dolini Beke – na istoku Libana, do državne granice sa Sirijom ima oko deset kilometara. Libanski granični punkt nalazio se tada na samom ulazu u klanac ružičastih krečnjačkih planina Anti Liban. Nadomak granice – na libanskoj strani, iznajmili smo „taksi na dan“ po ceni od 5 US$ po osobi – sa vozačem, i krenuli u posetu Damasku.

.

Početkom 1990-tih, mnogi Libanci posećivali su Damask na jednodnevnim ”izletima”, kako bi po veoma niskim cenama kupovali robu koja je u Libanu bila višestruko skuplja. Gospođa iz Srbije koja živi u Šturi sa suprugom, doktorom Libancem i koja nas je povela na izlet, u „šoping ture“ išla je otprilike jednom mesečno i u Damasku, najčešće kupovala cipele od skaja – za štrapac i za vožnju kola, kvalitetom i modelom veoma drugačije od elegantnih, kožnih, kupljenih u Bejrutu.

.

Kada smo obavili pogranične formalnosti na libanskoj strani, desetak kilometara vozili smo se ničijom zemljom kroz beživotni klanac Anti Libana, i po izlasku iz njega ugledali sirijsku granicu. Tu, gde počinje Sirija – počinje i pustinja, ravnica peska i kamena – veliki kontrast u odnosu na zeleni Liban. Krajem XX veka, Sirija je veća, mnogoljudnija, nižeg standarda i obrazovno zaostalija od Libana. Na sirijskoj granici, prošli smo kroz nekoliko pograničnih kontrola, a vozač našeg taksija – Libanac, platio je depozit od 100 $ za svoj automobil – za ulazak u Siriju – iznos koji mu je po povratku na granici bio vraćen, ali uz 10 % provizije za takozvanu „uslugu čuvanja novca“.

.

.

.

.

 

Damask © Ivana Dukčević

.

.

 

 

 

 

Damask © Ivana Dukčević

.

.

.

.

 

Nakon nepunih sat vremena vožnje pustom ravnicom, stigli smo pravo u Damask – glavni grad Sirije i jedan od najstarijih na planeti. Za razliku od velike vlažnosti na bejrutskih, julskih 40 stepeni, u Damasku je klima prijatno suva, iako je beskrajno vrelo. Pre ulaska u grad, na okolnim golim brdima u daljini smo videli palatu danas pokojnog sirijskog predsednika Asada (oca sadašnjeg) i slušali priče o tome da dobro čuvana ”tvrđava” ima sistem sastavljen iz tri dela tunela za evakuaciju, i da niko osim predsednika nije znao njihov tačan raspored. Prema svedočenju nekoliko obrazovanih i liberalno orijentisanih Turaka, sa kojima sam razgovarala u aprilu 2018 (za vreme boravka u jugoistočnoj Turskoj), kao i mojih kolega Sirijaca koji od početka sukoba više ne žive u zemlji, za razliku od oca – pokojnog diktatora, Asad Mlađi navodno je napravio preokret, i Sirija postala liberalnija. A onda se, kažu – sve promenilo.

.

Na ulasku u Damask – novi soliteri, nalik Novom Beogradu. Na onim još u izgradnji, i pre vrata i prozora, na tek ofarbanim fasadama se već nalaze obrisi crno-belih portreta predsednika Asada (starijeg). Nakon desetak minuta vožnje, stižemo do garaže u predgrađu, gde naš taksi vozač Libanac mora da parkira svoje vozilo i tu ostane sve dok se mi koji smo ga unajmili, ne vratimo po njega da krenemo nazad u Liban – takvi su sirijski propisi. Ispred garaže, zaustavljamo gradski taksi i upućujemo se u centar grada. Prvi utisci iz centra Damaska s kraja XX veka su niske cene i izuzetna čistoća ulica. Navodno su isuviše velike kazne naterale stanovništvo da poštuje čistoću.

.

 

.

.

.

Damask 1991, portret tadašnjeg predsednika Asada (oca današnjeg predsednika) iznad ulaza u Suk Hamedije (Souk Al Hammidiyeh), kroz jednu od kapija starog grada – Bab al-Jabiyeh (Kapija Džabije) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Šoping u Suku Hamedije © Bojan Isoski

 

 

 

 

Suvenir iz Suka Hamedije – šupalj posrebreni privezak sa natpisom na arapskom „Mashallah“, u kojem se – protiv uroka, nalazi list iz Kurana © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Suk Hamedije – ostaci antičkog hrama boga Jupitera iz rimskog perioda, na čijim je temeljima u IV veku sazidana Crkva Sv. Jovana Krstitelja, koja je u VIII veku pretvorena u Omejadsku džamiju  © Ivana Dukčević

.

.

 

 

 

U Siriji krajem XX veka, patrijarhat je bio prisutan u svoj svojoj veličini. Većina žena bila je pokrivena burkom od glave do pete, a često im se ni lica nisu videla od mrežice u predelu nosa i očiju. Njihova lica smeli su da vide samo njihovi muževi i najbliža rodbina i prijatelji, i to ukoliko je suprug dopuštao. U Damasku, žene su ređe ulazile u kafane u društvu muškaraca, a same – nikada. Godinama kasnije, stvari su se mahom promenile.

.

U centru Damaska, opasan zidinama nalazi se stari deo grada, i u njemu pokriveni stari bazar – suk Hamedije (Suq, Souk ili Souq al-Hamidiyeh) – izgovara se: suuk – bazar ili orijentalni tržni centar u spletu uličica. Na ulasku u suk, umesto nekada kitnjasto dekorisanog pročelja – ponovo slika tadašnjeg predsednika Asada (starijeg), a unutar bazara pokrivena ulica sa kićenim svodom. U srcu orijentalnog ambijenta ređaju se radnje sa šarolikom robom, nakitom, tekstilom, suvenirima, antikviteti, i nalazi prelepa Omejadska džamija. Pored džamije, vide se urušeni arheološki ostaci antičkog rimskog hrama posvećenog bogu Jupiteru iz I veka pre naše ere, na čijim je temeljima u IV veku nakon pojave hrišćanstva, odlukom vizantijskog cara Teodosija I podignuta crkva – dva veka kasnije posvećena Svetom Jovanu Krstitelju, i gde se nalaze posmrtni ostaci njegove lobanje. Nepuna četiri veka kasnije, dolaskom Arapa antička bogomolja je još jednom promenila veru i postala već pomenuta Omejadska džamija, ali se u jednom delu ostaci Jupiterovog hrama vide i van zidina džamije. Pre Rimljana, za vreme vladavine Aramejaca (XII – VIII vek pre naše ere), na ovom mestu stajao je hram Baal-Hadada ili Iškura – boga neba, groma i kiše.

 

 

.

.

.

Damask, dvorište Guvernerove (Azmove) palate © Bojan Isoski

 

 

 

 

Damask, dvorište Guvernerove (Azmove) palate

 

 

 

 

Damask, dvorište Guvernerove (Azmove) palate © Ivana Dukčević

.

.

 

 

 

Predivno staro zdanje iz 715. godine, jedna je od najstarijih i najvećih džamija na svetu. Velika džamija u Damasku ili Omejadska džamija (Umayyad Mosque), podignuta na temeljima crkve posvećene Jovanu Krstitelju, danas važi za jednu od najlepših islamskih bogomolja na svetu, i jednu od najvažnijih nakon Meke, Medine i Jerusalima. Kao stranci i nemuslimani, platili smo ulaz i u sobici za presvlačeje se izuli. Ženski deo ekipe na revers je dobio crne mantije sa kapuljačom, kako bi pokrile kosu, ramena, ruke i noge.

.

Skriveni od žege podnevnog sunca i van molitvenih sati, ljudi se u džamiji obraćaju svom Bogu, odmaraju, poneki su i zadremali. Nekoliko njih kleče ispred malog hrama u zelenom staklu, podignutog na mestu grobnice Jovana Krstitelja (na arapskom: prorok Jahja – Yahya), sveca i proroka poštovanog i u islamu. Moleći se na ovom mestu, mnogi tvrde da je hrišćanski svetac zračio izuzetnom, pozitivnom energijom koja može preći samo na istinskog vernika. Zanimljivo je i da muslimanski vernici veruju da će se baš na ovom mestu – na Sudnji dan, na Zemlju vratiti još jedan hrišćanski prorok – Isa, tj. Isus Hrist. Možda i iz ovog razloga, najveći minaret Omejadske džamije – jedan od ukupno tri, nosi naziv upravo sveca Ise – Isusov minaret. U jednom delu kompleksa džamije, van zidina nalazi se i grobnica-mauzolej Saladina – čuvenog Kurda, muslimanskog vođe krstaških ratova, koji je ovde sahranjen 1196, tri gdine nakon smrti.

 

.

.

.

Damask, dvorište Omejadske džamije – Kupola riznice © Bojan Isoski

.

.

.

.

Damask, Omejadska džamija © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Grobnica Sv. Jovana Krstitelja (na aparskom: prorok Jahja) u Omejadskoj džamiji – svetac kojem se mole i muslimanski vernici (Photo: Wikipedia, James Gordon)

 

 

 

 

 

Saladinov mauzolej pored Omejadske džamije, podignut 1196 – tri godine nakon njegove smrti  (Photo: Wikipedia)

.

.

.

.

Grobnica Saladina (Photo: Wikimedia)

.
.
.

.

,

Najlepši deo džamije je njeno uglačanim kamenom prekriveno veliko pravougaono dvorište, odakle smo na fasadi centralnog zdanja džamije posmatrali predivne omejadske mozaike u preovlađujuće zlatnoj i maslinasto-zelenoj boji. I visoka osmougaona „Kupola riznice” (Qubbat al-Khazna) na stubovima u dvorištu, prekrivena je mozaicima u istom maniru.

.

Kako ovdašnji vernici u džamiju dolaze isključivo radi molitve, samo dvorište najčešće je potpuno prazno, a uglačani kamen po kojem smo kao turisti bosi hodali, prepun golubjeg izmeta. Na sreću, na ulazu u svaku pa i ovu džamiju postoje česme gde vernici peru ruke i noge kako bi čisti izašli pred Alaha. „Nevernici“ kao mi, nakon šetnje dvorištem oprali su stopala. Pri povratku u garderobu, nakon vraćanja ”mantija“ nas četiri žene dobile smo majušni „paravan za obuvanje obuće“, jer se pokazivanje nožnih prstiju ovde smatralo činom nepristojnosti. Zanimljivo je da se u Iranu – državi šiitskog islama, prikazivanje nožnih prstiju ne smatra nepristojnim, i zemljom je moguće hodati u sandalama, japankama i lakiranih noktiju, u šta smo se uverili prilikom posete Iranu.

.

Podno istočne kapije velike Omejadske džamije nalazi se Al-Nofara Cafe, najstarija kafana Damaska i jedna od najstarijih u Siriji. Osnovana je pre oko 250 godina, i čuvena po usmenoj pripovedačkoj tradiciji koja se ovde odvija vekovima. U prevodu s arapskog, „al Nofara“ znači „fontana“. Uz zvuke tradicionalne muzike i neizbežne nargile, poslednji vremešni pripovedač Damaska (al-hakawati) po imenu Abu Shadi, s crvenim fesom na glavi i u galabiji, svake večeri – uz pomoć štapa ili mača koji mu služi kao palica, ispija crni čaj i pripoveda priče iz davnina. Zanimljivo je da je kafana još uvek u vlasništvu dvojice potomaka iste porodice koja je lokal osnovala (Mohammad Deeb i Saleh Ahmad al-Rabbatt). Lokal sa drvenim stolovima i stolicama, izuzetno je posećen kako od strane lokalaca, tako i stranaca koji ne propuštaju da veče u Damasku provedu na ovom mestu. Na sreću, poseta Damasku je od 2019. godine ponovo dozvoljena i za sada bezbedna.

.

.

.

.

 

 

 

Damask, dvorište Omejadske džamije, Kupola riznice

.

.

.

.

Damask, Kait-begov (Kajtbej) minaret Omejadske džamije iz kasnijeg perioda (1488, Turci Memluci) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Minaret proroka Ise – Isusov minaret, najviši minaret Omejadske džamije (Photo: Wikipedia, Bernard Gagnon)

.

.

 

.

U neposrednoj okolini, u jednom delu lavirinta starog Damaska smestila se Palata guvernera Azma (Azm Palace) – vila Asad paše Al-Azma, guvernera Damaska iz XVIII veka. Veliko pravougaono zdanje površine 5,5 km2, sa bazenima i fontanom u centralnom dvorištu, Azm je sazidao 1749. godine kada je postao guverner. Posebnu pažnju posvetio je uređenju palate i bogato je opremio za svoju voljenu ženu. U vreme kada ženama nije bilo dozvoljeno da izlaze iz kuće, mlada guvernerova supruga u palatni kompleks je ušla kada se udala, a iz njega izašla kad je sahranjivana. Sigurno je bilo potrebno mnogo truda da joj život u zlatnom kavezu učini prijatnijim, a sudeći po dekoraciji palate možda je Azm jednim delom u tome i uspeo.

.

U svaku od prizemnih odaja palate ulazi se kroz kapije iz centralnog dvorišta, te je prizemni deo zdanja prepun prelepo dekorisanih vrata – u duborezu. Ispred jednih, u dvorištu na stočiću stoji veliko, sedefom ukrašeno ogledalo. Svaka prostorija je opremljena nameštajem, a postoje i tri povezane prostorije u kojima je smešten hamam u mermeru sa vrućom, toplom i hladnom vodom.

.

.

 

 

Damask, Guvernerova (Azmova) palata © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Damask, prilaz iz suka Hamedije ka Guvernerovoj (Azmovoj) palati © Bojan Isoski

.

.

.

.

 

Suk Salhije i ulica Hamra („hamra“ na arapskom – „crvena“) trgovački su centar grada. Hamra je pešačka zona sa starinskim kućama od okerastog kamena, sa orijentalnim arhitektonskim detaljima. Iako je u ulici postojao veliki broj radnji, u njima međutim nismo poželeli da nešto sebi i kupimo. Tih 1990-tih, trgovina u Damasku bila je podeljena na kvartove – one u kojima se na primer prodavala odeća, podeljena na muške i ženske (kao u džamiji prilikom molitve – žene odvojene od muškaraca). U radnjama sa obućom, bilo je moguće pazariti skoro identične ženske sandale od skaja u kič maniru i kombinaciji bele, crne i zlatne boje po ceni od 5 ili 10 US$, dok je kožna obuća bila na prodaji samo u specijalnim radnjama rezervisanim za diplomatski kor. Dvadesetak godina kasnije, pre početka rata stvari su se promenile na bolje.

.

Najjeftinije od svega, u Damasku te 1991. bilo je jesti u restoranu. U jednom ne naročito luksuznom, nas šestoro jelo je odlične i izuzetno obilne jagnjeće ražnjiće u ogromnim lepinjama, sa prepečenim paradajzom i pićem, za dolar – po osobi. Ljubitelji orijentalnih poslastica kao što su baklave, tulumbe, ali i krempite, u gradskim poslastičarnicama mogli su pronaći iste po veoma povoljnim cenama. Damaski kolači bili su i zavidnih dimenzija, veoma ukusno poređani na rafovima – jedni iznad drugih, na plehovima – „spratovima“ u izlogu radnje.

.

Pre odlaska do podzemne garaže gde nas je čekao vozač libanskog taksija, zaustavili smo gradski taksi i odvezli se na vrh brda iznad grada, radi panoramskih pogleda. Kakav je predivan i neobično interesantan stari Damask nekada bio. Kako li izgleda sada.

Sirija 1990-tih verovatno je drugačija od one kakva je danas…. Dvadesetak godina kasnije, nepunih 5 meseci pre početka nemilih događaja u Siriji na putovanju po istoku Turske koje je krajem 2010. organizovalo Tursko ministarstvo za kulturu i turizam, upoznala sam Lamu i Bahela, dvoje novinara iz Damaska. Iz njihovih priča, ali i načina odevanja razumela sam da su se tokom vladavine Asada Mlađeg mnoge stvari promenile, na bolje. I danas smo povremeno u kontaktu. Srećom, kad je sve počelo Lama je izbegla kod sestre u Ameriku i sa već odraslim ćerkama živi i radi u Vašingtonu, posao koji nije novinarski. Ni Bahel nije u Siriji. Imao je sreću da neposredno pre nego što je sve počelo dobije posao kao dopisnik iz Istanbula, gde i danas živi. Možda će se jednog dana Lama i Bahel vratiti u Siriju, i možda ću jednog dana opet videti Damask.

.

.

.

 

 

Damask, Guvernerova (Azmova) palata © Ivana Dukčević
.
.
.
.
error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.