SIRIJA / Sećanje na Damask 1990-tih

SIRIJA / Sećanje na Damask 1990-tih

 .
.
.
.
.

.

.

DAMASK

… gde počinje pustinja

.

.

.

.

(jednodnevni izlet iz Libana)

.

.

.

.

Leta 1991, tokom jednomesečnog boravka u Libanu posetila sam glavni grad Sirije. Iz doline Beke na krajnjem istoku Libana, jednodnevni „šoping“ izleti linijskim taksijem u tada izuzetno jeftinu susednu Siriju bili su relativno česti među lokalnim Libancima. Iako se sve dešavalo neposredno nakon završetka građanskog rata u Libanu, u jesen 1990 – u kojem je prećutno učestvovala i Sirija, znatno bolji životni standard Libanaca omogućavao je ovakve izlete. Nadomak sirijske granice u pastoralnoj dolini Beke (Bekaa ili Beqaa), na nadmorskoj visini od 911 metara, među vinogradima, arheološkim nalazištima i njivama nalazi se gradić Štura (Chtaoura). Sa brda Maždil Anžar nadomak Šture, na oko sedam kilometara udaljenosti vidi sirijska granica, i libanski granični punkt koji se nalazi na samom ulazu u klanac ružičastih planina Antiliban. Od Šture do Damaska ima manje od sedamdeset kilometara. Nadomak granice, na libanskoj strani iznajmili smo „taksi na dan“ po ceni od 5 US$ po osobi – sa vozačem, i krenuli u posetu Damasku.

.

.

.

.

 

 

Dvorište Velike džamije Damaska – Omejadske džamije (iza se vidi Kupola riznice, podignuta 789. godine)

.

.

.

.

Predivno zdanje jedne od najvećih i nastarijih džamija na svetu – Omejadske džamije u Damasku (Photo: Wikipedia)

.

.

.

.

Damask, Omejadska džamija (photo: Wikipedia, Bernard Gagnon)

.

.

 

Početkom 1990-tih, mnogi Libanci posećivali su Damask na jednodnevnim izletima kako bi po veoma niskim cenama kupovali robu koja je u Libanu bila višestruko skuplja. Gospođa iz Srbije koja je u Šturi živela sa suprugom, doktorom Libancem i koja nas je povela na izlet, u šoping ture išla je otprilike jednom mesečno i u Damasku najčešće kupovala cipele od skaja – za štrapac i za vožnju kola, po ceni i modelu veoma drugačije od elegantnih, kožnih, kupljenih u Bejrutu. Kada smo obavili pogranične formalnosti na libanskoj strani, nekoliko kilometara vozili smo se ničijom zemljom kroz beživotni klanac Antilibana, i po izlasku iz njega ugledali sirijsku granicu. Tu, gde počinje Sirija – počinje i pustinja, ravnica peska i kamena – veliki kontrast u odnosu na zeleni Liban. Krajem XX veka, Sirija je veća, mnogoljudnija, nižeg standarda i opšteg obrazovanja od Libana. Na sirijskoj granici, prošli smo kroz nekoliko pograničnih kontrola, a vozač našeg taksija – Libanac, platio je depozit od 100 US$ za svoj automobil – za ulazak u Siriju – iznos koji mu je po povratku na granici bio vraćen, ali uz 10 % provizije za takozvanu „uslugu čuvanja novca“.

.

Nakon nepunih sat vremena vožnje pustom ravnicom, stigli smo pravo u Damask – glavni grad Sirije i jedan od najstarijih na planeti. Za razliku od velike vlažnosti na bejrutskih, julskih četrdeset stepeni, u Damasku je klima prijatno suva, iako je beskrajno vrelo. Pre ulaska u grad, na okolnim golim brdima u daljini videli smo palatu danas pokojnog sirijskog predsednika Asada – oca sadašnjeg, i slušali priče o tome da dobro čuvana ”tvrđava” ima sistem sastavljen iz tri dela tunela za evakuaciju, i da niko osim predsednika nije znao njihov tačan raspored. Prema svedočenju nekoliko obrazovanih i liberalno orijentisanih Turaka, sa kojima sam razgovarala u aprilu 2018. za vreme mog prvog boravka u jugoistočnoj Turskoj, kao i mojih kolega Sirijaca koji od početka sukoba više ne žive u zemlji, za razliku od oca – pokojnog diktatora, Asad Mlađi navodno je napravio veliki preokret, i Sirija je postala liberalnija. A onda se, kažu – sve promenilo.

.

.

.

.

Damask © Ivana Dukčević

.

.

 

 

 

 

Damask © Ivana Dukčević

.

.

.

..

U predgrađu Damaska, prvi utisak bili su tek podignuti stambeni soliteri, blokovi nalik novobeogradskim. Na još nedovršenim zgradama, osim ugradnje prozora na tek ofarbanim, belim fasadama već su se nalazili obrisi crno-belih portreta predsednika Asada (starijeg). Nakon desetak minuta vožnje stigli smo do garaže nešto dalje od centra. Naš taksi vozač Libanac, parkirao je svoje vozilo i tu ostao sve dok se mi koji smo ga unajmili, nismo vratili po njega i krenuli nazad u Liban – takvi su bili sirijski propisi. Ispred garaže, zaustavili smo gradski taksi i uputili se u centar grada. Prvi utisci iz centra Damaska s kraja XX veka su niske cene i izuzetna čistoća ulica. Navodno su isuviše velike kazne naterale stanovništvo da poštuje čistoću. U Siriji krajem XX veka, patrijarhat je bio prisutan u svoj svojoj veličini. Većina žena bila je pokrivena burkom od glave do pete, a često im se ni lica nisu videla od mrežice u predelu nosa i očiju. Njihova lica smeli su da vide samo njihovi muževi, najbliža rodbina i prijatelji. U Damasku leta 1991, žene su ređe ulazile u kafane u društvu muškaraca, a same gotovo nikada. Godinama kasnije, dolaskom Asada Mlađeg stvari su se promenile.

.

U centru Damaska, opasan zidinama čiji delovi potiču još iz perioda antike nalazi se stari deo grada, i u njemu ostaci seldžučke tvrđave i pokriveni bazar suk al-Hamidije (Suq, Souk ili Souq al-Hamidiyeh), orijentalni tržni centar u spletu uličica. Na ulasku u suk, u vreme naše posete umesto nekada kitnjasto dekorisanog pročelja koje je skinuto, bila je postavljena slika tadašnjeg predsednika Asada (starijeg). U srcu orijentalnog ambijenta, duž uzanih ulica natkrivenih kićenim svodom, unutar kuća tipične sirijske arhitekture sa prugasto poređanim crnim i okerastim kamenom u slojevima, ređaju se radnje sa šarolikom robom – nakitom, orijentalnim parfemima, tekstilom, tepisima, začinima, antikvitetima, nameštajem i slatkišima.

.

.

.

.

Damask 1991, portret tadašnjeg predsednika Asada (oca današnjeg predsednika) iznad ulaza u Suk Hamidije (Souk al-Hammidiyeh), kroz jednu od kapija starog grada – Bab al-Jabiyeh (Kapija Džabije) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Šoping u suku Hamidije © Bojan Isoski

 

 

 

 

Suvenir iz suka Hamidije – šupalj posrebreni privezak sa natpisom na arapskom „Mashallah“, u kojem se – protiv uroka, nalazi list iz Kurana © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Suk Hamidije – ostaci antičkog hrama boga Jupitera iz rimskog perioda, na čijim je temeljima u IV veku sazidana Crkva Sv. Jovana Krstitelja, koja je u VIII veku pretvorena u Omejadsku džamiju  © Ivana Dukčević

.

.

.

.

 

U jednom delu suka, nalazi se prelepa Omejadska džamija. Pored džamije, vide se urušeni arheološki ostaci antičkog rimskog hrama posvećenog bogu Jupiteru iz I veka pre naše ere, na čijim je temeljima u IV veku odlukom vizantijskog cara Teodosija Prvog podignuta crkva. Dva veka kasnije, crkva je posvećena Svetom Jovanu Krstitelju, jer se unutar zdanja nalaze njegovi posmrtni ostaci (navodno, njegova lobanja). Dolaskom Arapa, antička bogomolja još jednom je promenila veru i postala Omejadska džamija, ali se ostaci prvobitnog, Jupiterovog hrama vide i van zidina džamije. I pre Rimljana, za vreme vladavine Aramejaca na ovom mestu stajao je hram Baal-Hadada ili Iškura – boga neba, groma i kiše.

.

Predivno zdanje iz 715. godine, jedna je od najstarijih i najvećih džamija na svetu. Velika džamija Damaska ili Omejadska džamija (Umayyad Mosque), danas važi za jednu od najlepših i najznačajnijih islamskih bogomolja na svetu – najvažniju muslimansku bogomolju nakon onih u Meki, Medini i u Jerusalimu. Kao stranci i nemuslimani, platili smo ulaz i u sobici za presvlačenje se izuli. Nas četiri žene, na revers smo dobile crne mantije s kapuljačom kako bi pokrile kosu, ramena, ruke i noge. Unutrašnjost džamije, prekrivena je predivnim orijentalnim tepisima. Skriveni od žege podnevnog sunca i van molitvenih sati, ljudi se u džamiji obraćaju Bogu, odmaraju, poneki su i zadremali. Nekoliko njih kleče ispred malog hrama u zelenom staklu, podignutog na mestu posmrtnih ostataka Jovana Krstitelja – proroka Jahje (arap: Yahya), sveca poštovanog i u islamu. Muslimani tvrde da je hrišćanski svetac za života zračio izuzetnom, pozitivnom energijom, koja molitvom na ovom mestu može preći samo na istinskog vernika. Zanimljivo je i da muslimanski vernici veruju da će se na ovom mestu, na Sudnji dan na Zemlju vratiti još jedan hrišćanski prorok – Isa, tj. Isus Hrist. Najveći minaret Omejadske džamije – jedan od ukupno tri, i nosi naziv upravo sveca Ise – Isusov minaret. U jednom delu kompleksa džamije, van zidina nalazi se grobnica-mauzolej Saladina, čuvenog Kurda i muslimanskog vođe krstaških ratova, koji je ovde sahranjen 1196, tri godine nakon smrti.

 

 

 

.

.

.

Damask, dvorište Omejadske džamije – Kupola riznice © Bojan Isoski

.

.

.

.

Damask, Omejadska džamija © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Grobnica Sv. Jovana Krstitelja (na aparskom: prorok Jahja) u Omejadskoj džamiji – svetac kojem se mole i muslimanski vernici (Photo: Wikipedia, James Gordon)

 

 

 

 

 

Saladinov mauzolej pored Omejadske džamije, podignut 1196 – tri godine nakon njegove smrti  (Photo: Wikipedia)

.

.

.

.

Grobnica Saladina (Photo: Wikimedia)

.
.
.

.

,

Najlepši deo džamije je njeno uglačanim kamenom prekriveno veliko pravougaono dvorište, odakle smo na fasadi centralnog zdanja džamije posmatrali predivne omejadske mozaike u preovlađujuće zlatnoj i maslinasto-zelenoj boji. I visoka osmougaona „Kupola riznice” (Qubbat al-Khazna) na stubovima u dvorištu, prekrivena je mozaicima u istom maniru koji neobično liče na vizantijske, i koji su im nesumnjivo bili uzor. Kako ovdašnji vernici u džamiju dolaze isključivo radi molitve, dvorište je najčešće potpuno prazno, a uglačani kamen po kojem smo kao turisti bosi hodali, prepun golubjeg izmeta. Na sreću, na ulazu u svaku pa i u ovu džamiju postoje česme gde vernici peru ruke i noge kako bi čisti izašli pred Alaha. „Nevernici“ kao mi, nakon šetnje dvorištem oprali su stopala. Pri povratku u garderobu, nakon vraćanja ”mantija“ nas četiri žene dobile smo majušni „paravan za obuvanje obuće“, jer se pokazivanje nožnih prstiju ovde smatralo činom nepristojnosti. Zanimljivo je da se u Iranu – državi šiitskog islama, prikazivanje nožnih prstiju ne smatra nepristojnim, i zemljom je moguće hodati u sandalama, japankama i lakiranih noktiju, u šta sam se uverila prilikom posete.

.

Kako ovdašnji vernici u džamiju dolaze isključivo radi molitve, samo dvorište najčešće je potpuno prazno, a uglačani kamen po kojem smo kao turisti bosi hodali, prepun golubjeg izmeta. Na sreću, na ulazu u svaku pa i ovu džamiju postoje česme gde vernici peru ruke i noge kako bi čisti izašli pred Alaha. „Nevernici“ kao mi, nakon šetnje dvorištem oprali su stopala. Pri povratku u garderobu, nakon vraćanja ”mantija“ nas četiri žene dobile smo majušni „paravan za obuvanje obuće“, jer se pokazivanje nožnih prstiju ovde smatralo činom nepristojnosti. Zanimljivo je da se u Iranu – državi šiitskog islama, prikazivanje nožnih prstiju ne smatra nepristojnim, i zemljom je moguće hodati u sandalama, japankama i lakiranih noktiju, u šta smo se uverili prilikom posete Iranu.

 

.

.

.

.

 

Damask, dvorište Omejadske džamije, Kupola riznice

.

.

.

.

Damask, Kait-begov (Kajtbej) minaret Omejadske džamije iz kasnijeg perioda (1488, Turci Memluci) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Minaret proroka Ise – Isusov minaret, najviši minaret Omejadske džamije (Photo: Wikipedia, Bernard Gagnon)

.

.

.

.

Niže istočne kapije velike Omejadske džamije posetili smo Al-Nofara Cafe, najstariju kafanu Damaska i jednu od najstarijih u Siriji. U prevodu s arapskog, „al-Nofara“ (al-nafura) znači „fontana“ tj. “česma”. Naziv potiče od česme koja je nekada stajala na tom mestu, a voda doticala iz obližnje rečice Jazid. Osnovana pre oko dvesta pedeset godina (*prema nekim izvorima, na ovom mestu kafana je stajala i pre pet stotina godina), kafana je do danas ostala čuvena po usmenoj pripovedačkoj tradiciji koja se ovde odvija vekovima. Uz zvuke tradicionalne muzike i neizbežne nargile, poslednji vremešni pripovedač Damaska (al-hakawati) po imenu Abu Shadi, u galabiji i s crvenim fesom na glavi svake večeri – uz pomoć štapa ili mača koji mu služi kao palica, pripoveda priče iz davnina usput ispijajući crni čaj. Zanimljivo je da je kafana još uvek u vlasništvu dvojice potomaka iste porodice koja je i osnovala mesto sa ovim nazivom. Lokal sa drvenim stolovima i stolicama, izuzetno je posećen kako od strane lokalaca, tako i stranaca koji ne propuštaju da veče u Damasku provedu na ovom mestu. Na sreću, nakon rata i razaranja, poseta Damasku je od 2019. godine ponovo moguća i za sada je bezbedna. Ovo pravilo međutim, još uvek ne važi za čitavu Siriju.

.

U jednom delu lavirinta ulica starog Damaska, smestila se Palata guvernera Damaska iz XVIII veka – vila Asad paše Al-Azema (Beit al-Azem). Veliko pravougaono zdanje površine pet i po kvadratnih kilometara, sa bazenima i fontanom u centralnom dvorištu, Azem je sazidao 1749. godine kada je postao guverner. Posebnu pažnju posvetio je uređenju palate i bogato je opremio za svoju voljenu suprugu. U vreme kada ženama nije bilo dozvoljeno da izlaze iz kuće, mlada guvernerova supruga u palatni kompleks je ušla kada se za Azema udala, a iz njega izašla kad je sahranjivana. Sigurno je bilo potrebno mnogo truda da joj život u zlatnom kavezu učini prijatnijim, a sudeći po dekoraciji palate možda je Azem jednim delom u tome i uspeo. U svaku od prizemnih odaja palate ulazi se kroz prelepe kapije u duborezu, poređane oko popločanog centralnog dvorišta. Ispred jednih vrata, u dvorištu na stočiću stoji veliko, sedefom ukrašeno ogledalo. Svaka prostorija je opremljena nameštajem, a postoje i tri povezane prostorije u kojima je smešten hamam u mermeru sa vrućom, toplom i hladnom vodom.

.

.

.

.

Damask, dvorište Guvernerove (Azemove) palate © Bojan Isoski
.
.
.
.
Damask, dvorište Guvernerove (Azemove) palate
.
.
.
.
Damask, dvorište Guvernerove (Azemove) palate © Ivana Dukčević
.
.
.
.

 

Damask, Guvernerova (Azemova) palata © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Damask, prilaz iz suka Hamedije ka Guvernerovoj (Azemovoj) palati © Bojan Isoski

.

.

.

.

 

Nalik Bejrutu, ulica Hamra (al-hamra, na arapskom – „crvena“) – pešačka zona starinskih kuća od okerastog kamena, trgovački je centar grada. Početkom 1990-tih, trgovina u Damasku bila je podeljena na kvartove – one u kojima se na primer prodavala odeća, podeljena na muške i na ženske (kao u džamiji prilikom molitve – žene odvojene od muškaraca). Duž čitave ulice, u radnjama sa obućom bilo je moguće pazariti skoro identične ženske sandale od skaja u kič maniru i kombinaciji samo tri boje – bele, crne i zlatne, po ceni od 5 ili 10 US$, dok je kožna obuća bila na prodaji u specijalnim radnjama rezervisanim za diplomatski kor. Dvadesetak godina kasnije, pre početka rata stvari u zamlji su se značajno promenile, na bolje. Najjeftinije od svega, u Damasku te 1991. bilo je jesti u restoranu. U jednom prosečnom restoranu domaće kuhinje, nas šestoro jelo je odlične i izuzetno obilne jagnjeće ražnjiće u ogromnim lepinjama, sa prepečenim paradajzom i pićem, za dolar – po osobi. Ljubitelji orijentalnih poslastica kao što su baklave, tulumbe, ali i krempite, u gradskim poslastičarnicama mogli su pronaći iste po veoma povoljnim cenama. Damaski kolači bili su i zavidnih dimenzija, veoma ukusno poređani na rafovima – jedni iznad drugih, na plehovima – „spratovima“ u izlogu radnje.

.

Pre povratka do podzemne garaže gde nas je čekao vozač libanskog taksija, zaustavili smo gradski taksi i odvezli se na vrh brda Kasijun (Jabal Qāsiyūn) iznad grada, radi panoramskih pogleda. Kakav je predivan i neobično zanimljiv stari Damask nekada bio. Kako li izgleda sada. Bez obzira na ratna zbivanja, Sirija 1990-tih verovatno je drugačija od one danas. Devetnaest godina nakon mog boravka u Damasku, nepunih pet meseci pre početka nemilih događaja u Siriji, na putovanju po istoku Turske koje je krajem 2010. organizovalo Tursko ministarstvo kulture i turizma, upoznala sam Lamu i Bahela, dvoje novinara iz Damaska. Iz njihovih priča, ali i načina odevanja razumela sam da su se tokom vladavine Asada Mlađeg mnoge stvari veoma promenile, na bolje. I danas smo povremeno u kontaktu. Srećom, kad je sve počelo Lama je izbegla kod sestre u Ameriku i sa već odraslim ćerkama živi i radi u Vašingtonu posao koji nije novinarski. Ni Bahel nije u Siriji. Imao je sreću da neposredno pre nego što je sve počelo dobije posao kao dopisnik iz Istanbula, gde i danas živi. Možda će se jednog dana Lama i Bahel vratiti u Siriju, i možda ću jednom opet videti Damask.
.

.

.

 

 

Damask, Guvernerova (Azemova) palata © Ivana Dukčević
.
.
.
.
error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.