SIRIJA / Sećanje na Damask 1990-tih

SIRIJA / Sećanje na Damask 1990-tih

 .
.
.
.
.

DAMASK – jednodnevni zlet iz Libana

Tamo gde počinje pustinja …

.

.

Leta 1991, tokom jednomesečnog boravka u Libanu posetila sam glavni grad Sirije. Iz doline Beke na krajnjem istoku Libana, jednodnevni (šoping) izleti linijskim taksijem u tada izuzetno jeftinu susednu Siriju bili su česti među lokalnim Libancima. Iako se sve dešavalo neposredno nakon završetka građanskog rata u Libanu (jesen 1990) u kojem je prećutno učestvovala i Sirija, bolji životni standard Libanaca omogućavao je ovakve izlete. Nadomak sirijske granice u pastoralnoj Dolini Beke (Bekaa ili Beqaa) u Libanu, među vinogradima, arheološkim nalazištima i njivama nalazi se veći gradić Štura (Chtaura), iznad kojeg se sa brda, na manje od desetak kilometara u daljini vidi sirijska granica.

.

.

 

 

Dvorište Velike džamije Damaska – Umejadske džamije

 

 

Od mesta Šture i sela Maždil Anžar (Majdil Anjar) u dolini Beke (Liban), do državne granice ima manje od desetak kilometara. Libanski granični punkt nalazi se na mestu gde završava plodna ravnica i počinje ulaz u klanac ružičastih krečnjačkih planina Anti Liban, na mestu gde počinje pustinja.

.

U gradiću Šturi blizu granice, iznajmljujemo taksi vozilo na jedan dan, po ceni od 5 $ po osobi (sa sve vozačem). 1990-tih, mnogi Libanci odavde su kretali put Sirije na dnevne izlete u Damask kako bi po veoma niskim cenama u manje od 80-ak kilometara udaljenom Damasku kupovali potrepštine za domaćinstvo.

 

Gospođa iz Srbije koja živi u Šturi sa suprugom Libancem, čiji smo gosti bili tokom nekoliko dana i koja nas je tog dana unapred rezervisanim taksijem sa vozačem povela na izlet u Damask, tih godina je jednom u dva meseca odlazila u Damask kako bi sebi kupila – cipele za vožnju kola. Naime, za razliku od Libana, krajem XX veka u centralnoj trgovačkoj ulici Damaska nije bilo moguće kupiti kožne cipele, a pamučna majica bila je prava retkost. Odeća od sintetike i cipele od skaja u kombinaciji tri boje – beloj, crnoj i zlatnoj, 1991. bile su lokalni hit. I to nije sve. Cene cipela u bilo kojoj radnji imale su samo dve cene i koštale: 5 ili 10 $ – u zavisnosti od toga da li imaju štiklu, ili je nemaju. Libanke su u to vreme u Damasku kupovale “cipele za vožnju automobila”, kako ne bi uništile kožnu obuću kupljenu kod kuće, u Libanu, čije su cene bile kao na Zapadu.

.

Po obavljanju pograničnih formalnosti na libanskoj granici, narednih 10-ak kilometara vozili smo se ničijom zemljom kroz beživotni klanac Anti Libana, a po izlasku iz njega ugledali sirijsku granicu. Tu, gde počinje Sirija, počinje i pustinja, ravnica peska i kamena – ogroman kontrast u odnosu na dotadašnji krajolik, pretežno planinski i zeleni Liban.

 

Damask © Ivana Dukčević

 

Za razliku od Libana, osim što je mnogo veća, Sirija 1990-tih je mnogoljudnija i nižeg životnog standarda, a sirijska drumska granica obezbeđena sa (tadašnjih) šest policijskih kontrola. Jedan granični policajac koji nije poznavao latinično pismo okrenuo je moj pasoš naopačke, sve dok nije ugledao fotografiju. Na ulazu u zemlju, Sirijci su Libancima naplaćivali depozit od 100 $ po automobilu, koji su po jednodnevnom povratku u Liban vraćali uz prećutno zadržavanje oko 10 % od ukupne sume, za usluge “čuvanja novca”.

.

Pedesetak kilometara kroz pustu ravnicu, prav put vodi pravo u Damask, jedan od najstarijih gradova na planeti – prestonicu Sirije. Za razliku od enormnog stepena vlage na bejrutskih, julskih 40 stepeni, u Damasku je klima suva i vrelo je.

.

Pre samog ulaska u grad, na okolnim brdima od krečnjaka u daljini se vidi palata (danas pokojnog) sirijskog predsednika Asada Starijeg, oca današnjeg. Navodno je dobro čuvana ”tvrđava” imala sistem sastavljen iz tri dela tunela za eventualnu evakuaciju, gde niko osim predsednika nije znao njihov tačan raspored.

.

Prema svedočenju nekoliko obrazovanih i liberalno orijentisanih Turaka, sa kojima sam razgovarala u aprilu 2018 (za vreme boravka u jugoistočnoj Turskoj), kao i mojih prijatelja i kolega Sirijaca koji od početka sukoba više ne žive u zemlji, za razliku od oca, Asad Mlađi navodno je napravio veliki preokret. Sirija je postala mnogo liberalnija i ljudi su bili zadovoljni njegovom vlašću. A onda se, kažu – sve promenilo…

.

Ulazak u Damask nalik je prilazu Novom Beogradu – soliteri. Za razliku od novobeogradskih, na gotovo svakom od damaških solitera u izgradnji, i pre završetka radova na spoljnoj fasadi već su bili oslikani veliki crno-beli portreti predsednika Asada, vidljivi svakome ko prolazi glavnom ulicom.U centru grada, ulice su začuđujuće čiste i uredne. Navodno su previsoke kazne naterale stanovništvo da poštuje čistoću.

.

.

Damask 1991, portret tadašnjeg predsednika Asada (oca današnjeg predsednika) iznad ulaza u Suk Hamedije © Ivana Dukčević

 

 

 

Ubrzo, u predgrađu stižemo do podzemne garaže, u kojoj naš libanski taksi vozač mora da parkira svoje vozilo i tu ostane sve dok se nakon obilaska ne vratimo po njega i krenemo nazad u Liban – takvi su sirijski propisi. Od garaže uzimamo gradski taksi i upućujemo se u centar grada.

.

Poslednjih godina XX veka, cene u Damasku su izuzetno niske. Skoro sat vremena mogli ste da se vozite po gradu, u krug, po ceni taksija od 1 do 3 $! U povratku ka garaži koristimo priliku i taksijem odlazimo na vrh brda iznad grada radi predivnih panoramskih pogleda. Kakav je predivan i neobično interesantan stari Damask nekada bio. A kako li izgleda sada…

.

U Siriji je patrijarhat prisutan u svoj svojoj veličini. Te 1991. većina Sirijki na ulici bila je pokrivena burkom od glave do pete, a mnogim ženama se ni lica nisu videla od mrežice kroz koje su mogle da dišu, a da im se lice i kosa ne vide. Njihova lica smeli su da vide samo njihovi muževi i najbliža rodbina i prijatelji, i to ukoliko suprug dopusti. Posetioci kafanica su mahom muškarci, žena gotovo da nema. Godinama kasnije, stvari su se kažu promenile.

.

.

Damask, dvorište Guvernerove (Azmove) plate © Bojan Isoski

 

 

U centru Damaska, opasan zidinama nalazi se stari deo grada, i u njemu pokriveni stari bazar – Suk Hamedije (Suq ili Souq al-Hamidiye, suuk – bazar ili orijentalni tržni centar u spletu uličica), Umejadska džamija i Palata guvernera Azma iz XVIII veka. Na ulasku u suk, umesto nekada bogato dekorisanog kićanog pročelja – ponovo slika tadašnjeg predsednika Asada (starijeg), a unutar bazara pokrivena ulica sa svodom. U srcu orijentalnog ambijenta ređaju se radnje sa šarolikom robom, nakitom, tekstilom, suvenirima, antikviteti… U jednom delu suka nalaze se i urušeni arheološki ostaci iz perioda antičkog Rima.

.

Na temeljima razrušenog starorimskog hrama posvećenog bogu Jupiteru iz I veka pre naše ere, u IV veku nakon pojave hriščanstva odlukom vizantijskog cara Teodosija I podignuta je crkva, koja je nepuna četiri veka kasnije, dolaskom Arapa postala džamija.

.

Predivno staro zdanje iz 715. godine, u centru suka, jedna je od najstarijih džamija sveta – Velika džamija u Damasku ili Umejadska džamija (Umayyad Mosque), podignuta na temeljima crkve posvećene Jovanu Krstitelju. I danas važi za jednu od najlepših islamskih bogomolja na svetu, i četvrtu najvažniju (nakon Meke, Medine i Jerusalima). Kao stranci, platili smo ulaz i izuli se. Ženski deo ekipe na revers je dobio crne mantije sa kapuljačom nalik burkama, kako bi pokrile kosu, ramena, ruke i noge.

.

Unutrašnjost džamije prekrivena je desetinama predivnih persijskih tepiha. Ljudi se u džamiji mole, odmaraju, poneki su i zadremali… U unutrašnjosti se nalazi i mali hram u zelenom staklu, na mestu gde je bio sahranjen Jovan Krstitelj (na arapskom: Jahja – Yahya), svetitelj poštovan i u islamu. Zbog toga se mnogi vernici mole baš na ovom mestu, i tvrde da je hrišćanski svetac zračio izuzetnom (pozitivnom) energijom koja može preći samo na istinskog vernika. Interesantno je da muslimanski vernici veruju da će se baš na ovom mestu, na Sudnji dan na Zemlju vratiti prorok Isa (Isus Hrist). Danas se u džamiji nalazi grob Saladina, čuvenog Kurda, muslimanskog vođe krstaških ratova.

.

.

Damask, Umejadska džamija © Ivana Dukčević

 

.
.Damask, Umejadska džamija, Kupola riznice

.

,

Najlepši deo džamije je njeno uglačanim kamenom prekriveno veliko pravougaono dvorište, odakle na fasadi centralnog zdanja džamije možete posmatrati predivne umejadske mozaike u preovlađujuće zlatnoj i maslinasto-zelenoj boji. I visoka osmougaona “Kupola riznice” (Qubbat al-Khazna) na stubovima u dvorištu, prekrivena je mozaicima u istom maniru.

.

Kako ovdašnji vernici u džamiju dolaze isključivo radi molitve, samo dvorište najčešće je potpuno prazno, a uglačani kamen po kojem smo kao turisti bosi hodali, prepun golubjeg izmeta. Na sreću, na ulazu u svaku pa i ovu džamiju postoje česme na kojima vernici peru ruke i noge kako bi izašli čisti pred Alaha. “Nevernici” kao mi, nakon šetnje dvorištem oprali su stopala. Pri povratku u garderobu, nakon vraćanja ”mantija” žene su dobile majušni “paravan za obuvanje obuće”, jer se pokazivanje nožnih prstiju ovde smatra činom nepristojnosti.

.

.

Damask, dvorište Umejadske džamije – Kupola riznice © Bojan Isoski
Damask, minaret Umejadske džamije iz kasnijeg perioda (XV vek, Turci Memluci) © Ivana Dukčević

 

Nedaleko od džamije, u jednom delu starog grada nalazi se Guvernerova – Azmova palata (Azm Palace), vila Asad paše Al-Azma – guvernera Damaska iz XVIII veka. Ovo veliko pravougaono zdanje površine 5,5 km2, sa bazenima i fontanom u centralnom dvorištu, Azm je sagradio 1749. godine kada je postao guverner. Posebnu pažnju posvetio je uređenju palate i bogato je opremio za svoju voljenu ženu. U vreme kada ženama nije bilo dozvoljeno da izlaze iz kuće, mlada guvernerova supruga u palatni kompleks je ušla kada se udala, a iz njega izašla kad je sahranjivana. Sigurno je bilo potrebno mnogo truda da joj život u ”zlatnom kavezu” učini prijatnijim, a sudeći po bogatstvu palate možda je Azm jednim delom u tome i uspeo.

.

U svaku od prizemnih odaja palate ulazi se kroz kapije iz centralnog dvorišta, pa je prizemni deo zdanja prepun lepo dekorisanih vrata. Ispred jednih, u dvorištu na stočiću stoji veliko, sedefom bogato ukrašeno ogledalo, u duborezu. Svaka prostorija je kompletno opremljena nameštajem, a postoje i tri povezane prostorije u kojima je smešten hamam sav u mermeru (sa vrućom, toplom i hladnom vodom).

 

 

Damask, Guvernerova (Azmova) palata © Ivana Dukčević
Damask, prilaz iz suka Hamedije ka Guvernerovoj (Azmovoj) palati © Bojan Isoski

 

Suk Salhije i ulica Hamra (“hamra” na arapskom – “crvena”) trgovački su centar grada. Hamra je pešačka zona u kojoj možete videti starinske kuće u okerastim nijansama, sa orijentalnim arhitektonskim detaljima. Iako je u ulici postojao veliki broj radnji, u njima nismo poželeli da nešto sebi i kupimo.

.

Godine 1991, gradska trgovina u Damasku bila je “podeljena” na kvartove, te su postojali delovi grada u kojima se prodavala odeća – podeljena na muške i ženske (kao u džamiji prilikom molitve – žene odvojene od muškaraca). U radnjama sa obućom, skoro identične ženske sandale u kič maniru i već pomenutoj kombinaciji bele, crne i zlatne boje po ceni od 5 ili 10 dolara, bile su od skaja, dok je kožna obuća mogla da se kupi samo u specijalnim radnjama rezervisanim za diplomatski kor. Dvadesetak godina kasnije, pre početka rata stvari su se promenile na bolje.

.

Najjeftinije od svega, u Damasku te 1991. bilo je jesti u restoranu. U jednom ne naročito luksuznom, nas šestoro jelo je odlične i izuzetno obilne jagnjeće ražnjiće u ogromnim lepinjama, sa prepečenim paradajzom i pićem, za ukupno 6 $.

.

Ljubitelji orijentalnih poslastica kao što su baklave i tulumbe, ali i krempite, u gradskim poslastičarnicama mogu pronaći iste po takođe veoma povoljnim cenama. Damaski kolači su i zavidnih dimenzija i obično veoma ukusno poređani, jedni iznad drugih, na plehovima – “spratovima” u izlogu radnje.

.

Na kraju obilaska, a pre odlaska do podzemne garaže gde nas čeka vozač libanskog taksija, zaustavljamo gradski taksi i narednih 30-ak minuta vozimo se po Damasku ne bi li i na ovaj, tada izuzetno povoljan način stekli još po neki utisak o ovom gradu. Taksista nas na kraju ostavlja kod garaže, a njegov libanski kolega koji nas je dovezao do Damaska, dobija dozvolu da sa nama krene nazad za Liban.

.

Sirija 1990-tih verovatno je drugačija od Sirije danas… 

.
Dvadesetak godina kasnije, godinu dana pre početka nemilih događaja u Siriji na putovanju po istoku Turske koje je krajem 2010. organizovalo Tursko ministarstvo za kulturu i turizam upoznala sam Lamu i Bahela, dvoje novinara iz Damaska. Iz njihovih priča, ali i načina odevanja razumela sam da su se tokom vladavine Asada Mlađeg mnoge stvari promenile, na bolje. I danas smo u kontaktu. Srećom, kad je sve počelo Lama je izbegla kod sestre u Ameriku i sa već odraslim ćerkama poslednjih nekoliko godina živi i radi u Vašingtonu, posao koji nije novinarski. Ni Bahel nije u Siriji. Imao je sreću da pre nego što je sve počelo dobije posao kao dopisnik iz Istanbula, gde i danas živi. Možda će se jednog dana Lama i Bahel vratiti u Siriju, i možda ću jednog dana opet posetiti predivni Damask…

 

 

Damask, Guvernerova (Azmova) palata © Ivana Dukčević
.
.
*Tekst i fotografije deo su publikovanog teksta o Damasku i Siriji, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.
.
*The text and photographs are parts of the published article on Syria and Damascus, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.
error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.