SIRIJA / Sećanje na Damask 1990-tih

SIRIJA / Sećanje na Damask 1990-tih

 .
.
.
.
.

DAMASK

… gde počinje pustinja

.

.

.

(jednodnevni izlet iz Libana)

.

.

Leta 1991, tokom jednomesečnog boravka u Libanu posetila sam glavni grad Sirije. Iz doline Beke na krajnjem istoku Libana, jednodnevni (šoping) izleti linijskim taksijem u tada izuzetno jeftinu susednu Siriju bili su česti među lokalnim Libancima. Iako se sve dešavalo neposredno nakon završetka građanskog rata u Libanu (jesen 1990) u kojem je prećutno učestvovala i Sirija, bolji životni standard Libanaca omogućavao je ovakve izlete. Nadomak sirijske granice u pastoralnoj Dolini Beke (Bekaa ili Beqaa) u Libanu, među vinogradima, arheološkim nalazištima i njivama nalazi se veći gradić Štura (Chtaura), iznad kojeg se sa brda kod arheološkog nalazišta Maždil Anžar (Majdil Anjar), na manje od deset kilometara u daljini vidi sirijska granica. Između Šture i Damaska ima 69 km.

.

.

 

 

Dvorište Velike džamije Damaska – Omejadske džamije

.

.

 

 

 

Nakon prestanka građanskog rata u Libanu, mesec dana provela sam u ovoj zemlji, i odatle posetila Damask. Od gradića Šture u dolini Beke – na istoku Libana, do državne granice sa Sirijom nema više od deset kilometara. Libanski granični punkt nalazio se na samom ulazu u klanac ružičastih krečnjačkih planina Anti Liban. Nadomak granice, iznajmili „taksi na dan“, po ceni od 5 $ po osobi – sa vozačem, i krenuli u posetu Damasku.

.

U tom periodu, mnogi Libanci išli su na jednodnevne ”izlete” u Damask kako bi po veoma niskim cenama kupovali robu koja je u Libanu bila višestruko skuplja. Gospođa iz Srbije koja živi u Šturi sa suprugom Libancem i koja nas je povela u Damask, u „šoping ture“ kretala je otprilike jednom mesečno i u Damasku – od Šture udaljenom 69 km, najčešće kupovala cipele od skaja – za štrapac i za vožnju kola, kako ne bi uništila tada skupe, kožne, kupljene u Libanu.

.

Kada smo obavili pogranične formalnosti na libanskoj strani, desetak kilometara vozili smo se ničijom zemljom kroz beživotni klanac Anti Libana, i po izlasku iz njega ugledali sirijsku granicu. Tu, gde počinje Sirija – počinje i pustinja, ravnica peska i kamena – veliki kontrast u odnosu na zeleni Liban. Krajem XX veka, Sirija je veća, mnogoljudnija, nižeg standarda i obrazovno zaostalija od Libana. Na sirijskoj granici, prošli smo kroz nekoliko pograničnih kontrola, a vozač našeg taksija – Libanac, platio je depozit od 100 $ za svoj automobil – iznos koji mu je po povratku na granici bio vraćen, ali uz 10 % provizije za takozvanu „uslugu čuvanja novca“.

.

.

 

Damask © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Damask © Ivana Dukčević

.

.

 

Nakon 50 km vožnje pustom ravnicom, stigli smo pravo u Damask – glavni grad Sirije i jedan od najstarijih na planeti. Za razliku od velike vlažnosti na bejrutskih, julskih 40 stepeni, u Damasku je klima suva i time prijatnija, iako je beskrajno vrelo. Pre ulaska u grad, na okolnim golim brdima u daljini smo videli palatu sada već pokojnog sirijskog predsednika Asada (oca sadašnjeg) i slušali priče o tome da dobro čuvana ”tvrđava” ima sistem sastavljen iz tri dela tunela za evakuaciju, i da niko osim predsednika nije znao njihov tačan raspored. Prema svedočenju nekoliko obrazovanih i liberalno orijentisanih Turaka, sa kojima sam razgovarala u aprilu 2018 (za vreme boravka u jugoistočnoj Turskoj), kao i mojih kolega Sirijaca koji od početka sukoba više ne žive u zemlji, za razliku od oca – pokojnog diktatora, Asad Mlađi navodno je napravio veliki preokret. Sirija je postala liberalnija i ljudi zadovoljniji. A onda se, kažu – sve promenilo.

.

Na ulasku u Damask – novi soliteri, nalik Novom Beogradu. Na onim tek u izgradnji, i pre ugradnje vrata i prozora već su se nalazile oslikane crno-bele slike predsednika Asada (starijeg). Nakon desetak minuta vožnje, stižemo do garaže u predgrađu, mesta gde naš taksi vozač Libanac mora da parkira svoje vozilo i tu ostane sve dok se mi koji smo ga unajmili, ne vratimo po njega da krenemo nazad u Liban – takvi su sirijski propisi. Ispred garaže, zaustavljamo gradski taksi i upućujemo se u centar grada. Prvi utisci iz centra Damaska s kraja XX veka su niske cene i izuzetna čistoća ulica. Navodno su isuviše velike kazne naterale stanovništvo da poštuje čistoću.

.

 

.

.

.

Damask 1991, portret tadašnjeg predsednika Asada (oca današnjeg predsednika) iznad ulaza u Suk Hamedije © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Šoping u Suku Hamedije © Bojan Isoski

 

 

 

 

Suvenir iz Suka Hamedije, posrebreni privezak sa natpisom na arapskom “Mashallah”, u kojem se – protiv uroka, nalazi list iz Kurana © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Ostaci antičkog hrama boga Jupitera iz rimskog perioda, u Suku Hamedije © Ivana Dukčević

.

.

 

 

 

U Siriji krajem XX veka, patrijarhat je bio prisutan u svoj svojoj veličini. Žene su većinom bile pokrivene burkom od glave do pete, a često im se ni lica nisu videla od mrežice koja je prekrivala nos i oči. Njihova lica smeli su da vide samo njihovi muževi i najbliža rodbina i prijatelji, i to samo ukoliko je muž dopustio. U Damasku, žene nisu ulazile ni u kafane – sa muškarcima retko, a same nikada. Godinama kasnije, stvari su se kažu promenile.

.

U centru Damaska, opasan zidinama nalazi se stari deo grada, i u njemu pokriveni stari bazar – Suk Hamedije (Suq ili Souq al-Hamidiye, suuk – bazar ili orijentalni tržni centar u spletu uličica), malo je reći prelepa Omejadska džamija i Palata guvernera Azma iz XVIII veka. Na ulasku u suk, umesto nekada kitnjasto dekorisanog pročelja – ponovo slika tadašnjeg predsednika Asada (starijeg), a unutar bazara pokrivena ulica sa kićenim svodom. U srcu orijentalnog ambijenta ređaju se radnje sa šarolikom robom, nakitom, tekstilom, suvenirima, antikviteti. U jednom delu suka nalaze se i urušeni arheološki ostaci antičkog rimskog hrama posvećenog bogu Jupiteru iz I veka pre naše ere, na čijim je temeljima u IV veku nakon pojave hrišćanstva, odlukom vizantijskog cara Teodosija I podignuta crkva. Nepuna četiri veka kasnije, dolaskom Arapa antička bogomolja je još jednom promenila veru i postala džamija.

 

 

.

.

.

Damask, dvorište Guvernerove (Azmove) palate © Bojan Isoski

 

 

 

 

Damask, dvorište Guvernerove (Azmove) palate

 

 

 

 

Damask, dvorište Guvernerove (Azmove) palate © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Predivno staro zdanje iz 715. godine, u centru suka, jedna je od najstarijih džamija sveta – Velika džamija u Damasku ili Omejadska džamija (Umayyad Mosque), podignuta na temeljima crkve posvećene Jovanu Krstitelju. I danas važi za jednu od najlepših islamskih bogomolja na svetu, i četvrtu najvažniju (nakon Meke, Medine i Jerusalima). Kao stranci, platili smo ulaz i izuli se. Ženski deo ekipe na revers je dobio crne mantije sa kapuljačom, kako bi pokrile kosu, ramena, ruke i noge.

.

Unutrašnjost džamije prekriveno je predivnim orijentalnim tepisima. Ljudi se u džamiji mole, odmaraju, poneki su i zadremali. U unutrašnjosti se nalazi i mali hram u zelenom staklu, podignut na mestu nekadašnje grobnice Jovana Krstitelja (na arapskom: Jahja – Yahya), sveca poštovanog i u islamu. Iz ovog razloga, mnogi vernici mole se baš na ovom mestu i tvrde da je hrišćanski svetac zračio izuzetnom (pozitivnom) energijom koja može preći samo na istinskog vernika. Interesantno je da muslimanski vernici veruju da će se baš na ovom mestu, na Sudnji dan, na Zemlju vratiti prorok Isa (Isus Hrist). Danas se u džamiji nalazi i grob Saladina, čuvenog Kurda, muslimanskog vođe krstaških ratova.

 

.

.

.

.

Damask, Omejadska džamija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

.
.Damask, dvorište Omejadske džamije, Kupola riznice
.
.

.

,

Najlepši deo džamije je njeno uglačanim kamenom prekriveno veliko pravougaono dvorište, odakle smo na fasadi centralnog zdanja džamije posmatrali predivne omejadske mozaike u preovlađujuće zlatnoj i maslinasto-zelenoj boji. I visoka osmougaona “Kupola riznice” (Qubbat al-Khazna) na stubovima u dvorištu, prekrivena je mozaicima u istom maniru.

.

Kako ovdašnji vernici u džamiju dolaze isključivo radi molitve, samo dvorište najčešće je potpuno prazno, a uglačani kamen po kojem smo kao turisti bosi hodali, prepun golubjeg izmeta. Na sreću, na ulazu u svaku pa i ovu džamiju postoje česme gde vernici peru ruke i noge kako bi čisti izašli pred Alaha. “Nevernici” kao mi, nakon šetnje dvorištem oprali su stopala. Pri povratku u garderobu, nakon vraćanja ”mantija” nas četiri žene dobile smo majušni “paravan za obuvanje obuće”, jer se pokazivanje nožnih prstiju ovde smatralo činom nepristojnosti. Zanimljivo je da se u Iranu – državi šiitskog islama, prikazivanje nožnih prstiju ne smatra nepristojnim, i zemljom je moguće hodati u sandalama, japankama i lakiranih noktiju, u šta smo se uverili prilikom posete Iranu.

.

.

.

.

Damask, dvorište Omejadske džamije – Kupola riznice © Bojan Isoski

 

 

 

 

Damask, minaret Omejadske džamije iz kasnijeg perioda (XV vek, Turci Memluci) © Ivana Dukčević

.

.

 

.

Nedaleko od džamije, u jednom delu starog grada nalazi se Guvernerova – Azmova palata (Azm Palace), vila Asad paše Al-Azma – guvernera Damaska iz XVIII veka. Veliko pravougaono zdanje površine 5,5 km2, sa bazenima i fontanom u centralnom dvorištu, Azm je sazidao 1749. godine kada je postao guverner. Posebnu pažnju posvetio je uređenju palate i bogato je opremio za svoju voljenu ženu. U vreme kada ženama nije bilo dozvoljeno da izlaze iz kuće, mlada guvernerova supruga u palatni kompleks je ušla kada se udala, a iz njega izašla kad je sahranjivana. Sigurno je bilo potrebno mnogo truda da joj život u zlatnom kavezu učini prijatnijim, a sudeći po dekoraciji palate možda je Azm jednim delom u tome i uspeo.

.

U svaku od prizemnih odaja palate ulazi se kroz kapije iz centralnog dvorišta, te je prizemni deo zdanja prepun prelepo dekorisanih vrata – u duborezu. Ispred jednih, u dvorištu na stočiću stoji veliko, sedefom ukrašeno ogledalo. Svaka prostorija je opremljena nameštajem, a postoje i tri povezane prostorije u kojima je smešten hamam u mermeru (sa vrućom, toplom i hladnom vodom).

.

.

 

 

Damask, Guvernerova (Azmova) palata © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Damask, prilaz iz suka Hamedije ka Guvernerovoj (Azmovoj) palati © Bojan Isoski

.

.

 

Suk Salhije i ulica Hamra (“hamra” na arapskom – “crvena”) trgovački su centar grada. Hamra je pešačka zona u kojoj smo videli starinske kamene kuće u okerastim nijansama, sa orijentalnim arhitektonskim detaljima. Iako je u ulici postojao veliki broj radnji, u njima nismo poželeli da nešto sebi i kupimo. Tih 1990-tih, gradska trgovina u Damasku bila je “podeljena” na kvartove, te su postojali oni u kojima se prodavala odeća – podeljena na muške i ženske (kao u džamiji prilikom molitve – žene odvojene od muškaraca). U radnjama sa obućom, skoro identične ženske sandale u kič maniru i kombinaciji bele, crne i zlatne boje po ceni od 5 ili 10 $, bile su od skaja, dok je kožna obuća mogla da se kupi samo u specijalnim radnjama rezervisanim za diplomatski kor. Dvadesetak godina kasnije, pre početka rata stvari su se promenile na bolje.

.

Najjeftinije od svega, u Damasku te 1991. bilo je jesti u restoranu. U jednom ne naročito luksuznom, nas šestoro jelo je odlične i izuzetno obilne jagnjeće ražnjiće u ogromnim lepinjama, sa prepečenim paradajzom i pićem, za ukupno 6 $. Ljubitelji orijentalnih poslastica kao što su baklave, tulumbe, ali i krempite, u gradskim poslastičarnicama mogli su pronaći iste po veoma povoljnim cenama. Damaski kolači bili su i zavidnih dimenzija, veoma ukusno poređani na rafovima – jedni iznad drugih, na plehovima – “spratovima” u izlogu radnje.

.

Na kraju obilaska, a pre odlaska do podzemne garaže gde nas je čekao vozač libanskog taksija, zaustavili smo gradski taksi i odvezli se na vrh brda iznad grada, radi panoramskih pogleda. Kakav je predivan i neobično interesantan stari Damask nekada bio. A kako li izgleda sada. Na kraju, taksista nas je ostavio kod garaže, a njegov libanski kolega koji nas je dovezao do Damaska, dobio je dozvolu da krene nazad, za Liban.

.

Sirija 1990-tih verovatno je drugačija od one kakva je danas….

Dvadesetak godina kasnije, nepunih 5 meseci pre početka nemilih događaja u Siriji na putovanju po istoku Turske koje je krajem 2010. organizovalo Tursko ministarstvo za kulturu i turizam, upoznala sam Lamu i Bahela, dvoje novinara iz Damaska. Iz njihovih priča, ali i načina odevanja razumela sam da su se tokom vladavine Asada Mlađeg mnoge stvari promenile, na bolje. I danas smo povremeno u kontaktu. Srećom, kad je sve počelo Lama je izbegla kod sestre u Ameriku i sa već odraslim ćerkama živi i radi u Vašingtonu, posao koji nije novinarski. Ni Bahel nije u Siriji. Imao je sreću da neposredno pre nego što je sve počelo dobije posao kao dopisnik iz Istanbula, gde i danas živi. Možda će se jednog dana Lama i Bahel vratiti u Siriju, i možda ću jednog dana opet videti Damask.

.

 

 

Damask, Guvernerova (Azmova) palata © Ivana Dukčević
.
.
.
.
error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.