Posted on 10 okt 2018

/ off

MAROKO – Kazablanka (Casablanca)

Kazablanka (Casablanca)

Najveći grad i luka Maroka

Kada su nakon čuvenog Lisabonskog zemljotresa 1755. godine srušene i kasnije ponovo sazidane, ulice centralnog dela Kazablanke postale su čudesna mešavina arhitekture bivših španskih i portugalskih karipskih kolonija latinske Amerike, mediteranskih luka, čak delom i elegantne Galate na obali Istanbula. Zbog činjenice da je bila centar nekadašnje francuske kolonije, Kazablanka je svojevrsan spoj duha kolonijalnog vremena (Francuzi i Portugalci), arapskog nasleđa, Art nuvoa s početka XX veka i moderne mediteranske novogradnje. Najveći i najmnogoljudniji grad Maroka sa zvanično 4,5 miliona stanovnika (nezvanično – preko 6 miliona), ujedno je i najveća luka u zemlji i druga u severnoj Africi. U Kazablanki se nalazi i jedna od najvećih veštačkih luka na svetu – dužine 7,5 kilometara, koja je sazidana tokom francuskog protektorata nad Marokom u prvoj polovini XX veka (1925 – 1956).

Prelepa Džamija Hasana II na platou kraj Atlantika, sazidana je 1993. godine © Ivana Dukcevic

Centar Kazablanke nadomak medine © Ivana Dukcevic

Grafiti Kazablanke © Ivana Dukcevic

Riblja pijaca © Ivana Dukcevic

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja 2“ (ISBN 978-86-82136-01-9) u izdanju Media Sfere, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević) i izdavača (Media Sfera: Gordana Radisavljević-Jočić).

Trg Place Mohammed V © Ivana Dukcevic

Prelepa Džamija Hasana II na platou kraj Atlantika

Rick’s Cafe iz čuvenog filma „Casablanca„, kraj medine nadomak Atlantika © Ivana Dukcevic

u saradnji sa

www.mangatrip.rs

Grad koji podseća na francusku luku Marsej i koji je bio skoro potpuno uništen u zemljotresu, ponovo su sazidali Francuzi nakon što se 1925. njihov ratni admiral sa flotom iskrcao na ovom mestu i odlučio da u Kazablanki uspostavi mornaričku bazu. Gradić od par hiljada duša ubrzo je postao komercijalni centar što je ostao i danas. Ipak, na obodima ovog trgovinskog i bankarskog centra Maroka sa najvećim prilivom stanovništva i najvišim platama, u njegovim predgrađima nižu se kartonska, ili bolje reći limena naselja siromašnih stanovnika prostiglih iz ostatka zamlje koji su ovde došli trbuhom za kruhom, u potrazi za poslom i boljim životom. Ukoliko i nakon 12 godina boravka u ovim straćarama ne uspeju da se dokopaju boljeg života, po marokanskim zakonima stiču pravo da tu i ostanu, zauvek.

Kazablanka © Ivana Dukcevic

Nalik drugim gradovima na marokanskoj obali Atlantika, i Kazablankom su u Doba otkrića dugo vladali Portugalci koji su grad i osnovali kao “Kazabranku” (port. Casabranca). Kasnije, španski trgovci koji su grad pohodili prozvali su je istim ali španskim nazivom, kojim je danas nazivamo. Interesantno je da i današnji arapski naziv grada ima isto značenje – “bela kuća”. Za njene stanovnike, Kazablanka je danas jednostavno i skraćeno samo – “Kaza”, kako je najčešće nazivaju. Kao i u drugim gradovima Maroka, u Kazablanki je živela velika jevrejska zajednica koja se o Rekonkisti iz Andaluzije silom prilika iselila južno od Gibraltara, u najbliži Maroko. Interesantno je da u ovom gradu postoji jedini Jevrejski muzej na svetu na tlu neke arapske zemlje, i da je bivši marokanski kralj Mohamed V jedini dobitnik priznanja države Izrael koje je dodeljeno nekom arapskom državniku.

Kazablanka, ispred foto radnje © Ivana Dukcevic

Grafiti na zadnjoj strani riblje pijace © Ivana Dukcevic

Kazablanka © Ivana Dukcevic

Najčuveniji i najnoviji simbol Kazablanke je nova, peta po veličini na svetu Džamija Hasana II (Hassan II Mosque), otvorena za posetioce 1993. godine. Građena navodno isključivo od dobrotvornih priloga imućne marokanske dijaspore, ima najviši minaret na planeti (210 m) i jedina na svetu ima rotirajući krov težak nekoliko desetina tona koji se otvara o specijalnim prilikama, na primer u vreme molitvi za vreme najvećih verskih praznika. Može da primi 25.000 vernika i još njih 80.000 u dvorištu – platou nadomak Atlantika. Džamiju površine 200 x 100 metara projektovao je francuski arhitekta Pinso, i u nju su ugrađeni isključivo materijali iz Maroka: kedrovina sa Visokog Atlasa, mermer iz Agadira, granit iz Taurita – jedino su lusteri od murano stakla stigli iz Venecije. S obzirom da je od strane države proglašeno da van molitvenih sati ima ulogu kulturnog centra, jedina je muslimanska bogomolja Maroka koju mogu da posete i stranci. Inače u Maroku, ulazak u džamije turistima – hrišćanima je zabranjen. Ni nalik preterano kitnjatim novim bogomoljama, neverovatno lepa Džamija Hasana II sazidana je na velikom, isturenom platou kraj obale Atlantika i predstavlja “božiji presto na vodi” jer izgleda kao da lebdi usred krajolika. U prednjem delu kompleksa nalaze se muzej i medresa, koji zajedno čine fondaciju Hasana II.

Plato sa Džamijom Hasana II, kraj Atlantika © Ivana Dukcevic

Džamija Hasana II, na platou kraj Atlantika © Ivana Dukcevic

Unutrašnjost Džamije Hasana II © Ivana Dukcevic

Suteren Džamije Hasana II, sa fontanama za pranje pre molitve © Ivana Dukcevic

Unutrašnjost Džamije Hasana II © Ivana Dukcevic

Džamija Hasana II, deo za molitvu – za žene © Ivana Dukcevic

Kada je 1925. francuski admiral ploveći duž obala Maroka tražio pogodno mesto za iskrcavanje svojih trupa i buduću bazu flote, slučaj je hteo da je prvo naišao na gradić Esauiru u kojoj je veliki broj jevrejskog stanovništva tog dana slavio šabat (subota – sveti dan za Jevreje) i na ulicama nije bilo nikog. Isto se desilo i u nešto severnijoj El Džadidi. Ustanovivši da ova mesta nisu dovoljno pogodna za ono što je tražio, admiral je narednog dana uplovio u Kazablanku – na pazarni dan, i videvši veliki broj ljudi odlučio da ova luka postane francuska baza na tlu njihove nove kolonije. Izmedju 1925. i 1956, za vreme francuskog protektorata u Kazablanki su sazidane neke od najlepših zdanja u Art nuvo stilu, jer je glavni francuski arhitekta kojeg su Francuzi zadužili da podigne novi grad želeo da ga ovo mesto podseća na rodni Marsej. U Kazablanki, nadomak obale nalazi se medina, jedna od manje zanimljivih u Maroku. Na izlazu iz medine najbližem moru, nadomak zidina, trga sa parkom i palmama, i glavne saobraćajnice kraj Atlantika, u jednom od starijih gradskih zdanja smestio se čuveni Rick’s Cafe (248, Boulevard Sour Jdid).

Ako ste legendarni film “Kazablanka” (“Casablanca”) iz 1942. godine, ljubavnu priču u osvitu Drugog svetskog rata sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman gledali prilično davno, u ovom kafeu na spratu moći ćete da se podsetite gledajući ga na impovizovanom starom televizoru uvek, i ispočetka. I sve to ispijajući koktel ili preskupu kafu – koja se ovde služi uz obavezan kolač po izboru, po ceni od skoro 10 evra.(U lokalu nije dozvoljeno fotografisanje klasičnim fotoaparatom, već samo mobilnim telefonom). Iako se radnja filma dešava u Kazablanki, sam film uopšte nije sniman na ovom mestu koje je pre više decenija kupio i za potrebe memorabilije uredio jedan Amerikanac. Strani turisti – naročito njegovi sunarodnici prosto opsedaju ovaj lokal, u kojem se uvek traži mesto više. Brižljivo namešten enterijer, mešavina orijentallnog i kolonijalnog Maroka, sa “kockarskim” stolom, elegantnim stolovima od kovanog gvožđa, crvenim kožnim foteljama i teškim dekorativnim zavesama, možda će u posetiocu probuditi emocije koje je sam film uspeo da pobudi među savezničkom vojskom krajem 1942. godine, pre njihovog iskrcavanja na obale Afrike.

U Kazablanki još treba videti deo grada blizu medine, gde nadomak velike ulice kojom voze moderni tramvaji stoji čuveni bioskop Cinema Theatre Rialto iz filma “Kazablanka”, a sa druge strane ulice kvart sa starom ribljom pijacom. Iza pijace, nalazi se restoran španske kuhinje “La Bodega”, koji se na neki čaroban način svojim izgledom, ali i kuhinjom uklopio u ovaj deo grada sa kitnjastim belim zdanjima u mediteransko-orijentalnom stilu.

Arhitektonski biser grada je i moderna, bela katolička Katedrala Kazablanke ili Katedrala Svetog Srca (Casablanca Cathedral ili Église du Sacré-Cœur de Casablanca) sazidana za vreme francuskog protektorata 1930. godine. Blistavo bela, neobično nalik Katedrali u prestonici Rabatu predstavlja sjajnu mešavinu marokanskog berberskog stila, gotike i evropskog Art Nuvoa. Danas se u crkvi nalazi kulturni centar.

Maroko Kazablanka, Maroko Kazablanka, Maroko Kazablanka, Maroko Kazablanka, Maroko Kazablanka, Maroko Kazablanka

Maroko