Posted on 01 maj 2019

/ off

TURSKA – Hasankejf (Hasankeyf), potopljeno selo na reci Tigar

Potopljeno selo

Hasankejf (Hasankeyf)

Da li ste nekada krenuli na putovanje, kako biste videli mesto koje će uskoro nestati? Prvi post o Hasankejfu objavila sam nakon boravka na jugoistoku Turske u proleće 2018, i dopunila ga nakon drugog boravka, u proleće 2019. godine. U avgustu 2020, posle mnogo godina protesta i nakon puštanja u rad još jednog od nekoliko delova brane Ilisu, pastoralno, istorijsko selo Hasankejf prekrile su vode mesopotamske reke Tigar (što možete videti OVDE). Fotografije iz ovog posta, neke su od poslednjih, ovog nadaleko čuvenog sela, čije stanovništvo je preseljeno u nove stambene blokove s druge strane reke. 16. aprila 2021, pušten je u rad novi most, najduži u Turskoj, koji je nakon potapanja prethodnih ponovo povezao dve obale Tigra na magistrali Midjat (Midyat) – Batman. Volim prostranstva centralne i istočne Turske. Putovanje širokim turskim drumovima i pogled na predele – zelene žitne ravnice i visoke, beživotne sivkaste planine kojima se ne vidi kraj. Gola brda sa udaljenim stadima nalik tačkicama, nepregledne plantaže pistaća, badema i maslina, i planine, ponekad uspavane vulkane, sa snežnim kapama na vrhovima koje ni leti ne prestaju da se bele. Pejzaži istočne i jugoistočne Turske na beskrajnoj anadolijskoj visoravni, visine između 500 metara na zapadu i do 2200 metara na krajnjem istoku, s nekim od najstarijih arheoloških nalazišta na planeti, najpribližniji su predstavi bezvremenih predela grandiozne Azije, a najbliži Evropi.

Panorama koja više ne postoji – Hasankejf u aprilu 2018, pre nego što su u avgustu 2020. godine, vode Tigra potpuno potopile selo © Ivana Dukčević

Panorama Hasankejfa i Starog mosta, s jednog od „čardak-restorana“ nad rekom Tigar, u aprilu 2018 © Ivana Dukčević

OVDE pogledajte obalu Tigra u Hasankejfu u proleće 2018, pre nego što je selo potopljeno

Hasankejf, minaret El Rizk džamije iz XIII veka – u aprilu 2018 (pre nego što je ovo istorijsko zdanje uklonjeno početkom 2019)

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja“ (ISBN 978-86-7963-499-3) u izdanju Samizdata B92, i knjige-vodiča o Turskoj (ISBN 978-86-7722-422-6), i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević) i izdavačke kuće (za Samizdat B92 – Veran Matić).

Stenoviti klanac povrh Hasankejfa, sa otvorima u kojima su ljudi nekada živeli © Ivana Dukčević

Pejzaži anadolske visoravni (oko 1000 m) na putu Midjat – Hasankejf © Ivana Dukčević

U saradnji sa…

Turkish Airlines © Ivana Dukčević

.
Zahvaljujem svima koji su pomogli moje prvo, samostalno istraživačko putovanje na jugoistok Turske, u proleće 2018: bajkovitim etno-hotelima: Anadolu Evleri u Gaziantepu, Elçi Konağı Butik Otel u Šanliurfi i #KaradutPansiyon na planini Nemrut (Nemrut Dağı), kao i predstavništvu aviokompanije Turkish Airlines u Beogradu.

.
.

Na dalekom jugoistoku zemlje, nadomak granice sa Sirijom, na 1083 metara nadmorske visine anadolske visoravni nalazi se Mardin, jedan od najbajkovitijih gradića Turske. Smešten kaskadno na beživotnoj, prašnjavoj strmoj litici ogromnog brda, sa vremešnom tvrđavom na vrhu i božanstvenom arhitekturom arapskih kuća od okerastog kamena, još iz daljine oduzima dah. Na ovim prostorima – u delu severozapadne Mesopotamije, ljudi su prvi put zastali i odlučili da se ne sele, trajno se nastanili i zasadili prva žitna polja, ikada. Kasnije, nakon drevnih Asiraca ove prostore naselili su Rimljani, Arapi, a zatim Turci i Kurdi, što je dovelo do mešanja kultura i civilizacija, i rezultiralo nekim od najlepših kulturnih zaostavština u ovom delu planete. U regiji Mardina, na severoistoku nalaze se gradić Midjat (Midyat), brdovito gorje Tür Abdin sa drevnim sirijskim manastirima (najstariji od svih, Manastir Mor Gabriel), a nešto severnije i mesopotamska reka Tigar na čijoj je obali bil osmešteno pastoralno selo Hasankejf koje je u avgustu 2020. godine potopljeno puštanjem brane.

Stado ovaca na magistalnom putu: Midjat – Hasankejf © Ivana Dukčević

Magistralnim drumom četrdeset kilometra severno od Midjata, u proleće 2018. i 2019. požurili smo da prošetamo jednim od najčuvenijih sela na južnoj obali biblijske reke Tigar. Bajkoviti Hasankejf na obodu brda kraj reke, na skoro 600 metara nadmorske visine anadolske visoravni pripada opštini grada Batmana, pretežno kurdskog mesta čiji naziv je iz očiglednih razloga često predmet šale Zapadnih turista. Sa ostacima četiri luka velikog Starog mosta (Eski Köprü) iz 1116. godine koji vire iz relativno plitke reke u širokom klancu Tigra, Hasankejf je postao internacionalno poznat kada je pre desetak godina odlučeno da bude jedno od mnogih sela koje je 2020. potopilo puštanje u rad nove brane Ilisu, jedne od čak 22 brane na Tigru i na Eufratu. Nalik već potopljenom selu Eski Halfeti na Eufratu, iz istih razloga ni stari Hasankejf više ne postoji. Sličnu sudbinu već su doživela i druga sela, kao i mnoga antička arheološka nalazišta čiji su delovi i mozaici isečeni i premešteni u doduše izuzetno dobre, nove muzeje (na pr. Muzej Zeugme u Gaziantepu).

Od početka XXI veka, veliki projekat podizanja brana na Tigru i Eufratu, nekada suve predele jugoistočne Turske pretvorio je u zelene žitnice sa i do dva prinosa žita, godišnje. Međutim, zbog nestajanja kulturnih dobara od javnog značaja koji prate podizanje nivoa reke, mnogi nisu zadovoljni. I pored protesta raznih domaćih, i u novije vreme i stranih nevladinih organizacija za očuvanje ovog starog sela, država je odlučila da započeti posao nastavi i ne obazire se na molbe i zahteve. Ipak, modernizacija po svaku cenu učinila je da mnogi stanovnici vremešnih kuća, koje su svojom starinskom arhitekturom verovatno oduševljavale samo turiste, najzad dobiju nova mesta za stanovanje sa propisno uređenim vodovodom i kanalizacijom. Sasvim je druga priča o tome kako ta nova mesta izgledaju, i kako se – i da li se uopšte, uklapaju u krajolik.

Hasankejf, na reci Tigar – minaret El Rizk džamije iz XIII veka u aprilu 2018 (uklonjen u februaru 2019) © Ivana Dukčević

Hasankejf, Stari most u aprilu 2018 © Ivana Dukčević

Hasankejf, ostaci drevne crkve u steni © Ivana Dukčević

Hasankejf, ostaci tvrđave na steni © Ivana Dukčević

Devojčica iz Hasankejfa © Ivana Dukčević

Hasankejf u aprilu 2019 – bez najznačajnijih istorijskih zdanja, koja su uklonjena početkom 2019 © Ivana Dukčević

Više nego bilo gde u Turskoj, na vrhovima predivnih, valovitih predela visoravni istočne Anadolije, kao pečurke posle kiše niču moderni, neukusni i često preterano dekorisani soliteri, koji toliko ruže krajolik da prosto ne mogu da se otmem utisku upitavši se da li to niko u Turskoj ne vidi, ili je modernizacija po svaku cenu zatvorila usta i oči svima. Ako u ove krajeve ipak dođete pre nego što voda nakon otvaranja brane prekrije stari Hasankejf, na brdu visoko iznad severnog dela obale gde do skoro nije postojalo ništa videćete kompleks od nekoliko grupisanih novih, sivih solitera ponajviše nalik nekakvoj modernoj kasarni, kako spremni čekaju useljenje novih stanara. Gradi se i novi most. Stari, kojim su karavani vekovima prolazili na putu iz Azije ka Evropi – biće ispod nivoa vode.

U maju 2017 – uz protest, sa obale je uklonjeno staro srednjovekovno turbe u persijskom stilu Zeynel Bey Türbesi (sultan turkmenskog plemena, XIV – XV vek), i premešteno na drugu stranu – nadomak novog naselja, a zatim se krenulo sa rušenjem tvrđave Hasankeyf Kalesi. Stranci koji su u Hasankejfu bili godinu dana pre nas, svedočili su o bajnim pogledima sa stare tvrđave u suton, na koju se u vreme našeg prvog dolaska u aprilu 2018. više nije bilo moguće popeti. Prilaz je bio blokiran, bageri su raskopavali teren i sve je već počelo da liči na veliko gradilište. Stanovnici Hasankejfa i okolnih dvestotinak sela, kao i oko tri hiljade pripadnika nomadskih plemena prebačeni su na drugo mesto. Čak četiri stotine manjih i većih arheoloških nalazišta ostalo je pod vodom.

Zeynel Bey Türbesi – turbe sultana turkmenskog plemena (XIV – XV vek), iz starog Hasankejfa premešteno je na plato, na drugu stranu reke (april 2019) © Ivana Dukčević

Hasankejf, april 2018 – nakon puštanja u rad Ilisu brane u avgustu 2020, rekonstruisani lukovi Starog mosta našli su se ispod nivoa vode © Ivana Dukčević

Hasankejf, iznad novoizgrađenog blokovskog naselja s druge strane reke (za stanovnike potopljenog sela), vidi se gradnja prilaza novom mostu na reci, koji je pušten u promet 16. aprila 2021 (jer su prethodni mostovi potopljeni) © Ivana Dukčević

Hasankejf, ostaci Džamije Koč u aprilu 2018 (u proleće 2019. kompletno su premešteni na drugu stranu reke) © Ivana Dukčević

U vreme našeg boravka 2018. i 2019, šarmantno selo Hasankejf još nedugo je odolevalo…

Duž kratke pešačke uličice sa suvenirima sa jedne strane tiskali su se restorančići nalik čardacima na steni, s pogledom na legendarnu reku i lukove Starog mosta. Nešto dalje, visoko ka nebu uzdizalo se čuveno obeležje starog sela – predivni, reljefno dekorisani minaret Džamije El Rizk iz XIII veka (uklonjena iz sela u februaru/martu 2019), koju je podigao vladar kurdske ajubidske dinastije, lokalni sultan Sulejman – naslednik velikog Saladina, vojskovođe koji je u XII veku vodio (i dobijao) ratove protiv evropskih krstaša (Ajubidi su naslednici velikog Saladina, koji je u XII veku vodio ratove protiv evropskih krstaša). Pored džamije, prašnjava utabana staza naglo vijuga uzbrdo do najviših seoskih kuća i završava na platou kod ostataka crkve u maloj pećini, odakle puca pogled na čuvene panorame sela koje se još jedino odavde mogu videti. Nešto dalje, na visokom stenovitom obronku klanca iznad sela primetićujemo mnoštvo otvora koje su pre par stotina godina radi skrivanja od osvajača izdubili stanovnici ovog kraja i živeli u njima, kao u poznatijoj Kapadokiji. Stazom do stenovitog klanca peli smo se u društvu malobrojnih turista i lokalaca koji su na ovom mestu obično postavljali stočiće sa rasklopivim stolicama, ili ćebe, i po čitav dan divanili možda poslednji put posmatrajući pastoralne panoramske poglede na svoje lepo selo. U dolini, u smeru ka selu do početka 2019. postojalo je još nekoliko starih zdanja među kojima su bili najznačajniji ostaci Koč džamije (Koç Camii), koja arhitektonski neodoljivo podseća na vizantijsku crkvu (uklonjena u proleće 2019).

Hasankejf su osnovali antički Rimljani na granici sa Persijom, pod imenom Cefe (Cephe). Kasnije su mestom vladali Vizantijci, ali je posle invazije dinastije arapskih Artukida i kurdskih Ajubida, a naročito nakon najezde Mongola mesto ostalo u zapećku. U izdubljenim pećinama iznad Hasankejfa, Rimljani su utamničili pobeđenog parćanskog kralja Aršaka, vezali ga srebrnim lancima i ostavili da umre.

Iz Midjata, dolmuš vozi ka Hasankejfu po ceni od oko 2,5 € u jednom smeru. Od Mardina do Hasankejfa ima 111 km.

Hasankejf, april 2018 (džamija je uklonjena početkom 2019), a iza se vidi novo blokovsko naselje s druge strane Tigra (Tigar je između, u klancu, ne vidi se na slici) © Ivana Dukčević

Kako stići

Iz Beograda (Zagreba ili Sarajeva), do Istanbula svakodnevno leti turska državna aviokompanija Turkish Airlines. Od Istanbula, jednom do dva puta dnevno Turkish Airlines ima letove do Mardina. Geografski gledano, Mardin se nalazi 115 km (2 sata vožnje) magistralnim putem od Midjata. S autobuske stanice (na turskom: Otogar) u Mardinu, u zavisnosti od kompanije koja vozi (ima ih nekoliko, i skoro sve su u privatnom vlasništvu), autobuska karta u jednom smeru za na pr. Šanliurfu košta oko 6 evra. Većina turskih autobusa je novije proizvodnje i prilično su čisti. Na sedištu ispred svakog putnika nalazi se ekran na kojem može da se prati određen broj TV programa (sa slušalicama za jednokratnu upotrebu), a u toku vožnje kondukter će putnike ponuditi sokom, kafom, čajem i upakovanim kolačićima (usluga ulazi u cenu karte).

Aerodrom u Mardinu je jedan od nekoliko u Turskoj koji nije međunarodni. To praktično znači da ukoliko putujete iz na primer Beograda za Mardin (sa presedanjem u Istanbulu), u Istanbulu morate podići prtljag iz Beograda, obaviti granične formalnosti i prtljag ponovo predati u susednoj aerodromskoj zgradi sa koje polaze letovi unutar Turske (gde ionako morate otići na let za Mardin). U februaru 2018. u Mardinu je otvorena nova aerodromska zgrada, a na aerodrom iz Istanbula (u zavisnosti od sezone) dnevno sleti 1 – 5 aviona (sa oba istanbulska aerodroma). Minibus (Mardin Airport dolmush), vozi sa aerodroma do grada po ceni od oko 1 evra. U slučaju da ga propustite, do grada možete taksijem po ceni od oko 5 evra.

Hasankeyf Turska, Hasankeyf Turska, Hasankeyf Turska, Hasankeyf Turska, Hasankeyf Turska, Hasankeyf Turska, Hasankeyf Turska, Hasankeyf Turska

Atrakcije, Istočna Anadolija