TURSKA / Mardin – Mor Gabriel – Midyat – Hasankeyf – Dara

TURSKA / Mardin – Mor Gabriel – Midyat – Hasankeyf – Dara

 

 

 

 

 

Mardin – Jednodnevni izleti

 

Dara – Midyat – Mor Gabriel – Hasankeyf

.

.

.

.

.

 

Volim prostranstva centralne i istočne Turske. Putovanje širokim turskim drumovima i pogled na predele – zelene žitne ravnice i visoke, beživotne sivkaste planine kojima se ne vidi kraj. Gola brda sa udaljenim stadima nalik tačkicama, nepregledne plantaže pistaća, badema i maslina, i planine (ponekad uspavane vulkane) sa snežnim kapama na vrhovima koje ni leti ne prestaju da se bele. Pejzaži istočne i jugoistočne Turske na beskrajnom anadolijskom platou visine između 500 metara na zapadu i do 2000 metara na krajnjem istoku, sa nekim od najstarijih arheoloških nalazišta planete najpribližniji su predstavi bezvremenih predela grandiozne Azije, a najbliži Evropi. 
.
.




Panorama Hasankejfa u aprilu 2018 © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Panorama Hasankejfa i Starog mosta, sa jednog od “čardak-restorana” nad rekom Tigar, u aprilu 2018 © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Najstariji sirijski pravoslavni Manastir Mor Gabriel (Svetog Gavrila), iz IV veka © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Sirijski Manastir Mor Gabriel © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Ranovizantijsko arheološko nalazište Dara, na granici sa Sirijom (početak VI veka) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Pejzaži anadolijske visoravni na putu: Midjat – Hasankejf © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat, Konukevi – nekada imućna gradska kuća, danas scenografija mnogih turskih filmova i serija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat, moderno venčanje sa obaveznim slikanjem u Konukevi (tamno crvena venčanica navodno je u upotrebi na Dan devojačke večeri) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Pejzaži anadolske visoravni na putu: Midjat – Hasankejf (oko 1000 m) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

.

U saradnji sa…

.

Turkish Airlines Beograd, Knez Mihailova 9 / I, (+381 11) 3036 195 / 209 7225 / 209 7226 © Ivana Dukčević

 

.

.

.

.

*Tekst i fotografije deo su publikovane knjige “Umetnost putovanja” (ISBN 978-86-7963-499-3) u izdanju Samizdata B92, i knjige-vodiča o Turskoj (ISBN 978-86-7722-422-6), zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, ni fotografija, bez dozvole autora.

.

*The text and photographs are parts of the published book “Umetnost putovanja” (ISBN 978-86-7963-499-3), protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

.

.

.

.

.

.

.

.

.
Zahvaljujem svima koji su pomogli putovanje na jugoistok Turske: bajkovitim etno-hotelima: Anadolu Evleri u Gaziantepu, Elçi Konağı Butik Otel u Šanliurfi i #KaradutPansiyon na planini Nemrut (Nemrut Dağı), kao i predstavništvu aviokompanije Turkish Airlines u Beogradu, sponzorima samostalno osmišljenog i organizovanog putovanja.

.

.
.

.

Na dalekom jugoistoku zemlje, nadomak granice sa Sirijom, na 1083 metara nadmorske visine anadolske visoravni nalazi se jedan od najbajkovitijih gradića Turske – Mardin. Smešten kaskadno na beživotnoj, prašnjavoj strmoj litici ogromnog brda, sa vremešnom tvrđavom na vrhu i božanstvenom arhitekturom arapskih kuća od okerastog kamena, još iz daljine oduzima dah. Na ovim prostorima – u delu severozapadne Mesopotamije, ljudi su prvi put zastali i odlučili da se ne sele, trajno se nastanili i zasadili prva žitna polja, ikada. Kasnije, nakon drevnih Asiraca ove prostore naselili su Rimljani, Arapi, a zatim Turci i Kurdi, što je dovelo do mešanja kultura i civilizacija, i rezultiralo nekim od najlepših kulturnih zaostavština u ovom delu planete.
.

U regiji Mardina, na severoistoku nalaze se gradić Midjat (Midyat), brdovito gorje Tür Abdin sa drevnim sirijskim manastirima (ne propustite Manastir Mor Gabriel), a nešto severnije i mesopotamska reka Tigar na čijoj se obali smestilo pastoralno selo Hasankejf (Hasankeyf) koje će u toku 2020. godine najverovatnije biti potopljeno puštanjem brane. Južno od Mardina, nadomak granice sa Sirijom nalazi se veliko i veoma značajno antičko arheološko nalazište iz kasnorimskog tj.ranovizantijskog perioda – Dara. Osim ukoliko nemate nameru da se duže zadržavate, ovu oblast najbolje je posetiti u okviru celodnevnog izleta iz Mardina. Arheološko nalazište Daru možete ostaviti za kraj ili ga posetiti na početku. Daru smo posetili dan ranije, na izletu iz Mardina – spojivši posetu Dari sa Manastirom šafrana (Deryulzafaran) – 7 km od Mardina, jer se oba nalaze južno od Mardina (Mardin – Dara 40 km).

.

.

.

 

 

Žitnice Mesopotamije u proleće, između Mardina i Dare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Stado ovaca na magistalnom putu: Midjat – Hasankejf © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat, jedan od mnogih samoposlužnih restorana, ukusne domaće kuhinje, u Turskoj © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Slatkiš ukusom nalik čuvenom künefe © Ivana Dukčević

.

.

 

.
.

 

Dayro d-Mor Gabriel
Manastir Svetog Gavrila (IV vek)

.

.

 

Taksista koji nas je vozio na izlet iz Mardina prethodnog dana, ostao je sa nama još jedan dan. Tačno u minut stigao je u glavnu mardinsku ulicu na dogovoreno mesto odakle smo krenuli ka severoistoku – gradiću Midjatu (60 km), brdovitom gorju Tür Abdin sa drevnim sirijskim manastirima i nešto severnije, ka Tigru, mesopotamskoj reci na čijoj se obali smestilo pastoralno selo Hasankejf (od Mardina – 111 km). Nakon sat vremena vožnje, u predgrađu Midjata skrenuli smo ka istoku. Do gradića smo iz Mardina mogli i dolmušem (oko 3 evra) sa glavne Autobuske stanice (Otogar, minibusevi-dolmuši ka Midjatu i nazad ka Mardinu polaze na svakih pola sata, sve do 19 h). Ipak, zbog plana da pre Midjata posetimo jedan od sirijskih manastira gorja Tur Abdin, dolmuši koji ne voze dalje od grada nisu bili idealno rešenje. Dnevna tura taksijem – koji će u okviru rute ugovorenog puta stati gde god želite i zaustaviti se na svakom dogovorenom mestu onoliko koliko želite košta oko 70 , podeljeno na broj osoba u taksiju. Na izlet smo krenuli ujutro u 8 h i vratili se u Mardin oko 18 h.

 

Uzvišeni, svedeni Manastir Mor Gabriel – Manastir Svetog Gavrila (Dayro d-Mor Gabriel ili Deyrulumur), očarao nas je još na samom ulasku kroz veliku gvozdenu kapiju. Sazidan od okerastog kamena i osnovan davne 397. godine, nalazi se na platou valovitog gorja Tür Abdin (u prevodu sa arapskog: “Gorje sluga Božijih“) šesnaest kilometara od Midjata i najstariji je sirijski pravoslavni manastir na svetu. Zapisi iz VI veka pominju čak 1000 lokalnih koptskih monaha koji su ovde živeli. Između VII i XI veka Manastir Mor Gabriel bio je sedište Sirijske pravoslavne episkopije, a njegov status pomogli su i neki vizantijski carevi kao na primer Teodosije II koji je izgradio carigradske zidine, i carica Teodora – supruga cara Justinijana. Manastir Mor Gabriel, jedan je od preko 80 sirijskih manastira koji su nekada bili smešteni među vinogradima i voćnjacima badema i pistaća na gorju Tur Abdin. Na relativno malom prostoru, mnogobrojni manastiri tokom srednjeg veka bili su podeljeni u čak četiri biskupije. Krstaški ratovi međutim, doneli su im prva ozbiljna razaranja, a zatim su Mongoli na čelu sa Tamerlanom (Timur) pobili sve monahe na osvajačkom pohodu kroz Malu Aziju. U XIX veku, crkva je doživela niz neprijatnosti od lokalnog muslimanskog stanovništva. Nedugo pošto što je 1919. godine manastir ponovo vraćen na upravu Crkvi, hrišćanska zajednica stala je na pogrešnu stranu i priklonila se francuskim osvajačima te je sedište episkopije bilo prisiljeno da se 1932. iseli u Siriju, u Damask, gde se i danas nalazi (do 1970-tih, veliki broj hrišćana se već iselio u Damask).

.

Manastir Mor Gabriel posetili smo u proleće 2018. i 2019, u pratnji i uz objašnjenje monaha (ulaz 1,5 evro), koje je za sada organizovano samo na turskom jeziku. Kada je shvatio da smo stranci i da ga ne razumemo, bio je ljubazan i u par rečenica na prilično lošem engleskom i nama  ukratko objasnio o čemu je govorio. U jednoj od crkvi ovog manastira, pokazao nam je Bibliju ispisanu aramejskim i na našu molbu da čujemo zvuk zaboravljenog jezika kojim monasi još uvek govore pristao da nam pročita odlomak. Jugoistočna Turska i Sirija, neka su od retkih mesta gde je još uvek moguće videti kako izgleda aramejsko pismo i čuti kako zvuči aramejski. I pismo, i zvuk jezika veoma podsećaju na hebrejski, ili nekakvu mešavinu hebrejskog i arapskog. Savremeno arapsko i hebrejsko pismo su i nastali iz aramejskog.

 

 

.

 

.

.

 

Najstariji sirijski pravoslavni Manastir Svetog Gavrila (Mor Gabriel) iz IV veka © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Sirijski monah, Manastir Mor Gabriel © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Manastir Mor Gabriel © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Manastir Mor Gabriel, aramejski – mrtav jezik kojim je nekada govorio Hrist (danas se na dijalektu ovog jezika – sirijsko-aramejskom, koji koristi staro aramejsko pismo, obavlja služba u sirijskim manastirima) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Ulaz u Manastir Mor Gabriel © Ivana Dukčević

.

 

 

.

Osim Manastira Mor Gabriel, sporednim putevima ovog gorja možete stići i do izuzetno lepog Manastira Mor Augin, i još nekoliko njih koji su ostali da prkose zubu vremena. Najčuveniji i arhitektonski najlepši je Manastir Hah-Anıtlı iz VI veka, u selu Anitli (kako stići: od Midjata, nakon 3 km puta ka Hasankejfu skrenuti desno ka selu Dargedžit (Dargecit), i nakon 17 km ponovo skrenuti desno ka selu Merjemana (Meryemanna/Hah – u prevodu: Bogorodica), pa još 6 km ka Hestereku, a onda skrenuti levo još 7 km do sela Anitli (Anıtlı) – manastir se nalazi odmah po ulazu u selo, sa desne strane). Prema lokalnom predanju, manastir su osnovala Sveta Tri kralja. Iako su današnji zvonik i kupola dozidani pre stotinak godina, manastir se smatra jednim od najlepših u gorju Tur Abdin.

.

.

.

.

Manastir Mor Gabriel © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Manastir Mor Gabriel © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Crkva Manastira Mor Gabriel, kupola čije je podizanje pomogla vizantijska carica Teodora © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Monah manastira Mor Gabriel © Ivana Dukčević

 

.

.

.

.

Midyat

Midjat

.

.

 

Nakon obilaska manastira, 16 kilometara ka severu vratili smo se na raskrsnicu i ušli u centar Midjata. Atmosfera starog grada na visoravni anadolske visoravni nadmorske visine od 959 metara, kaldrmisani sokaci i arhitektura kuća od okerastog kamena sa reljefnim dekoracijama tipičnim za ovaj region vratili su nas u neko davno zaboravljeno doba nalik scenografiji za stari film. Mesto za koje se tvrdi da i nije tursko jer glavna ulica „deli“ grad na kurdski i arapski, većina arapske hrišćanske populacije odavno je napustila. Ipak, u Midjatu još uvek postoji devet sirijskih pravoslavnih crkvi.

.

Prolaskom kroz lukove iznad kaldrmisanih sokaka, krenuli smo ka gradskoj kući dekorisanoj u kitnjastom kamenorezu sa čijeg se vrha pruža najlepši, panoramski pogled na grad. Osim domaćih turista i retkih stranaca, lokalci ovde dolaze nakon venčanja u pratnji fotografa, kako bi ih ovekovečio na ovom atraktivnom mestu. Crnomanjastog mladoženju odevenog u belu košulju i crno odelo, i krepku mladu u raskošnoj bordo venčanici od čipke sa istovetnim hidžabom, ispred kapije gradske kuće sačekale su šarene kočije upregnute konjima, kojim se po starom delu grada osim mladenaca vozaju još samo turisti.

.

Osim Mardina, Midjat važi za centar obrade srebrnog nakita nalik srmi (filigranu), gde u malim porodičnim radnjama, po veoma pristupačnim cenama možete pazariti predivno obrađene komade srebra. Iako je većina hrišćanske populacije odavno napustila ove prostore (prema nekim podacima, u regionu živi još njih oko 3000), u Midjatu postoji 9 sirijskih pravoslavnih crkvi, kao Mor Aznoyo, ili Mor İzozoel iz VIII veka, sa predivnom reljefnom dekoracijom crkvenog zvonika.

.

.

.

 

Midjat, jedna od nekoliko sirijskih pravoslavnih crkvi u gradu © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat, nekada najveća gradska vila Konukevi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat, pogled na grad sa vrha Konukevi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat, Konukevi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat, mladenci © Ivana Dukčević

 

.

.

.

.

Za obilazak Midjata dovoljno je izdvojiti oko dva do tri sata. Za najlepši, panoramski pogled na grad popnite se na vrh ravnog krova velike, stare trospratne gradske kuće Midyat Devlet Konukevi (ulaznica: oko 0,5 €) koju je grad otkupio i nekoliko  prostorija sa nameštajem preuredio u duhu prošlih vremena (spavaća soba, radna soba, itd). Osim suvenirnice, i panorame sa krova koje koriste turisti, lokalci ovde dolaze nakon venčanja, sa fotografom – kako bi se ovekovečili na ovom lepom mestu. Van kapija kuće, najčešće ih već čekaju šarene kočije i konji, kojim se osim njih još samo turisti vozaju po starom delu grada. Nekoliko turskih serija koristi ovu veliku  gradsku kuću kao scenografiju, zbog čega je često zatvorena za posetu. S krova se može videti najveći broj od ukupno devet midjatskih crkvi (kuća neposredno pored Konukevi, pretvorena je 2019. u kafeteriju sa čije se terase takođe pružaju sjajni pogledi na Midjat).

.

U starom delu Midjata postoji nekoliko vinarija – radnji, ali i vinskih podruma koji prodaju lokalno vino, ali i ono iz susedne Sirije (kao u Mardinu). Organizovano, neke vinarije turiste vode na degustaciju nakon koje će ponuditi da vam vino prodaju.

.

Pedeset kilometara istočno od Midjata nalazi se mesto Džizre (Cizre). Na ovom mestu nadomak planine Kadur tj. Džudi (2114 m, naziva se još i: Mount Cudi, Jūdī, Cûdî, Qardū), preko puta gradića Širmaka (Şırnak: na arapskom Şehr-i Nuh, tj. “Grad Noja”), prema najstarijim legendama o Potopu Nojeva Arka po povlačenju vode je zaista pristala. Navodno je u biblijskim spisima ovaj podatak postojao sve do II veka, kada je prema jednoj verziji Jermenska patrijaršija prve hrišćanske države na svetu odlučila da promenivši delove Starog zaveta mesto pristanka Nojeve barke “premesti” par stotina kilometara severnije – na najvišu planinu regiona (Ararat) koja je u to vreme pripadala Jermeniji. Interesanto je da je i u najstarijem epu na svetu – mesopotamskom Epu o Gilgamešu – odakle je biblijska Priča o Potopu izvorno i preuzeta, ispisan naziv planine Džudi. Iako nije dokazano da li je i u ovom slučaju istorija prekrajana, tek i danas mnogi hodočasnici – hrišćani i muslimani, dolaze u Džizre i mole se na Nojevom grobu, ili onom za šta se misli da je njegov grob. Iako, postoji nekoliko verzija o tome gde je Noje zaista sahranjen – u Nakičevanu (u Azerbejdžanu), u Džamiji Imama Alija u Nadžafu (u Iraku), u Jordanu, i u mestu Karak Nuh (u Libanu). Možda bi moderna tehnologija putem DNK analize, uspela da odgonetne istinu.

.

.




Midjat, jedna do druge – dve sirijske pravoslavne crkve u predgrađu © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat, Konukevi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat, lokalno (sirijsko) vino © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Midjat © Ivana Dukčević

.

.


.

.
Hasankeyf

Hasankejf

.

 

Magistralnim drumom četrdeset kilometra severno od Midjata, požurili smo da prošetamo jednim od najčuvenijih sela na južnoj obali biblijske reke Tigar. Bajkoviti Hasankejf na obodu brda kraj reke, na skoro 600 metara nadmorske visine anadolske visoravni pripada opštini grada Batmana, pretežno kurdskog mesta čiji naziv je iz očiglednih razloga često predmet šale Zapadnih turista. Sa ostacima četiri luka velikog Starog mosta (Eski Köprü) iz 1116. godine koji vire iz relativno plitke reke u širokom klancu Tigra, Hasankejf je postao internacionalno poznat kada je pre desetak godina odlučeno da bude jedno od mnogih sela koje će uskoro potopiti puštanje u rad nove brane Ilisu, jedne od čak 22 na Tigru i na Eufratu. Nalik već potopljenom selu Eski Halfeti na Eufratu, iz istih razloga ni Hasankejf uskoro više neće postojati. Sličnu sudbinu već su doživela i druga sela, kao i mnoga antička arheološka nalazišta čiji su delovi i mozaici isečeni i premešteni u doduše izuzetno dobre, nove muzeje (na pr. Muzej Zeugme u Gaziantepu).

 

U proteklih dvadesetak godina, veliki projekat podizanja brana na Tigru i Eufratu nekada suve predele jugoistočne Turske pretvorio je u zelene žitnice sa i do dva prinosa godišnje. Međutim, zbog nestajanja kulturnih dobara od javnog značaja koji prate podizanje nivoa reke, mnogi nisu zadovoljni. I pored protesta raznih domaćih i u novije vreme mahom stranih nevladinih organizacija za očuvanje ovog starog sela, država je odlučila da započeti posao nastavi i ne obazire se na molbe i zahteve. Ipak, modernizacija po svaku cenu učiniće da mnogi stanovnici vremešnih kuća koje su svojom starinskom arhitekturom realno verovatno oduševljavale samo turiste, najzad dobiju nova mesta za stanovanje sa propisno uređenim vodovodom i kanalizacijom. Sasvim je druga priča o tome kako ta nova mesta izgledaju, i kako se – i da li se uopšte ičim uklapaju u lokalni krajolik.

 

.

.

.

.

 

Hasankejf, na reci Tigar – minaret El Rizk džamije iz XIII veka u aprilu 2018 (uklonjena u februaru 2019) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Hasankejf, Stari most u aprilu 2018 © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Hasankejf, ostaci drevne crkve u steni © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Hasankejf, ostaci tvrđave na steni © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

.

Devojčica iz Hasankejfa © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Hasankejf u aprilu 2019 – bez najznačajnijih istorijskih zdanja, koja su uklonjena početkom 2019 © Ivana Dukčević

 

.

.

.

Više nego bilo gde u Turskoj, na vrhovima predivnih, valovitih predela visoravni istočne Anadolije, kao pečurke posle kiše niču moderni, neukusni i često preterano dekorisani soliteri, koji toliko ruže krajolik da prosto ne mogu da se otmem utisku upitavši se da li to niko u Turskoj ne vidi, ili je modernizacija po svaku cenu zatvorila usta i oči svima. Ako u ove krajeve ipak dođete pre nego što voda nakon otvaranja brane prekrije stari Hasankejf, na brdu visoko iznad severnog dela obale gde do skoro nije postojalo ništa videćete kompleks od nekoliko grupisanih novih, sivih solitera ponajviše nalik nekakvoj modernoj kasarni, kako spremni čekaju useljenje novih stanara. Gradi se i novi most. Stari, kojim su karavani vekovima prolazili na putu iz Azije ka Evropi – ostaće ispod nivoa vode.

.

Godine 2017, u maju je sa obale uz protest uklonjeno staro srednjovekovno turbe u persijskom stilu Zeynel Bey Türbesi (sultan turkmenskog plemena, XIV – XV vek), i premešteno na drugu stranu – nadomak novog naselja, a zatim se krenulo sa rušenjem tvrđave Hasankeyf Kalesi. Oni koji su u Hasankejfu bili mesecima pre nas, svedočili su o bajnim pogledima sa stare tvrđave u suton, na koju se u vreme našeg prvog dolaska u aprilu 2018. više nije bilo moguće popeti. Prilaz je bio blokiran, bageri raskopavali teren i sve je ličilo na veliko gradilište. Uskoro, stanovnici Hasankejfa i okolinih dvestotinak sela, kao i oko tri hiljade pripadnika nomadskih plemena biće prebačeni na drugo mesto. Čak četiri stotine manjih i većih arheoloških nalazišta ostaće pod vodom. (Hasankejf smo prvi put posetili u aprilu 2018, a zatim i godinu dana kasnije – u aprilu 2019).

.

 

.

.



Zeynel Bey Türbesi – turbe sultana turkmenskog plemena (XIV – XV vek), iz starog Hasankejfa premešteno je na plato, na drugu stranu reke © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Hasankejf – kada bude puštena u rad Ilisu brana, rekonstruisani lukovi Starog mosta naći će se ispod nivoa vode © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Hasankejf, novoizgrađeno naselje sa druge strane reke, čeka stanovnike budućeg potopljenog sela © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Hasankejf, ostaci Koč džamije u aprilu 2018 (u proleće 2019. kompletno su premešteni na drugu stranu reke) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Stenoviti klanac povrh Hasankejfa, sa otvorima u kojima su ljudi nekada živeli © Ivana Dukčević

.

.



 

Šarmantno selo Hasankejf za sada i još nedugo odoleva. Duž kratke pešačke uličice sa suvenirima sa jedne strane nalaze se restorančići nalik čardacima na steni, pogledom na reku i lukove Starog mosta. Nešto dalje, visoko ka nebu uzdiže se čuveno obeležje starog sela – predivni, reljefno dekorisani minaret Džamije El Rizk iz XIII veka (uklonjena iz sela u februaru/martu 2019), koju je podigao vladar kurdske ajubidske dinastije, lokalni sultan Sulejman – naslednik velikog Saladina, vojskovođe koji je u XII veku vodio (i dobijao) ratove protiv evropskih krstaša (Ajubidi su naslednici velikog Saladina, koji je u XII veku vodio ratove protiv evropskih krstaša). Kraj džamije, prašnjava utabana staza naglo vijuga uzbrdo do najviših seoskih kuća i završava na platou kod ostataka crkve u maloj pećini, odakle puca pogled na čuvene panorame sela koje se još jedino odavde mogu videti. Nešto dalje, na visokom stenovitom obronku klanca iznad sela primetićete mnoštvo otvora koje su pre par stotina godina radi skrivanja od osvajača izdubili stanovnici ovog kraja i živeli u njima – kao u Kapadokiji. Danas se stazom do stenovitog klanca penju malobrojni turisti, i lokalci koji ovde obično postave stočić sa rasklopivim stolicama ili ćebe, i po čitav dan divane možda poslednji put posmatrajući pastoralne panoramske poglede na svoje lepo selo. U dolini, u smeru ka selu do početka 2019. postojalo je još nekoliko starih zdanja među kojima su bili najznačajniji ostaci Koč džamije (Koç Camii), koja arhitektonski neodoljivo podseća na vizantijsku crkvu (uklonjena u proleće 2019).

.

Hasankejf su osnovali antički Rimljani na granici sa Persijom, pod imenom Cefe (Cephe). Kasnije su mestom vladali Vizantijci, ali je posle invazije dinastije arapskih Artukida i kurdskih Ajubida, a naročito nakon najezde Mongola mesto ostalo u zapećku. U izdubljenim pećinama iznad Hasankejfa, Rimljani su utamničili pobeđenog parćanskog kralja Aršaka, vezali ga srebrnim lancima i ostavili ga da umre.

.

Iz Midjata, dolmuš vozi ka Hasankejfu po ceni od oko 2,5 € u jednom smeru. Od Mardina do Hasankejfa ima 111 km. 

.

.

.

.

 

Čuvena panorama Hasankejfa u aprilu 2018 (džamija i minaret su uklonjeni početkom 2019) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Hasankejf, na reci Tigar © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Hasankejf, u aprilu 2018, pre nego što je ovo istorijsko zdanje uklonjeno početkom 2019.

 

 

 

 

Hasankejf, april 2018 (džamija je uklonjena početkom 2019) © Ivana Dukčević

 

.

.

.

.
Arheološko nalazište
Dara

.

 

 

 

Gotovo pustom magistralom koja kroz beskrajnu visoravan vodi od Mardina ka sirijskoj granici, na oko 1000 metara nadmorske visine sa obe strane puta posmatrali smo jarko zelene zasade mlade pšenice i beživotna sivo-smeđa brda u daljini, i nakon pola sata vožnje pristigli u Daru. Mnogi tvrde da je arheološko nalazište Dara – 3 km granice sa Sirijom, jedno od najznačajnijih u ovom delu Turske. Porede ga čak sa čuvenijim Efesom i Pergamonom, na egejskoj obali. Antičko rimsko nalazište prostire se na površini od nekoliko kilometara i sastoji iz nekoliko međusobno povezanih lokaliteta udaljenih i do kilometra, te vam je za obilazak potreban prevoz. Zbog retkih stranih turista, ulaznice se još uvek ne naplaćuju, čak ni u drevnoj nekropoli u klancu nalik Kapadokiji, gde postoji kapija i kućica koja služi toj svrsi.

.

.

.

 

Arheološko nalazište Dara, nekropola © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Arheološko nalazište Dara © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Arheološko nalazište Dara, nekropola © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Arheološko nalazište Dara, nekropola © Ivana Dukčević

 

.

.

.

.

Iako arheološka iskopavanja još uvek traju, na velikom prostoru otkriven je prilično savršen antički irigacioni sistemcisterne, delovi akvadukta, i neverovatan podzemni deo za skladištenje robe i vode – svi iz ranog VI veka. Na jednom od brda nalazila se tvrđava. Na ovom mestu Vizantija je pobedila u jednoj od čuvenih bitaka protiv persijskog Sasanidskog carstva, 530. godine (Bitka kod Dare). Nešto kasnije, vizantijski car Justinijan kompletno je obnovio grad i za ovo vizantijsko pogranično mesto (granica sa Persijom i Sasanidima) imao velike planove, nazvavši ga po sebi – Iustiniana Nova. U Dari se nalazilo sedište biskupije Sirijske katoličke crkve, koje je i danas aktivno. 

.

.

.

.

Arheološko nalazište Dara, podno sela (na vrhu) nalazi se ranovizantijski akvadukt – sistem cisterni © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Arheološko nalazište Dara, akvadukt – cisterne

 

 

 

 

Arheološko nalazište Dara, akvadukt – cisterne © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Arheološko nalazište Dara, zgrada unutar koje se nalazi ogromno podzemno skladište © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Arheološko nalazište Dara, ogromno podzemno skladište snimljeno sa vrha stepeništa – sa nivoa ulice © Ivana Dukčević

 

 

 

.

.

 

 

Kako stići

.

.

Iz Beograda (Zagreba ili Sarajeva), do Istanbula svakodnevno leti turska državna aviokompanija Turkish Airlines. Od Istanbula, jednom do dva puta dnevno Turkish Airlines ima letove do Mardina. Predstavništvo kompanije Turkish Airlines nalazi se u Beogradu, u Knez Mihailovoj 9 / I, (+381 11) 3036 195 / 209 7225 / 209 7226.
.
Geografski gledano, Mardin se nalazi oko 60 km (1 sat vožnje) magistralnim putem od Midjata. Sa autobuske stanice (na turskom: Otogar) u Mardinu, u zavisnosti od kompanije koja vozi (ima ih nekoliko, i skoro sve su u privatnom vlasništvu), autobuska karta u jednom smeru za na pr. Šanliurfu košta oko 6 evra. Većina turskih autobusa je novije proizvodnje i prilično su čisti. Na sedištu ispred svakog putnika nalazi se ekran na kojem može da se prati određen broj TV programa (sa slušalicama za jednokratnu upotrebu), a u toku vožnje kondukter će putnike ponuditi sokom, kafom, čajem i upakovanim kolačićima (usluga ulazi u cenu karte).
.
Aerodrom u Mardinu je jedan od retkih u Turskoj koji nije međunarodni. To praktično znači da ukoliko putujete iz na primer Beograda za Mardin (sa presedanjem u Istanbulu), u Istanbulu morate podići prtljag iz Beograda, obaviti granične formalnosti i prtljag ponovo predati u susednoj aerodromskoj zgradi sa koje polaze letovi unutar Turske (gde ionako morate otići na let za Mardin). U februaru 2018. u Mardinu je otvorena nova aerodromska zgrada, a na aerodrom iz Istanbula (u zavisnosti od sezone) dnevno sleti 1 – 5 aviona (sa oba istanbulska aerodroma).
.
Minibus (Mardin Airport dolmush), vozi sa aerodroma do grada po ceni od oko 1 evro. U slučaju da ga propustite, do grada možete taksijem po ceni od oko 5 evra.
.

 

.

.

 

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.