.
.
.
Portugal
Ostrvo Madeira, gde živi duga
– putopis –
Avion koji je oko podneva poleteo iz sunčanog Lisabona, prestonice Portugala, lebdeo je ka jugozapadu iznad plavetnila Atlantika skoro dva sata, pre nego što je odjednom i bez najave, počeo naglo da se spušta. Pogledavši kroz prozor, u daljini sam ugledala maleno, usamljeno, visoko, zeleno ostrvo, sa oblakom koji je seo na planinske vrhove, ravne kao tepsija. Vidik nalik scenografiji za film, omela je kiša koja kao da se stvorila niotkud, isprskavši prozore. Praćen jakim vetrom, avion se spustio izuzetno nisko, prošao neveliko ostrvo, i kada je već izgledalo da ćemo produžiti dalje ka pučini, naglo skrenuo za devedeset stepeni pravo ka visokim, stenovitim liticama. Samo stotinak metara od ostrva, usledio je nagli zaokret za još devedeset stepeni, i nakon pola minuta, spuštanje na zvanično najtežu pistu za sletanje aviona, na svetu. Jedina pista Madeire – na koju avioni sleću i sa koje poleću u istom smeru, podignuta je na stubovima tik do obale okeana i nalik je nadvožnjaku planinskog autoputa, koji se podižu kako bi premostili kanjone. Zbog konfiguracije stenovitog ostrva, drugačije nije bilo moguće.
.
.
Pročitajte i ostale postove o Madeiri:
– šta ne treba propustiti u obilasku ostrva
Miraduro do Cabo Girão (589 m), druga najviša stena-vidikovac na svetu – pogled na Funšal © Ivana Dukčević
Madeira, Funšal, riblja pijaca © Ivana Dukčević
Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja 2“ (ISBN 978-86-82136-01-9) u izdanju Media Sfere, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević) i izdavača (Media Sfera: Gordana Radisavljević-Jočić).
Funšal © Ivana Dukčević
.
Madeira, ili Madera – kako lokalci u izgovoru skraćuju naziv svog ostrva, zelena je bašta Atlantika. Dužine pedeset sedam i širine samo dvadeset dva kilometra, priroda ostrva udaljenog sedamsto kilometara zapadno od Maroka, obiluje izvanrednim kontrastima. Mnoštvo bujne vegetacije – zelenilo koje se ne menja tokom čitave godine, ogromni šareni cvetovi na zagasito-crnim liticama ugašenog vulkana, i tropsko voće koje samo od sebe niče u lokalnim baštama, neki su od razloga zbog čega Madeiru nazivaju i rajskim ostrvom Evrope. Stanovnici Madeire ponosni su na priznanje koje su 2019. godine dobili na godišnjoj dodeli turističkih nagrada World Travel Awards, kada je ostrvo peti put za redom proglašeno svetskom ostrvskom destinacijom broj 1, što je pre Madeire uspelo samo dalekim Maldivima i Mauricijusu.
.
Osnovni krivci za prirodne kontraste Madeire su njeno vulkansko poreklo, položaj u sred okeana i konfiguracija, gde osim veoma uzanog obalskog pojasa čitavo ostrvo čini strma, okomita, gotovo četvrtasta planina nalik neravno isečenom panju, koja se počev od obale veoma naglo penje na visinu od čak 1862 metra – koliko iznosi najviši vrh ostrva Piko do Ruivo (Pico do Ruivo). Prilikom uspona, na prilično malom području i sama priroda naglo se menja. Počinje od tropskih bašti na obali, u toku deset minuta vožnje prerasta u šumu eukaliptusa, a zatim – nakon još desetak minuta – na samom vrhu pretvara se u zelene pašnjake daleke Irske i borove šumarke, često u izmaglici istih onih oblaka koji su sedeli na vrhu Madeire i prilikom sletanja. Temperaturna razlika između obale i tridesetak minuta vožnje udaljenog vrha – naročito u jesenjim i zimskim mesecima, takođe je značajna. Od novembarskih dvadeset sedam stepeni na obali, na vrhu ostrva dočekala nas je stopostotna vlaga, a termometar u lokalnoj kafani pokazivao je deveti podeljak. Zbog oblaka koje privlače vrhovi planine, na najvišim delovima ostrva skoro konstantno prska kiša. Ne pada, već prska – kao vetrom raznešena. Iako na Madeiri ne postoji reka, niti izvor pijaće vode, ovaj klimatski fenomen omogućava ostrvljanima da uvek imaju dovoljno sveže vode. Na najvišim delovima ostrva, stanovnici prave levade – veštačke, betonske kanale nalik prizemnim akvaduktima, koji iz potoka stvorenih kišnicom skupljaju vodu u najtananijim kapima rasprskanu po vazduhu. Na kraju svog puta, potoci i levade, obrušavaju se sa visokih litica u okean u vidu vodopada. Jedan od njih – slučajno ili ne, nalazi se na sred lokalnog asfaltnog druma koji vijuga na putu između prestonice Funšala (Funchal) i seoca Paul do Mar, i koji u turi džipom oko ostrva nismo mogli da propustimo. Dok smo se približavali vodi koja je sa visoke stene svom silinom pljuštala po mokrom asfaltu, iskusni mladi vozač Vitor navukao je ciradu na otvoreni krov i uz po koji vrisak nekoliko putnika u džipu – koji je usledio nakon jakog udarca velike količine vode o krov, spektakularno smo prošli ispod vodopada.
Madeira, Paul do Mar
.
Na južnim obalama Madeire, duž litica gotovo otrgnutih od mora, u nepreglednim kaskadnim redovima, jedne iznad drugih protežu se plantaže banana. Do redova žutih plodova posađenih u strmini brda, ostrvski farmeri stižu improvizovanim uspinjačama – žičarama koje do podnožja prevoze ne samo njih, već i ubrane grane još nedozrelih plodova. Lokalci se šale komentarišući da na Madeiri postoji više stabala banane nego samih stanovnika, što nije daleko od istine s obzirom da na ostrvu živi oko dvesta pedeset hiljada ljudi. Osim što u gotovo svakoj bašti na južnoj obali Madeire postoji barem jedno drvo banane, na šarenoj pijaci Mercado dos Lavradores u glavnom gradu Funšalu moguće je kupiti još nekoliko vrsta, na primer majušnu, debeljuškastu jabuku-bananu – koja ima ukus ove dve voćke, zajedno. Pijaca je najživlja subotom pre podne, kada se tezge šarene u najjarkijim bojama voća, povrća i tropskog cveća – najviše strelicijuma, tananog, dugačkog narandžastog cveta koji raste u gotovo svim baštama Madeire. Osim banana, u ostrvskim baštama uzgaja se ili slobodno raste: mango, papaja, avokado, četiri vrste marakuje (passion-fruit) – marakuja-banana, marakuja-paradajz, marakuja-pomorandža i marakuja-limun, božanstvena čerimoja – koja nosi nadimak „ljubavno voće“ i potiče sa obronaka Anda u Južnoj Americi, i surinamska trešnja – pljosnata, sa talasastim, reljefnim naborima. Ipak, najveći utisak ostavila je ukusna „ananas-banana“, voće u obliku velike, izdužene zelene šišarke, čija beličasta unutrašnjost zaista ima ukus i teksturu ananasa i banane. Iznenađenje je usledilo kada smo saznali da voćka nije rezultat kalemljenja, već plod biljke filodendron – nama prilično poznate dekorativne, zeljaste biljke ogromnih reckavih listova, koju su naše mame i bake gajile u saksijama, kao ukras u stanovima. Ko bi pomislio da filodendron – uz tropske uslove i vlagu – prosečnu letnju temperaturu između dvadeset pet i dvadeset sedam, i zimsku između šesnaest i osamnaest stepeni, daje voćni plod. Na nekim plantažama Madeire, iako veoma stidljivo, uzgaja se biljka kafe.
Madeira, pijaca u Funšalu – ananas-banana, voćka filodendrona © Ivana Dukčević
.
Jedna od najpoznatijih biljki koja uspeva na Madeiri je šećerna trska (na portugalskom: cana de açúcar). Vekovima pre nego što su Evropljani doznali za danas široko rasprostranjenu šećernu repu, tokom XVII i XVIII veka u španskim i portugalskim kolonijama Južne Amerike rasla je ova biljka čija je cena bila ravna ceni zlata. Jedino mesto u Evropi gde je uspevala bila je tropska Madeira, te su ostrvljani – Portugalci koji su Madeiru 1419. otkrili i naselili, jedno vreme nazivani „kraljevima šećerne trske“. Sa Madeire, šećerna trska stizala do svih delova zapadne Evrope, a umesto novca ponekad bila razmenjivana i za umetničke slike čuvenih flamanskih slikara. Tako se u katedrali Funšala (Sé) podignutoj početkom XVI veka, u dekoraciji oltara kasnije našlo i nekoliko vrednih platna baroknih slikara Evrope. Nekada najpoznatiji proizvod šećerne trske bio je rum, poznat kao piće za čiju je fermentaciju u pedeset do osamdeset odsto alkohola bilo potrebno samo dva do tri dana. Zbog ove činjenice, rum je veoma dugo bio omiljeno „instant“ alkoholno piće, naročito mornara koji su prevozeći dragoceni tovar iz Latinske Amerike često bili u dodiru sa njegovim tečnim, alkoholnim oblikom. Osim ruma, od šećerne trske pravi se med i izuzetno ukusni ostrvski suvi kolač čiji rok trajanja na sobnoj temperaturi iznosi skoro godinu dana. Prema tradiciji, mesi se za Novu godinu i kad „odstoji“, služi se narednog decembra – za Božić. U okviru ture džipom po ostrvu, u mestu Kaljeti (Calheta) obišli smo jednu od poslednjih preostalih fabrika za preradu šećerne trske, sa malim muzejem istorijata ove biljke. Osim ruma, najčuveniji alkoholni proizvod ostrva je i vino Madeire (Vinho da Madeira) u nekoliko sorti, počev od stonog, pa sve do dezertnog koje se služi kao apertitiv, ili uz kolače. Zajedno sa tropskim voćem, zasadi vinograda nalaze se duž južne obale.
Pijaca u Funšalu, slatka kao med – jabuka-banana © Ivana Dukčević
.
Iako se nalazi usred okeana, hiljadu kilometara jugozapadno od Lisabona i matičnog Portugala, Madeira pripada jednoj od dve grupe portugalskih ostrva u Atlanskom okeanu (druga su Azorska ostrva). Osim najveće Madeire, arhipelag čini i maleno ostrvo peščanih plaža – Porto Santo, kao i dva stenovita, nenaseljena „Divlja ostrva“ (Ilhas Selvagens) – rezervati morskih lavova. Iako se nalaze u relativnoj blizini – grupisani usred Atlanskog okeana, svako od ovih ostrva ima potpuno drugačiji pejzaž i klimu.
.
Na portugalskom jeziku, „madeira“ znači „drvo“. Za naziv ostrva verovatno je zaslužno obilje zelenila koje dominira ovim ostrvom. Osim guste šume visokih, tankih krošnji eukalptusa, čije korenje zadržava vodu i sprečava eroziju, a koje tokom vikenda posećuju lokalci kako bi brali origano – začinsku biljku koja kao korov raste u podnožju, na visini preko hiljadu metara pejzaž Madeire pretvara se u jarko zelene livade, pašnjake kojim slobodno šetaju krave – često prelazeći lokalni put, a temperatura se tokom jesenjih i zimskih meseci spusti na samo nekoliko stepeni iznad nule. U jednom jedinom danu, tokom sat vremena vožnje od obale do vrhova, bukvalno smo prošli kroz tri godišnja doba. Jedino zima ne postoji, barem ne u onom obliku kakvom je očekujemo. Na Madeiri nikada ne padne sneg, iako se tokom januara dešava da planinski plato Paul de Sera (Paul de Serra) prekriju inje i slana. Stanovnici Madeire tada obično svojim automobilima pojure na vrh da vide „sneg“, ali ih lokalni saobraćajci u tome najčešće sprečavaju s obzirom da je strma planinska magistrala izuzetno klizava i nesigurna za vožnju, ostrvljanima nenaviklim na ove vremenske uslove. Na kraju, mnogi se razočaraju ne uspevši da vide kratkotrajni, beli pokrivač i često završe u jednoj od malobrojnih kafana na putu ka planinskom platou ispijajući ponšu (poncha), tradicionalno alkoholno piće od fermentisanog soka šećerne trske, sa medom, šećerom i đusom od limuna.
Madeira, pogled sa obale na gornje delove Funšala, i ostrvsko gorje © Ivana Dukčević
.
Priroda Madeire najpoznatija je po stoletnim šumama lorbera ili lovora (Laurissilva da Madeira), koje se na ovako velikom području mogu pronaći samo ovde, i više nigde na svetu (na dva od nekoliko Kanarskih ostrva, postoji dva znatno manja šumarka). U pitanju su ostaci primarnih šuma koje su u periodu pre petnaest do četrdeset miliona godina prekrivale čitavu južnu Evropu, zbog čega je 1999. godine Unesko ovu oblast proglasio delom svetske prirodne baštine. Najveće lovorove šume videli smo u zapadnom delu ostrva, na pešačkoj planinskoj ruti Rabasal (Rabaçal) i nešto istočnije, u Nacionalnom parku Ribeiro Frio (Parque Natural do Ribeiro Frio). Šume lovora deo su zasebnog biljnog i životinjskog eko-sistema, u kojim izmedu ostalog žive i tri vrste ptica od kojih se jedna – koja se hrani bobicama drveća lovora, može pronaći samo na Madeiri. Guste šume nalik prašumama koje prekrivaju većinu središnjeg dela ostrva, zelenim tepihom obložile su neobične oblike vulkanskih stena koje se strmo uzdižu i spuštaju, i često štrče iz podnožja ka vrhovima. Drveće lovora ima sposobnost da kroz listove upije značajan deo vlage ne samo iz kiše, već i iz magle – oblaka iz kojih kiša rasprskava. Voda direktno ulazi u korenje, navodnjava zemlju i time dodatno doprinosi stvaranju ostrvskih potoka.
Madeira, Nacionalni park Ribeiro Frio (UNESCO), stoletne šume lovora – maderska zeba (Fringilla coelebs maderensis) © Ivana Dukčević
.
Treking i brdski biciklizam, neki su od omiljenih sportova naročito zapadnoevropskih i severnoevropskih turista koji na Madeiru obično stižu ogromnim kruzerima i ostaju najviše jedan do dva dana. Čim se iskrcaju, bivaju preveženi do planinskih vrhova, gde svako od njih od agencije dobije terenski bicikl kojim se delimično po asfaltnom putu, a češće po gudurama i usecima planina, spušta ka obali. Rekreativcima kao što smo mi, najlepša šetnja planinskim vrhovima bila je tura koja polazi sa drugog najvišeg vrha Madeire – Piko do Arieiro (Pico do Arieiro, 1818 m), čije dve staze za pešačenje dužine pet, šest i sedam kilometara vode ka najvišem vrhu ostrva Piko do Ruivo. Imali smo sreću sa vremenom koje se na Madeiri menja neverovatnom brzinom – što ostrvo čini još privlačnijim, i priliku da na ovom mestu prošetamo duž planinskih vrhova koji štrče iznad oblaka, a čiji špicevi podsećaju na ostrva razasuta po nebu. Zbog izuzetno visoke vlažnosti, smene kiše i sunca, Madeira je i ostrvo duge. Na vrhovima, sa planinskih platoa često smo ih videli i po nekoliko odjednom, svuda oko nas. Petnaest minuta vožnje od vrha Arieiro, kraj magistralnog puta u šumi nalazi se Restoran O Abrigo do Pastor. Prigušena atmosfera prizemne kuće uređene u lovačkom stilu, sa dekoracijom od drvenih greda i prepariranim životinjama od kojih u jednom delu dominira poprsje velike zebre, čini ambijent zanimljivim i nesvakidašnjim. Restoran čiji naziv u prevodu znači „Pastirovo sklonište“, omiljen je među lokalcima kao mesto za nedeljni ručak. Specijaliteti restorana su mešano dimljeno meso, žablji bataci, ali i pečena crna svinjetina. Jela od vrste svinje koja se uzgaja na Iberijskom poluostrvu, sastavni su deo kako španske kuhinje (pata negra), tako i portugalske (porco preto). Dekorisana ruzmarinom i grožđem, začinjena sokom od limuna, crna svinjetina se najčešće služi uz vino iz portugalske oblasti Alentežo (dolina reke Težo, u južnom delu kopnenog Portugala) gde se ova vrsta svinje najviše i gaji, a crtež svinje nalazi se i na samoj vinskoj etiketi.
Prelepa, očaravajuća divlja priroda i promenljiva klima Madeire, sa autoputa 15 km od Funšala © Ivana Dukčević
.
Osim svinjetine, za vreme boravka na ostrvu u mestašcu Paul do Mar, za ručak smo probali najkonzumiraniju i najpoznatiju ribu Madeire koja se na portugalskom naziva „peiše-ešpada“ (peixe-espada), a na engleskom scabbardfish („skabardfiš“, prevod na srpski jezik ne postoji). Ova neobična, zmijolika crna riba zastrašujućeg izgleda pripada klasi predatora hordata – kopljaša, tj. zrakoperki, i jedna je od četrdeset vrsta iz ove familije čije se stanište nalazi samo u Atlantiku. Živi u dubinama, i kad je ribari ulove i izvade na površinu, zbog nagle promene pritiska i pucanja očnih duplji, njene ogromne iskolačene oči – uz oštre duge, tanke zube, deluju još strašnije. U potpunoj suprotnosti sa njenim izgledom, belo meso ove ribe izuzetno je ukusno. Selo Paul do Mar poznato je po jednom od nekoliko ostrvskih vodopada koji se u tankom mlazu obrušavaju sa visokih stena i završavaju u vodama Atlantika, nadomak jedne od tipičnih plaža sa crnim vulkanskim šljunkom.
Madeira, Mercado dos Lavradores – pijaca u Funšalu (deo sa ribljom pijacom: crne, dugačke ribe „skabardfiš“ © Ivana Dukčević
.
Samo dvadeset kilometara dalje – na drugoj strani ostrva, severna obala Madeire veoma je drugačija od južne. Umesto plantaža tropskog voća, na mestu gde kopno ulazi u more dominiraju nepristupačne špicaste stene visine preko stotinu metara, o koje se uz huku i penu razbijaju veliki talasi. Još jedna od nekoliko mikroklima ovog nevelikog ostrva, podsetila nas je na obalu Severnog mora i izgledala kao da smo pristigli na kraj sveta. Jedno od najlepših mesta na severnoj obali je Santana („Sveta Ana“), gradić u kojem se još uvek mogu videti tradicionalne trouglaste kuće – jedna od atrakcija ovog dela ostrva. Niko od lokalaca nije umeo da objasni zbog čega se zaboravljena arhitektura prvih evropskih doseljenika zadržala samo u Santani i nigde drugde na ostrvu. Bele, sa jarko crvenim i plavim detaljima, prepoznatljive su po debelom trščanom krovu koji se jednom u desetak godina skida, da bi se u roku od nekoliko dana postavio novi. Na trgu u Santani, tri stare kuće sačuvane su od zuba vremena, renovirane i pretvorene u info centre za turiste. Na preporuku lokalaca, odlučili smo da prošetamo selom i pronađemo još nekoliko preostalih, originalnih kuća, u kojima ljudi još uvek žive. Iako su majušne i prilično skučene, nekada je njihova unutrašnjost na tri nivoa imala prizemni deo za domaće životinje, središnji – za smeštaj članova porodice i tavan za odlaganje stvari. Osim tradicionalnih kuća, okolina Santane tokom proleća i leta poznata je po beskrajnim poljima raskošnih hortenzija, ogromnih bledo-ljubičastih, plavičastih i rozikastih cvetova koji u ovom delu ostrva rastu svuda – u baštama, kraj puteva i na obroncima brda. Bokori biljke koja voli vlagu – čiji cvetovi nisu retki ni u našim baštama, tokom proleća i leta na Madeiri dostižu visinu i do tri metra.
Nepristupačnija, kišna i vetrovita severna obala ostrva – tradicionalne kuće sela Santane © Ivana Dukčević
.
Otprilike polovina od dvesta pedeset hiljada stanovnika Madeire živi u prestonici Funšalu, smeštenom kraj obale na jednoj od najpitomijih ostrvskih padina. Pa ipak, najudaljenije kuće grada sežu do samih vrhova stena, na nadmorskoj visini od petsto metara. Ako tokom večernjih časova, sa gradske rive umesto ka pučini pogled okrenete ka padini, videćete hiljade upaljenih svetala kuća koje nalik svetlo-žutim tačkicama, poput zvezda na tamnoj pozadini noći, sjaje sve do vrhova brda u predgrađu. Centar starog dela grada nalazi se u podnožju istočne padine. Renovirane stare ulice, od kojih je najpoznatija i najposećenija ona sa oslikanim vratima – Rua Santa Maria – do nedavno zaboravljena i prilično zapuštena, danas je mesto najpoznatijih barova, ribljih restorana, čuvena po kapijama kuća koje su 2010-tih grafitima oslikali lokalni umetnici.
.
U istočnom delu rive, unutar staklene zgrade nalazi se početna stanica gradske uspinjače (funicular), koja tokom petnaest minuta putnike prevozi uzbrdo, do vrha prestonice i njenih predgrađa. Nekada, na ovoj strmoj nizbrdici postojale su šine čiji su vagoni prevozili ljude i robu, ali su odlukom vlasti trajno uklonjene tokom Drugog svetskog rata. Tek pola veka kasnije, 2000. godine linija do vrha je ponovo proradila, ali ovog puta kao moderna, gradska uspinjača, sa kabinama koje razliku između nivoa mora i visine od 560 metara na vrhu, pređu duž nešto više od tri kilometra. Odmah po izlasku iz stanice na vrhu brda Monte, sa leve strane nalazi se ulaz u najposećeniju od nekoliko ostrvskih botaničkih bašta – Tropsku baštu palate Monte (Monte Palace Jardim Tropical), sa bujnom vegetacijom smeštenom na izuzetno strmoj kosini brda, dvospratnim muzejem afričke umetnosti i poludragog kamenja. U blizini ove bašte, sa vrha jedne od najpoznatijih crkvi Funšala – Crkve Bogorodice od Montea (Igreja de Nossa Senhora do Monte), pružaju se najlepši panoramski vidici na ceo Funšal u dolini. U kripti crkve nalazi se grobnica poslednjeg austro-ugarskog cara – Karla Prvog od Austrije, koji je proteran u izgnanstvo 1918, i preminuo u Funšalu 1922. godine.
Funšal, luka © Ivana Dukčević
.
U samom podnožju stepeništa koje vodi do crkve, nalazi se polazna tačka najčuvenijeg funšalskog „sporta“ koji boraveći u gradu nisam htela da propustim, jer sam „sanke koje jure ulicom“ davno pre dolaska na Madeiru videla na televiziji. „Drvene sanke sa korpom od pruća“, na portugalskom Carros de Cestos (*na engleskom „tobogan slide“) specifična su vrsta „vozila“ kojima uz pomoć kanapa i malo ulja za podmazivanje, upravlja par „vozača“ odevenih u bele pantalone i košulje, sa žirado šeširima na glavi – nalik venecijanskim gondolijerima. Izmišljene sredinom XIX veka, kako bi meštani voće iz bašti i drugi teret iz gornjih delova grada spuštali do centra, danas „sanke“ imaju sasvim drugačiju namenu. Navodno je početkom XX veka, primetivši simpatična kolica kako prepuna voća jure duž dva kilometra duge ulice nizbrdo do rive, nekoliko engleskih turista predložilo lokalcima da umesto robe u „auto-korpe“ postave sedišta za ljude i od toga naprave atrakciju. Uspelo je. Na vrhu brda, sela sam u drveno-prućanu korpu kojom su – stojeći iza mene, sa po jednim stopalom na zadnjim delovima sanki i drugom nogom u vazduhu – kao balans, upravljala dvojica kareirosa (carreiros) – vozača sanki, i prepustila se ludoj jurnjavi niz padine Funšala. Povremeno, na krivinama dva kilometra duge ulice usledilo je kočenje – i korpa se naglo krivila u stranu, ili zastajanje – kada bi kareirosi ustanovili da je metalnim delovima na dnu drvenih sanki potrebno dodatno podmazivanje uljem. Na nekoliko mesta gde se ulica kojom ove neobične, drvene sanke jure ka moru, seče sa paralelnim ulicama kojim prolaze vozila, saobraćajci u narandžastim prslucima regulišu protok saobraćaja i brinu da neka od korpi – sa sve turistima i kareirosima, ne završi u nekom automobilu! Iako je lični utisak da vožnja ovim sankama ni izbliza nije strašna koliko sa strane izgleda, neki se verovatno ne bi složili. Starija gospođa sa sinom u korpi koja je jurila ulicom iza moje, nije prestajala da vrišti, njen sredovečni sin da ih smejući se slika mobilnim telefonom, a kareirosi, potaknuti time, da korpu namerno i više puta vrte u krug. Osim specifičnog „sporta“, Funšal je širom sveta postao poznat i po sportisti koji je ovde rođen. Iako je još kao tinejdžer napustio Madeiru i otišao u Lisabon, Krištijano Ronaldo (Cristiano Ronaldo) – jedan od najpoznatijih fudbalera sveta, detinjstvo je proveo u Funšalu. Njegova rodna kuća danas više ne postoji, ali je u gradu početkom 2014. godine otvoren njegov CR7 Museum. Tri godine kasnije, u martu 2017. i aerodrom u Funšalu – poznat po umetnosti sletanja, poneo je ime slavnog fudbalera.
Funšal, na vrhu brda Monte, kod crkve (igreja – čita se: igreža), kareirosi koji voze turiste drvenim sankama ostavili su svoje žirado šešire © Ivana Dukčević
.
Nadomak obala Madeire, naročito u periodu između maja i oktobra, kao malo gde nadomak evropskog kontinenta, na pučini, u specijalnim turama čamcima mogu da se posmatraju kitovi. Osim najvećih sisara na planeti, u istom periodu kraj obala se mogu videti i jata delfina, za čije prisustvo (za razliku od kitova), organizatori tura obično garantuju. Odmah nakon dobijene informacije o prisustvu kitova u određenom delu obale – koju organizatorima šalju ribarski brodovi na otvorenom moru, velikim, izuzetno brzim gumenim čamcima u koje staje dvadesetak ljudi, turisti odeveni u opremu za spasavanje kreću na pučinu nadomak Madeire. Iako na površini okeana ne izgleda tako, more ispod čamaca prepuno je delfina i kitova – ulještura iz bajke o Pinokiju, rudolfijevih i grbavih kitova, kitova-ubica, kitova-perajara, i još nekoliko drugih vrsta. Ukoliko ne isplivaju na površinu, jedino vodootporna kamera može da ih snimi ispod površine mora, kako najčešće plivaju u jatu. Najvredniji trenuci nastanu kada ove predivne životinje delimično izrone na površinu, i izvijajući svoja glatka tela – uzimajući neophodan vazduh, velikim repom zapljusnu površinu vode, pre nego što ponovo urone i zauvek nestanu u moru. Ponekad, repove kitova u okeanu moguće je videti i sa vrha druge najviše stene-vidikovca na svetu, na rtu Girao (Miraduro do Cabo Girão). Na visini od 589 metara iznad okeana, duž ograđene litice sa staklenim dnom, u kasno popodne pružaju se vidici i po desetak kilometara u krug na ovo stenovito ostrvo večnog proleća. Uz raskošne nijanse zelene, nisko sunce koje osvetljava prestonicu u neposrednoj blizini, prelama se preko ivica ošrtih stena koje ulaze u okean.
.
.
Madeira, pogled na prestonicu Funšal © Ivana Dukčević
Ostrvo Madeira Madera, Ostrvo Madeira Madera, Ostrvo Madeira Madera, Ostrvo Madeira Madera, Ostrvo Madeira Madera, Ostrvo Madeira Madera, Ostrvo Madeira Madera, Ostrvo Madeira Madera, Ostrvo Madeira Madera, Ostrvo Madeira Madera, Ostrvo Madeira Madera