.
.
.
.
.
.
.
TUNIS
.
.
Keruan
.
Mahdija i Monastir
.
.
.
Osim Maroka i Egipta, Tunis spada u jednu od nekoliko zemalja severne Afrike koje svoju nacionalnu kasu ne pune prihodima od nafte već prvenstveno od turizma. Tunižani imaju nešto malo nafte koju su pronašli 1966. godine, ali za razliku od svojih suseda to ni izbliza ne zadovoljava njihove potrebe, te naftu moraju da uvoze (najčešće iz Libije). Ipak, naftna polja su blizu te je i benzin izuzetno jeftin, oko tri puta jeftiniji nego u Evropi. Ukoliko ste odlučili da posetite ovu zemlju i da je tokom boravka istražite putujući u sopstvenom aranžmanu – iznajmljenim automobilom, ova povoljnost ići će vam na ruku. Prvi put, Tunis sam obilazila samostalno, a 19 godina kasnije, u saradnji sa agencijom SunLine Travel, koja je specijalizovana za putovanja u Tunis.
Keruan © Ivana Dukčević
.
.Dvorište Velike džamije Keruana
Keruan © Ivana Dukčević
Keruan, staro groblje kod gradskih zidina © Ivana Dukčević
.
.
U saradnji sa agencijom SunLine Travel
specijalizovanom za putovanja u Tunis
.
.
.
.
.
60 kilometara zapadno od Susa, nalazi se drevni grad Keruan (Kairouan), jedno od četiri najsvetija mesta za muslimane, na svetu, koji je nekada nosio naziv i „grad 50 džamija“. Osnovan je kao prva prestonica Arapa u Africi još davne 668. godine. Na arapskom jeziku „keruan“ znači „utvrđeni grad“, a muslimani smatraju da je sedam hodočašća u Keruanu jednako jednom odlasku u Meku. Predivni stari grad, u VII veku osnovali su Omejadi, rana arapska dinastija, koja je sa Bliskog istoka krenula u osvajanje severne Afrike.
Iz Keruana je poreklom i čuvena Fatima al-Fihriya, čiji se otac kasnije iselio u Fes, u Maroku, i gde je ona u IX veku (859. godine), bila osnivač medrese koja je prerasla u zvanično prvi ikada univerzitet na svetu (koji je dobio naziv Keruanski – Al Quaraouiyine, po mestu odakle njena porodica potiče), i što se desilo više od dva veka pre osnivanja prvog univerziteta u Evropi, u Bolonji (1088. godine). Keruanska medina je izuzetno autentična, jedna od najinteresantnijih u Tunisu. Unutar njenih zidina, kao da je vreme stalo još pre nekoliko vekova.
Keruan, ulaz u prodavnicu tepiha © Ivana Dukčević
Na vrhu prodavnice tepiha © Ivana Dukčević
Keruan © Ivana Dukčević
Mapa medine Keruana © Ivana Dukčević
Keruan © Ivana Dukčević
Prodavnica tepiha © Ivana Dukčević
Keruan © Ivana Dukčević
Najvažniji spomenik kulture, ne samo u Keruanu, već možda i u čitavom Tunisu, je Velika džamija Keruana, ili Džamija Uqba. Najstarija džamija Afrike, sastavljena je iz velikog dvorišta i džamije od crvenkastog krečnjaka, kamena i cigle sa štuko arabeskama, i šume oko 400 stubova od kojih su, osim arapskih, neki tokom podizanja džamije preuzeti i sa obližnjih rimskih hramova, čak malobrojnih preživelih, feničanskih. Nakon Meke, Medine i Jerusalima, osim Omejadske džamije u Damasku, četvrto je najsvetije mesto muslimana, na svetu. Smatra se remek-delom rane islamske arhitekture, i model za kasniji izgled muslimanskih bogomolja u severnoj Africi. Džamiju je 670. godine podigao omejadski general Ukbe ibn Nafi, koji se smatra zaslužnim za uspešnost arapskih osvajanja severne Afrike.
Velika džamija i slikovita medina Keruana, na listi su Uneskove svetske kulturne baštine. Ulaz u dvorište džamije moguć je van molitvenih sati, i košta 12 tuniških dinara (oko 3 – 4 €). Prilikom obilaska, potrebno je maramom prekriti kosu (pre 19 godina to nije bilo potrebno), i odenuti se u prikladnu odeću (za muškarce i za žene: duže suknje ili pantalone, majice s rukavima). U suprotnom, oba pola dobiće galabiju, a žene i maramu.
Džamija Uqba, Velika džamija Keruana, najstarija u Africi (VII vek) © Ivana Dukčević
Džamija Uqba, Velika džamija Keruana © Ivana Dukčević
Džamija Uqba, Velika džamija Keruana © Ivana Dukčević
Džamija Uqba, Velika džamija Keruana © Ivana Dukčević
Unutrašnjost džamije © Ivana Dukčević
Velika džamija Okba (Uqba) © Ivana Dukčević
Velika džamija Uqba, i obavezna galabija u poseti dvorištu džamije (2004)
Šuma antičkih rimskih i feničanskih stubova i kapitela, iskorištenih za podizanje Velike džamije (2004)
.
.
.
.
.
Tokom prve posete Keruanu, u julu 2004, u grad smo krenuli rentiranim automobilom, iz Susa. S obzirom da rent-a-car vozila u Tunisu imaju plave tablice (za razliku od lokalnih – crnih), kao stranci, lako smo bili „prepoznati“. Dok smo prilazili medini (u delu kod Velike džamije), naše vozilo su presretali lokalci na mopedima i za 1 T.D. (Tuniški dinar) nudili usluge vodiča. Ostavivši automobil na parkingu ispred ulaza u medinu, pristali smo da nas „vodič“ koji jedva da je znao nekoliko reči engleskog, odvede na sva bitnija mesta u lavirintu starog grada, jer je neka od njih teško pronaći samostalno.
.
Pre ulaska u dvorište Velike džamije Okbe (Uqba), kupili smo jedinstvenu ulaznicu koja važi za 7 mesta koje treba posetiti u Keruanu (četiri mesta se nalaze u okviru medine, a tri su van nje): Velika džamija Uqba, Sveti bunar (Bir Barrouta), Mauzolej Sidi Abada (Mausolee Sidi Abad), Mauzoleje – Mausolée Sidi Abid el Ghariani i Mausolée Abi Zamaa, Muzej Rakada (Musee Rakkada) i Aglabitske cisterne (Bassins Aghlabites). Za ulaz u Džamiju Tri vrata (Mosquee Trois portes), ulaz je besplatan. Na većini lokaliteta u Tunisu gde se može da se vidi nekoliko stvari od značaja na jednom mestu, ulaznice su najčešće rešene tako što su na samoj ulaznici odštampana imena svih lokaliteta uključenih u cenu. Na prvom lokalitetu platićete ulaznicu, a na ostalim dobiti pečat, na mestu gde piše ime lokaliteta na koji ste dospeli. Tako ćete i sami imati evidenciju gde ste već bili, a šta tek treba da obiđete.
.
.
.
.
.
Mausolée Sidi Abid el Ghariani © Ivana Dukčević
Keruan, na vrhu radnje sa tepisima © Ivana Dukčević
.
.
U okviru medine nalazi se i Sveti bunar (Bir Barrouta) – unutar kuće na njenom prvom spratu, gde sirota kamila, okićena i uvezana, krećući se u krug okreće čekrk i na taj način vadi „svetu vodu“ iz bunara. Ukoliko želite da je okusite, u ponudi je jedna jedina plastična čaša iz koje svi piju, što nije za preporuku. U medini se nalaze i mauzoleji – kuće u kojima su nekada živeli (a zatim i sahranjeni) zvaničnici Keruana, u kojima možete steći utisak o srednjovekovnoj arapskoj arhitekturi Tunisa.
.
Keruan je najveći i najstariji centar proizvodnje tepiha u Tunisu. U uskim uličicama medine, mogu da se vide radionice u kojima se upreda vuna i tkaju ćilimi i tepisi. Raspon broja čvorova po 1 m2 tepiha iznosi između 10 000 i 500 000, jer od količine čvorova zavisi i cena istog (svileni tepisi često imaju i više od 500 000 čvorova po kvadratnom metru). Obratite pažnju na poleđinu tepiha na kojoj bi trebalo da su ispisani podaci o datumu izrade, veličini i broju čvorova, sa pečatom tuniškog ministarstva za turizam i trgovinu. Takođe, u keruanskoj medini videli smo kako se kroji, lepi i šije obuća od tanke, kamilje kože.
.
Van zidina medine nalaze se veoma očuvane Aglabitske cisterne (Bassins Aghlabites). Kompleks čini nekoliko kružnih cisterni iz IX veka, iz kojih se grad snabdevao vodom za piće.
Keruan – srednjovekovne Aglabitske cisterne za vodu © Ivana Dukčević
Keruan, medina © Ivana Dukčević
Keruan, medina © Ivana Dukčević
.
.
.
.
Od Keruana do Mahdije, kolima smo putovali sporednim magistralnim putem u dužini od oko 110 km. Mahdija (Mahdia) je gradić na obali mora 60 km južno od Susa, koji je u X veku (nakon Keruana) pod vođstvom dinastije Fatimida postao prestonica Arapa. Turistički je nešto manje razvijen od poznatijeg Hamameta i Port el Kantauija, ali grabi krupnim koracima napred. U ovom gradu nalazi i čuvena džamija iz 921. godine – Velika džamija kalifa Mehdija (Obeid Allah El Mehdi), po kojem je Mahdija dobila ime.
.
U Mahdiji, najzanimljivijii je stari deo grada, sa belim kućama i svetionikom na rtu Afrike (Cap Afrique). Nedaleko od rta, 1907. godine lovci na morske sunđere sasvim slučajno su pronašli potonuli antički brod sa vrednim tovarom koji je bio namenjen izgradnji hrama (mermerni stubovi, bronzane statuae Erosa, Hermesa i Dionisa, kao i mermerna statua Afrodite).
.
Plaže u Mahdiji važe za neke od najlepših u Tunisu. Sami smo se uverili u nepregledan broj malih školjki koje mogu da zahvate rukom u plićaku gradske plaže, što govori i o čistoći mora. Tokom letnjih večeri, ribari ovde svojim barkama love ribu pod svetlošću lampi, što ponekad u mraku izgleda kao da jato svitaca leti iznad mora. Autentična i šarmantna Mahdija, izuzetno je prijatno mesto na obali Tunisa.
.
.
.
Mahdija, poluostrvo sa tvrđavom i starim grobljem © Ivana Dukčević
.
Mahdija © Ivana Dukčević
.
.
Poslednje mesto na našem trodnevnom putovanju bio je Monastir – 40 km severno od Mahdije i 20 km južno od Susa. Živopisno turističko mesto nastalo je pre mnogo vekova kao punska Ruspina, a kasnije rimska Rous Penna. Arapi su u VIII veku ovde sagradili zidine za odbranu od napada nomadskih plemena sa kopna, ali i vizantijskih brodova s mora. Nalik ostalim gradovima, centar života Monastira odvija se oko medine. Monastir ima i tvrđavu (ribat), koju je u VIII veku sagradio aglabitski general Harthema Ibn Ayun. U njoj se sada nalazi Muzej islamske umetnosti, sa nekoliko vrednih predmeta iz prošlosti kao što je astrolab, sprava za određivanje položaja broda (na osnovu položaja zvezda), prilikom plovidbe. Blizu ribata nalazi se marina za brodiće i jahte, pa je šetnja ovim delom Monastira možda najbolje mesto za kraj trodnevnog putovanja po ovoj zanimljivoj zemlji.
.
.
.
.
.
Monastir © Ivana Dukčević
.
.
OPŠTE INFORMACIJE
.
.
Do sredine XX veka, Tunis je bio francuska kolonija, i u Tunisu ćete se najbolje sporazumeti ukoliko govorite francuski koji Tunižani uče od prvog razreda osnovne škole. Francuzi spadaju i u najbrojnije turiste. Engleski i nemački govore uglavnom u većim radnjama i hotelima, a zbog velikog broja turista iz Rusije, Italije i Španije, i ovi jezici su u opticaju.
.
Pre nego što krenete u otkrivanje ove interesantne zemlje, evo nekoliko istorijskih činjenica. Prvi stanovnici Tunisa bili su Berberi. Rimljani su ih nazvali „Berberima“ tj. „varvarima“ zato što su, s njihove tačke gledišta bili na nižem civilizacijskom nivou. Starogrčki istoričar Herodot u svojoj „Istoriji sveta“ veoma poetično je opisao Berbere kao „narod koji ne jede ni jedno živo stvorenje i koji nikada ne sanja“ i čije „žene nose ogrlice od kože oko nožnih članaka, po jednu za svakog od svojih ljubavnika„.
.
U IX veku pre nove ere, na tlo Tunisa stupaju Feničani, i predvođeni princezom Alisom prozvanom „Dido“ (na feničanskom – „pustolov“) osnivaju Kartaginu. Zemlju kasnije osvajaju Rimljani, Vandali, pokušavaju da osvoje Vizantijci, a od VII veka počinju i arapska osvajanja, prvo sa dinastijom Aglabita, a zatim Fatimida. Jedno vreme, Tunis je bio deo Osmanskog carstva, a zatim u XIX veku postaje francuska kolonija. Zanimljivo je to da su granice Tunisa skoro iste kao pre nekoliko vekova i da je to jedna od retkih afričkih država koja nema veštačke – kolonijalne granice, koje izgledaju kao da su povučene lenjirom.
.
Godine 1956. Tunis je stekao nezavisnost od Francuske, a 1957. postao republika na čelu sa prvim i doživotnim predsednikom Habib Burgibom (Habib Bourguiba), koji je za Tunižane bio isto što i Tito za Jugoslovene. Fakultet je završio u Parizu, a njegova prva supruga bila je Francuskinja. Za vreme njegove vladavine, ženama je dato pravo da same biraju svoje muževe.
Naredni predsednik Tunisa, Ben Ali, na vlast je došao s pozicije ministra vojske 1989, kao američki đak sa završenom vojnom akademijom. Na čelo države nije došao putem izbora. Organizovao je dolazak doktora, kojima je naredio da pregledaju Burgibu i proglase ga starim i nesposobnim da nastavi da bude na čelu države. Zatim ga je zatvorio u kućni pritvor u njegovoj vili u Monastiru, gde je Burgiba i umro u 97-oj godini života, u aprilu 2000. godine. U to vreme, donešen je zakon po kojem žene smeju da stupaju u brak sa supružnicima druge vere, što je bio presedan u islamskom svetu (muškarci muslimani, oduvek su mogli da se venčavaju ženama druge veroispovesti, jer je izabranica uvek u obavezi da prihvati muževljevu veru).
Međutim, ubrzo po stupanju na vlast, Ben Ali se razveo od supruge da bi se oženio ljubavnicom koja je već bila u drugom stanju. Druga žena Ben Alija, Leila, ambiciozna ćerka piljara iz siromašne porodice, po struci frizerka, u narednih nekoliko godina uspela ja da kao nova prva dama progura na desetine članova svoje familije na vladajuće pozicije u državi i u državne institucije, čime su stekli ogromnu materijalnu dobit. Opisivani i kao tuniška mafija, rođaci Leile, ona, i njen suprug, optuženi su za pranje para, korupciju, čak trgovinu drogom, i postali razlog izbijanja velikih protesta u Tunisu, u januaru 2011. Za vreme Ben Alija, njegove fotografije bile su deo dekora svih javnih prostora i škola.
Tuniški protesti inicirali su čuveno „Arapsko proleće“, ali u drugim zemljama severne Afrike i Bliskog istoka, nisu imali pozitivan ishod kao u Tunisu. Nekoliko dana od početka protesta, Ben Ali je s porodicom pobegao u Saudijsku Arabiju, gde je devet godina kasnije i umro. Iako je za njim i za suprugom Leilom, raspisana Interpolova poternica, nikada nisu isporučeni Tunisu. Nakon njihovog izgnanstva, jedno vreme nastao je „prazan hod“, kada su Tunižani želeli da na čelo države izaberu Bedžija Esebsija za predsednika, ali po zakonu on nije mogao da postane predsednik, već je na vlast došao 4 godine kasnije. Za vreme njegove vladavine, Tunižankama je dato pravo da same pokreću razvod, dok je 2015. parlament odobrio donošenje zakona koji dozvoljava ženama da putuju samostalno i bez dozvole muškog člana porodice. U tom smislu, Tunis spada u jednu od najliberalnijih muslimanskih država.
.
Nalik većini muslimanskih zemalja, i u Tunisu je stopa klasičnog kriminala niska, a kazne za krađe i silovanja visoke. Ipak, to ne znači da kao turista ne treba da budete na oprezu. Ono čega bi trebalo da se čuvate su prevare kod cenkanja, gde neupućeni turista može višestruko preplatiti robu u radnji, a da toga nije ni svestan. U prevare spadaju i „sokolari“, ljudi kojina svojim ramenima na uzici vode sokole i nude da ih stave na vaše rame. Čim soko dospe na vaše rame/ruku – za to će tražiti novac. Ista priča važi i za narukvice, ogrlice i venčiće od nanizanih cvetova jasmina. Jednostavno, ne treba dozvoliti da njihova „roba“ dospe na deo vašeg tela.
.
Većina radnji i muzeja u Tunisu rade dvokratno: 8 – 12 h i 16 – 20 h. Ovo pravilo ne važi za medine, jer je većina prodavnica u okviru zidina starog grada otvorena do večeri, a prethodno opisano cenkanje se i odnosi na njih. Medina na arapskom znači „grad“, a odnosi se na kuće unutar gradskih zidina (nekadašnje jezgro grada). Svi veći gradovi u Tunisu imaju svoje medine, u kojima se nalaze sukovi („souk“ – četvrt) sa radnjama koje neguju stare zanate (kujundžije, keramika, ćilimi, predmeti od kamilje kože, tekstil, nakit, itd). Tu je i centralna džamija, tvrđava (ribat) i pijaca. Medine predstavljaju i dobar orijentir, jer se uvek nalaze u centru grada.
Mala kamila u predgrađu Keruana © Ivana Dukčević
Na ulazu u Keruan © Ivana Dukčević
Tunis Kairouan, Tunis Kairouan,Tunis Kairouan,Tunis Kairouan,Tunis Kairouan,Tunis Kairouan,Tunis Kairouan,Tunis Kairouan, Tunis Kairouan