KENIJA – voz Madaraka Express

KENIJA – voz Madaraka Express

.

Tekst i fotografije, deo su nove knjige u pripremi „Umetnost putovanja 3“, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011.

Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, niti fotografija, bez dozvole autora.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SGR Madaraka Express

.

Voz na liniji Najrobi – Mombasa

 

 

 

 

 

Rečima “Hakuna matata” (na svahiliju: “nema problema”), obraća mi se mlada stjuardesa u vozu na liniji Najrobi – Mombasa, dok već četvrti put za redom prolazi kolicima s kafom, sokovima i sendvičima, i obećava da će mi sledeći put vratiti kusur. Za dve kafe koje u vozu koštaju trista kenijskih dinara, dala sam joj novčanicu od hiljadu, i nakon više od dva sata ponovo dobila odgovor da nema sitnine da mi vrati kusur. Putovanje koje je trajalo pet sati, bližilo se kraju, i momak koji poznaje ovdašnje prilike priskače mi u pomoć. “Otišao sam do nje, namignuo joj i sad će ti vratiti novac”, kaže mi, u šali, “pokušala je da iz tebe izvuče izjavu da ne mora da ti vrati kusur, to se u Keniji ponekad dešava”, i dodaje: “Kada ti se obratila sa “hakuna matata”, trebalo je da joj odgovoriš “hakuna matiti” (”nema grudi”), ili “hakuna matako” (”nema guzu”). Ovakav, šaljiv odgovor obično razbija početak međusobne konverzacije između lokalaca i stranaca u Keniji, a možda bi pomogao i u ovom slučaju”.

 

 

 

 

 

 

Železnička stanica Najrobi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Masala chips (krompirići u masala sosu), na Železničkoj stanici Najrobi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Stjuardesa u vagon-restoranu voza Madaraka Express © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Železnicu je podigla kineska kompanija, zbog čega se iznad izlaza iz svakog vagona, iznad displeja nalaze kenijska i kineska zastava © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Baobab, iz voza © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

U vagonu prve klase, voza SGR Madaraka Express

 

 

 

 

 

 

 

 

Kraj vožnje na Železničkoj stanici u Mombasi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

u saradnji sa

.

 

www.mangatrip.rs

 

 

 

 

 

Da li ste gledali film “Gospodari savane”, sa Valom Kilmerom i Majklom Daglasom u glavnim ulogama, iz 1996? U ovom filmu, opisani su nemili događaji koji su pratili gradnju prve pruge u istočnoj Africi krajem XIX veka, između Ugande i Kenije (Uganda-Mombasa Railway), u vreme kada je ovaj deo kontinenta pripadao britanskoj koloniji. Između marta i decembra 1898, na području današnjeg Nacionalnog parka Tsavo (ili Cavo), gde iz voza mogu da se vide životinje i šuma baobaba, tokom noći, par lavova koji su dobili naziv Tsavoanski (ili Cavoanski) ljudožderi (engl: Tsavo Man-Eaters), napadali su šatore u kojima su spavali radnici i ubijali ih, što je dovelo do masovnog napuštanja gradilišta. Gradnja je nastavljena tek kada je nadzornik projekta, potpukovnik Džon Henri Paterson, uspeo da ih ubije. Godine 1907, Paterson je iskustva opisao u knjizi “The Man-eaters of Tsavo” koja je postala bestseler, i po njoj su kasnije snimljena dva filma („Bwana Devil“ iz 1952. i “Ghost and teh Darknes“ iz 1996. godine). Lavovi-ljudožderi, čiji su ostaci iz Patersonove kuće u Americi, 1924. godine prebačeni u Prirodnjački muzej Čikaga, bili su predmet naučnih istraživanja u pokušaju da se pronađe uzrok njihovog ponašanja, ali i špekulacija o broju žrtava.

 

 

 

 

 

 

Pogled iz voza na Nacionalni park Tsavo (Cavo) – baobab © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kenija, iz voza © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Baobab, iz voza, iza mutnih prozora © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Baobab, iz voza © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Plantaža ananasa, iz voza © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Iz voza © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Nakon više od veka i na istoj ruti, 2017. godine proradila je 485 kilometara duga, nova železnica na liniji između Najrobija i Mombase, koju su sagradili Kinezi. Voz SGR Madaraka Express putuje brzinom od oko 100 km/h, sve vreme prateći liniju granice Kenije i Tanzanije. Ova savremena železnica koja prolazi kroz neke od prirodom najlepših predela Kenije, postala je turistička atrakcija i jedan od najpoželjniji vidova prevoza između dva najveća grada Kenije. Na ruti voza, Kinezi su podigli i osam modernih železničkih stanica, na čijim prilazima su kontrole bezmalo veće od onih na aerodromu.

.

Kada smo pristigli na Železničku stanicu Najrobi, pre ulaska u samu zgradu, na improvizovanom platou naišli smo na prolaz za skeniranje ljudi i prtljaga. S obzirom na njihovu potencijalnu starost, insistirala sam da fotoaparat ostavim sa strane, iz bojazni da mi ne ošteti memorijsku karticu. Prva kontrola bili su rentgenski skeneri. Kad me je videla sa Nikonom oko vrata, jedna od dve zaposlene žene me je zaustavila: “Šta je to?”, rekla je pokazujući u fotoaparat. “Fotoaparat”, kažem, ali ona i dalje zagleda. “Nikon,”, dodajem, u nadi da će prepoznati naziv marke. Izgleda da joj nije jasno, ali me ipak propušta. Nakon prve provere, stižem do sledeće uposlenice koja ponovo gleda u fotoaparat oko mog vrata, s pitanjem: “Da li je uključen?” “Nije”, kažem, u nadi da je provera gotova. Međutim, nije. Odmah po skeniranju, sav prtljag mora da se poređa na nisku metalnu traku u sredini improvizovane prostorije, gde u roku od nekoliko minuta dolazi policija i vodi dva vučjaka koji mirišu kofere. Iako smo pomislili da je tu kraj, još jedno skeniranje prtljaga sledi po ulasku u novu zgradu železničke stanice. Opšti utisak koji se nametnuo nakon ovog iskustva, ali i onog pre njega – na ulazu u veliki tržni centar u Najrobiju, u elitnijem delu grada, Westlands, gde smo bili smešteni, i gde takođe postoji skener za prolazak ljudi, je da ove kontrole isključivo služe da zaplaše eventualne kradljivce, prosjake, ili teroriste, a ne i da sistem zaista funkcioniše i da znaju da ga koriste. Na ulasku u tržni centar, ranac sam ostavila sa strane, kako je bilo rečeno, predala ga u ruke radniku obezbeđenja dok sam prolazila skener, a da ranac za to vreme niko nije ni pogledao, pre nego što mi je vratio.

 

 

 

 

 

 

Železnička stanica Najrobi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Mapa rute voza SGR Madaraka Express, od Najrobija do Mombase (u delu trase kod mesta Emali, po lepom vremenu, u daljini može da se vidi najviša planina Afrike, Kilimandžaro) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vozna karta za vagon prve klase, košta 3000 ksh, što je oko 20 evra / Za ime na karti ima mesta za 4 slova, a za prezime, za jedno slovo 🙂 što je dovelo do kratkotrajne zabune, jer je ime još jednog putnika bilo Ivan © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zgrada železničke stanice Najrobi – natpis na engleskom i na svahiliju © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Stjuardesa u vozu – kolica sa hranom i pićem, nalik onim u avionu © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Meni u vagon-restoranu (150 ksh = 1 evro) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Natpis na engleskom, i na svahiliju © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Voz Madaraka Ekspres, saobraća između Mombase i Najrobija tri puta dnevno, i putovanje traje između pet i šest sati. U vozu postoji prva i druga klasa, i vagon-restoran, i svi natpisi su na engleskom i na svahiliju. Polaskom iz Najrobija ka istoku, oprilike nakon prve trećine rute i u blizini regije drugog najlepšeg Nacionalnog parka Kenije koji nosi naziv Amboseli, po lepom vremenu iz voza u daljini može da se vidi najviša planina Afrike, vulkan Kilimandžaro (5895 m). Konusna “bela planina” (reč “kilima” na svahiliju znači “planina”, dok reč “ndžaro” na kičaga jeziku znači “belo”) sa snežnom kapom na vrhu, udaljena je oko sedamdeset kilometara od rute voza, i nalazi se na samoj granici, u Tanzaniji. Na poslednjoj deonici pre nego što stigne u Mombasu, voz prolazi po sredini trećeg najveličanstvenijeg nacionalnog parka Kenije, Tsavo (ili Cavo), na mestu gde su se nemili događaji opisani u filmu, desili.  Pred sumrak, na delu rute gde su šine voza delimično izdignute iznad afričkog krajolika, iz voza smo na nekoliko mesta videli krda slonova i žirafe. Iako smo već posetili dva nacionalna parka, i dva dana proveli u posmatranju životinja, većina nas i dalje je između drveća baobaba, akacija i velikog žbunja, kroz musave prozore voza koji sa spoljne strane nisu skoro bili prani, očima tražila stanovnike afričke savane.

 

 

 

 

 

 

Pogled kroz prozor, na baobabe i Nacionalni park Tsavo (Cavo) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogled iz voza – termitnjak © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Pogled iz voza – afričko selo, među baobabima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Naš mali prijatelj iz voza 🙂 © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Železnička stanica Mombasa © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Kenija Madaraka Express, Kenija Madaraka Express, Kenija Madaraka Express, Kenija Madaraka Express, Kenija Madaraka Express
error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.