Dok sam bila tinejdžerka, rado sam odlazila u posetu Ljubi, prijateljici moje pokojne bake. Ljuba je bila profesorka srpskog jezika u penziji, koja je svu ušteđevinu u zlatno doba SFRJ, trošila na putovanja. Proputovala je skoro čitav svet. Jednom, bilo mi je oko 18, a njoj skoro 90, pitala sam je da li može da izdvoji samo jedno putovanje koje je ostavilo najjači utisak na nju: “Jutro u kampu u Keniji, s pogledom na Kilimandžaro u susednoj Tanzaniji, na samoj granici dve zemlje, i slonovi i žirafe, u daljini”, rekla je, i dodala: “Ko jednom vidi istočnu Afriku, zaljubi se na prvi pogled i ta ljubav je neprolazna”… Trideset godina kasnije, gotovo istu rečenicu čula sam od prijatelja moje drugarice, Italijana koji je imao priliku da nekoliko meseci provede na istoku Afrike.

Tog dana, ubrzo po izlasku iz Najrobija, kada smo džipom krenuli u smeru granice s Ugandom, novi autoput Waiyaki highway potrajao je još oko dvadeset kilometara i nastavio ka severu. Mi smo skrenuli ka zapadu i ubrzo se našli na litici odakle je pogled pucao na Veliku istočnoafričku dolinu (Great Rift Valley), zemljin rased dužine oko 5000 kilometara i širine između 60 i 80 kilometara. Linijom „razdvajanja“ Afričke i Somalijske tektonske ploče, jednom, za možda milion godina, otcepiće se parče istočne Afrike od matičnog kopna i pretvoriti u nekakvo veliko “safari ostrvo” sa endemskim vrstama, nalik ne tako dalekoj Sokotri.

Na samom početku magistrale s pogledom na dolinu, saobraćaj je odjednom potpuno stao. Skoro tri sata, zbog prevrnutog kamiona koji je preprečio put oko jednog kilometra ispred nas, čekali smo da nastavimo putovanje. Pre nego što je došla policija – što je potrajalo, Afrikanci su na litici iznad doline, od dve trake vozilima krenuli da prave četiri, i time stvorili još veći problem od onog zbog kojeg je kolona stala. „Ovako je skoro svaki put“, kaže nam momak koji ovom deonicom putuje često, „ostaje nam da čekamo i naoružamo se strpljenjem, doborodošli u Afriku – Karibu!” (dobrodošli”, na svahiliju). Iako je jezik naroda Kikuju najzastupljeniji u Keniji, nekoliko država istočne Afrike (Kenija, Tanzanija, Uganda, Ruanda, Kongo, Somalija), postiglo je dogovor da kao zajednički službeni jezik čitave regije usvoje svahili (Ki-swahili). Ovom odlukom, kolonijalni, engleski jezik postepeno će prestati da bude jezik sporazumevanja između pripadnika mnogobrojnih afričkih plemena, i vremenom će postati prvi strani jezik. Ipak, nisu svi zadovoljni ovom odlukom. Među njima je i narod Maasai, koji žele da zadrže svoj jezik i zbog blizine nacionalnog parka, svoju posebnost.

.

.

U nacionalnom parku Maasai Mara, između juna i oktobra, za vreme sušnog perioda i čuvene Velike migracije životinja moguće je videti „veliku safari petorku“, životinje koje su važile za najpoželjniji plen nekadašnjih kolonijalnih lovaca: afričkog slona, lava, leoparda, belog nosoroga i vodenog bivola. Dodatno, u “velikoj safari devetorci” nalaze se još i Masai žirafa, zebra, gepard, i nilski konj, a tu su i gnu, babuni, antilope, bradavičasta divlja svinja, šakal i hijena. Iako je crnog nosoroga izuzetno teško videti, nakon samo sat vremena boravka u parku, imali smo sreće. Videvši ga u njegovom prirodnom okruženju, setila sam se mojih fakultetskih dana na studijama umetnosti, i Albrehta Direra, nemačkog renesansnog slikara i grafičara, jednog od mojih omiljenih slikara. Među najčuvenijim delima ovog umetnika bio je drvorez nosoroga – u nekoliko varijanti, koje je Direr crtao prema šturim skicama i opisima jednog drugog umetnika iz Lisabona, koji je početkom XVI veka video nosoroga dopremljenog u portugalsku luku. U to davno vreme, neobične, egzotične životinje bile su u Evropi prava retkost. Nije ih bilo još od vremena Rimskog carstva, kada su ih Rimljani, gladni hleba i igara, brodovima dopremali iz kolonija severne Afrike, kako bi se borile s gladijatorima.

.

Za razliku od nosoroga, na safariju koji je trajao nepuna dva dana, najmanje sreće imali smo s leopardima i lavovima, jer su se tokom dana mahom povukli da dremaju u žbunju. Leopardi love noću, i retko se eksponiraju tokom dana, dok se lavovi često, tokom čitavog dana lenjo premeštaju iz jednog žbuna u drugi. Na svahiliju, „lav“ se kaže „simba“, dok je bradavičasta divlja svinja – „pumba“. Nazive ovih životinja na svahiliju, preuzeli su tvorci Diznijevog dugometražnog crtanog filma „Kralj lavova“ (“Lion king”, 1994), i nadenuli ih likovima. Spisku nedostaje još i majmun „Refiki“, što na shvahiliju znači „prijatelj“.

.

Nacionalni park Maasai Mara, obilazi se najčešće u trajanju od jednog do tri dana. Poseta parku traje oko dvanaest sati – počinje rano ujutro i traje do predvečerja. Tokom boravka, posetiocima nije dozvoljen izlazak iz džipova, i životinje se posmatraju isključivo iz vozila. Ipak, postoje mesta u parku gde može da se izađe iz džipa radi pauze za ručak, slikanja graničnog kamena na samoj granici Kenije i Tanzanije, ili radi panoramskog pogleda. Osim u blizini ulaza u park, kod male aerodromske piste za privatne avione, u nacionalnom parku nema toaleta i nužda se obavlja po dogovoru (na primer, kada se stane na pauzu za ručak), a iskorišteni toalet papir se nosi sa sobom. U parku nema ni kanti za đubre, i svi otpaci moraju se poneti i baciti po izlasku. Ovo važi i za organsko đubre. Posle ručka, na pikniku u slabašnoj senci afričkog drvceta specifičnog za savanu, primetili smo lešinare koji nas gledaju i hteli da u parku ostavimo kosti pilećeg mesa i kore banane. Međutim, upozoreni smo da s obzirom da životinje u parku nemaju kontakt s ovakvom vrstom hrane, ne bi trebalo da se navikavaju na ono što ne mogu same da ulove. Širom nacionalnog parka, primetili smo velike crne površine bez trave, koja je spaljena ljudskom rukom. Uzrok ovome su neke od životinja koje brste samo gornji deo trave, tako što donji ostane netaknut. Iz ovog razloga, trava se potpuno osuši i ne može da se obnovi. Jedino ovde, u parku je potrebna intervencija čoveka, jer se paljenjem trave omogućuje rast nove, mlade, preko potrebne za život životinja.

Širom savane i u nacionalnom parku, raste žbun za zelenim i narandžastim lišćem, sastavljen iz nekoliko delova u čijem je središtu površina nalik brdašcetu. Unutar ovog žbunja, najčešće se tokom dnevnih vrućina skrivaju i dremaju velike mačke, lavovi i leopardi. Listove ovog žbuna, pripadnici Maasai naroda istrljaju između dlanova, i koriste kao preventivu protiv komaraca. Osim ovog žbuna, u najčešću floru savane spada drvo akacije sa velikim bodljama (koje jedu žirafe); veliko drvo iz porodice mlečika – nalik kaktusu, latinskog naziva Euphorbia Candelabrum Spurge; drvo naziva Bagremova tortilja; Albizia procera; Vachellia karroo; Afrički javor (ficus sycomorus); Pustinjska urma (Balanites Aegyptiaca).

.

U neposrednoj blizini ulaska u park, i ponegde unutar parka, za posetioce je organizovan smeštaj u hotelima, u vidu bungalova. Ponuda se kreće od izuzetno luksuznih, na bajkovitim platformama, koji mogu da se iznajme po ceni i do 2000 evra za dvokrevetnu sobu, po danu, do onih veoma bazičnih, po ceni od 300 do 350 evra. Pun pansion je obavezan i uključen je u bilo kojoj varijanti smeštaja, jer kilometrima u krug ne postoji naselje, niti prodavnica.