PERU – Planina duge, Vinicunca (Rainbow mountain)

PERU – Planina duge, Vinicunca (Rainbow mountain)

Tekst i fotografije, deo su nove knjige u pripremi „Umetnost putovanja 3“, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, niti fotografija, bez dozvole autora.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Planina duge Vinicunca

.

Rainbow Mountain

 

 

 

 

Na kečua jeziku Inka, njen naziv je Vinikunka (Vinicunca), na engleskom Rainbow mountain, a na španskom “Planina sedam boja” (Montaña de Siete Colores). Oko pet ujutro, po još mrkom mraku krenuli smo joj u posetu. S obzirom da se mesto kuda smo se uputili nalazi udaljeno oko četiri do pet sati vožnje od Kuska, i na 5100 metara nadmorske visine, priručni kiseonik iz apoteke, tablete i lišće koke protiv visinske bolesti, našli su se u rancu. Nakon dva i po sata vožnje, oko pola osam ujutro svratili smo na doručak u jedan od samoposlužnih restorana za turiste, koji su podignuti duž ruta kojim se oni najčešće kreću, i gde u blizini, osim udaljenih sela ne postoji mesto gde bi mogli da obeduju. Na isto mesto došli smo i u povratku, u kasno popodne na ručak. Na dugačkom stolu, u ponudi su bili čaj od munje i od koke, gusti đus od lukume – nacionalnog voća Perua žuto-okeraste boje koje nazivaju i “poslednje zlato Inka”, supa s rezancima, bezukusna i nezačinjena testenina (na ovom mestu smo dobili informaciju da je ovaj deo Perua gde smo se zatekli, poznat po testenini!), nekoliko vrsta uvek ukusnih peruanskih krompira, piletina u aji sosu (veoma popularan “ahi” sos od peruanske crne nane huacatay, korijandera, mlevene peruanske žute paprike i sira), sutlijaš sa slatkim sosom od ljubičastog kukuruza Arroz con leche, i salate. Gotovo u svakom od ovih samoposlužnih restorana, izbor je gotovo identičan i čine ga svakodnevna jela Perua, iako ukus i kvalitet hrane nije dobar kao u klasičnim restoranima.

 

 

 

 

 

 

 

Jutro sviće, u Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Na putu od Kuska do Planine duge, u Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

u Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Seoski grafiti © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Selo u Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Na doručku u restoranu za turiste, u Andima – iza se vidi mapa posete Planine duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

u saradnji sa

.

 

www.mangatrip.rs

 

 

 

 

 

Nakon još oko sat vremena vožnje magistralom, skrenuli smo na sporedni drum, i posle prolaska kroz usputno selo, krenuli vremešnim, asfaltnim putem uzbrdo. Nešto pre devet sati, temperatura vazduha još uvek je bila u blagom minusu ili blizu nule, te su male prskalice za useve usred njiva pokraj kojih smo prolazili, od vode koja je hranila suvu zemlju pravile inje. “Tako treba”, objašnjavao nam je Luis koji je i danas bio sa nama, “kada oko jedanaest sati temperatura dostigne osamnaest stepeni, biće drugačije”. Posle nekoliko dana boravka u Andima, u julu, navikli smo na ovdašnje zimske prilike koje podrazumevaju potpuno odsustvo padavina (sneg i kiša u Andima padaju tokom letnjih meseci, od novembra do aprila), jutarnje i večernje temperature koje se kreću između minus sedam i nule, i dnevne koje dostižu dvadeset stepeni. Zbog nadmorske visine, dvadeset stepeni u Andima ostavlja osećaj kao da je barem dvadeset pet, te je slojevita garderoba postala sastavni deo svakodnevnog odevanja. Jutarnja varijanta sa majicom, džemperom, zimskom jaknom i pončom, između deset i jedanaest sati već bi se svela na majicu s kratkim rukavima, da bi posle pet popodne (tj. predveče), sva jutarnja garderoba postepeno, ponovo bila na nama.

 

 

 

 

 

 

 

 

U Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Deca na putu ka seoskoj školi, u Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Prskalice za useve, na 0 stepeni, vodu pretvaraju u inje © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

U Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Lame © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

u Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

u Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

u Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Nakon izlaska iz sela, sporedni, uzani asfaltni put ubrzo je nestao. Ispred nas, bio je zemljani drum kojim smo se vozili uzbrdo, duž ivice klanca, još skoro sat i po. Povremeno, na putu smo nailazili na prepreke u vidu toka planinske reke, i na samom početku uspona zbog odrona duž čitave širine puta morali da se vratimo nazad – u rikverc, i krenemo drugim zemljanim putem, koji je naš vozač izabrao. “Ovaj asfaltni obilazi planinu,”, govorio nam je pokazujući na put koji je delovao kao jedini pravi koji bi nas odveo do mesta kuda smo krenuli, “njim bismo se vozili dva i po sata, a ovim zemljanim manje od sat vremena”. Pristali smo. Posle samo dve krivine, ovog drugog po redu zemljanog puta kojim smo iz doline ponovo krenuli uzbrdo, i dugačkog uspona velikog nagiba koji minibus nije uspeo da savlada, kolektivno smo izašli iz kombija i dve lakat krivine na 4000 metara nadmorske visine, uz zamor mišića zbog velikih visina, prešli peške. Na sreću, prazan kombi je ubrzo uhvatio zalet, i kada smo se ponovo ukrcali, više nismo stajali. Pored puta, duž golih, sivo-okerastih pejzaža mirno su pasla stada lama i alpaka, sa ponekim pastirom ili pastirkom koja se nazirala u daljini.

 

 

 

 

 

 

Zemljanim putem ka Planini duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Lame u Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Andi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

U Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Selo u Andima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Putokaz na zemljanom putu © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Na samom kraju, samo nekoliko kilometara pre Dugine planine, u nedođiji andskih pejzaža na visini od oko 4700 metara, naišli smo još na jednu, prilično neobičnu prepreku. Ispred nas, na platou sa selom od jedva deset kuća, čitavom širinom zemljanog puta kojim smo vozili, isprečio se debeli, metalni lanac, iza kojeg su osim našeg, stala još dva kombija. Prepreku na putu postavili su lokalni seljani, koji su zahtevali novčanu nadoknadu za prolaz do Planine duge, smatrajući da agencije iz Kuska uzimaju najveći deo kolača od turizma, a njima ne ostane ništa. Videvši šta se dešava, Luis je izašao iz kombija i došetao do barikade, veoma ljubazno pregovarajući sa meštankom koja je izgleda bila kolovođa ovog seoskog revolta. Sredovečna žena odevena u šarenu tradicionalnu odeću i sa šeširićem na glavi, skupljala je pare koje su joj, poznajući ovdašnje prilike davali vozači i vodiči, nakon procene da je pametnije da se povinuju odlukama seljana. Nekoliko meseci ranije, zbog lokalne svađe između dva sela u vezi s naplatom prolaza od turista, jedno vreme nije bilo moguće stići na Planinu duge. Luis je platio harač, i pustili su nas da prođemo. Ubrzo, stigli smo do platoa na 4800 metara nadmorske visine, na kojem su bili parkirani kros motori i kvadovi, i gde su čekali lokalci, njihovi vlasnici. Do vrha Dugine planine, kroz useke kojima vozila ne mogu da prođu, mladići iz obližnjih sela prevoze turiste, uz novčanu nadoknadu. Najčešće, motore koriste za uzbrdicu, a kvadove za silazak.

 

 

 

 

 

Prepreka na putu, na 4700 m nadmorske visine – „ovde nećeš proći“ 🙂 © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Lanac na putu, i vodič koji prebrojava novac za harač, koji će predati lokalnoj ženi, kako bismo uspeli da prođemo kroz njeno selo i nakon 3 – 4 kilometra stignemo do Planine duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Nadomak Planine duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Nadomak Planine duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Nadomak Planine duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nadomak Planine duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nadomak Planine duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Planina duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Još desetak minuta, vozili smo se uzanim zemljanim stazama, i stigli na plato Dugine planine, nadmorske visine od nepunih 5100 metara. Odjednom, shvatila sam da mi ova visina ne smeta ništa više od one od 3400 metara u Kusku, i zaključila da mi se organizam možda navikao na nebeske predele Anda. Simpatični lokalac Hulio (Julio), ovim poslom bavi se već dugo, i bio je moj “vozač” uzbrdo do planine, i u povratku. Dok smo jurili gudurama Anda, pita me na španskom odakle sam. “Iz Srbije, iz Evrope”, odgovaram. Izgleda kao da zna za Srbiju, potvrdno klima glavom. Posle deset minuta vožnje bučnim kros motorom, najzad stižemo do cilja, do špicastih planina koje izgledaju kao da ih je neko presekao po sredini, i time omogućio da se slojevi različitih metala i minerala jasno vide kao pruge, u njihovom središtu.

 

 

 

 

 

 

 

Planina duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Ola, Julio! © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

I najzad, na Planini duge!

 

 

 

 

 

 

 

Okerasta, rozikasta, žuta, maslinasto-zelena, ljubičasta i smeđa, sve zajedno neverovatno podsećaju na one poznatije Dugine planine, u Kini. Nastale su topljenjem glečera na kraju poslednjeg Ledenog doba, kada su lednici nosili slojeve zemlje i ostavljali naslage metala i minerala, na površini. Na vrhu planine, zatekla nas je gužva posetilaca koji su pristigli pre nas, i odveć prisutna grupa lokalaca sa paradno doteranim alpakama za fotografisanje. Pored njih, stajao je mladić koji je za drvenim stočićem, po ceni od tri sola (80 dinara) davao pečat u pasošu onima koji su poželeli da se kućama vrate s potvrdom o tome da su uspeli da se popnu na visinu od 5100 metara. Tako je u mom pasošu završio jedan od dva pečata iz Perua (drugi je sa Maču Pikču) gde je ovaj poduhvat ostao trajno zabeležen. Pri povratku u Srbiju, ove neobične pečate na granici je primetila pripadnica mađarske pogranične policije, pozvala kolege i uz smeh i čavrljanje na meni nerazumljivom jeziku, pre nego što mi je vratila pasoš, dugo im pokazivala.

 

 

 

 

 

 

 

Planina duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Soko iznad Planine duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Turisti na Planini duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Na Planini duge

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pečat u pasošu o dospeću na 5036 m nadmorske visine, na Planinu duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alpake ukrašene za slikanje s turistima, na Planini duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Duž putića koji je vodio obronkom Dugine planine, na pomoćnom kuvalu lokalne žene pripremale su pečeni krompir i alpaku. “Sin alpaca, por favor” – “Može li bez alpake?”, pitam jednu od njih. Odgovara potvrdno. U malu, plastičnu kutiju, stavlja nekoliko raznovrsnih andskih krompira u ljusci, i veliko parče belog sira. U Peruu je krompir drugačiji, veoma je ukusan, i najčešće se jede s korom. Nakon užine, obilazak Dugine planine priveli smo kraju. U društvu Hulija, njegovim kvadom koji je desetak minuta čas klizio, čas skakutao po skorenim, udubljenim brazdama prašnjavog, planinskog zemljanog puteljka, spustili smo se dvesta metara niže, na plato u podnožju gde je bio parkiran naš kombi, a zatim je usledio dug povratak nazad, u civilizaciju.

 

 

 

 

 

 

 

 

Planina duge © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Planina duge (5100 m), iza se vidi planina koja je oko 1000 metara viša i pod večnim snegom © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Planina duge, lokalne žene na pomoćnim kuvalima spremaju alpaku, ukusne andske kromiriće (u plavom lavoru) i sir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Peru Planina duge Vinicunca, Peru Planina duge Vinicunca, Peru Planina duge Vinicunca, Peru Planina duge Vinicunca, Peru Planina duge Vinicunca, Peru Planina duge Vinicunca

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.