Posted on 15 okt 2018

/ off

MAROKO – Visoki Atlas i pustinja Sahara

U zemlji Berbera – Visoki Atlas i pustinja Sahara

Prevoj Tizi n’Tichka – Ourzazate – dolina reke Draa –

Agdz – ksar Aït Benhaddou – Zagora

Sa vrha ravnog krova jednog od marakeških rijada u samom srcu medine, oivičenog špicastim cik-cak stubićima nalik majušnim zidinama i ukrašenog velikim saksijama raznobojnih, cvetnih bugenvilija, oko pola sedam ujutro posmatrala sam kasni, oktobarski izlazak sunca. Ružičasto-crveno nebo nad Marakešom u praskozorje, stopilo se sa zidinama “crvenog grada” – tradicionalnim kućama od pečene zemlje zagasito-crvene boje, pravougaonim minaretima i jednom od nekoliko marokanskih kraljevskih palata – preko puta, sa druge strane trga. Sklad nijansi između crvene i purpurne, remete jedino zelena, visoka i vitka stabla palmi sa krošnjama nalik rasperjanim krilima velikog noja, i snežni vrhovi planinskog masiva Atlas, u daljini. Prvog jutra u Maroku, pakujemo rančeve sa najpotrebnijim stvarima iz prethodne večeri tek raspakovanih kofera i krećemo na istok – ka granici sa Alžirom, na dvodnevni izlet u pustinju.Iako prava pustinja s peščanim dinama počinje skoro 700 kilometara istočno i severoistočno od Marakeša, kod Merzuge (Merzouga), do koje se drumom ponekad putuje i dva dana, krenuli smo u posetu njenom kilometarski dvostruko bližem delu, nadomak gradića Zagore. I Merzuga na severu, i Zagora – nešto južnije, udaljeni su oko trideset kilometara od granice sa Alžirom sa kojim Maroko zbog političkih nesuglasica u vezi sa teritorijom Zapadne Sahare nema diplomatske odnose, i granice između ove dve države su zatvorene. Jedan deo istočnog Maroka čini pretežno kamenita pustinja. Dug put do oboda pustinje vodi preko venca Visokog Atlasa – zelenih planina severozapadne Afrike, sa borovim i šumama eukaliptusa u nižim, zapadnim delovima. Sa usponom, iz pejzaža postepeno nestaje drveće, i beživotna, maslinasto-siva zemlja preovlađuje krajolikom. Smešten između venaca Srednjeg i Anti Atlasa, Visoki Atlas jedan je od tri planinska masiva koji prate istočne granice Maroka, i prave nevidljivu granicu između Atlantika i plodnih ravnica na zapadu, i pustinjskih pejzaža na istoku.

Berberka nadomak sela na Visokom Atlasu © Ivana Dukčević

Jedan od ksarova nedaleko od najpoznatijeg Ait Ben Hadua © Ivana Dukčević

Jahanje kamile u pustinji nadomak mesta Zagore na istoku Maroka © Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja 2“ (ISBN 978-86-82136-01-9) u izdanju Media Sfere, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević) i izdavača (Media Sfera: Gordana Radisavljević-Jočić).

Rano jutro u berberskom kampu u Sahari, kod Zagore © Ivana Dukčević

Ksar Ait Ben Haddou (UNESCO), scenografija mnogih holivudskih filmova © Ivana Dukčević

Ait Ben Haddou i Russell Crowe, u filmu „Gladijator“ © Ivana Dukčević

Berberski ksar Taurit u Urzazatu © Ivana Dukčević

Najveće plantaže urmi u Maroku, kod Agdeza © Ivana Dukčević

Tizi n’ Tička, najviši prevoj na Visokom Atlasu

u saradnji sa

www.mangatrip.rs

Masiv Visokog Atlasa, sa drugim najvišim vrhom Afrike nakon Kilimandžara – po imenu Tubkal (4165 m) nalazi se u središnjem delu Maroka i čuven je po serpentinama na najvišem planinskom prevoju simpatičnog naziva berberskog porekla – Tizi n Tička. Godine 1942, poslednji berberski lav u Maroku usmrćen je upravo u ovom delu zemlje. Time je neslavno okončano njegovo istrebljenje na severu Afrike započeto još u perodu Rimskog carstva – za potrebe borbe gladijatora sa životinjama, u rimskom Koloseumu. Osim vidikovca sa kojeg pogled puca na vijigavu planinsku magistralu i gole sivo-maslinaste vrhove masiva, nekoliko kilometara od prevoja nalazi se i odmorište istog naziva sa kafanom i suvenirnicom, gde se turisti slikaju pored natpisa: Tizi n’ Tichka, 2260 m.

Zeleni, zapadni delovi Visokog Atlasa © Ivana Dukčević

Tizi n’ Tička, najviši planinski prevoj na Visokom Atlasu © Ivana Dukčević

Odmorište nadomak Tizi n’ Tičke, najvišeg prevoja Visokog Atlasa © Ivana Dukčević

Visoki Atlas © Ivana Dukčević

Nakon nekoliko sati vožnje duž planinskih predela, put postepeno počinje da se spušta, a pejzaž da sve više liči na pustinjski. U početku tek stidljivo, sa vegetacijom zelenih kaktusa na jarkoj smeđe-crvenoj zemlji, i polupresahlim potocima na čijim obalama lokalne Berberke peru ćilime i tuku rublje o stene – nalik prakljačama, kako bi istisnule prašinu i prljavštinu. Većinu stanovništva u ovom delu zemlje vekovima čine Berberi – prastanovnici severne Afrike. Od ukupno 33,5 miliona stanovnika Maroka, dvanaest miliona Berbera danas čine nešto više od trećine populacije, zbog čega je početkom XXI veka berberski jezik postao drugi zvanični jezik Maroka, osim arapskog. Osim što su tamnije puti, lokalni Berberi se od Arapa se na prvi pogled razlikuju po odeći koja je šarenija i često jarkih boja, i dugim kaftanima sa šiljatom kapuljačom – sastavnim delom odeće muškaraca.

Berberska zastava sa simbolom „slobode“, ujedno i berbersko slovo „Z“ (stilizovani čovek koji je podigao ruke u žudnji za slobodom) / Boje simbolišu ujedinjene Berbere koje žive kraj mora (plava), na Atlasu (zelena) i one u pustinji (žuta)

Krajolik između Urzazata i Agdeza © Ivana Dukčević

Krajolik u blizini Agdeza © Ivana Dukčević

Krajolik između Visokog Atlasa i Urzazata © Ivana Dukčević

Nakon još dva sata vožnje dalje ka istoku – u smeru pustinje, stižemo u Urzazat (Ourzazate), mesto sa velikom kazbom Taurit (Taourit). Gradić na nadmorskoj visini od 1135 metara koji nazivaju i “kapijom pustinje”, nekadašnje je mesto utvrđenja imućnog berberskog domaćina. Kazbe – utvrđeni gradovi na brdu, u ovom delu Maroka prilično su uobičajeni. Tokom proteklih vekova, služili i kao stanice karavana na putu za pustinju, gde su – nalik azijskim karavan-sarajima, putnici namernici i trgovci mogli da zastanu i okrepe se pre nastavka putovanja. U predgrađu Urzazata, na brisanom prostoru kraj magistrale nalazi se jedan od dva filmska studija – stari CLA Studios (postoji i novi – Atlas Studios), mesto gde su u zatvorenom prostoru i u okolini snimani čuveni holivudski blokbasteri: Lorens od Arabije, Asteriks i Obeliks – epizoda sa Kleopatrom, Vavilon, Gladijator, film iz serijala o Džejmsu Bondu (The Living Daylights), Čaj u Sahari, i drugi. Preko puta kazbe, u samom gradu nalazi se neveliki Muzej filma.

Berberski ksar Taurit u Urzazatu © Ivana Dukčević

Berberski ksar Taurit u Urzazatu © Ivana Ivana Dukčević

Muzej filma u Urzazatu © Ivana Ivana Dukčević

Još dalje ka istoku i pustinji, spustom niz brdoviti okerasto-smeđi krajolik čije kamene formacije podsećaju na stepenaste, višeslojne kružne vulkane popločane na vrhu, stižemo u dolinu reke Draa. Odjednom, pejzaž se ponovo menja i beživotne oštre ivice tamno-sivih stena u pozadini dopunjuju nepregledne plantaže urmi u središtu širokog klanca, a palme u čijim krošnjama rastu, nižu se gusto raspoređene neposredno uz rečni tok. Nadomak centra marokanske proizvodnje datula, u gradiću Agdezu (Agdz) prošli smo kraj nekoliko plantaža i na lokalnoj pijaci po ceni od samo tri evra kupili kilogram svežih, veličine šljive. Zlaćano-smeđe, neobično mesnate, mekane i sveže – najbolje urme Maroka prilično su krupne u odnosu na one koje verovatno nedeljama iz ovih krajeva putuju do Evrope i dospevaju u prodavnice. Iako, u zemlji postoji nekoliko veličina i sorti ovog južnog voća.

Agdez (Agdz) u dolini reke Draa, i najveće plantaže urmi u Maroku © Ivana Dukčević

Čudesne formacije stena nadomak Agdeza © Ivana Ivana Dukčević

Pejzaži nadomak Agdeza © Ivana Ivana Dukčević

Dolina reke Draa, i najveće plantaže urmi u Maroku © Ivana Ivana Dukčević

Magistrala u dolini reke Draa © Ivana Ivana Dukčević

Nakon sat vremena vožnje dolinom zelene reke Draa, u rano predvečerje stižemo u Zagoru. Na obodu gradića, nadomak tradicionalnih kuća nalik okerastim tvrđavicama ispred kojih lokalna deca u peščanoj prašini igraju fudbal, zastajemo kod radnje sa tekstilom i kupujemo marame koje nam prodavac – Berberin, odmah namešta na način kako ih oni i Tuarezi nose u karavanima kroz pustinju. Gledamo jedni druge i smejemo se – izgledamo kao naturščici, statisti u pustinjskom filmu! Vraćamo se u kombi koji se nakon još najviše tri do četiri kilometra zaustavlja kraj oboda pustinje, na mestu gde nas sedeći nezainteresovano kraj puta, bezizražajnog izraza lica čekaju sasvim drugačija prevozna sredstva. Uzimamo rančeve i čekamo da nas Berberi rasporede dodelivši svakome po kamilu, te sedamo na pustinjske lađe koje nas nakon nešto manje od sat vremena lelujanja najzad dovode do konačnog odredišta.

Zagora, Berberin – prodavac marama © Ivana Dukčević

Pustinja nadomak Zagore © Lazar Ćatić

Pustinja nadomak Zagore © Ivana Dukčević

Mohamed, dvadesetogodišnji Berberin kovrdžave kose, dečačkog lica i krupnih očiju, jedan je od nekoliko zaduženih za našu grupu od desetak ljudi, i ovaj posao radi već dugo. Njegova porodica živi nomadskim životom generacijama, zbog čega Mohamed ima završena samo tri razreda škole. Školu je učio na arapskom jeziku, nekoliko godina pre nego što će 2011. godine berberski (Tamazight-Amazigh) i zvanično postati drugi službeni jezik Maroka i kao takav 2015. ući u školski program. Za ono čime želi da se bavi, smatra da mu više od tri razreda škole nije neophodno. Ipak, Mohamed ima Instagram profil na koji brižljivo postavlja svoje fotografije – one koje su napravili mnogobrojni stranci boraveći u kampu u kojem radi, u pustinji. Mohamedova indigo plava galabija, i marama jarke ciklama boje kao dodatak haljetku, čine savršen kontrast svetlo okerastim bojama saharskih dina. Kamilan Rahmon, njegov saputnik kojeg povremeno nežno grli i tapše (jedino se kamilani – a ne kamile, koriste za jahanje), zajedno sa još desetak životinja u karavanu preneli su nas sa stvarima od magistralnog puta nadomak gradića Zagore – gde se naš kombi zaustavio, do baznog kampa u pustinji. Sat vremena njihanja i lelujanja, uz prolaznu upalu mišića prepona, deo su folklora koji nude turistima pri dolasku u kamp u rano predvečerje i narednog jutra, pri povratku na magistralni put.

Nadomak Zagore, u delu kamenite pustinje postoji nekoliko velikih peščanih dina gde su preduzimljivi lokalci postavili dva bazna kampa sa šatorima i zaposlili nomade – marokanske Berbere da budu domaćini turistima. Posetioci u kampu odsedaju najčešće jednu noć, nakon čega se vraćaju nazad, u civilizaciju. U krugu kampa nalazi se tridesetak prostranih, od zemlje neznatno izdignutih šatora – sa čvrstim podom, improvizovanim vratima, jednostavnim krevetima i prekidačem za struju – sijalicom na žici, koja visi sa navišeg dela šatora. U središnjem delu kampa između dva reda šatora, u pesku potpuno prekrivenom tepisima poređani su veliki šareni jastuci za divanjenje i niski drveni stočići, kao stvoreni za ispijanje kafe i marokanskog čaja sa listovima sveže nane. U večernjim satima, kada potpuni mrak zavlada ovim prostorima i jedino svetlo čini jato zvezda na nebu, Berberi u središtu kampa zapale logorsku vatru i uz tradicionalne instrumente i zvuke bubnjeva, pevaju berberske pesme.

Odzvanjanje berberske muzike zvuči setno u daljini, sa vrha peščane dine gde smo se hrabro i po mrklom mraku uputili nešto pre ponoći, gazeći po dubokom pesku ka jedinom izvoru svetlosti – obrisima kamenitih vrhova peščanih dina koje je polumesec obasjavao. Uspon po izuzetno strmom terenu – gde dubina peska drastično usporava hod i ulazi u obuću, prilično je zahtevan i mnogi odustanu. Ovaj poduhvat ponovili smo i oko pola sedam ujutro, kako bismo sa vrha susedne, nešto više dine posmatrali izlazak sunca nad obodima Sahare i naš kamp, u podnožju. Iako se činilo da je kameniti vrh dine tu, ispred nas, strmu kosinu samo dvoje od nas desetak uspelo je da savlada. Ni jaka volja nije bila dovoljna za dubok pesak koji je svakim novim korakom punio patike, uranjao ih još dublje i vraćao već pređene korake unazad. Izuvanje nije pomoglo – ni bosa stopala nisu uspevala.

Mohamed i njegov kamilan Rahman (samo se kamilani koriste za jahanje) © Ivana Dukčević

Bazni kamp u pustinji nadomak Zagore © Ivana Dukčević

Svitanje u baznom kampu u pustinji nadomak Zagore © Ivana Dukčević

Osim tridesetak šatora poređanih paralelno – jedni naspram drugih, završetak pustinjskog kampa u obliku potkovice poprečno zatvaraju dva veća šatora – najveći, sa stolovima za obedovanje, i nešto manji – sa udobnim jastucima na kojim spavaju Berberi. Na ulazu u njihov šator, nalazi se jedino mesto u kampu – i kilometrima u krug, sa produžnim kablom i četiri utičnice gde mogu da se napune baterije fotoaparata i telefona tridesetak turista i desetak Berbera, koji svake večeri borave na ovom mestu. Na izlazu iz kampa je veliki šator sa lavaboima, pregradnim toaletima i prostorijama za tuširanje – odvojen debelim paravanom za žene i za muškarce. Kada neposredno pre ponoći berberska muzika utihne i logorska vatra se ugasi, noć u kampu je tiha i zvezdana. U početku je topla, zatim postaje prohladna. Kako noć odmiče, umesto tankog čaršafa – još dva dodatna ćebeta su potaman.

Između padina Atlasa na istoku i oboda pretežno kamene pustinje u Zagori, nalazi se nekoliko veoma bajkovitih ksarova – okerastih utvrđenja na brdu sa kazbom, selima kraj kojih najčešće protiču polupresahle reke. Jedan od njih i verovatno najčuveniji u Maroku je okerasti ksar Ait Ben Hadu (Ksar Aït Ben Haddou), nastao na mestu srednjovekovnog rudnika soli. U novije vreme, Ait Ben Hadu je poslužio kao scenografija mnogobrojnim, najviše holivudskim filmovima, te su ostaci kulisa “Lorensa od Arabije” sa Piter O’Tulom u glavnoj ulozi, još uvek netaknuti. Kada je 1987. ksar proglašen delom Uneskove svetske kulturne baštine, scenografije potonjih filmova snimanih na ovom mestu morale su po završetku biti demontirane. Od poznatijih blokbastera, na ovom mestu snimljen je “Gladijator” sa Raselom Krouom, kao i “Igra prestola” (Serijal 3).

Još jedan simpatični Mohamed, izuzetno visoki i vitki Berberin crta lica ljudi podsaharske Afrike, širokog osmeha i još šireg slamnatog šešira, u svetloj galabiji do zemlje poveo nas je preko mosta korita presahle reke, uzbrdo u razgledanje brda sa ksarom gde u jednoj od kuća kazbe živi njegova porodica – jedna od samo osam preostalih berberskih familija ovog sela. Pohvalio se da je bio jedan od mnogobrojnih statista u “Igri prestola” koje su činili lokalci, i pokazao fotografije sa snimanja na svom telefonu. Kada je čuo da će biti pomenut na stranicama Umetnost putovanja, pala je odluka da se zajedno slikamo.

Sa Mohamedom, na vrhu ksara Ait Benhaddou

Iako mu je vođenje kroz ksar bilo unapred plaćeno, pri izlasku iz njihove kuće u koju nas je njen sin poveo, Mohamedova majka – simpatična starija žena odevena u šareni čador, ispružila je ruku očekujući od nas dodatni bakšiš. U Maroku, više nego u bilo kojoj arapskoj državi, bakšiš traže i prirodno od turista očekuju za bukvalno svaku sitnicu: za rukom pokazan pravac odrednice koja vas zanima; za radnju koju ste hteli; za fotografisanje njihove kuće, robe u radnji ili njih samih – bilo da su tek u prolazu pored vas, ili odeveni u tradicionalnu nošnju za slikanje – lokalci u Maroku gotovo svaki kadar žele da naplate. Jednom prilikom u Fesu, klinci u medini pokušali su da nas ubede da je fotografisanje džamije zabranjeno – a nije. Ipak, ovo smo kasnije razumeli kao verovatni rezultat zabune u vezi poznate zabrane koja važi u Maroku – kao skoro nigde u muslimanskom svetu, o tome da je ulazak u džamije u ovoj zemlji (osim jedne – u Kazablanki), zabranjen strancima – hrišćanima.

Na povratku u Marakeš, na samom kraju puta do pustinje i nazad, u jednoj od lokalnih kafanica na odmorištima sa panoramskim vidicima zelenog i često snežnog Visokog Atlasa, uživali smo u ukusu i mirisu Marokancima najdražeg čaja sa listovima sveže nane.

Maroko Visoki Atlas Sahara, Maroko Visoki Atlas Sahara, Maroko Visoki Atlas Sahara, Maroko Visoki Atlas Sahara, Maroko Visoki Atlas Sahara, Maroko Visoki Atlas Sahara, Maroko Visoki Atlas Sahara

Atrakcije, Maroko