Posted on 27 nov 2017

/ off

JAPAN – Tokio (Tokyo) – Šinđuku i Šibuja (Shinjuku, Shibuya)

TOKIO

Svetla velegrada:

– Šinđuku i Šibuja –

U odnosu na neke viševekovne glavne gradove sveta, Tokio se može svrstati u one mlađe. Nekadašnji maleni Edo, zamenio je Kjoto i postao nova prestonica Japana tek 1603. godine, kada je čuveni feudalni vladar, šogun Tokugava Ijejasu (Tokugawa Ieyasu) štab preselio iz svoje palate Niđo-đo (Nijo-jo) u Kjotu, pet stotina kilometara ka severoistoku. Između ostalog, Ijejasu je odlučio da obnovi najstarije budističke hramove u Niku (Nikko) stotinak kilometara severoistočno od Tokija, gde se danas nalazi i njegov mauzolej.Najmlađi i najmoderniji delovi Tokija – Šinđuku i Šibija, nalaze se se na severu grada.

Tokio, Šinđuku (Shinjuku) © Ivana Dukčević

Tokio, Šinđuku (Shinjuku) © Ivana Dukčević

Veče u vagonu tokijskog metroa © Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja“ (ISBN 978-86-7963-499-3) u izdanju Samizdata B92, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević) i izdavačke kuće (za Samizdat B92 – Veran Matić).

Tokio, najlepši gradski park Šinđuku Gjoen (Shinjuku Gyoen) za vreme sakure, cvetanja trešnjinog cveta © Ivana Dukčević

Tokio, Park Šinđuku Gjoen (Shinjuku Gyoen) © Ivana Dukčević

.Šinđuku (Shinjuku), panorama Tokija sa 45-tog sprata Tokyo Metropoliten Building © Ivana Dukčević

UMETNOST PUTOVANJA zahvaljuje se: kompaniji Japan Experience (sa sedištem u Londonu) najvećem svetskom sajtu o putovanju u Japan, Japan Rail (Japanskim železnicama), Nishimuraya Honkan iz Kinosaki Onsena (jednom od TOP 10 japanskih onsena), kompaniji Voyagin – vodećem turističkom sajtu za putovanje na Daleki istok, koji su marketinški pomogli 17-dnevno putovanje Japanom.

Malo istorije…

Godine 1868, nakon skoro hiljadu godina car Meiđi (Meiji) uspeo je da povrati japansku carsku dinastiju (ista porodična dinastija koja je vladala Japanom pre ere šoguna početkom srednjeg veka, i danas vlada Japanom). Uspostavivši carstvo i ukinuvši šogunate, proterao je članove njihove aristokratije naredivši da se unište svi šogunski/samurajski zamkovi. Gradić Edo preimenovao je u Tokio (na japanskom: „Istočna prestonica“) i u njemu sazidao danas najmlađu vladarsku palatu Japana u kojoj carska porodica i danas živi.

U periodu od nekih stotinak godina, tokom XVIII i XIX veka Tokio je narastao u pravu metropolu od čak milion stanovnika i postao jedan od tada najvećih gradova sveta. Vek i po kasnije, danas je i zvanično najveća metropola na svetu, jer sa nekadašnjim gradićem a danas predgrađem Jokohamom (Yokohama), broji nešto ispod 39 miliona stanovnika.

Tokio, Šinđuku (Shinjuku) © Ivana Dukčević

Tokio, Šibuja (Shibuya) © Ivana Dukčević

Osim što je rastao neverovatnom brzinom, Tokio se veoma brzo i modernizovao. Kao i sam Japan, u roku od stotinak godina iz kasnog srednjeg veka grad se praktično vinuo u XXII vek, u odnosu na ostatak sveta. Na svakom koraku, u Tokiju možete videti najsavremenije tehničke novotarije, dok samo ulicu dalje na primer, počinje stari kvart koji nije promenio svoj izgled još od vremena kada je sazidan (XIX i početak XX veka).

Iako je prvi moderni deo Tokija nakon Drugog svetskog rata postala centralno locirana Ginza, poslednjih dvadesetak godina svetla velegrada preselila su se na zapad metropole i danas se nalaze u i oko delova grada Šinđuku (Shinjuku) i Šibuje (Shibuya). S obzirom da je „shin“ na japanskom jeziku prefiks za „novi grad“, lako je razumeti da su Šinđuku, i po čuvenju nešto mlađa Šibuja vremenom postali gradovi za sebe. Bukvalno. Danas je prosto nezamislivo posetiti Tokio a ne videti ove delove grada, u kojima je noćni život izuzetno raznovrstan, a svetleće, neonske reklame prekrivaju svaki delić modernih solitera. Jedna od najpoznatijih u kraju Šinđuku je na primer „Studio Alta“ sa ogromnim ekranom preko čitavog prednjeg dela solitera.

Tokio, Šinđuku (Shinjuku) © Ivana Dukčević

Tokio, Šibuja (Shibuya), zgrada čiji se spratovi iznajmljuju za karaoke i druge vrste zabava (na trećem spratu vidi se veselo društvance) © Ivana Dukčević

U ovim delovima grada, na primer u ulici Šinđuku Dori („dori“ znači „ulica“), kao i u Ginzi nalaze se ogromne radnje poznatih svetskih brendova i svetski poznatih japanskih brendova – božanstveni Issey Miyake (i njegov origami stil) na primer, ali i mega-robne kuće kao sedmospratni Isetan (Isetan Shinjuku Department Store), najveća i najskuplja robna kuća u Japanu (nalik londonskom Harrod’s-u) u kojem se prilikom jutarnjeg otvaranja (radno vreme: 10.30 – 20 h) zaposleni poređani u niz naklanjaju prvim mušterijama koje u robnu kuću ulaze. Japan ponekad deluje kao nestvarno mesto, ali se na poštovanje i red nestvarno brzo i naviknete…

Tokio, Šinđuku (Shinjuku), najveća robna kuća u Japanu – Isetan © Ivana Dukčević

Tokio, Šinđuku (Shinjuku) © Ivana Dukčević

Tokio, Harađuku (Harajuku), Issey Miyake – jedna od nekoliko radnji sjajnog kreatora u Tokiju © Ivana Dukčević

Tokio, Šinđuku (Shinjuku), neverovatno verne plastične replike hrane u izlogu restorana, identične količini i sastojcima koje možete naručiti u restoranu, jedan je od najinteresantnijih izuma Japana © Ivana Dukčević

U anketi čuvenog sajta TripAdvisor, Tokio je odneo pobedu kao najbolji grad na svetu u 3 kategorije: pomoć turistima od strane lokalnog stanovništva, šoping i noćni život. Takođe, nosi titulu najbezbednijeg grada na svetu. Najveći na svetu, a najbezbedniji? Istina. U Tokiju, i Japanu uopšte kriminal gotovo da ne postoji.

U delu grada Šinđuku, nalazi se istoimena, čuvena najprometnija metro stanica na svetu na kojoj zaposleni u belim rukavicama, u vreme jutarnjih gužvi za odlazak na posao uguravaju putnike pomažući im da uđu u vagone. I pored ovog, metroi su u Tokiju tačni i nema nikakvog kašnjenja, ni minut. Svakog dana, kroz ovu stanicu prođe čak dva miliona ljudi. U tom smislu nije čudo da ova ogromna zgrada veličine na primer nekoliko beogradskih tržnih centara zajedno, na sedam nivoa, koja je ujedno stanica pet linija metroa i železnice, ima čak – 200 izlaza/ulaza. Možda u početku deluje kao da se nikada nećete snaći, i ponekad je skoro tako. Ipak, svuda, ali zaista svuda na stanici postoje table koje vas na japanskom i na engleskom vode ka određenom nivou ili izlazu, te se nemojte obeshrabriti!

Ukoliko ste pre puta u Japan putem interneta naručili i pribavili JR Pass, vožnja nekoliko metro linija u Tokiju uračunata je u propusnicu i besplatna.

Ako mislite da je metro stanica Šinđuku problem, probajte na pronađete međugradsku autobusku stanicu istog naziva, uz prethodno objašnjenje da je „tu odmah, preko puta stanice“. Dodajte tome i izuzetno loše poznavanje engleskog jezika, koji je posmatrano sa strane turista – jedina i velika mana Japanaca. Nakon skoro pola sata, uz nervozu koja je rasla i nadu da ćemo je ipak pronaći, naša potraga za autobusima poređanim na nekakvom zamišljenom parkingu, završila se još jednim iznenađenjem. Međugradska autobuska stanica Šinđuku, nalazi se na trećem spratu velike poslovne zgrade, koja takođe liči na nekakav tržno-poslovni centar! Do nje se dolazi ulaskom u veliki hol zdanja i pozivanjem lifta – odlaskom na treći sprat.

U momentu kada se vrata otvore, ispred vas će se ukazati ogroman hodnik sa šalterima, ponajviše nalik onim za čekiranje na aerodromima, sa čije se desne strane nalaze izlazi na autobuske perone. Autobusi napuštaju stanicu i izlaze na ulicu spustivši se kružnom stazom, unutar zgrade.

Tokio, Metro stanica Šinđuku (Shinjuku), iza se vide zaposleni u belim rukavicama koji u jutarnjim satima kada su najveće gužve guraju putnike u vagon, pomažući im da uđu i stignu na vreme © Ivana Dukčević

Tokio, Metro stanica Šinđuku (Shinjuku) © Ivana Dukčević

Tokio, na jednom od podzemnih nivoa Šinđuku (Shinjuku) metro stanice – kafeterija koja u proleće služi kapućino od sakure (trešnjinog cveta) © Ivana Dukčević

U delu grada Šinđuku, ne propustite sasvim neobičan večernji izlazak u deo Kabukićo (Kabuki-cho), ili još preciznije – Golden Gai. Na korak od staklenih solitera XXI veka, još uvek se nalazi kraj koji nije promenio izgled još od početka XX veka. Sastavljen iz šest uzanih paralelnih uličica starih trošnih kuća koje nisu uspeli da sruše ni zemljotres 1923, ni Drugi svetski rat, i koji je čudesno preživeo ekonomski bum 1950-tih koji je japanske metropole pretvorio u carstvo stakla i betona, danas je mesto autentične zabave u oko 270 malih i nestvarno uzanih, gotovo sklepanih kuća sa barovima, pabovima, Love hotelima, restoranima, podzemnim noćnim klubovima i onim sa hostesama, ali i najpoznatiji japanski kraj „crvenih fenjera”. Ovaj kraj, danas preplavljen mnoštvom lokalaca i stranaca, pivom i sakeom, koji važi i za LGB friendly, nekada je navodno posećivala intelektualna i avantgardna elita Tokija.

Tokio, Šinđuku (Shinjuku), Kabuki-cho © Ivana Dukčević

Tokio, Šinđuku (Shinjuku), Kabuki-cho © Ivana Dukčević

Ono što u kraju Šinđuku ne bi trebalo da propustite je veliki gradski park Šinđuku Gjoen – Shinjuku Gyoen (9 – 16.30 h, ¥ 200, isto je u dinarima), koji važi za najlepši gradski park naročito u proleće kada na hiljade Japanaca dolazi da u njemu posmatra cvetanje trešnjinog cveta (cvetanje trešnjinog cveta se na japanskom naziva „sakura„, a posmatranje cvetanja „hanami„). Japanci u ovaj park dolaze vikendom, i često postavljaju ćebence za piknik u hladu cvetnih krošnji, gde sa porodicama i prijateljima provode skoro čitav dan. U parku postoji desetak različitih vrsta trešnjinog cveta koja se razlikuju po boji i obliku, od bele, preko bledo roze do pink i ljubičaste, i u zavisnosti od vrste cvetaju u različitim periodima počev od sredine marta sve do kraja aprila. Takođe, osim trešnjinog u Japanu se posmatra i cvetanje cveta japanske šljive koja cveta ranije, već krajem februara.

Tokio, najlepši gradski park Šinđuku Gjoen (Shinjuku Gyoen), u aprilu © Ivana Dukčević

Tokio, Park Šinđuku Gjoen (Shinjuku Gyoen) © Ivana Dukčević

Tokio, uživanje u aprilskoj sakuri u parku Šinđuku Gjoen (Shinjuku Gyoen) © Ivana Dukčević

Tokio, mala Japanka u parku Šinđuku Gjoen (Shinjuku Gyoen) © Ivana Dukčević

Tokio je jedinstven grad na svetu koji je u isto vreme i metropola, i zasebni region podeljen u 23 grada-celine (ward). Svakim od tih „manjih gradova“ unutar metropole upravlja posebna uprava, a svima zajedno – Tokyo Metropolitan Government. Zdanje ove uprave, 45-spratni Tokyo Metropolitan Building – Tōkyō Tochō (243 m), nešto viši od Avalskog tornja, nalazi se jednu stanicu metroom zapadno od stanice Šinđuku i u predvečerje ga poseti na stotine stranih turista. Sastoji se iz dve istovetne zgrade na čijem se poslednjem, 45-tom spratu (202 m) nalaze Severni i Južni vidikovac (North Obsevatory / South Observatory) prostorije u staklima – vidikovci sa kojih se vidi skoro čitav grad. Iako u Tokiju postoje i viši soliteri, posmatranje grada s ove zgrade je besplatno, te u rano predvečerje još na prilazu, turisti često formiraju veliki red (koji se brzo kreće). Za razliku od južnog tornja (9.30 – 17.30 h), severni je otvoren do kasno u noć (9.30 – 23 h), i važi za izuzetno popularno mesto za posmatranje svetla velegrada (vidikovci su zatvoreni svakog drugog ponedeljka, tj. utorka).

Šinđuku (Shinjuku), panorama Tokija sa 45-tog sprata Tokyo Metropoliten Building © Ivana Dukčević

Tokio, Šinđuku (Shinjuku), april 2017 – u holu zgrade Tokyo Metropolitan Building, prve reklame Olimpijskih igara koje su zbog pandemije virusa korona – Covid19, otkazane 24. marta 2020 © Ivana Dukčević

Dve stanice južno od centra Šinđukua, nalazi se drugi najpopularniji park Tokija – Jojogi (Yoyogi Park), u čijem se centralnom delu, na proplanku u šumi smestio najpoznatiji tokijski hram Meiđi-Đingu (Meiji-Jingu) koji je podigao prvi japanski car obnovitelj dinastije – Meiđi. Osim najveće torii kapije u Japanu, unutar parka se nalazi i Đingu Naien (Jingu Naien), tradicionalna bašta koju je car Meiđi podigao za svoju suprugu. U parku se redovno održavaju ceremonije tradicionalnih venčanja, veoma popularne u Japanu, sa fantastičnom tradicionalnom odećom u koju nisu odeveni samo mlada i mladoženja, već i budistički sveštenici.

U ovom hramu, kao i širom Japana možete kupiti ili amajliju za sreću (svaka ima namenu: za zdravlje, sreću, ljubav, itd), ili drvene votivne pločice, koje sa jedne strane obično imaju obeležje određenog hrama, a sa druge su prazne kako biste mogli da ih ispišete željama i okačite na mesto u sredini hrama gde se postavljaju.

Tokio, Jojogi (Yoyogi Park), najveći torii u Japanu © Ivana Dukčević

Tokio, tradicionalno venčanje u hramu Meiđi-Đingu (Meiji-Jingu), u Jojogi (Yoyogi) parku © Ivana Dukčević

Tokio, votivne drvene pločice ispisane željama, u hramu Meiđi-đi (Meiji-ji), u Jojogi (Yoyogi) parku © Ivana Dukčević

Tokio, tradicionalna venčanja u hramu Meiđi-Đingu (Meiji-Jingu), u Jojogi (Yoyogi) parku, nedeljom se smenjuju na svakih pola sata © Ivana Dukčević

Desetak minuta pešice istočno od parka Jojogi, stići ćete do kraja Harađuku (Harajuku), omiljenog stecišta „kawaii“ populacije. mesta gde se određeni broj gradskih devojaka nalik Barbikama oblači u pastelne boje kojima dominira roze i čipka, i nosi se nalik devojčicama u stilu lutki Hello Kitty i „Sweet Lolita“ (od glave do pete izgledaju kao likovi iz filma ili stripa, često su predmet pažnje turista). Najveći broj mladih obučenih u razne verzije ove supkulture videćete u nevelikoj ulici Takeshita, (u delu Ura-Harajuku) gde se nalaze i radnje odeće u kojima se pripadnice ovog trenda mahom snabdevaju.

Tokio, Harađuku (Harajuku), simbol ovog dela grada – ulaz u ogromni tržni centar Tokyu Plaza sa „izlomljenim“ ogledalima © Ivana Dukčević

Stanicu južnije od Jojogi parka stižete u srce Šibuje (Shibuya). Iz metro stanice izađite na jedan od pet izlaza – na maleni trg sa klupama i statuom japanskog psa po imenu Hačiko (Hachikō), najvernijeg psa na svetu. Hačiko, japanski pas rase Akita Inu, bio je kućni ljubimac profesora Hidasaburo Uena i od 1924. godine svakog jutra pratio ga do metro stanice Šibuje, na odlasku na posao. Na stanici bi ostajao na malom skveru i čekao ga da se popodne vrati sa posla.

Međutim, samo godinu dana kasnije, profesor je na poslu doživeo moždani udar i umro, nikada se ne vrativši kući. Hačiko ga je čekao na stanici svako popodne, u isto vreme još narednih 9 godina i 9 meseci, sve dok 1934. i sam nije uginuo. Tokom dugih devet godina, priča o psu Hačiku proširila se gradom i čitavim Japanom, te su Japanci ganuti njegovom odanošću počeli da mu donose hranu i brinu o njemu svakodnevno. Hačiko je postao neka vrsta nacionalnog junaka o kojem su učitelji počeli da pričaju deci na časovima, kao primeru lojalnosti i odanosti porodici koja je i inače duboko ukorenjena u japansku tradiciju.

Odmah pored klupica i statue Hačika pod drvećem, nalazi se skver sa soliterima i neonskim reklamama koji izgleda futuristički i u odnosu na Šinđuku. Tri strane velike raskrsnice povezuje čuveni najprometniji pešački prelaz na svetu (Shibuya Crossing), sa dijagonalnim prelazom u sredini koji dnevno pređe oko milion ljudi, a svakih 30 minuta – njih oko 45.000. Stanite sa strane i posmatrajte kojom se brzinom trotoar „puni“ ljudima, pre nego što se na semaforu upali zeleno svetlo za pešake i reka ljudi prekrije kolovoz!

Tokio, najprometniji pešački prelaz na svetu – Šibuja (Shibuya Crossing, 1 milion prelaza dnevno) – crveno za pešake © Ivana Dukčević

Osim šetnje ovim najmodernijim delom Tokija, ili posete ogromnim radnjama sa tehničkom robom i garderobom, u malenim uličicama Šibuje možete jesti u nekoj od izakaja (izakaya), japanskih restorančića-kafanica koji ponekad mogu da izgledaju pomalo neugledno, ali služe veoma ukusnu, autentičnu japansku hranu, često u stilu španskog tapasa – od svega po malo (prosečna cena večere sa nekoliko izabranih predjela/jela/supe, i pićem, za dve osobe: oko ¥ 4200 – isto je u dinarima).

Ako vas je više, sami izaberite nekoliko jela/supa/salata iz menija, i dobićete tanjirić pride da svako od vas sipa sebi iz činijice onoliko koliko želi. Probajte: ramen – supu, tempuru ili grickalice-predjelo od soje edamame – odlično! (ono što kod nas mahom kupujemo kao soju, nema veze sa pravom sojom u zrnu, koju možete probati u Japanu).

Tokio, Šibuja (Shibuya), jedna od mnogobrojnih izakaja (kafanica) sa odličnom japanskom hranom, u sporednim uličicama – na japanskom, izakaja znači „mesto gde se svraća na sake“ © Ivana Dukčević

Tokio, Šibuja (Shibuya), jedna od mnogobrojnih izakaja (kafanica) sa odličnom japanskom hranom (supa – ramen i edamame – sojine glickalice © Ivana Dukčević

KAKO STIĆI

Ako do Šinđuku i Šibuje stižete direktno sa Međunarodnog aerodroma Narite, najbolje je da kupite kartu za NEX – Narita Express, brzi voz koji na svakih oko pola sata polazi sa poslednjeg od tri terminala aerodroma, staje na svakom od njih i za nešto manje od sat vremena i pređenih oko 70 km stiže od aerodroma do centra Tokija. Pre stanice Šinđuku, staje još na dve stanice u centru Tokija: Tokyo Station i Ueno. Rezervacija mesta za NEX je obavezna i besplatna (kao i vožnja) ukoliko ste pribavili Japan Rail (JR) Pass, inače košta oko ¥ 3000 (isto je u dinarima). Više o kretanju Japanom i o japanskim železnicama pročitajte OVDE

Najbrže i najpovoljnije, JR Pass možete kupiti online na stranicama Japan Experience

https://www.japan-rail-pass.com/

Tokio, NEX (Narita Express), direktni voz od Međunarodnog aerodroma Narita, do centra Tokija, Šinđuku i Šibuje © Ivana Dukčević

Japan Tokio Šinđuku Šibuja, Japan Tokio Šinđuku Šibuja, Japan Tokio Šinđuku Šibuja, Japan Tokio Šinđuku Šibuja, Japan Tokio Šinđuku Šibuja, Japan Tokio Šinđuku Šibuja, Japan Tokio Šinđuku Šibuja

Japan