Posted on 28 dec 2015

/ off

ŠPANIJA – Madrid

MADRID

Elegantna prestonica Španije

„Madrid me na izvestan način podseća na Beograd…„, objašnjavao mi je prijatelj iz Engleske, boraveći u glavnom gradu Srbije i pišući o njemu, na moju opasku da sam u Madridu prvi put bila jedne jeseni, kao devojčica, dve godine nakon smrti diktatora Franka, i dodao: „Nalik Beogradu, i u Madridu večernji izlasci ne počinju pre kasnih večernjih sati„. Kao u Srbiji i na Balkanu, i Španijom je jedno vreme vladala austrijska Habsburška kraljevska familija, čija je arhitektura jedna od najdominantnijih u prestonici. Veliki broj zgrada u Madridu, naročito javnih, kao Ministarstvo poljoprivrede ili Nacionalni teatar, veoma podsećaju na beogradsko zdanje SANU ili Narodni muzej, iako deluju pompeznije i kitnjastije od onih na našim prostorima. Osim austrijskog, u arhitekturi Madrida, koja se prilično razlikuje od na primer one u Barseloni, vidi se i uticaj francuske dinastije Burbonaca, koju čini mnoštvo balkona s umetničkim radom od kovanog gvožđa i neobično veliki broj zgrada od fasadne cigle. Delove spoljašnjosti, ali i unutrašnjost zgrada, često krase detalji u vidu šareno oslikanih pločica, podsećanje na sedamstogodišnji uticaj Mavara na Iberijsko poluostrvo.

Plaza Mayor („Glavni trg“), najstariji gradski trg iz 1620. godine © Ivana Dukčević

Trg Puerta del Sol i statua kralja Karla III © Ivana Dukčević

Ulica Gran Via, poznata po soliterima koji su nastali kad i oni prvi u Njujorku, 1920-tih i 1930-tih godina © Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja 2“ (ISBN 978-86-82136-01-9) u izdanju Media Sfere, knjige o Španiji (ISBN 978-86-7722-374-8), i knjige o Madridu i Toledu (ISBN 978-86-7722-353-3), i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević) i izdavača (Media Sfera: Gordana Radisavljević-Jočić).

Najveći gradski park El Retiro (Parque del Retiro), jezero Estanque, gde je moguće iznajmiti čamac s veslima © Ivana Dukčević

Trg Plaza Mayor © Ivana Dukčević

Najčuvenijii flamenko tablaos Španije Corral de la Moreria („Mavarsko dvorište“), ujedno i najstariji tablao flamenco na svetu © Ivana Dukčević

Iako se čini da u „nadmetanju“ s Barselonom, Madrid uvek završi na drugom mestu, predmet poređenja su dva prilično različita grada. Barselona je prestonica pokrajine Katalonije, i njeni su stanovnici većinski pripadnici drugog, iako veoma srodnog naroda i nešto drugačije kulture. Zato je poređenje Madrida i Barselone nalik poređenju Beograda i, na primer Ljubljane u okviru bivše SFRJ, i donekle besmisleno. Za razliku od jednako zanimljive arhitekture Barselone u Art Nuvo stilu, arhitektura Madrida svojim gradioznijim zdanjima Habsburgovaca i Burbonaca, oduvek je odavala utisak prestonog grada.

Arhitektura Madrida obiluje zdanjima s fasadnom ciglom, i dekoracijom u kovanom gvožđu © Ivana Dukčević

Spomenik slikaru Goji, kod Muzeja Prado © Ivana Dukčević

Sredinom IX veka, na mestu gde se u Madridu danas nalazi ulica Segovija (Calle Segovia), tekao je potok pored kojeg su pod vođstvom kordovskog emira Muhameda Prvog, prvo naselje s odbrambenim zidinama podigli Mavari. Viševekovni vladari Iberijskog poluostrva i nekadašnjeg Omejadskog kalifata poreklom iz Damaska, svoj novi grad prozvali su Majrit – od reči majra, što na arapskom jeziku otprilike znači „potok života“, odakle i potiče prvo ime grada. Petsto metara zapadno od ostatka mavarskih zidina, Madridom i danas protiče reka Manzanares, koja tokom jeseni i zime gotovo presuši, i u koju se navodno ulivao pomenuti potok. Reku premošćuje nekoliko mostova među kojim i centru najbliži kameni Most Segovija (Puente Segovia, XVI vek).

Ostaci mavarskih (arapskih) gradskih zidina Majrita (Mayrit) iz IX veka, niže Katedrale Almudene © Ivana Dukčević

Most Segovija (Puente Segovia) i reka Manzanares, koja presuši tokom jeseni i zime © Ivana Dukčević

U X veku grad menja ime u Magerit, a u XI veku – pobedom kralja Alonsa Šestog „Hrabrog“ nad Mavarima, mesto dobija konačnu verziju svog imena. Nakon pobede, Madrid je postao dominantno hrišćanski. Kralj Alonso, proterao je preostale Mavare u izolovani kraj na brdu – Mavarsku četvrt, na mesto gde je do tada živela mala hrišćanska zajednica. Ostaci urušenih arapskih zidina s lukovima, iz IX veka, i danas se mogu videti preko puta bočnog ulaza Katedrale Almudene, kod vijadukta ulice Bailen. Opasan srednjovekovnim zidinama, sve do sredine XVII veka, Madrid se nije razlikovao od drugih španskih gradića. Tek kada su 1561. godine, kralj Filip Drugi i kraljica Izabel d’ Valoa odlučili da prestonicu Španije iz 80 kilometara južnijeg Toleda, presele u geografski centar Španije – Madrid, grad na visoravni 657 metara nadmorske visine i najviši glavni grad Evrope, dobija na značaju i vremenom postaje veliko gradilište.

Stari deo madridske centralne železničke stanice Atoće (Atocha) © Ivana Dukčević

Taverna u Madridu © Ivana Dukčević

U delu grada La Latina, nalazi se najstariji deo Madrida gde su arheolozi pronašli ostatke hiljadu godina starih arapskih kupatila. Pomalo pust i naizgled zaboravljen deo grada, udaljen samo deset minuta pešice od uzavrelog centra – Mavarska četvrt, nalazi se na uzvišenju kojim u svim pravcima nizbrdo vijugaju uzane, popločane uličice. Ponekad, ulica se naglo prekine i pretvori u maleni strmi trg, s kaskadnim šljunkovitim platoom u senci listopadnih stabala, oivičen zidovima stare crkve, kao „Trg sena“ (Plaza de la Paja), mesto gde se nekada čuvalo seno; Ili u trg Alamiljo (Plaza de Alamillo) s pločnikom od dekorativnog šljunka i neobičnim klupama od kovanog gvožđa, blizu mesta nekadašnje mavarske sudnice. Iako u neposrednoj blizini strogog centra, u Mavarskoj četvrti prisutna je specifična atmosfera malog mesta u kojoj kao da nema ljudi – pusti trgovi nadomak lokalnih crkvi, i deca koja trče po trgu pentrajući se na bronzani „spomenik prolazniku“ koji je seo na klupu da pročita novine.

Mnoge zanimljive priče vezane su za istoriju La Latine. Neke od kuća u ovom kraju, kao one u blizini trga Kordon (Plaza de Cordon) bile su u XVII veku poznate kao „loše kuće“ ili „kuće zlobe“ (Casas a la Malicia), jer su njihovi stanari uz pomoć lukavstva, duže vreme uspevali da izbegnu čuveni zakon kralja Filipa Drugog – „Regalia de Aposento„. Prema ovom zakonu, vlasnici kuća koje su imale više od jednog sprata, sve ostale osim prvog morali su da prepišu nekom od mnogobrojnih članova kraljevske porodice, koji bi se tu nastanili – bez nadoknade. Jedna druga priča vezana je za trg Puerta Serada (Plaza de Puerta Cerrada), mesto nekadašnje kapije grada pod celodnevnom stražom. Tokom XVII veka, kapija je morala da bude sve vreme zatvorena, jer su je sakriveni po okolnim ćoškovima, decenijama opsedali lopovi i napadali putnike čim bi ušli u grad (puerta cerrada znači „zatvorena kapija“).

.
....

Plaza del Alamillo („Trg sudnice“) © Ivana Dukčević

Mavarski trg (oznake za madridske ulice i trgove u starom delu grada, na pločicama, asulehosima – azulejos) © Ivana Dukčević

Plaza de Alamillo, devojčice iz kraja na skulpturi „Čitača novina“ / U Madridu živi i radi veliki broj Latinoamerikanaca, koji su u Španiju došli u potrazi za poslom © Ivana Dukčević

Španija je najzapadnija vremenska zona iste one zone u kojoj je Srbija najistočnija. Iz ovog razloga obe imaju isto vreme, iako u Madridu sviće tek nešto pre osam, a škole i radnje počinju s radom tek u deset. U rano jutro – oko devet, s trga Alamiljo, pustim sokacima produžila sam ka zapadu krivudavom Mavarskom ulicom (Calle de la Moreria), prešla ulicu Bailen i most-vijadukt iz XIX veka. Želela sam da u gornjem delu ulice vidim ulaz u „mavarsko dvorište“, kako u prevodu glasi naziv Koral de la Morerije (Corral de la Moreria), najčuvenijeg tablaosa – flamenko bara na svetu. U lokalu osnovanom 1956. i uz prethodnu rezervaciju, svake večeri od deset, flamenko izvode najpoznatiji umetnici Španije. Bez rezervacije, iste večeri, zamolili smo izuzetno ljubazno osoblje da nam dopusti da makar na kratko posmatramo i slušamo ove jedinstvene izvođače, i u tome smo uspeli. Doživljaj je zaista poseban. U prospektima Koral de la Morerije, osim podataka o pojedinačnim izvođačima, „kuadro flamenko“ trupama (cuadro flamenco – 8 učesnika od kojih su: 2 pevača, 2 svirača gitare i 4 flamenko igračica), radnom vremenu i načinu rezervacije, videli smo fotografije mnogih poznatih ljudi planete koji su tokom svog boravka u Madridu posetili ovaj jedinstveni lokal (Richard Gere, Nick Nolte, Michael Douglas, Demi Moore, Marlon Brando, Hugh Grant, i članovi grupe Rollingstones). Čuveni flamenko bar našao se na listi knjige čiji naslov glasi „1000 mesta na svetu koje morate videti pre nego što umrete“. Veče nakon posete Koral de Morerije, nešto istočnije, u centralnom, boemskom kraju Lavapies poznatom po noćnom životu, u Madridu smo svratili u još jedan poznati tablaos – Kaza Patas (Casa Patas), u okviru kojeg je 2000. godine otvoren i Konzervatorijum za flamenko.

Najpoznatiji flamenko bar Španije Corral de la Moreria © Ivana Dukčević

Najpoznatiji flamenko bar Španije Corral de la Moreria © Ivana Dukčević

Flamenko bar Casa Patas © Ivana Dukčević

Flamenko bar Casa Patas © Ivana Dukčević

U susednom kraju Huertas, početkom 2015. godine, u kripti Manastira bosonogih trinitaraca Svetog Ildefonsa (Convento de las Trinitarias Descalzas de San Ildefonso) pronađen je grob Migela Servantesa – najčuvenijeg pisca Španije, skoro četiri veka nakon njegove smrti, i nedaleko od kuće u paralelnoj ulici, gde je umro. Huertas je poznat po produktima tradicionalnih zanata Madrida i Španije uopšte – najviše po piću i hrani, koje smo ovde probali. U pešačkim ulicama jugoistočno od centralnog trga prestonice – Puerta del Sol, u blizini kuće Lope de Vege i one u kojoj je neko vreme živeo i umro Servantes, naišli smo na veliki broj tradicionalnih taverni i pivara (cerveseria). Španija je poznata i po proizvodnji i potrošnji najrazličitijih vrsta sušene šunke. U jednoj od nekoliko radnji-restorana, lanca koji nosi ime „Muzej šunke“ (El Museo del Jamon), na plafonu je bio okačen veliki izbor sušenih butova. Zajedno sa zelenim listićima isečenim od papira, butovi koji su visili s tavanice, činili su dekoraciju lokala. U radnji koja je najviše podsećala na lepo uređenu mesaru isključivo suhomesnatih proizvoda, u prizemnom delu šunku je bilo moguće pazariti, a u restoranskom delu na spratu, probati u nekom od jela. „Muzeji šunke“ su izuzetno posećeni – naročito u vreme ručka, kad Madriđani iz lokala obično izlaze makar sa sendvičem za poneti, u ruci.

Ulica Servantesa u delu grada Huertas © Ivana Dukčević

„Muzej šunke“ (Museo del Jamon) © Ivana Dukčević

Na jednoj od kuća u kraju Huertas, u Servantesovoj ulici, privukao me je natpis: Fabrica de Churros y Patatas Fritas – „Fabrika ćurosa i čipsa/pečenog krompira“. U prizemnom delu manufakture, u ogromnom dubokom kazanu s vrelim uljem, posmatrali smo kako se pravi originalni čips od krompira, i na istom mestu kupili tek ispržen, upakovan u plastičnu, providnu kesu sa logom proizvođača i likom Servantesa. Možda je i sam veliki pisac, živeći u ovom delu Madrida tokom poslednjh deset godina svog života – početkom XVII veka, voleo hranu poreklom iz španskih kolonija. Osim kakaovca, paprike, boranije, kukuruza, suncokreta i paradajza, Španci su iz Latinske Amerike u Evropu doneli krompir, i od tanano isečenih komada pravili čips. Čips je vremenom doživeo interplanetarnu slavu, dok je ćuros – štapić u obliku dugačke tulumbe od mekanog testa, postao simbol Španije i umočen toplu čokoladu, danas je sastavni deo doručka Madriđana.

Manufaktura čipsa i ćurosa © Ivana Dukčević

Domaći čips iz manufakture u delu grada Huertas © Ivana Dukčević

Kao deo ostavštine iz bivših kolonija, Španci su sačuvali umetnost pravljenja tople čokolade, ali sa nešto izmenjenom recepturom od one originalne. U najpoznatijoj čokolateriji u gradu – San Hines (San Gines) osnovanoj 1894, u pasažu Pasadizo San Gines kod istoimene crkve, od šest popodne sve do ranog jutra, još uvek se traži mesto više. Gusta topla čokolada, servirana sa ćurosom – slatkim valjkastim testom koje se umače u nju – „ćokolate kon ćuros“ (chocolate con churros), za vreme boravka u Madridu postali su naša svakodnevna užina. Prema receptu iz XIX veka, u samom lokalu pravi se kakao prah za toplu čokoladu koju je moguće popiti u čokolateriji, ili upakovanu kupiti.

U Madridu živi velika latinoamerička zajednica. Stanovnici bivših španskih kolonija vremenom su ovde pristigli u potrazi za zaposlenjem, obavljaju slabije plaćene poslove i žive uglavnom u stambenim blokovima, u predgrađima. Osim njih, tu su i mnogobrojni Indiosi, Afrikanci i Kinezi, a sa njima i radnje s jeftinom kineskom i drugom robom, u sporednim ulicama najužeg centra. Tokom jesenjih i zimskih meseci, u Madridu niknu improvizovane ulične tezge prodavaca pečenog kestenja (castañas), kukuruza i slatkog krompira, batata, ukusa između krompira i bundeve, još jedne biljke koja je pre nekoliko vekova pristigla iz Južne Amerike.

Samo nekoliko ulica dalje, ugledali smo red za ulaz u čuveni „Kraljevski manastir bosonogog sestrinstva“ – Monasterio de las Descalzas Reales. U XVI veku, ženski manastir osnovala je Huana Austrijska – sestra tadašnjeg španskog kralja, i namenila ga ženskim pripadnicama španske aristokratije – imućnim, neudatim plemkinjama, ili onim koje su postale udovice, bez dece. Zbog bogatstva u umetničkim delima i novca koje su ostavljale manastiru, vrlo brzo po osnivanju postao je jedan od najbogatijih u Evropi. Danas je muzej umetničkih dela. Iako manje posećen od Muzeja Prado ili Kraljevske palate, manastir u samom centru grada značajan je iz razloga što je u njemu vremenom formirana impozantna zbirka umetničkih predmeta iz perioda između XV i XVII veka.

Najpoznatija čokolaterija Madrida © Ivana Dukčević

Topla čokolada i ćurosi, madridski doručak / užina © Ivana Dukčević

Čokolaterija San Hines – iza se vide kutije s kakao prahom spravljenog prema originalnom receptu, koji se služi u čokolateriji i može se kupiti u radnji © Ivana Dukčević

Monasterio de las Descalzas Reales („Manastir kraljevskog bosonogog sestrinstva“), danas muzej umetničkih slika i predmeta © Ivana Dukčević

Kiosk sa pečenim kestenjem i slatkim krompirom © Ivana Dukčević

Slatki krompir, pored ulične tezge © Ivana Dukčević

U samom centru grada, na trgu „Kapije Sunca“ – Puerta del Sol, nalik Trgu republike u Beogradu, u XV veku nalazila se jedna od pet kapija ulaza u grad koja više ne postoji. Plato koji skraćeno nazivaju Sol, na pločniku ispred ulaza u Glavnu poštu, ima obeleženu nultu tačku merenja svih rastojanja od prestonice ka unutrašnjosti, dok u središtu centralnog trga, na pedestalu stoji statua kralja Karla Trećeg na konju. Mnogo poznatiji bronzani spomenik nadomak ovog trga, posvećen je Medvedici koja se propinje na drvo voćke maginje (madroña), zaštitni znak grada koji se nalazi i na grbu. Od trga Sol, ka severu kreću dve kratke paralelne pešačke ulice Kalje de Presiados (Calle de Preciados) i Kalje del Karmen (Calle del Carmen). U jednoj od njih, nalazi se veliko zdanje lanca najpoznatije španske robne kuće El Korte Ingles (El Corte Ingles). Velika bela zgrada sa ispupčenom reljefnom fasadom, nije se ni malo promenila od novembra 1979. kada sam kao dete prvi put bila u njoj – samo je sadržaj drugačiji. Španci su veoma ponosni na El Korte Ingles i bilo šta da vam zatreba, većina njih uputiće vas upravo na ovo mesto.

Iako je Puerta del Sol centralni gradski trg prestonice, stari „Glavni trg“ – Plaza Mayor iz 1620. godine, njegova je starija i lepša verzija. Na veliki pravougaoni plato, ulazi se kroz masivne lukove prizemnog dela kompleksa povezanih crvenkastih zgrada, i u čijem se središtu, na platou nalazi statua kralja Filipa Trećeg, na konju. Nekada davno, Glavni trg bio je centar gradskih zbivanja, pijačne trgovine, ali i zabave – često krvave, kako je dolikovalo onom vremenu. Na trgu su bile upriličene borbe bikova, viteški turniri, ali i javna suđenja i pogubljenja u doba Inkvizicije. I danas, platoom dominiraju zgrade oslikanih fasada nekadašnje Glavne pekare (Casa de la Panaderia) i Glavne mesare (Casa de la Carneria), tapas restorani, suvenirinice i proizvodi starih zanata. U južnom delu trga, kroz veliki lučni prolaz u daljini se naziru tornjevi čuvene Katedrale Svetog Isidra (Catedral de San Isidro), sveca zaštitnika Madrida.

Nedaleko od nekadašnjeg „Glavnog trga“ (Plaza Mayor), nalazi se istoimena ulica Major (Calle Mayor), nekada glavna gradska ulica. Nešto dalje je trg Plaza de la Villa („Gradski trg“). Osim geometrijski potkresane trave i statue Don Alvara – markiza Santa Kruza, na trgu dominiraju tri stara zdanja od kojih su dva poznatija Casa de la Villa (Gradska kuća) iz XVII veka i nekadašnja kuća nećaka najčuvenog španskog inkvizitora – Kardinala Sisnerosa (Cisneros), iz XVI veka.

Stari, centralni gradski trg – Plaza Mayor © Ivana Dukčević

Tapas barovi na trgu Plaza Mayor © Ivana Dukčević

Trg Puerta del Sol, statua kralja Karla III na konju © Ivana Dukčević

Puerta del Sol, statua medvedice koja se propinje na drvo voćke maginje © Ivana Dukčević

Glavna pošta na trgu Puerta del Sol © Ivana Dukčević

Prodavci španske lutrije na trgu Puerta del Sol © Ivana Dukčević

Trg Plaza de la Villa © Ivana Dukčević

U jugozapadnom delu trga, stepenište prolaza Arko de Kućiljeros (Arco de Cuchilleros) vodi nizbrdo ka jednoj od najkraćih i najstarijih ulica Madrida, srednjovekovnoj Calle de Cuchilleros (Kalje de Kućiljeros – „ulici majstora kuhinje“). Njen naziv nije slučajan. U sokaku dužine oko dve stotine metara, s obe strane ugledali smo nekoliko lokala koji umesto termina „restoran“ nose starinski naziv meson – „kuća obroka“, i koji stoje na mestu nekadašnjih gostionica iz XVIII veka. Prema zakonu iz XVIII veka, mesoni nisu smeli da prodaju svoju hranu, već samo da skuvaju i posluže ono što bi gost doneo sa sobom. Naziv „restoran“ bio je dozvoljen za korišćenje samo nekolicini gostionica, koje su služile isključivo jela francuske kuhinje.

Godine 1725, tokom vladavine francuske dinastije Burbonaca, u Madrid se doselio francuski kuvar Žan Boten (Jean Botin) u pratnji svoje supruge Austrijanke. U ulici Kućiljeros na broju 17, otvorili su gostionicu „Boten“ („Botin„). Iako su imali dobru posetu, s obzirom da nisu imali dece, restoran je nakon njihove smrti nasledio suprugin nećak – na španskom sobrino, te je lokal promenio ime u ono koje i danas nosi – Sobrino de Botin (Sobrino d’ Boten – „Botenov nećak“). U analima restorana ostalo je zabeleženo, da je izvesni student slikarstva Fransisko Goja (Francisco Goya), 1765. godine radio u ovom restoranu kao – perač sudova. Iako je restoran uređen u stilu vremena kada je nastao, spada u poznate, ali ne važi za najbolji, niti najprestižniji. Ipak, veliki broj „Madrilenjosa“ (Madriđani – Madrileños) i turista, ovde redovno svraća makar i samo da pogleda njegovu unutrašnjost, jer je restoran Sobrino d’ Boten je zvanično najstariji i još uvek postojeći restoran, na svetu. O ovoj tvrdnji postoji i sertifikat, uramljen u prizemlju restorana, koju je izdala Ginisova knjiga rekorda.

Lokalne specijalitete – mladu svinjetinu i jagnjetinu, tokom proteklih vekova, u restoranu su naručivali neki od najpoznatijih ljudi svog vremena, na primer pisac Ernest Hemingvej tokom učešća u Španskom građanskom ratu, 1930-tih. U prizemnom delu pored izloga restorana nalazi se kuhinja, u kojoj je iza pritvorenih vrata, u vreme našeg boravka, hranu pripremala starija, krupna kuvarica, odevena kao sa ulja na platnu holandskih majstora iz XVIII veka. Sredinom XIX veka, lokal je proširen i na tri gornja sprata, uz enterijer sala za ručavanje u stilu vremena kada je nastao – drvenim stolicama, stolovima i trpezarijskim kredencima, dekorativnim azulehosima na zidovima oslikanim marinsko-plavim motivima, i crno-belim podnim pločicama, starinskim servisima za ručavanje i svećnjacima postavljenim na vezene, bele stolnjake. Oni koji odluče da večeraju u suterenu zgrade, sedeće među lukovima ostataka hrišćanskih odbrambenih zidina iz XII veka, na čijim je temeljima zgrada 1590. godine i podignuta.

Najstariji restoran na svetu „Sobrino de Botin“ u ulici Calle de Cuchilleros © Ivana Dukčević

U ulici Calle de Cuchilleros © Ivana Dukčević

Omiljeno madridsko jelo – Rep bika u sosu (Rabo del toro) © Ivana Dukčević

U jednom od mesona ulice Kućiljeros, probali smo tradicionalno špansko meze – tapas. Tapas – ili pinćos, može biti bilo koje jelo spremljeno u malim količinama – parčići Špancima omiljene bebi prasetine, krvavice, lignje, školjke ili bakalar, krompirići, sočivo ili masline. Tu je i tradicionalna paelja – rižoto začinjen šafranom s morskim plodovima, i madridski specijalitet Rabo del Toro – rep bika posrnulog tokom koride, u pikantnom sosu. U samoj završnici španske koride, kao nekada davno nakon gladijatorskih borbi u antičkom Rimu, publika pozdravlja i kliče slavnom toreadoru koji je svojim umećem nadmudrio svog protivnika. Za nagradu, toreador od zadovoljne publike može dobiti dopuštenje da ubijenom biku odseče uši, a ukoliko je svojim umećem briljirao – rep. S obzirom da je bik impresivno velika životinja, i njegov rep je prečnika šnicle, koja se kao specijalitet služi u prestoničkim restoranima.

Nedaleko od centra, narednog dana u Madridu smo posetili Plaza de Toros Las Ventas, najpoznatiju koridu u zemlji i po veličini arene u kojoj se borbe održavaju – najveću na svetu. Ogromno kružno zdanje u mudehar stilu – spoju španske gotike i mavarske arhitekture, od crvenkaste cigle sa intarzijom šarenih azulehosa, sazidano je 1929. godine i opremljeno da primi 25.000 posetilaca. Ukoliko ste u Madridu između marta i oktobra kada se borbe s bikovima održavaju, i ako odlučite da im prisustvujete, bićete posmatrači ne samo borbe toreadora na život i smrt sa bikom kao dostojnim protivnikom, već i svedoci junačke borbe za dominaciju, dovedene do stepena umetnosti. Iako je to sve manje slučaj, a društva za borbu prava životinja postaju sve glasnija u tome da se korida ukine, i danas toreadori spadaju u neke od najcenjenijih i najimućnijih ljudi Španije. Viteštvo toreadora izjednačava se sa junaštvom bika. Preparirana poprsja bikova koji se nisu lako predali i koji su pre fatalnog ishoda uspeli da usmrte jednog ili više toreadora, nalaze se na zidu stalne postavke Muzeja koride (Museo Taurino) u samom kompleksu koride, ljutitih izraza lica. Borbe sa bikovima održavaju se nedeljom popodne i prenose se uživo na nacionalnoj televiziji, a u maju, za vreme Festivala Svetog Isidra, svakodnevno. Za vreme jednog od putovanja po Španiji, na televiziji sam ugledala prenos borbe na njenom samom kraju. Nakon snimaka kamere koja se zumirajući približila umirućem biku, i u kasno letnje popodne gledaocima brutalno prikazivala kako ga oči izdaju i iz tela obilato teče krv, ugasila sam televizor. Mog mladog prijatelja Španca, koji inače nije pasionirani ljubitelj koride – upravo zbog ubijanja, pitala sam da li bi pod pritiskom društva za prava životinja i sve glasnijih preporuka Evropske unije, Španija eventualno pristala da spektakl preinači utoliko da bik na kraju ne bude žrtvovan, nalik susednom Portugalu. „Stvar i jeste u tome da bik bude ubijen, jer je korida umetnost nadmudrivanja i dominacije između čoveka i životinje – bez smrti jednog od njih, više ne bi bila ono zbog čega postoji“, rekao mi je Rodrigo.

Madridska korida, s arhitektonskim uticajem mavarskog stila © Ivana Dukčević

Madridska korida Plaza de Toros las Ventas, najveća je na svetu – u odnosu na veličinu arene © Ivana Dukčević

Madridska korida Plaza de Toros las Ventas © Ivana Dukčević

Centar španske prestonice smestio se između dve velike pravougaone zelene površine, dva parka – „levog i desnog plućnog krila grada“, kako Madrilenjosi vole da ih nazivaju. „Levim plućnim krilom“ Madriđani nazvaju park na zapadnom obodu centra, kod kraljevske palate Palacio Real, dok je „desno plućno krilo“ nadaleko poznat veliki park El Retiro, istočno od najužeg centra prestonice. El Retiro ili Parque del Retiro („Mesto odmora“), ne važi samo za najlepši gradski park površine 125 hektara, već i savršeno mesto za šetnju šljunkovitim alejama listopadnog drveća, nalik ulicama, koje imaju i svoje nazive, između mnogobrojnih fontana i prelepih spomenika na skverovima. Najposećeniji deo parka nalazi se kod spomenika kralju Alfonsu XII (Monumento a Alfonso XII), gde se ispred dva niza polukružnih kolonada smestilo veliko jezero Estanke (Estanque). U proleće i leto, jezerom plove iznajmljeni čamci na vesla, gde veslači ponekad zastanu na sredini vodene površine, u savršenoj osami.

Unutar parka, nedaleko od Palate Velaskez (Palacio de Velazques) prekrivene fasadnim pločicama u tamno zelenoj, okerastoj i marinsko-plavoj boji, smestila se prelepa Kristalna palata (Palacio de Cristal) u staklu, sa manjim jezercem i veštačkim gejzirom, i mesto je gde se održavaju izložbe. Izvan aleje Paseo del Paraguay, na zapadnoj strani parka, prostire se velika negovana bašta niskog, umetnički potkresanog drveća, u blizini najstarijeg stabla Madrida zasađenog u XVII veku – Hardins de Sesilio Rodriges (Jardins de Cecillio Rodriguez). Nalik Central parku u Njujorku, El Retiro je obavezna stanica turista u poseti Madridu, mesto gde svakog jutra džogira priličan broj gradske populacije, deca se igraju na opremljenim igralištima, a stariji okupljaju u jednostavnim baštama malenih kafea. Sudeći prema natpisu na kamperskom stočiću koji je u vreme našeg boravka jedan stariji gospodin postavio u parku, u El Retiru postoje i „profesionalni čitači sudbine“. Dok je gledao u karte mladiću koji je seo preko puta njega, malo dalje, kod fontane Plaza de Nicaragua, dva momka su, iako smo prošli u neposrednoj blizini, razmenjivala sumnjive kesice sa tek pristiglim, trećim.

Ako iz El Retiro parka izađete kroz kapiju na severnoj strani, naći ćete se tačno preko puta kapije Puerta de Alkala (Puerta de Alcala) izgrađene za vreme vladavine Burbonaca, krajem XVIII veka. Jedna od nekadašnjih pet kapija grada, predstavljala je nekadašnji istočni ulaz u grad, put do čuvenog univerzitetskog mestaAlkala de Enares. Puerta de Alkala nalazi se u istoimenoj ulici Kalje de Akala (Calle de Alcala), koja direktno vodi ka zvaničnom centru modernog Madrida, na trg Puerta del Sol.

Park El Retiro, jezero Estanque © Ivana Dukčević

Park El Retiro, Monumento a Alfonso XII © Ivana Dukčević

Palacio de Cristal, Park El Retiro © Ivana Dukčević

Park El Retiro © Ivana Dukčević

Park El Retiro, Jardins de Cecillio Rodriguez © Ivana Dukčević

Nedaleko od gradskog parka, na raskrsnici jedne od gradskih arterija – Kalje de Alkala (Calle de Alcala) nalazi se jedna od najlepših gradskih fontana na trgu Sibeles (Plaza de Cibeles). U osnovi raskošne, kružne fontane, nalazi se travnjak sa skulpturom maloazijske, kasnije starogrčke boginje Sibele, kako sedi u kočijama upregnutim lavovima. Na obodu trga izdiže se kolosalna zgrada Glavne pošte – Palacio de Comunicaciones s početka XX veka. Od trga Sibeles, pod pravim uglom počinje široka avenija Paseo del Prado, čiji su ulični smerovi razdvojeni velikim središnjim ostrvom za pešake, ukrašeni drvoredima i fontanama, niže se veliki broj velelepnih građevina. U zelenilu, uz kamene česme, spomenike i raskošnu Neptunovu fontanu (Fuente de Neptuno), nalaze se zdanja nekoliko ministarstava, najvažnijih muzeja i drugih javnih zdanja, pa i deo nekadašnjeg luksuza – Hotel Ritz. U aveniji listopadnog drveća smestio se jedan od tri najčuvenija madridska muzeja umetnosti – Tisen Bornemisa (Thyssen-Bornemisza – evropsko slikarstvo XIII – XX vek), a sa suprotne strane ulice i čuveni Prado (Museo Nacional del Prado), mesto remek-dela najpoznatijih španskih slikara (Velazques, Goya, El Greco, Murillo), velike kolekcije slikara italijanske renesanse, i jedne od najvećih zbirki slika Hijeronima Boša (Hieronymus Bosch).

Na platou kraj ulaza u Prado, svoj kamperski stočić postavio je još jedan stariji gospodin. Uz sunđer, mastilo i pečate u obliku slova, na podu pored njega ležali su urolani plakati sa oslikanim toreadorima i flamenko igračicama, i praznim mestima za izvođače. Po ceni od nekoliko evra, na plakatu za koridu ili flamenko ispisaće vaše ime, i ovekovečiti vas kao učesnika koride ili zvezde flamenka.

Ulica Paseo del Prado, Muzej Thyssen-Bornemisza © Ivana Dukčević

Paseo del Prado, Neptunova fontana – Fuente de Neptuno © Ivana Dukčević

Muzej Prado © Ivana Dukčević

Suvenir-plakati ispred Muzeja Prado, s vašim imenom kao zvezdom koride ili flamenka © Ivana Dukčević

Iza muzeja Prado, na uzvišenju se nalazi Katedrala Svetog Jeronima iz XV veka (Iglesia de los Jeronimos), a malo dalje i Kazon de Buen Retiro (Cason de Buen Retiro), mesto gde počivaju španski kraljevi. U ulici Paseo del Prado nalaze se luksuzni, starinski hoteli – Hotel Ritz na primer, smešteni u velikim starinskim zdanjima. U južnom delu avenije Paseo del Prado, na donjem obodu Botaničke bašte koja je sastavni deo parka, duž kratke pešačke ulice Kalje de Klaudio Mojano (Calle de Claudio Moyano), zastali smo kod drvenih, u svetlo plavo ofarbanih kućica s tezgama za prodaju antikvarnih knjiga. Pešačku zonu, prati gvozdena ograda prelepog zdanja Ministarstva poljoprivrede, dok se s druge strane, na trgu i raskrsnici velikih saobraćajnica, nalazi se staro zdanje centralne železničke stanice Atoće (Estación de Atocha), čije su grafitima išarane zidove, u vreme naše posete veoma temeljno strugala njih trojica iz gradske čistoće. Osim novog dela stanice, s koje polaze brzi vozovi za Sevilju i Barselonu, Atoća je pre svega poznata po starom zdanju zanimljive unutrašnjosti. Ispod velikog, staklenog krova stare stanice, nalik paviljonima staklene bašte, nalazi se velika tropska bašta sa veoma visokim, vitkim palmama i drugim tropskim biljem koje se tokom čitavog dana zaliva iz prskalica. Unutar bašte, između biljki popločani su putići i postavljeni kandelabri, a duž oboda i postavljen je niz drvenih klupa. Na samom kraju bašte nalazi se jezerce ukrašeno nepravilnim oblicima kamenja i mnoštvom vodenih kornjača, koje se brčkaju u zelenoj vodi.

Preko puta Atoće, pogled privlači moderna, arhitektonski neobična crveno-srebrno-crna zgrada. Ovaj futuristički spomenik treći je od tri najčuvenija madridska muzeja – Muzej kraljice Sofije (Centro de Arte Reina Sofia), po mišljenjima mnogih poznavalaca umetnosti – najbolji muzej u gradu. U muzeju se nalaze remek dela moderne umetnosti XX veka, između ostalog i čuvena Pikasova „Gernika“ („Guernica„).

Severnije od Trga Sibele, ulica Paseo del Prado dobija novi naziv: Paseo de Rekoletos (Paseo de Recoletos), na čijem se kraju, pre nego što dobije treći naziv: Kasteljana (Castellana) nalazi trg Plasa de Kolon (Plaza de Colon – „Trg Kolumba“). Osim Nacionalne Biblioteke, Muzeja knjige i Nacionalnog arheološkog muzeja, najprepoznatljiviji deo trga je upravo spomenik Kolumbu (na španskom – Cristobal Colon), okrenutom ka zapadu – Americi koju je „otkrio“.

Istočno od železničke stanice Atoće, u ulici Paseo de la Reina Kristina, videćete Panteon zaslužnih građana – Panteon de Hombres Ilustres, hram gde su smešteni neobično dekorisani sarkofazi znamenitih Španaca, a u ulici ispod njega i interesantnu „Kraljevsku fabriku tapiserija“ – Real Fabrica de Tapices. U jednostavnoj zgradi od opeke čiji izgled zaista podseća na stare fabrike, nalazi se veoma zanimljiv muzej srednjovekovnih i onih nešto novijih tapiserija.

Južno od mesta gde se nalazi već pomenuta najčuvenija španska robna kuća, sve uličice završavaju velikom avenijom Gran Via, omiljenom stecištu mlađe populacije. Iako je bije glas da u večernjim satima nije uvek bezbedno mesto, ulicom smo prošetali u toku dana kraj kafeterija i ulaza u podzemne klubove, seksi šopova i restorana brze hrane. U ovoj ulici, pažnju najviše privlači izgled zgrada koje se unekoliko razlikuju od onih u ostatku Madrida. Visoki, obli ili stepenasti soliteri sa šumom četvrtastih prozora, poređani sa obe strane ulice, neodoljivo podsećaju na njujorške solitere iz 20-tih i 30-tih godina XX veka, kada su i podignuti.

Najtipičniji soliter nalazi se na zapadnom kraju ulice, preko puta Trga Španije (Plaza de España), na kojem se pored jezerceta, u maslinjaku smestio visoki beli spomenik Servantesu. U podnožju spomenika nalaze se bronzane figure Don Kihotea (Don Quijote) na konju i Sančo Panse na magarcu, ispred kojih se turisti fotografišu sa čuvenim borcima protiv vetrenjača. Iznad njih, na vrhu spomenika sedi i svoje likove posmatra slavni pisac. Zanimljivo je da su Šekspir ali i Servantes, zvanično najslavniji pisci svih vremena, umrli i sahranjeni istog datuma – 23. aprila 1616. godine, zbog čega su Ujedinjene Nacije 23. april proglasile Danom knjige i izdavaštva.

Nedaleko od Trga Španije, u obližnjem parku, Španci su u drugoj polovini XX veka smestili jedinstveni poklon države Egipat španskom kralju Huanu Karlosu. Templo de Debod je 2200 godina star egipatski hram premešten u Madrid iz doline Nila, koji je izgradnjom Asuanske brane trebalo da bude potpuno potopljen. Prilikom postavljanja hrama, okolni plato u parku je popločan i izgrađeno je pravougaono veštačko jezero na kojem su postavljene dve kamene kapije hrama. Poseta hramu je besplatna. Ako ste ljubitelj starog Egipta, ovo je možda prilika da provirite u jedan ne naročito impozantan, ali ipak autentičan egipatski hram.

Ako od hrama krenete ka jugu, vratićete se u zonu užeg centra grada i proći pored Kraljevske palate (Palacio Real) na Trgu Orijente (Plaza de Oriente), koju su u XVIII veku izgradili Habsburgovci, pošto je prethodna uništena u požaru. Španska kraljevska porodica više ne živi u ovoj palati, ali je povremeno koristi u ceremonijalne svrhe, te je jedan deo zdanja pretvoren u muzej (50 od ukupno 2800 prostorija). Nalik većini evropskih dvorova, veliki broj eksponata i ovde čine nameštaj i umetnički predmeti iz perioda od XVII do XX veka.

S druge strane kraljevskog kompleksa, nalazi se zgrada Teatro Real ili Teatro de la Opera (Kraljevsko pozorište i Opera), a između njih i manji, lepo uređeni park na Trgu Orijente (Plaza de Oriente – „Istočni trg“, nazvan prema položaju u odnosu na palatu) iz 1810. godine. Osim drvoreda i kamenih skulptura španskih monarha, koje su zbog lošeg proračuna arhitekte bile preteške za krovnu konstrukciju palate, te su završile u parku, videćete i umetnički potkresane živice, dok u samom središtu stoji veliki spomenik kralju Filipu IV s kaskadnom fontanom.

Južno od velike ulazne kapije od kovanog gvožđa, nalazi se nova Katedrala Almudena (Catedral de la Almudena). Radovi na ovoj crkvi počeli u još XIX veku, ali je završena tek nakon više od 100 godina. Godine 1993, katedralu je svečano otvorio papa Jovan Pavle II, a bronzani spomenik u njegovom obličju postavljen je ispred ulaza u crkvu. Unutrašnjost katedrale je impozantna, naročito tavanica sa lukovima u neogotskom stilu, ukrašena u kombinaciji šara u boji, dok se na mestu oltara nalazi dvostruko stepenište na sa statuom Bogorodice kojoj je crkva posvećena, na vrhu. Stari kraljevski manastir Real Monasterio de la Encarnacion, nalazi se nešto severnije.

Poslednjeg dana boravka u Madridu, u nedelju, posetili smo buvlju pijacu Mercado El Rastro. Nedeljom od 9 do 15 h, u spletu ulica samo nekoliko minuta pešice južno od centra (nizbrdo sve do avenije Ronda de Toledo), na improvizovanim tezgama građani Madrida iznose sve što žele da prodaju. Počev od najrazličitije kineske i indijske robe, delova odeće, nakita, pozamanterije, umetničkih slika, maskirnih uniformi i gas-maski, plastičnih i drvenih igračaka. Najzanimljiviji deo buvljaka čine antikviteti, izloženi na ulici ispred antikvarnica. Počev od nameštaja, svećnjaka i mesinganih ukrasa za vrata, preko porcelana i keramičkih pločica, sve do starih, umetnički ukrašenih sertifikata o rođenju – vremešnih krštenica. U donjem delu buvljaka, na trgu kraj česme gde deca razmenjuju sličice, Madriđani su nas posavetovali da je u šetnji ovim buvljakom bizarnog naziva, najvažnije sačuvati novčanik (te većina posetilaca svoje rančeve i torbe nosi ispred sebe, na stomaku).

Značenje naziva „El Rastro“ potiče od krvavog traga zaklanih životinja, koje su ovim ulicama i po istoj ruti, svojevremeno nošene na prodaju do centralne mesare. Na južnom kraju buvljaka, kod skvera Kapije Toleda (Puerta de Toledo), put od južne kapije grada nekada je vodio pravo ka staroj prestonici, Toledu.

Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija, Madrid Španija

Španija