Monteverde

 

oblačne prašume i zip-line

 

 

 

Iz La Fortune u podnožju vulkana Arenal, krenuli smo put Monteverdea, planinske regije Kostarike poznate po oblacima koji „sede“ na vrhovima krošnji džungle – „oblačnim šumama“ bogatog biodiverziteta. Tokom vožnje, prošli smo magistralom koja je jedno vreme vodila kroz prašumu duž veštačkog jezera Arenal, kada naš simpatični vozač koji je primetio da fotoaparatom pokušavam da zabeležim faunu njegove zemlje, naglo zakočio uperivši prst prema najvišim delovima drveća: „Tukan!“. Izašavši iz vozila, pokušavala sam da u daljini, na vrhu krošnje fotografišem pticu sa verovatno najlepšim kljunom na svetu, dok se nije izgubila u zelenilu prašume. Nakon oko sat vremena, kada smo se magistralom popeli iznad jezera i ono postepeno nestalo iz videokruga, ispred nas ukazale su se jarko-zelene doline, brojne plantaže kafe i šećerne trske.

 

Po dolasku u gorje Monteverde, krenuli smo u šetnju prašumom duž staze koja jednim delom vodi kroz džunglu i prekida se prelazom preko osam visećih mostova, postavljenih u nivou vrhova najviših krošnji stabala. Imali smo priliku da vidimo džunglu iz drugačije perspektive i da uživamo u jedinstvenim vrstama i oblicima tropskog drveća, koje je u Kostariki nalik umetničkim skulpturama.

 

 

Tekst i fotografije deo su knjige u pripremi, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Magistrala u džungli duž najvećeg u zemlji, veštačkog jezera Arenal, i tukani na vrhovima preko 30 metara visokih krošnji drveća © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Zanimljive, dekorativne palme © Ivana Dukčević

 

Kao i u Kolumbiji, biciklizam je u Kostariki veoma popularan sport © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Kostarika je zemlja Latinske Amerike koja u poslednjih nekoliko decenija ima najveći broj naturalizovanih stranaca, i oko pola miliona stanovnika ove zemlje čine doseljenici iz SAD-a i Evrope (skoro 10% stanovništva). Prema podacima iz 2012. godine, najveći deo iseljeničke evropske populacije Kostarike čine Nemci, a slede ih Italijani i Španci. Iz ovog razloga, u nedođiji kostarikanskih pejzaža, u malim mestima primetili smo veliki broj austrijskih i nemačkih pekara, i kuća kao da su premeštene iz Tirola. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Mala mesta duž magistrale – kao Tilaran, između Arenala i Monteverdea © Ivana Dukčević

 

 

 

Osim crkvi, i groblja Kostarike su drugačija. Grobnice su najčešće oblika velikog kvadra, sa svih strana obložene najobičnijim (nalik kupatilskim) belim pločicama. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Zelene livade sa kravama koje pasu, nalik su prizorima u podnožju švajcarskih Alpa, iako, zbog dugotrajnog mira i nepostojanja stalne vojske Kostariku nazivaju i “Švajcarskom Centralne Amerike”. © Ivana Dukčević

 

 

 

Kostarika je poznata po kafi, i plantaže ove biljke nižu se u centralnim delovima zemlje © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Po dolasku u gorje Monteverde, krenuli smo u šetnju prašumom duž staze koja jednim delom vodi kroz džunglu i prekida se prelazom preko osam visećih mostova, postavljenih u nivou vrhova najviših krošnji stabala. Imali smo priliku da vidimo džunglu iz drugačije perspektive i da uživamo u jedinstvenim vrstama i oblicima tropskog drveća, koje je u Kostariki nalik umetničkim skulpturama. Zanimljivo je da zbog nepostojanja godišnjih doba i temperature koja je čitave godine gotovo identična, drveće kostarikanskih prašuma uopšte nema godove, te nije moguće odrediti njegovu starost. Iznad mostova i šume Monteverdea, moguće je upustiti se u adrenalinsku vožnju najdužim zip lajnom u Latinskoj Americi, ili se ljuljati adrenalinskim ljuljaškama. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Posetu Monteverdeu završili smo u utočištu za dvoprste lenjivce, u kojem živi desetak ženki i beba koje su pale sa drveća i pretila im je sigurna smrt. Dvoprsti lenjivci malo su veći i svetliji od troprstih lenjivaca koje smo videli dva dana ranije u podnožju vulkana Arenal, i za razliku od svojih troprstih rođaka koji često sede uspravno na grani drveta, imaju tendenciju da provode značajan deo dana viseći naopačke. Zbog više nadmorske visine, noći u Monteverdeu su hladnije i prijatnije od onih u La Fortuni, što odgovara dvoprstim lenjivcima koji mogu da žive na nešto nižim temperaturama od troprstih. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U Monteverdeu smo videli veliki broj vrsta leptirova, kao što je prelepi jarko-plavi leptir (lat. Morpho peleides) koji nastanjuje Centralnu Ameriku, ali ne i ocelota – vrsta manje divlje mačke, i neobičnog oklopnika © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

U samoposluzi: kostarikansko pivo, empanade sa džemom od ananasa, i čips od platana banane © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Iz gorja Monteverde, vozimo ka zapadu zemlje, ka Tihom okeanu koji se vidi u daljini © Ivana Dukčević