ALŽIR – prestonica Alžir (II deo)

ALŽIR – prestonica Alžir (II deo)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ALŽIR

u šetnji prestonicom

 

 

 

 

 

 

Na poziv Ambasade Alžira u Srbiji, i u organizaciji Ministarstva turizma Narodne Demokratske Republike Alžir i Nacionalne turističke organizacije Alžira (ONAT), boravila sam u Alžiru – Al Džazairu ili Al Džaziri (al-Jazāʾir, ili al-Dzāyīr), na arapskom: “veliko ostrvo”), najvećoj državi Afrike, i desetoj najvećoj na svetu. Zemlja u kojoj Sahara čini 4/5 njene ukupne površine, a turizam tek 0,1% nacionalnog dohotka, ima čak sedam mesta koje je zaštitio UNESCO, i mnogo toga da ponudi posetiocima, te Alžirci s pravom žele da to promene.

 

Kada je u julu 1962. godine, nakon osam godina Rata za nezavisnost od Francuske, Alžir proglasio nezavisnost, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija – članica novoosnovanog Pokreta nesvrstanih, bila je prva zemlja koja ih je priznala. U stvari, u danas najvećoj državi Afrike, nezavisnost je proglašena 5. jula, ali je ostalo zabeleženo da je Tito priznao nezavisan Alžir tri dana ranije. Alžirci to nikada nisu zaboravili. Tri godine ranije, u jeku rata, Josip Broz je u Beogradu organizovao tajnu konferenciju gde su se prvi put srele dve strane – predstavnici revolucionarnog Narodnooslobodilačkog pokreta Alžira i vlasti Francuske. Tito je tada doneo odluku da svog ličnog snimatelja, Stevana Labudovića, koji je radio za Filmske novosti i pratio ga na svim njegovim zvaničnim putovanjima, pošalje na alžirsko-tunišku granicu gde su se vodile borbe, kako bi iz prve ruke snimio užase rata, i prekinuo tadašnju francusku propagandu. Iako je bilo predviđeno da na ratištu provede najviše tri meseca, Labudović je u zemlji razorenoj borbama ostao tri godine, sve do kraja, i postao veliki prijatelj novostvorenog Alžira. Tek nedavno, godine 2022. Emanuel Makron je bio prvi francuski predsednik koji je prisustvo Francuske u Alžiru nazvao kolonijalizmom.

 

 

 

 

 

 

 

Spomenik mučenicima (palim borcima) u Ratu za nezavisnost od Francuske © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Trg mučenika (palih boraca), u podnožju Kazbe i na početku Bulevara Ernesta Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Stanovnici Alžira imaju perde na terasi, nalik debelim zavesama, koje prebacuju preko ograde terase kako bi imali privatnost i odbranili se od sunca © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Šetalište pored mora © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogled na donji bulevar i železničku stanicu, sa vrha Bulevara Ernesta Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na vrhu brda severno od grada, nalazi se Crkva Bogorodice Afričke (Basilique Notre-Dame d’Afrique), iz 1872. godine © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ulični kandelabri © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bulevar Ernesta Če Gevare

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bulevar pored mora i arkade nekadašnjih lučkih skladišta – na vrhu arkada, vidi se ograda Bulevara Ernesta Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Moderni spomenik ispred palate Palais des Rais © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Blistavo-bela, starinska zdanja 4,5-milionske prestonice Alžira, podignuta u vreme francuske okupacije, smeštena su na padini brda, s fascinantnim, romantičnim pogledima na obalu i vode Mediterana. Između kosina strme padine, gradom prolaze široki bulevari oivičeni visokim, elegantnim palmama, i nalaze se skverovi sa zelenilom. Prestonica Alžira očarala me je još na samom dolasku u ovaj grad, dok smo se širokom avenijom vozili iz smera aerodroma, ka hotelu.

 

Osim stare Kazbe (UNESCO) na vrhu, najlepši i kulturno-istorijski najzanimljiviji delovi prestonice nalaze se duž obale mora, u podnožju starog dela grada, počev od Trga mučenika (palih boraca), Place des Martyrs. Na trgu, nalazi se stanica metroa istog naziva, nadomak travnate površine gde smo jednog četvrtka popodne, naišli na buvljak.

 

U neposrednoj blizini, pokriveni i ograđeni žicom, naziru se ostaci starorimskog naselja Ikosijum (Icosium), koji je u I veku nove ere, za vreme cara Vespazijana dobio status grada. Ulaz u arheološko nalazište nije moguć, ali se sa nekoliko strana, kroz žičanu ogradu vide ulične mačke, koje su delove antičkog grada prisvojile i u njemu, na dovoljnoj udaljenosti od ljudi, napravile stanište. Iz ovog razloga, ali i prilične zapuštenosti, ostaci antičkog grada nisu u reprezentativnom stanju.

 

 

 

 

 

 

 

Trg mučenika (palih boraca), u podnožju Kazbe i na početku Bulevara Ernesta Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Trg mučenika (palih boraca) – Place des Martyrs i džamija Djamaʽa el Djedid © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Merto stanica na Trgu Place des Martyrs © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Trg mučenika (palih boraca) – Place des Martyrs i džamija Djamaʽa el Djedid © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Trg Place des Martyrs – ostaci starorimskog Ikosijuma (Icosium) iz I veka © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Trg Place des Martyrs – ostaci starorimskog Ikosijuma (Icosium) iz I veka © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Džamija Djamaʽa el Djedid na Trgu Place des Martyrs © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Desetak metara južnije, trg završava u blizini obale mora, na platou sa gazebom, i džamijom Djama’a el Djedid, iz 1660. godine, odakle kreće jedna od najlepših ulica Alžira, Bulevar Ernesta Če Gevare (Boulevard Ernesto Che Guevara). Uzvišica kojom prolazi ulica, podignuta je iznad velikih arkada nekadašnjih skladišta obližnje luke, i paralelna je s ulicom koja u podnožju, vodi pored obale. Široki bulevar na uzvišici iznad mora i s pogledom na luku, projektovao je 1863. francuski arhitekta Šaserio (Charles-Frédéric Chassériau du Chiron). Probitni naziv ulice bio je Boulevard de l’Imperatrice (“Caričin bulevar”), da bi kasnije poneo naziv Boulevard de la Republique (“Bulevar Republike”). Pre francuske okupacije, duž obale nizale su se kuće u osmanlijskom stilu, uz utvrđenje koje je porušeno. Dana 18. septembra 1865, novu ulicu je svečano otvorio Napoleon III.

 

 

 

 

 

Bulevar Ernesta Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bulevar Ernesta Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir, pogled na luku iz Bulevara Ernesta Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bulevar Ernesta Če Gevare – najskuplji stanovi u prestonici, s pogledom na more © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir, Bulevar Ernesta Če Gevare, Gradska kuća © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir, Bulevar Ernesta Če Gevare, Gradska kuća © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bulevar Ernesta Če Gevare, Centralna banka Alžira © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bulevar Ernesta Če Gevare, Parlament – Narodna skupština © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bočne ulice koje presecaju Bulevar Ernesta Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bulevar Ernesta Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Između Bulevara Ernesta Če Gevare i bulevara pored mora © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bočne ulice koje presecaju Bulevar Ernesta Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Nivo ulice iznad arkada, osmišljen je kao šetalište. S jedne strane bulevara nalazi se kompleks prelepih, belih stambenih zgrada najviše nalik onim u Marseju i Parizu, dok se duž suprotne strane ulice, uz ogradu pružaju prelepi pogledi na luku i na Mediteran. Kraj obale, osim luke i njenih lučnih skladišta, vidi se železnička stanica, čija je ograda ukrašena mozaicima koji prikazuju muškarce i žene u narodnim nošnjama Alžira. Iznad luke, u Aveniji Ernesta Če Gevare, nakon stambenih četvrti kreću da se nižu prelepa, grandiozna zdanja Predsedništva, Parlamenta, Gradske kuće, sedišta Narodne banke, sve do skvera gde bulevar završava, udaljava se od obale i ulazi u unutrašnjost grada.

 

 

 

 

 

 

 

Alžir, bulevar pored mora © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Luka, trajekt Marsej-Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bulevar Če Gevare i paralelni bulevar pored mora, sa zgradom železničke stanice © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Lučki lift, iz Bulevara Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžirska luka – trajekt koji svakodnevno saobraća između Marseja i Alžira © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bulevar pored mora i arkade nekadašnjih lučkih skladišta – na vrhu arkada, vidi se ograda Bulevara Ernesta Če Gevare © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mural sa slikama poginulih Alžiraca, u Ratu za nezavisnost © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir, dekoracije na železničkoj stanici © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir, železnička stanica © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir, bulevar pored mora i arkade nekadašnjih lučkih skladišta © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Nedaleko od ovog skvera kojim završava Bulevar Ernesta Če Gevare, odakle još jedan grandiozni bulevar praćen zelenim parkom, kreće uzbrdo, nalazi se veliko zdanje Glavne pošte, i nekoliko kafeterija s baštama, gde smo seli da popijemo kafu. Kafa sa mlekom, u Alžiru se služi s mlekom u šolji, i kafom iznad nje, u maloj šoljici s tacnom. S pogledom na Glavnu poštu i ulična svetla koja su krenula da se pale na vrhovima zanimljivih kandelabra, još jedan dan u prestonici tonuo je u noć. Kakav divan grad, gotovo bez stranaca. Da je nekim slučajem Alžir negde u Evropi, ulice grada i ovaj kafe, bili bi prepuni turista.

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir, bašte kafeterija u centru © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir, kafa s mlekom © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Glavna pošta © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir, ulični kandelabri © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Na drugom delu zaliva u odnosu na centar grada, pored širokog autoputa – bulevara koji vodi kroz grad, nalazi se Džamija Alžira (Djamaa el Djazaïr), gledano po površini koju zauzima (20.000 m2) – treća najveća džamija na svetu, posle Velike džamije u Meki, i one u Medini (Al-Masjid an-Nabawi). Gradnja džamije koja ima i najviši minaret na svetu, završena je 2019. godine. S obzirom da su u Alžiru, kao i kod nas, Kinezi najveći partneri države kada je u pitanju gradnja novih objekata (izgradili su međunarodni aerodrome u prestonici i zdanje Opere), i džamija je podignuta u saradnji sa kineskom i kasnije francuskom građevinskom kompanijom.

 

Zanimljivo je da je na međunarodnom konkursu za dizajn nove džamije u julu 2008, pobedio nemački tim arhitekata i da je potpisivanju ugovora prisustvovala i tadašnja nemačka kancelarka, Angela Merker.

 

 

 

 

 

 

S druge strane zaliva, vidi se Džamija Alžira (Djamaa el Djazaïr) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Treća najveća na svetu – Džamija Alžira (Djamaa el Djazaïr) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Džamija Alžira (Djamaa el Djazaïr) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dekoracija na jednom od trgova u prestonici © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Dok mi je pričao o gradnji džamije, Imada sam upitala kolika je prosečna plata u Alžiru: “Oko 250 evra”, odgovara mi. Blizu Bulevara Če Gevare, kada smo autobusom prolazili jednom od unutrašnjih ulica sa velelepnim arkadama, isped automobila parkiranih sa obe strane, videla sam muškarce, kako stoje jedni pored drugih na određenoj udaljenosti – svako sa po velikim svežnjem papirnih novčanica, koje su nudeći ih, pokazivali. “Ulica je poznata kao crno tržište deviza”, kaže Imad, njome ne bi trebalo proći pešice.

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Dinje © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Grafiti © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Ulica-menjačnica, nije bila moj prvi susret sa promenom evra u alžirski dinar. Kada smo letom Er Alžira (Air Algerie) iz Pariza, sleteli u prestonicu, bila sam jedina u grupi koja je htela da određenu, manju sumu novca promeni u lokalnu valutu. Pored vozača iz ministarstva koji nas je dočekao, i sačekao da svi završimo s pasoškim formalnostima, stalno se vrteo mlađi muškarac, za kojeg se ispostavilo da retkim strancima koje je nepogrešivo i odmah primetio, menja novac. “U banci je kurs za 100 evra, 14.400 alžirskih dinara”, kaže mi, dok me ostatak grupe odgovara da kod njega promenim evre: “a kod mene je kurs 18.000”. Za kurs u banci nije lagao, a i dinari su bili pravi – platili su nam kafu i po neki suvenir, na Sajmu turizma, narednog dana.

 

Međutim, kada smo tri dana kasnije, sa istog aerodroma lokalnim letom stigli do grada Gardaje u Sahari, i kada sam na bazaru, po preporuci lokalnog vodiča krenula da promenim još novca kod trgovca u prodavnici tepisima, isprva sam pomislila da se ne razumemo. Na digitronu je pisalo “21.700 (dinara)”, a moj veoma bazični francuski nije bio dovoljan za sporazumevanje po ovom pitanju. Vadim novčanicu od 50 evra, komentarišem da je u pitanju nesporazum i pokazujem da ne želim da menjam toliko novca, ali trgovac na digitronu pokazuje isto. Nije greška. Velika razlika u kursu u odnosu na prestonicu, samo narednih nekoliko dana bila je predmet mog iznenađenja, dok se iz Sahare nismo vratili nazad, u civilizaciju. Neko se dosetio da na bankomatu hotela podigne novac, i na ovaj način promenio evre u dinare po kursu od – 30.000. Mašala.

 

 

 

 

 

 

 

Hiljadu alžirskih dinara, u zavisnosti od toga da li menjate novac u banci, „na crno“, kod trgovaca u saharskom delu zemlje, ili na bankomatu, vredi između 3 i 7 evra (na poleđini novčanice od 1000 dinara, nalaze se stene u pustinji i praistorijski crtež, oba iz Nacionalnog parka Tassili (UNESCO) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na vrhu brda severno od grada, nalazi se Crkva afričke bogorodice (Basilique Notre-Dame d’Afrique) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogled na predgrađa s vrha brda, platoa Crkve Bogorodice Afričke © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ženske priče, na platou Crkve Bogorodice Afričke © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Crkva Bogorodice Afričke i obližnja Ambasada Vatikana © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ambasada Vatikana, pored platoa s Crkvom Bogorodice Afričke © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

U rano predvečerje, avenijom koja vodi od obale strmo ka vrhovima prestonice, popeli smo se na plato brda u El Madaniji, gde se na mestu nekadašnjeg srednjovekovnog utvrđenja, nalazi moderni Spomenik mučenicima – palim borcima (na arapskom Maqam Echahid). Menjajući boje noćnog osvetljenja iz crvene u rozikastu, a zatim u zelenu i plavu boju, betonski, 92 metara visok Spomenik mučenicima podignut je u stilu brutalizma, i veoma je nalik nekim od naših spomenika iz perioda nakon Drugog svetskog rata.

 

Spomenik u obliku tri uspravna palmina lista, koja u središtu čuvaju „večni plamen“, sazidan je u znak sećanja na Alžirski rat i borbu protiv francuske kolonijalne vlasti. Na ivici svakog od tri palmina lista, nalazi se statua alžirskog vojnika, kao simbolična predstava pojedinačnih faza borbe u Ratu za nezavisnost. Spomenik koji je smešten iznad Botaničke bašte Hamma (poznata kao Jardin d’essai), otkriven je 1982. godine, na dvadesetu godišnjicu proglašenja nezavisnosti Alžira.

 

 

 

 

 

 

Spomenik mučenicima (palim borcima) u Ratu za nezavisnost od Francuske © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogled sa brda kod spomenika, na luku © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Spomenik mučenicima (palim borcima) u Ratu za nezavisnost od Francuske © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Spomenik mučenicima (palim borcima) u Ratu za nezavisnost od Francuske © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Alžir, Alžir, Alžir, Alžir, Alžir

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.