.

.

Ostrvo Madeira

.

gde živi duga

.

.

.

.

Madeira, Paul do Mar © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Madeira, pogled na prestonicu Funšal, sa vrha druge najviše stene-vidikovca na svetu Miradouro do Cabo Girão © Ivana Dukčević

 

 

 

Iako se nalazi usred okeana, hiljadu kilometara jugozapadno od Lisabona i matičnog Portugala, i 700 kilometara od najbližeg, afričkog kopna – obala Maroka, Madeira je već niz godina prava turistička meka pretežno zapadnih i severnih Evropljana. Prestonica Madeire je Funšal (Funchal). Madeira pripada jednoj od dve grupe portugalskih ostrva u Atlanskom okeanu (druga su Azorska ostrva). Osim najveće Madeire, arhipelag čini i ostrvo Porto Santo, kao i dva stenovita, nenaseljena „Divlja ostrva“ (Ilhas Selvagens) – rezervat morskih lavova. Iako jedni blizu drugih – grupisani usred Atlanskog okeana, zanimljivo je da svako od ovih ostrva ima potpuno drugačiji pejzaž i klimu.

„Divlja ostrva“ © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Dok je Porto Santo letovalište sa nekoliko hotela na dugim peščanim plažama na kojima su većinski gosti mahom lokalci (trajekt iz glavnog grada Madeire putuje 2,5 sata), 50-ak kilometara udaljena Madeira izgleda sasvim drugačije. Jedan od najvažnijih razloga koji Madeiru čini toliko privlačnom je činjenica da je ovo ostrvo prepuno neverovatnih kontrasta. Osnovni „krivci“ za to su njeno vulkansko poreklo i konfiguracija, koju osim veoma uzanog obalskog pojasa čini strma, okomita planina koja se veoma naglo penje na visinu čak do 1862 metra, koliko iznosi najviši vrh ostrva Piko Ruivo (Pico Ruivo). U tom smislu, na veoma malom području i sama priroda naglo se menja. Počev od tropskih bašti na obali, penjući se uzbrdo odjednom nailazite na šumu eukaliptusa, a iz nje na zelene pašnjake i borovu šumu u magli. Temperaturna razlika – naročito u jesenjim i zimskim mesecima, je značajna – od na primer 27 stepeni na obali, nakon 10 minuta vožnje možete se naći usred magle u gustoj šumi na vrhovima, sa vlagom od skoro 100 %, na temperaturi od 9 stepeni.

 

Na južnim obalama Madeire, duž litica gotovo otrgnutih od mora, kaskadno se u redovima jedne iznad drugih protežu nepregledne plantaže banana – najveće u Evropi. Do redova žutih plodova usađenih u strminu brda, ostrvski farmeri često stižu improvizovanim uspinjačama koje prevoze ne samo njih, već i ubrane grane još nedozrelih plodova voze do samog podnožja. Lokalci se šale da na Madeiri postoji više drveća banane nego samih ostrvljana, što nije daleko od istine s obzirom da na ostrvu živi ne više od 300 000 ljudi.

Madeira, južna obala – kaskadno posađene plantaže banana © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Madeira, bašte sa bananama u svakom selu nadomak obale © Ivana Dukčević

.

.

.

.

U gotovo svakoj bašti na južnom delu ostrva, postoji bar jedno drvo banane, a na šarenojj pijaci Merkado dos Lavadores (Mercado dos Lavradores) u glavnom gradu Funšalu (Funchal), osim one uobičajene videćete bar još dve različite vrste (majušnu, debeljuškastu „jabuku-bananu“, na primer). Ako ste u prilici, ovu pijacu najbolje je posetiti subotom pre podne, kada se najveći broj tezgi šareni u najjarkijim bojama voća, povrća i tropskog cveća. Jedno od najzastupljenijih ostrvskih vrsta cveća je strelicijum. Tanan, dugačak naradžasti cvet može se pronaći u gotovo svim baštama Madeire.

.

Osim banana, u baštama Madeire uzgaja se (ili slobodno raste) mango, papaja, avokado, nekoliko vrsta marakuje ili passion-fruit (marakuja-banana, marakuja-paradajz, marakuja-pomorandža, marakuja-limun), božanstvena čerimoja – „ljubavno voće“ poreklom sa obronaka Anda (Južne Amerike) i surinamska trešnja – pljosnata trešnja sa talasastim, reljefnim naborima. Ukusna ananas-banana u obliku velike, izdužene zelene šišarke, nije kalemljeno voće već plod biljke filodendron – iste one biljke sa ogromnim reckavim listovima koju su naše mame i bake u saksijama gajile u stanovima. Na nekim plantažama, iako veoma stidljivo uzgaja se kafa. Razlog zbog čega na Madeiri uspeva tropsko rastinje je prosečna letnja temperatura koja iznosi između 25 i 27 stepeni, i zimska između 16 i 18.

Čim sa uzanih ostrvskih obala krenete strmo uzbrdo ka centralnom delu ostrva, posle nekoliko kilometara pejzaž se naglo menja. Odjednom postaje osetno hladnije (barem desetak stepeni), kada nakon plantaža banana koje ne rastu na visinama iznad 1000 metara naglo uđete u šumu eukaliptusa. Gustu šumu visokih, tankih krošnji čije korenje zadržava vodu (i time sprečava eroziju), tokom vikenda posećuju lokalci kako bi brali origano, začinsku biljku koja kao korov raste u podnožju.

.

Još više, na visini preko 1000 metara Madeira se pretvara u Irsku, zemlju jarko zelenih livada, pašnjaka po kojima slobodno šetaju krave – često prelazeći lokalni put, a temperatura se tokom jesenjih i zimskih meseci spušta i do samo nekoliko stepeni iznad nule. Kada je reč o novembru ili decembru, ovaj podatak i ne bi bio naročito čudan da se u isto vreme, na južnoj obali ostrva samo nekoliko kilometara niže, na 27 stepeni turisti ne sunčaju i često – kupaju u okeanu. U jednom jedinom danu, tokom sat vremena vožnje od obale do vrhova, bukvalno možete proći kroz tri godišnja doba. Jedino zima ne postoji, barem ne u smislu snega, iako se tokom januara dešava da planinski plato Paul de Sera (Paul de Serra) prekriju inje i slana. Kažu da tada Madeirani obično pojure svojim automobilima na vrh da vide „sneg“, ali ih lokalni saobraćajci u tome najčešće sprečavaju s obzirom da je strma planinska magistrala puna serpentina izuzetno klizava i nesigurna za vožnju Madeiranima nenaviklim na ove vremenske uslove, pa se mnogi razočaraju ne uspevši da vide kratkotrajni, beli pokrivač.

Jedna od najčuvenijih biljki vezanih za Madeiru je i šećerna trska (na portugalskom cana de açúcar). Mnogo pre nego što su Evropljani doznali za danas široko rasprostranjenu šećernu repu, tokom XVII i XVIII veka u španskim i portugalskim kolonijama Južne Amerike rasla je biljka čija je cena bila ravna ceni zlata. I viša. Jedino mesto u Evropi gde je uspevala bila je Madeira, te su ostrvljani – Portugalci koji su Madeiru 1419. otkrili i naselili, jedno vreme nazivani i kraljevima šećerne trske. Proizvodi ove biljke izvoženi su širom tadašnje Evrope, a umesto novca, u državama na severu razmenjivani su i za (na primer) umetničke slike čuvenih flamanskih slikara. Tako se u glavnoj Katedrali – Sé, u prestonici Funšalu, podignutoj početom XVI veka, na oltaru našlo nekoliko vrednih platna baroknih slikara severne Evrope. I danas, na ostrvu možete posetiti jednu od poslednjih preostalih fabrika za preradu šećerne trske, u Kaljeti (Calheta), koja je ujedno i mali muzej svega vezanog za ovu biljku. U suvenirnici fabrike-muzeja možete kupiti razne proizvode od šećerne trske – kolače, med i rum.

.

Nekada najpoznatiji proizvod šećerne trske – rum, znan je i kao piće za čiju je fermentaciju u 50 – 80 % alkohola potrebno samo 2 do 3 dana. Zbog ove činjenice, rum je veoma dugo bio omiljeno alkoholno piće Evrope, naročito mornara koji su prevozeći dragoceni tovar često bili u dodiru sa njegovim tečnim, alkoholnim oblikom. Osim ruma, od šećerne trske pravi se i med, a od njega i izuzetno ukusni madeiranski suvi kolač čiji rok trajanja na sobnoj temperaturi iznosi skoro godinu dana. Obično se služi o praznicima, najčešće božićnim, a osim meda od šećerne trske sadrži još i orahe, brašno i začine.

Muzej šećerne trske sa proizvodnjom ruma, u Kaljeti (Calheta) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Rum sa Madeire © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Šećerna trska liči na bambus, a prepoznatljiva je po ljubičastim nijansama stabla © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Madeiranski kolač (pod celofanom) u Muzeju šećerne trske sa proizvodnjom ruma u Kaljeti (Calheta) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Osim ruma, najčuveniji alkoholni proizvod ostrva je i madeiransko vino (Vinho da Madeira), u nekoliko sorti, počev od stonog, pa sve do dezertnog koje se služi kao apertitiv, ili uz kolače. Zasadi vinograda nalaze se na južnom delu obale. Ukoliko želite da u jednom danu obiđete plantaže banana, mestašca na obali i planinske vrhove, uz pratnju vozača i stručnog vodiča, preporuka je da svoje poverenje poklonite kompaniji Madeira Expedition. Tokom celodnevnog izleta, u turi „Jeep Safari“, terenskim vozilima u koje staje do 8 osoba, obišli smo južnu obalu, prošli plantaže banana i tropskog voća, šumu eukaliptusa, ubrali origano, a u lokalnoj i jedinoj kafani na planinskom platou Paul da Serra probali najčuveniji madeiranski koktel po imenu ponša (poncha) koji se pravi od lokalnog ruma od šećerne trske, meda (šećerne trske), ceđenog soka limuna ili pomorandže.

.

Nakon toga, ponovo smo se spustili na obalu u simpatično mestašce Paul do Mar, gde smo za ručak u lokalnoj kafani probali najkonzumiraniju i najpoznatiju ribu Madeire, koja se na portugalskom naziva „peiše-ešpada“ (peixe-espada), a na engleskom scabbardfish („skabardfiš“, madeiranski kaiš). Ova neobična, zmijolika crna riba zastrašujućeg izgleda pripada klasi predatora hordata – kopljaša, tj. zrakoperki, i jedna je od 40 vrsta iz ove familije riba koje se mogu naći samo u Atlantiku. Živi u velikim dubinama, a kad je ribari ulove i izvade na površinu, zbog nagle promene pritiska i pucanja očnih duplji, njene ogromne iskolačene oči, uz oštre duge, tanke zube deluju još strašnije. U potpunoj suprotnosti sa njenim izgledom, belo meso ove ribe izuzetno je ukusno.

Seoce Paul do Mar, vodopad © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Mestašce Paul do Mar poznato je i po jednom od nekoliko madeiranskih vodopada koji obrušavaju u tankom mlazu sa visokih stena i završavaju u vodama Atlantika. U mestu Paul do Mar („Pavle od Mora“), videćete kako izgleda tipična ostrvska plaža sa ne baš za kupanje privlačnim, crnim vulkanskim kamenjem, velikim oblucima nastalim tokom neke od pradavnih erupcija danas ugašenog vulkana.  Za razliku od manjeg ostrva u arhipelagu – Porto Santa, na Madeiri gotovo da nema peščanih plaža (osim nešto malo peska, na zapadu). Njih nekoliko sa okerastim peskom, koje možete videti nadomak velikih kompleksa hotela na jugu, nasute su peskom uveženim iz Maroka.

Paul do Mar © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Madeira, „skabardfiš“ ili „peiše-ešpada“, na pijaci u Funšalu © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Na portugalskom jeziku, „madeira“ znači „drvo“. Za njeno ime verovatno je zaslužno obilje zelenila kojim je Madeira od pamtiveka obrasla, i koje se može videti i iz aviona, dok pristižete na ostrvo. Avionska pista aerodroma na Madeiri (koja od 2015. nosi ime fulbalera Krištijana Ronalda), među poznavaocima važi za jednu od najtežih na svetu. Postavljena na stubovima iznad autoputa, praktično je dodata uz sam početak strmine kojom počinje ostrvo.

.

Ono po čemu je priroda Madeire najpoznatija su stoletne šume lovora (Laurissilva da Madeira), koje se na ovolikom području mogu pronaći samo na Madeiri, i više nigde na svetu. U pitanju su ostaci primarnih šuma koje su u periodu pre 15 do 40 miliona godina prekrivale čitavu južnu Evropu, zbog čega je 1999. godine UNESCO ovu oblast proglasio delom svetske prirodne baštine. Najveće šume lovora na svetu, nalaze se u zapadnom delu ostrva, na pešačkoj planinskoj ruti Rabasal (Rabaçal) i nešto istočnije, u Nacionalnom parku Ribeiro Frio (Parque Natural do Ribeiro Frio). Deo su posebnog biljnog, ali i životinjskog eko-sistema (tri vrste ptica, od kojih se jedna može pronaći samo u ovim šumama). Šume koje pokrivaju većinu središnjeg dela ostrva, kao tepih su obložile neobične oblike vulkanskih stena koje se strmo uzdižu i spuštaju, štrče iz podnožja ka vrhovima. Zelenilom koje ih kompletno prekriva, najviše liče na prašume južnoameričkog kontinenta.

Nacionalni park Ribeiro Frio © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Madeira, pogled na drevnu šumu lovora, pod zaštitom UNESCO-a © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Lovorova šuma i levada – kanal za skupljanje vode © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Drveće lorbera ima sposobnost da kroz listove upija značajan deo vlage ne samo iz kiše, već i iz magle. Vodena isparenja direktno ulaze u korenje, navodnjava zemlju i time značajno doprinosi stvaranju brojnih ostrvskih potoka,  bez kojih Madeira ne bi imala pijaću vodu. Potoci koji se od rasprkavanja kiše stvaraju na planinskim vrhovima, još od XV veka usmeravaju se ka podnožju ostrva putem neobičnih vodenih kanala, prizemnih akvadukta koje ostrvljani nazivaju levade (levadas). Širine od samo dvadesetak centimetara, pa i do nekoliko metara, levade čine neizbežni deo planinskog krajolika Madeire, ali i pogodni orijentir prilikom trekinga, te ih turisti često koriste u ove namene. Treking i brdski biciklizam (mountain biking), neki su od omiljenih sportova naročito zapadnoevropskih i severnoevropskih turista. Veliki broj njih na Madeiru stiže ogromnim kruzerima i ostaje najviše jedan do dva dana. Čim se iskrcaju i bivaju preveženi do planinskih vrhova, svako od njih od agencije dobije po bicikl kojim se delimično po asfaltnom putu, a ponajviše po gudurama i usecima planina, spušta ka obali.

Madeira, levada © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Za rekreativce, najlepši treking – šetnju planinskim vrhovima predstavljaju ture koje polaze od drugog najvišeg vrha Madeire – Piko do Arieiro (Pico do Arieiro – 1818 m), čije dve staze za treking (dužine 5,6 i 7 km) vode ka najvišem vrhu ostrva Piko do Ruivo (Pico do Ruivo). Još ukoliko budete imali sreću sa vremenom – koje se na Madeiri menja neverovatnom brzinom, možda ćete imati priliku da na ovom mestu prošetate duž vrhova koji štrče iznad oblaka, čiji špicevi podsećaju na ostrva razasuta na nebu.

.

U pauzi posle šetnje, na desetak do petnaest minuta vožnje od vrha Arieiro, kraj magistralnog puta u planinama nalazi se odličan i izuzetno ukusno uređenRestoran O Abrigo do Pastor Restaurant, Estrada das Carreiras 209, Camacha. Prigušena atmosfera prizemne kuće uređene u lovačkom stilu, sa dekoracijom od drvenih greda i prepariranim životinjama od kojih u jednom delu dominira poprsje velike zebre, čini ambijent restorana izuzetno interesantnim i prijatnim. Iako vlasnici restorana čiji naziv u prevodu znači „Pastirovo sklonište“ imaju i jedan lokal u samom gradu Funšalu, ovaj u mestu Kamaša omiljen je među stanovnicima čitave Madeire kao mesto za nedeljni ručak, izlet u prirodu. Specijalitet restorana su mešano dimljeno meso, žablji bataci, ali i odlična pečena crna svinjetina (vrsta svinje koja se gaji na Iberijskom poluostrvu i čini sastavni deo obroka kako Španaca, tako i Portugalaca), dekorisana ruzmarinom i grožđem, sa sokom od limuna. Najčešće se služi uz vino iz portugalske oblasti Alentežo (dolina reke Težo), koje i na samoj etiketi ima crtež crne svinje.

Restoran Abrigo do Pastor © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Crna svinjetina sa grožđem i ruzmarinom, u restoranu Abrigo do Pastor © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Restoran Abrigo do Pastor, vino iz Alenteža (Alentejo, centralni Portugal) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Samo dvadesetak kilometara dalje, severna obala Madeire nije ni izbliza pristupačna kao južna. Špicaste stene kojima kopno ulazi u more, a koje najviše podsećaju na „kraj sveta“, uz huku i penu velikih talasa čine još jednu od nekoliko mikroklima ovog nevelikog ostrva.

.

Jedno od najinteresantnijih mesta na severnoj obali je Santana („Sveta Ana“), jedini gradić na Madeiri u kojem se još uvek mogu videti tipične stare kuće. Niko od lokalaca nije umeo da objasni zbog čega se zaboravljena arhitektura prvih doseljenika zadržala samo na ovom mestu, na čitavom ostrvu. Trouglaste kuće Santane danas su jedna od turističkih atrakcija ovog dela ostrva. Bele, sa jarko crvenim i plavim detaljima, i prepoznatljivim krovom od trske koji se skida i menja jednom u desetak godina, na turističkom platou u centru Santane videćete ih nekoliko. Iako su ove novijeg porekla, sazidane da liče na stare (u njima se nalaze suvenirnice), ukoliko imate vremena prošetajte samim selom i videćete nekoliko preostalih – originalnih, u kojima ljudi još uvek žive. Iako deluju majušno, nekada su građene tako da unutar kuća budu tri nivoa: prizemlje za domaće životinje, središnji deo za porodicu i tavan za odlaganje stvari. Osim tradicionalnih kuća, okolina Santane je poznata i po tome što tokom proleća i leta, u baštama, kraj puteva i na obroncima brda u ovom delu ostrva možete videti ogromne cvetove hortenzije. Bokori biljke koja voli vlagu, čiji ljubičasti, plavičasti i rozikasti cvetovi nisu retki ni u našim baštama, tokom maja, juna, jula i avgusta ovde često mogu dostići visinu i do 3 metra.

Na krajnjem severozapadu Madeire nalazi se mestašce Porto Moniz, specifično po tome što se u jednom delu obale nalaze  bazeni koje je pre nekoliko miliona godina oblikovala bujica lave (lava pools). Većinom kružni, od crnog vulkanskog kamena, nalaze se tik uz obalu morai kada naiđu talasi ispune ih slanom morskom vodom. Izgledaju prilično atraktivno, te ih posećuje veliki broj turista.

INFO

 

Ukoliko dođete na Madeiru, najbolje informacije u vezi ostrva, safari tura, vožnji brodom, mesta za odmor, jelo ili treking, ili radnih vremena, dobićete u Turističkoj organizaciji Madeire, koja se nalazi u centru grada Funšala, u ulici Avenida Arriaga br. 18.