Posted on 08 okt 2014

/ off

ALBANIJA – Saranda, Butrint

Saranda i Butrint

u zemlji orlova, bunkera i mercedesa…

Boraveći na Krfu leta 2007, jednog vetrovitog popodneva, nekoliko dana pre izleta brodom u Albaniju, na plaži pored Kanonija puštali smo zmaja. Videvši šareni papir kako se vijori, prišli su nam dečkić i njegova mama. Na prilično lošem engleskom, oduševljena što smo iz Srbije, malena žena rekla je da su iz Albanije i nastavila: “Serbia and Albania…” i stisnutim šakama pokazala simbol zajedništva. Dok smo se odmarali na krfskim plažama, sreli smo mnoge albanske turiste – kako one koji su porodično, u sve većem broju dolazili na odmor na Krf, tako i one sa nižim primanjima na privremenom radu u Grčkoj, tokom letnje sezone. Svet postaje manji, a izolovane zemlje kao što je dugo bila Albanija polako nestaju.

Pogled iz Butrinta na obližnji Krf (iza, desno) © Ivana Dukčević

Arheološko nalazište Butrint, srednjovekovna kula © Ivana Dukčević

Saranda © Ivana Dukčević

Tekst i fotografije zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje i objavljivanje fotografija, teksta, niti delova teksta, bez dozvole autora.

Arheološko nalazište Butrint (UNESCO), Lavlja kapija

Arheološko nalazište Butrint – UNESCO © Ivana Dukčević

Butrint, ostaci antičkog teatra © Ivana Dukčević

Zbog već poznatih političkih i drugih prilika između Srba i Albanaca na Kosovu, u leto 2007. godine, bili smo među retkim turistima iz Srbije, koji su se bez razmišljanja uputili u “Škiptariju” ili Shqiperise – na albanskom: “Zemlju orlova”, nekada najzatvoreniju i najzaostaliju zemlju Evrope. Za vreme letovanja na Krfu, uz avanturistički duh koji nije nesdostajao, uplatili smo veoma popularan i tada – među turistima iz Zapadne Evrope, veoma posećen jednodnevni izlet brodom do centra albanske rivijere – gradića Sarande i 20 kilometara južnijeg Butrinta, arheološkog nalazišta iz perioda antike, koji je 1992. dospeo na listu Uneskove svetske kulturne baštine. Bili smo radoznali da vidimo kako izgleda Albanija. Godinama, slušali smo svakakve priče o ovoj pretežno planinskoj zemlji, ali malo je bilo onih iz prve ruke.

Očigledno nedovoljno obavešteni, 2007. godine bili smo među prvim turistima iz Srbije koji su zajedno sa Nemcima i Skandinavcima brodom iz Grčke krenuli na jednodnevni izlet u susednu, samo 7 kilometara morem udaljenu Albaniju, i sa sobom poneli flaširanu vodu, papirne maramice, i sve ostalo što bi u toku jednog dana moglo da zatreba. Ispostavilo se da u Albaniji to već postoji. “Sarris Cruises”, bilo je ime jedne od dve grčke kompanije s brodićima srednje veličine, koja je na vreme namirisala pustolovni evropski duh i turiste uvek željne nečeg novog, te su u toku letnjih meseci započeli sa svakodnevnom plovidbom za “egzotičnu” Albaniju. Reklame u prilog egzotici, učinile su svoje, jer su poruke u stilu: “Otkrijte jednu od poslednjih oaza Evrope” i “Još neotkriveni predeli Evrope”, zaista privukle veliki broj stranaca. Tokom leta, svakog dana, samo Sarisovim brodom “Tzortzia” (“Džordžija”), s Krfa je put Sarande kretalo oko 250 turista, među kojima je bilo i nas troje iz Srbije.

U leto 1993, kada su s Krfa krenuli prvi izleti u Albaniju, jedna britanska turistkinja opisivala je svoje utiske. Tada u Albaniji još uvek nije bilo automobila, a jedino što je osim dva autobusa sa turistima pristiglim sa Krfa krstarilo drumovima, bili su tenkovi i oklopna, vojna vozila. Na plažama Sarande nije bilo žive duše, a upotreba fotoaparata i kamere u Albaniji još uvek je bila zabranjena, te niko od turista nije uspeo da svoje utiske podeli sa ostatkom sveta.

U Albaniji, jul 2007 © Ivana Dukčević

Putokazi u Albaniji – mesta za obilazak od kulturno-istorijskog značaja © Ivana Dukčević

Registracija automobila u Sarandi © Ivana Dukčević

Tokom leta 2007, do Albanije su svakodnevno plovili i hidro-gliseri (Flying Dolphin) kompanije Ionian cruises, kao i neki prilično stari albanski, koje su polovne nabavili iz Grčke. Po ceni od oko 40 evra mogli ste da kupite povratnu brodsku kartu za hidrogliser sa uključenim lučkim taksama, i nakon 25 minuta plovidbe, nešto pre 10 h uplovite u luku Sarande (povratak je bio oko 18.30 h). Odlučiili smo da u Albaniju krenemo brodom, organizovano, i u jednom danu, u aranžmanu koji je obuhvatao prevoz u Albaniji, posetimo sva mesta od značaja u okolini Sarande. Ovu opciju, agencija je naplaćivala 60 evra.

Nakon 1h 20min plovidbe, pristigli smo u luku Sarande gde su nas čekali autobusi, i odvezli nas do obližnjeg Butrinta, velikog arheološkog nalazišta na listi Uneskove svetske baštine. Put dužine 18 kilometara, bio je začinjen interesantnim komentarima mlade vodičkinje Amire, koja nam je govorila o istoriji Albanije i o životu za vreme vladavine Envera Hodže. Ispričala nam je da je u doba komunizma, za rođenje 12-tog deteta, svaka Albanka dobijala kravu – navodno zbog toga mnoge nisu htele da se školuju, jer su imale cilj da dobiju kravu. Godine 2007, prilike su se unekoliko promenile. Krava više nije bila u igri, ali se radni staž Albanki skraćivao za pet godina u slučaju rođenja šestog deteta. Komunizam je imao i svojih dobrih strana, rekla nam je Amira. Osim u selima na severu zemlje, na ulicama gradova ženski deo muslimanske populacije nije hodao pokriven. Rekla nam je i da su u poslednjih nekoliko decenija, u Albaniji imali toliko zabrana, da im ne pada na pamet da uvode nove, religijske.

Neverovatno uzan asfaltni put kojim smo nešto više od pola sata putovali 18 kilometara od Sarande do Butrinta, i nazad (gotovo da ne postoji bilo kakva mogućnost da se dva vozila mimoiđu), u doba vladavine Envera Hodže smela je da koristi samo vojska. Amira nam je objasnila da je najgore bilo kada bi se neko iz ovog kraja razboleo, a niko ne bi smeo da ga transportuje do bolnice (automobili u Albaniji nisu postojali). Kuriozitet “onog” vremena bili su i bunkeri, koji su i danas sveprisutni kao deo brežuljkastog, albanskog krajolika. Iako više nisu u upotrebi, svojevremeno ih je podignuto (i još uvek postoji) ukupno 730.000. S obzirom da je Albanija 2007. imala oko 3,5 miliona stanovnika, a da je trideset godina ranije taj broj bio nešto manji, pretpostavka je da je u slučaju umišljenog napada, u svaki bunker trebalo da stane po četvoro ljudi – porodični smeštaj.

Kada smo prošli duž velikog, slanog jezera i dospeli do lokaliteta Butrint, put do obližnjeg sela prekinuo je vodeni tok Vivari, gde se jezero uliva u more. Ko god je želeo u selo, na tom mestu sačekala bi ga skela, koja je prevozila sve – od mercedesa do autobusa, pojedinačno.

Suveniri u Butrintu © Ivana Dukčević

Bunkeri u Albaniji, gledaju ka Krfu © Ivana Dukčević

Naš vodič Amira, u arheološkom nalazištu Butrint © Ivana Dukčević

Nakon pada komunizma, vremena su se značajno promenila, te je za zaljubljenike u duge peščane plaže i arheologiju, obala Albanije postala veoma privlačna. Pretpostavlja se da u zemlji postoji određen broj još neotkrivenih arheoloških nalazišta, najviše iz perioda antike. Za sada je Butrint (na albanskom: Butrinti), najznačajniji. U starim spisima, Butrint je slučajno pronašao Musolini, i kada je 1928. godine okupirao Albaniju, doveo je svoje arheologe i počeo je sa iskopavanjima. Nakon 15 godina, kapitulacija ga je omela da završi započeto, ali je ipak uspeo da nekoliko vrednih predmeta otkrije, i odnese ih za Italiju.

Za vreme diktature Envera Hodže, nijedan kamen u Butrintu nije iskopan, te je vremenom sve zaraslo u duboku travu. Početkom 2000-tih, u Butrintu – “mestu gde je umro žrtvovani bik” iz VI veka pre nove ere, započela su intenzivna iskopavanja. Pronađeni su hramovi bogova Apolona i Asklepija (boga medicine), amfiteatar, terme, buleterion, kao i veliki akropolj na brdu s kiklopskim zidinama i “Lavljom kapijom”, kao u čuvenoj, grčkoj Mikeni, ili u na primer Hatuši, u Turskoj, prestonici drevnih Hetita. Za razliku od dva propeta lava iz Mikene, iznad kamene “lavlje kapije” Butrinta reljefno je prikazan lav koji ubija bika, detalj iz priče prema kojoj je Butrint i nastao. U neposrednoj blizini, videli smo i ostatke iz nešto kasnijeg perioda, krstionice i bazilike iz ranohrišćanskog i vizantijskog perioda, venecijansku tvrđavu, i građevine iz perioda turske okupacije. Na samom vrhu brda (i lokaliteta), nalazila se kula i odmorište sa klupama i toaletom.

Prema legendi, nakon pada Troje, mladi trojanski ratnik, princ Helenus, isplovio je ka zapadu u želji da osnuje novi grad. Na svom putu, dospeo je na ostrvo Krf gde je odlučio da žrtvuje bika u slavu boga Apolona, jednog od šest zaštitnika nekada moćne Troje. Za vreme ceremonije žrtvovanja, bik se otrgao, i ranjen ali još uvek živ, pobegao je do obale mora gde je na najužem delu moreuza (3 km) preplivao od Krfa do Albanije. Ratnik je bika pratio brodom i video kada je iznemogao, uginuo na kraju prirodnog jezerskog kanala Vivari, kojim se jezero, u vidu kratke, vijugave reke, uliva u Jonsko more. Na mestu gde je bik uginuo, uveren da je u pitanju božji znak, princ je odlučio da podigne Novu Troju, sagradivši hram i svetilište posvećeno bogu Apolonu. Mesto je nazvao Butrint ili Vousthrotos (na grčkom: “vous” – bik i “throtos” – ranjeni). Tokom perioda antike, Butrint se našao u antičkim spisima kada je 49. i 48. godine pre nove ere, poslužio kao baza Cezarevoj vojsci.

Arheološko nalazište Butrint (UNESCO) © Ivana Dukčević

Butrint, spisak robova © Ivana Dukčević

Butrint, ostaci antičkih termi © Ivana Dukčević

Asklepijevo svetilište © Ivana Dukčević

Butrint, antički podni mozaik © Ivana Dukčević

Butrint, Lavlja kapija © Ivana Dukčević

Butrint, ranohrišćanska Bazilika © Ivana Dukčević

Krstionica ranohrišćanske bazilike © Ivana Dukčević

Na vrhu tvrđave, s pogledom na Krf, pored kanala Vivari koji se uliva u Jonsko more © Ivana Dukčević

Venecijanska tvrđava, Butrint © Ivana Dukčević

Nakon obilaska arheološkog nalazišta Butrint, autobusima smo krenuli nazad ka Sarandi, i prošli pored slanog jezera Butrint koje se uliva u more (Butrintska laguna, na albanskom: Laguna e Butrintit), a zatim se uputili na organizovani ručak (švedski sto) u restoran kod sela Finike (takođe poznatog po arheološkim ostacima iz starogrčkog perioda). U malom šumarku blizu sela Finike, jedan od mnogobrojnih povratnika s rada u inostranstvu, sagradio je simpatičan restorančić sa stablom drveta koje je ostalo u sredini kuće, i čija krošnja izbija kroz krov, kraj jezera po kojem se šepure patke i labudovi. U hladovini šumarka ručali smo u ovom restoranu, u okviru “švedskog stola”. Na kraju izleta, autobusom smo stigli nazad do centra Sarande, gde smo pre polaska broda nazad za Grčku, još oko dva sata obilazili jedan od centara albanske rivijere.

Posle smrti Envera Hodže i pada Berlinskog zida, mnogi su mladi Albanci pošli trbuhom za kruhom u Ameriku, Australiju i evropske zemlje. Posle nekoliko godina, neki od njih vraćali su se kući sa, za albanske uslove, značajnim sredstvima, kupovali novi statusni simbol – mercedes, i započinjali privatni biznis. I danas, mercedes je najpoznatiji statusni simbol. Gastarbajterski automobil, početkom XXI veka učinio je Albaniju državom s najvećim brojem mercedesa po broju stanovnika, te su je u šali prozvali i „zemljom mercedesa“. U zavisnosti od imovinskog stanja, mercedesi su kupovani novi ili polovni. Najveći biznis u ovom delu Albanije, vremenom su postale nekretnine. Samo u Sarandi, na rivi tj. promenadi, 90% zgrada podignuto je tek početkom XXI veka. U pitanju su novi, višespratni, ultramoderni stanovi i apartmani, zgrade pastelnih i često veoma jarkih boja, s velikim balkonima, pogledom na more i gradsku plažu. Amira nam je objasnila da su za vreme Envera Hodže, mnoge porodice ostale bez domova i da je to glavni razlog zbog čega se toliko gradi. Nije razjasnila na koji način su ostajale bez kuća.

Tik uz nove, luksuzne višespratnice sunčane Sarande, smestilo se nekoliko hotela (Hotel “Butrinti” 5*, na primer), ispred kojih su se na jarbolima ispred ulaza, vijorile zastave Albanije, EU, SAD-a, Turske, i arapskih zemalja. Pored hotela, jedni do drugih nizali su se savremeno uređeni kafići i picerije, kao i radnje sa suvenirima, u kojima je te 2007. godine suvenirska ponuda obuhvatala uglavnom crno-crvene sitnice sa dvoglavim orlom (privesci, šolje, majice). Duž rive, između nekoliko modernih skulptura i uređenih živica kraj drvoreda palmi, žbunova oleandra i bugenvilija, vremešne Albanke turistima su nudile miljee i vezene šustikle.

Ispod šetališta, u julu 2007. skoro čitavom dužinom centralnog dela grada prostirala se uzana gradska plaža prepuna kupača, tada mahom lokalaca. Na internet stranicama grada pisalo je da je “Saranda najomiljenije letovalište građana Albanije i Kosova” (na šetalištu postoji noviji kafić “Prizren”). Među mladim Albancima, početkom XXI veka, ovo je bilo i omiljeno mesto za Medeni mesec. S obzirom da je Saranda smeštena kaskadno, polukružno, na obronku brda iznad mora, već u drugom redu zgrada iza onih modernih, nalazile su se kuće koje podsećaju na višegodišnje siromaštvo, iako su i one bile u fazi rušenja, i na njihovom mestu gradili su se novi soliteri. Lutajući ulicama Sarande, primetili smo ekspoziture stranih banaka koje su tada postojale i kod nas, reklame za tri albanska mobilna operatera (domaći, grčki i britanski), kao i mesne odbore nekih od 60 albanskih političkih partija – sve znake političke “tranzicije” iz komunizma u kapitalizam. Iako je Albanija i tada zvanično bila najsiromašnija zemlja Evrope, napredak se video.

Legenda kaže da su slično Butrintu, prvi antički stanovnici Sarande bili potomci grčkog kraljevića i heroja trojanskog rata, Ahila. Ahilov sin se navodno oženio udovicom trojanskog prestolonaslednika Hektora i tako začeo novu, grčko-maloazijsku porodičnu lozu koja je trajala 1000 godina (potomak ove loze je i majka Aleksandra Velikog – Olimpija). Za razliku od Butrinta, ime Saranda je nešto novijeg datuma, nastalo od prethodnog grčkog naziva “Agia Saranda” (što znači “Sveta četrdesetorica”). Naziv je vezan za nemili događaj iz XV veka, kada su turski okupatori, od 40 grčkih monaha iz manastira na brdu iznad sadašnjeg grada, zahtevali da pređu u islam. Pošto su odbili, ubijeni su i postali mučenici, Sveta četrdesetorica. I danas, u ovom delu Albanije postoji priličan broj pravoslavnih crkvi, i dve se nalaze u centru Sarande. Albansko stanovništvo je oko 60% muslimanske, 30% pravoslavne i 10% katoličke veroispovesti. U centru Sarande, unutar mercedesa, često ćete prepoznati novopečene albanske vernike, bogataše koji na retrovizorima svojih automobila kače priveske u obličju velikih krstova.

Turizam (onaj inostrani) u najturističkijem mestu Sarandi, te 2007. godine bio još je u začecima. Iako su prema turistima meštani bili veoma ljubazni, a nova odmorišta i restorani na turističkim punktovima (Butrint i Finike, na primer) sagrađena po evropskim standardima, u Albaniji je još mnogo toga nedostajalo.

Simpatična Amira, pomenula je da je i njen otac bio turistički vodič, te da je od njega naučila posao koji radi. Posle ručka, a pre povratka na brod, u dogovoru sa njom, vozač autobusa otvorio je prazan gepek iz kojeg su Amira, jedna mlađa devojka i starija žena (najverovatnije njene sestra i majka) izvukle poveću sportsku torbu, postavile je na improvizovani stočić na samom izlazu iz restorana i počele da vade suvenire. Turisti u restoranu, u povratku ka autobusima, morali su da u redu sačekaju one ispred njih (iz svih pet autobusa), da pogledaju i odluče se za neki od njenih suvenira, kako bi nakon toga svi mogli da uđemo nazad u autobus. Miljei, privesci, nekoliko starih srebrnih minđuša, “raki” – albanska rakija, male staklene čašice za rakiju s dvoglavim orlom, majice sa albanskom zastavom, razglednice… Nakon pola sata, kada su zaključile da suvenire više niko ne kupuje te su ih spakovale nazad u torbu, krenuli smo za Sarandu, i uputili se u šetnju promenadom, pre povratka u Grčku. Prilikom izlaska iz autobusa, umesto da, kao i svaki put do tada, vozač otvori prednja i zadnja vrata, kako bi putnici izašli, otvorio je samo prednja, kako bi turisti mogli da u maramicu na pultu – tako da svi vide, spuste novac za bakšiš.

Iako smo boraveći na Krfu postali svesni koliko je albansko kopno blizu, tek kada smo se vratili iz Zemlje orlova, umeli smo da iz Kalamija i Kulure, sve do mesta Agios Stefanos, prepoznamo obrise samo nekoliko kilometara udaljenog Butrinta. Soliteri Sarande, odlično se vide iz mesta Kasiopi, na severoistoku Krfa.

Mineralna voda Tepelene, nazvana prema mestu rođenja čuvenog albanskog paše u turskoj službi, koji je vladao Janjinom, u Grčkoj © Ivana Dukčević

Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint

albanija, Atrakcije