Posted on 08 okt 2014

/ off

ALBANIJA – Saranda, Butrint

Saranda i Butrint

u zemlji orlova, bunkera i mercedesa…

Boraveći na Krfu leta 2007, jednog vetrovitog popodneva, nekoliko dana pre izleta brodom u Albaniju, na plaži pored Kanonija puštali smo zmaja. Videvši šareni papir kako se vijori, prišli su nam dečkić i njegova mama. Na prilično lošem engleskom, oduševljena što smo iz Srbije, malena žena rekla je da su iz Albanije i nastavila: “Serbia and Albania…” i stisnutim šakama pokazala simbol zajedništva. Dok se odmarate na nekoj od krfskih plaža, srešćete mnoge albanske turiste – kako one koji porodično u sve većem broju dolaze na odmor na Krf, tako i one sa nižim primanjima na privremenom radu u Grčkoj, tokom letnje sezone. Svet postaje manji, a izolovane zemlje kao što je dugo bila Albanija polako nestaju…

Pogled iz Butrinta na obližnji Krf (iza, desno) © Ivana Dukčević

Arheološko nalazište Butrint, srednjovekovna kula © Ivana Dukčević

Saranda © Ivana Dukčević

Tekst i fotografije zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje i objavljivanje fotografija, teksta, niti delova teksta, bez dozvole autora.

Arheološko nalazište Butrint (UNESCO), Lavlja kapija

Arheološko nalazište Butrint – UNESCO © Ivana Dukčević

Butrint, ostaci antičkog teatra © Ivana Dukčević

Zbog već poznatih političkih i drugih prilika između Srba i Albanaca na Kosovu, u leto 2007. godine, bili smo među retkim turistima iz Srbije, koji su se bez razmišljanja uputili u “Škiptariju” ili Shqiperise – na albanskom: “Zemlju orlova”, nekada najzatvoreniju i najzaostaliju zemlju Evrope. Za vreme letovanja u Grčkoj, na ostrvu Krfu, uz malo avanturističkog duha, uplatili smo veoma popularan i tada – među turistima iz Zapadne Evrope, posećen jednodnevni izlet brodom do centra albanske rivijere – gradića Sarande i 20 kilometara južnijeg Butrinta, arheološkog nalazišta iz perioda antike koji je 1992. dospeo na listu Uneskove svetske kulturne baštine. Bili smo radoznali da vidimo kako izgleda Albanija. U to vreme, godinama smo slušali svakakve priče o ovoj pretežno planinskoj zemlji, ali malo je bilo onih iz prve ruke. Očigledno nedovoljno obavešteni, 2007. godine među prvim turistima iz Srbije koji su zajedno sa Nemcima i Skandinavcima, brodom iz Grčke krenuli na jednodnevni izlet u susednu, samo 7 kilometara morem udaljenu Albaniju, sa sobom smo poneli flaširanu vodu, papirne maramice, i sve ostalo što bi u toku tog jednog dana moglo da zatreba. Ispostavilo se da u Albaniji to već postoji. “Sarris Cruises”, bilo je ime jedne od dve grčke kompanije s brodićima srednje veličine, koja je na vreme namirisala pustolovni evropski duh i turiste uvek željne nečeg novog, te su u toku letnjih meseci započeli sa svakodnevnom plovidbom za “egzotičnu” Albaniju. Reklame u prilog egzotici, učinile su svoje, jer su poruke u stilu: “Otkrijte jednu od poslednjih oaza Evrope” i “Još neotkriveni predeli Evrope”, zaista privukle veliki broj stranaca. Tokom turističke sezone, svakog dana, samo Sarisovim brodom “Tzortzia” (“Džordžija”), s Krfa put Sarande kretalo je oko 250 turista, među kojima je bilo i nas troje iz Srbije.

U leto 1993, kada su s Krfa krenuli prvi izleti u Albaniju, jedna britanska turistkinja opisivala je svoje utiske. Tada u Albaniji još uvek nije bilo automobila, a jedino što je osim dva autobusa sa turistima pristiglim sa Krfa krstarilo drumovima bili su tenkovi i oklopna, vojna vozila. Na plažama Sarande nije bilo žive duše, a upotreba fotoaparata i kamere u Albaniji – još uvek zabranjena, te niko od turista nije uspeo da svoje utiske podeli sa ostatkom sveta.

U Albaniji, jul 2007 © Ivana Dukčević

Putokazi u Albaniji – mesta za obilazak od kulturno-istorijskog značaja © Ivana Dukčević

Registracija automobila u Sarandi © Ivana Dukčević

Tokom leta 2007, do Albanije su svakodnevno plovili i hidro-gliseri (Flying Dolphin) kompanije Ionian cruises, kao i neki prilično stari albanski, koje su polovne nabavili iz Grčke. Po ceni od oko 40 evra mogli ste da kupite povratnu brodsku kartu sa uključenim lučkim taksama, i nakon 25 minuta plovidbe, nešto pre 10 h uploviti u luku Sarande (povratak je oko 18.30 h). Odlučiili smo da u Albaniju krenemo organizovano i u jednom danu, s uračunatim prevozom u Albaniji, vidimo sva mesta od značaja u okolini Saraande. Iz ovog razloga, i za ovu opciju, odlučili smo da agenciji platimo 60 evra.

Nakon 1 h 20 min plovidbe, pristigli smo u luku Sarande gde su nas čekali autobusi, i odvezli nas do obližnjeg Butrinta, velikog arheološkog nalazišta na listi Uneskove svetske baštine. Put dužine 18 kilometara, bio je začinjen interesantnim komentarima mlade vodičkinje Amire, o istoriji Albanije i životu za vreme Envera Hodže. Amira nam je ispričala da je u doba komunizma, za rođenje 12-tog deteta, svaka Albanka dobijala kravu – navodno zbog toga mnoge nisu htele da se školuju, jer su imale cilj da dobiju kravu. Danas su se prilike unekoliko promenile. Krava više nije u igri, ali se radni staž Albanke skraćuje za pet godina u slučaju da rodi šesto dete. Komunizam je imao i svojih dobrih strana, rekla nam je Amira. Osim u selima na severu zemlje, na ulicama gradova, ženski deo muslimanske populacije nije hodao pokriven. Rekla je i da su u poslednjih nekoliko decenija, u Albaniji imali toliko zabrana, da im ne pada na pamet da uvode nove – religijske.

Neverovatno uzan asfaltni put kojim smo nešto više od pola sata putovali 18 kilometara od Sarande do Butrinta, i nazad (gotovo da ne postoji mogućnost da se dva vozila mimoiđu), u doba Envera Hodže smela je da koristi samo vojska. Amira nam je objasnila da je najgore bilo kada bi se neko iz ovog kraja razboleo, a niko ne bi smeo da ga transportuje do bolnice (automobili u Albaniji nisu postojali). Kuriozitet “onog” vremena bili su i bunkeri, koji su i danas sveprisutni kao deo brežuljkastog, albanskog krajolika. Iako više nisu u upotrebi, svojevremeno ih je podignuto (i još uvek postoji) ukupno 730.000. S obzirom da Albanija ima oko 3,5 miliona stanovnika, a da je pre tridesetak godina taj broj bio nešto manji, pretpostavka je da je u slučaju umišljenog napada, u svaki bunker trebalo da stane po četvoro ljudi – porodični smeštaj.

Kada smo prošli duž velikog jezera i dospeli do lokaliteta Butrint, put do obližnjeg sela prekinuo je vodeni tok Vivari, gde se jezero uliva u more. Ako poželite da krenete u selo, na tom mestu sačekaće vas skela, koja prevozi sve – od mercedesa do autobusa, pojedinačno.

Suveniri u Butrintu © Ivana Dukčević

Bunkeri u Albaniji, gledaju ka Krfu © Ivana Dukčević

Naš vodič Amira, u arheološkom nalazištu Butrint © Ivana Dukčević

Nakon pada komunizma, vremena su se značajno promenila, te je za zaljubljenike u duge peščane plaže i arheologiju, obala Albanije postala veoma privlačna. Pretpostavlja se da u zemlji postoji određen broj još neotkrivenih arheoloških nalazišta, najviše iz perioda antike. Za sada je Butrint (na albanskom: Butrinti), najznačajniji. Proveravajući neke stare spise, slučajno ga je pronašao Musolini, kada je 1928. godine okupirao Albaniju, doveo svoje arheologe i počeo je sa iskopavanjima. Nakon 15 godina, kapitulacija ga je omela da završi započeto, ali je ipak uspeo da nekoliko vrednih predmeta otkrije, i odnese ih za Italiju.

Za vreme diktature Envera Hodže, ni jedan kamen u Butrintu nije iskopan, te je vremenom sve zaraslo u duboku travu. Početkom 2000-tih, u Butrintu – “mestu gde je umro žrtvovani bik” iz VI veka pre nove ere, započela su intenzivna iskopavanja. Pronađeni su hramovi bogova Apolona i Asklepija (boga medicine), amfiteatar, terme, buleterion, kao i veliki akropolj na brdu s kiklopskim zidinama i “Lavljom kapijom”, kao u čuvenoj, grčkoj Mikeni, ili u na primer Hatuši, u Turskoj, prestonici drevnih Hetita. Za razliku od dva propeta lava iz Mikene, iznad kamene “lavlje kapije” Butrinta reljefno je prikazan lav koji ubija bika – detalj iz legende po kojoj je Butrint i nastao. U neposrednoj blizini, videli smo i ostatek iz nešto kasnijeg perioda, krstionice i bazilike iz ranohrišćanskog i vizantijskog perioda, venecijansku tvrđavu, i građevine iz perioda turske okupacije. Na samom vrhu brda (i lokaliteta), nalazi se kula i odmorište sa klupama i toaletom.

Prema legendi, nakon pada Troje, mladi ratnik, princ Helenus, isplovio je ka zapadu u želji da osnuje novi grad. Na svom putu, dospeo je na ostrvo Krf gde je odlučio da žrtvuje bika u slavu boga Apolona, jednog od šest zaštitnika nekada moćne Troje. Slučaj je hteo da za vreme ceremonije žrtvovanja, bik uspe da se otrgne i ranjen, ali još uvek živ, pobegne do obale mora gde je na najužem delu moreuza (3 km), preplivao od Krfa do Albanije. Iznenađeni princ ga je pratio brodom i video kada je iznemogao, uginuo na kraju prirodnog jezerskog kanala Vivari, kojim se jezero, u vidu kratke, vijugave reke, uliva u Jonsko more. Na mestu gde je bik onemoćao i uginuo, uveren da je u pitanju božji znak, princ je odlučio da podigne Novu Troju, sagradivši hram i svetilište posvećeno bogu Apolonu. Mesto je nazvao Butrint ili “Vousthrotos” (na grčkom: “vous” – bik i “throtos” – ranjeni). Tokom perioda antike, Butrint se našao u antičkim spisima kada je 49. i 48. godine pre nove ere, poslužio kao baza Cezarevoj vojsci.

Arheološko nalazište Butrint – UNESCO © Ivana Dukčević

Butrint, spisak robova © Ivana Dukčević

Butrint, ostaci antičkih termi © Ivana Dukčević

Asklepijevo svetilište © Ivana Dukčević

Butrint, antički podni mozaik © Ivana Dukčević

Butrint, Lavlja kapija © Ivana Dukčević

Butrint, ranohrišćanska Bazilika © Ivana Dukčević

Krstionica ranohrišćanske bazilike © Ivana Dukčević

Na vrhu tvrđave, s pogledom na Krf, pored kanala Vivari koji se uliva u Jonsko more © Ivana Dukčević

Venecijanska tvrđava, Butrint © Ivana Dukčević

Nakon obilaska arheološkog nalazišta Butrint, autobusima smo krenuli nazad i prošli pored slanog jezera Butrint koje se uliva u more (Butrint laguna, na albanskom: Laguna e Butrintit), a zatim se uputili na organizovani ručak (švedski sto) u restoran kod sela Finike (takođe poznatog po arheološkim ostacima iz starogrčkog perioda). U malom šumarku blizu sela Finike, jedan od mnogobrojnih povratnika s rada u inostranstvu, sagradio je simpatičan rustični restorančić sa stablom drveta koje je ostalo u sredini kuće, i čija krošnja izbija kroz krov, kraj jezera po kojem se šepure patke i labudovi. U hladovini šumarka ručali smo u ovom restoranu, u okviru “švedskog stola”. Na kraju izleta, autobusom smo stigli nazad do centra Sarande, gde smo pre polaska broda nazad za Grčku, imali slobodno još oko dva sata za obilazak jednog od centara albanske rivijere.

Posle smrti Envera Hodže i pada Berlinskog zida, mnogi su mladi Albanci pošli trbuhom za kruhom u Ameriku, Australiju i evropske zemlje. Posle nekoliko godina, neki od njih vraćali su se kući sa – za albanske uslove, značajnim sredstvima, kupovali novi statusni simbol – mercedes, i započinjali privatni biznis. I danas, mercedes je najpoznatiji statusni simbol. Gastarbajterski automobil, početkom XXI veka učinio je Albaniju državom s najvećim brojem mercedesa po broju stanovnika, te su je u šali prozvali i „zemljom mercedesa“. U zavisnosti od imovinskog stanja, mercedesi su kupovani novi ili polovni. Najveći biznis u ovom delu Albanije, vremenom su postale nekretnine. Samo u Sarandi, na rivi tj. promenadi, 90% zgrada podignuto je tek početkom XXI veka. U pitanju su novi, višespratni, ultramoderni stanovi i apartmani, zgrade pastelnih i često veoma jarkih boja, s velikim balkonima, pogledom na more i gradsku plažu. Amira nam je objasnila da su za vreme Envera Hodže, mnoge porodice ostale bez domova i da je to glavni razlog zbog čega se toliko gradi. Nije razjasnila na koji način su ostajale bez kuća.

Laguna Butrinta © Ivana Dukčević

Tik uz nove, luksuzne višespratnice sunčane Sarande, smestilo se nekoliko hotela (Hotel “Butrinti” 5*, na primer), ispred kojih su se na jarbolima ispred ulaza, vijorile zastave Albanije, EU, SAD-a, Turske i arapskih zemalja. Pored hotela, jedni do drugih nižu se savremeno uređeni kafići i picerije, kao i radnje sa suvenirima, u kojima te 2007. godine osim crno-crvenih sitnica s dvoglavim orlom (privesci, šolje, majice), još uvek nije postojalo ničeg drugog da se kupi. Duž rive, između nekoliko modernih skulptura i uređenih živica kraj drvoreda palmi, žbunova oleandra i bugenvilija, vremešne Albanke turistima su nudile miljee i vezene šustikle.

Ispod šetališta, u julu 2007, skoro čitavom dužinom centralnog dela grada smestila se uzana gradska plaža prepuna kupača, tada mahom lokalaca. Na internet stranicama grada pisalo je da je “Saranda najomiljenije letovalište građana Albanije i Kosova” (na sredini šetališta postoji noviji kafić “Prizren”). Među mladim Albancima, početkom XXI veka, ovo je bilo i omiljeno mesto za Medeni mesec. S obzirom da je Saranda smeštena kaskadno, polukružno, na obronku brda iznad mora, već u drugom redu zgrada iza onih modernih, nalaze se kuće koje podsećaju na višegodišnje siromaštvo, iako se i one ruše, i na njihovom mestu grade se novi soliteri. Lutajući ulicama Sarande, primetili smo ekspoziture stranih banaka koje su tada postojale i kod nas, reklame za tri albanska mobilna operatera (domaći, grčki i britanski), kao i mesne odbore nekih od 60 albanskih političkih partija – sve znake političke “tranzicije” iz komunizma u kapitalizam. Iako je Albanija i tada zvanično bila najsiromašnija zemlja Evrope, napredak se video.

Legenda kaže da su slično Butrintu, prvi antički stanovnici Sarande bili potomci grčkog kraljevića i heroja trojanskog rata, Ahila. Ahilov sin se navodno oženio udovicom trojanskog prestolonaslednika Hektora i tako začeo novu, grčko-maloazijsku porodičnu lozu koja je trajala barem 1000 godina (potomak ove loze je i majka Aleksandra Velikog – Olimpija). Za razliku od Butrinta, ime Saranda je nešto novijeg datuma, nastalo od prethodnog grčkog naziva “Agia Saranda” (što znači “Sveta četrdesetorica”). Naziv je vezan za nemili događaj iz XV veka, kada su turski okupatori, od 40 grčkih monaha iz manastira na brdu iznad sadašnjeg grada, zahtevali da pređu u islam. Pošto su odbili, ubijeni su i tim činom postali mučenici, Sveta četrdesetorica. I danas, u ovom delu Albanije postoji priličan broj pravoslavnih crkvi, i dve se nalaze u centru Sarande. Albansko stanovništvo je oko 60% muslimanske, 30% pravoslavne i 10% katoličke veroispovesti. U centru Sarande, unutar mercedesa, često ćete prepoznati novopečene albanske vernike, bogataše koji na retrovizore svojih automobila kače priveske u obličju velikih krstova.

Turizam (makar onaj inostrani) u najturističkijem mestu Sarandi, te 2007. godine bio još je u začecima. Iako su prema turistima meštani bili veoma ljubazni, a nova odmorišta i restorani na turističkim punktovima (Butrint i Finike, na primer) sagrađena po evropskim standardima, u Albaniji je još mnogo toga nedostajalo.

Simpatična Amira, pomenula je da je i njen otac bio turistički vodič, te da je od njega naučila posao koji radi. Posle ručka, a pre povratka na brod, u dogovoru sa njom, vozač autobusa otvorio je prazan gepek iz kojeg su Amira, jedna mlađa devojka i starija žena (najverovatnije njene sestra i majka) izvukle poveću sportsku torbu, postavile je na improvizovani stočić na samom izlazu iz restorana i počele da vade suvenire. Turisti u restoranu, u povratku ka autobusima, morali su da u redu sačekaju one ispred njih (iz svih pet autobusa), da pogledaju i odluče se za neki od njenih suvenira, kako bi nakon toga svi mogli da uđemo nazad u autobus. Miljei, privesci, nekoliko starih srebrnih minđuša, “raki” – albanska rakija, male staklene čašice za rakiju s dvoglavim orlom, majice sa albanskom zastavom, razglednice… Nakon pola sata, kada su zaključile da suvenire više niko ne kupuje, te su ih spakovale nazad u torbu, krenuli smo za Sarandu, i uputili se u šetnju promenadom, pre povratka u Grčku. Prilikom izlaska iz autobusa, umesto da, kao i svaki put do tada, vozač otvori prednja i zadnja vrata, kako bi putnici izašli, otvorio je samo prednja, kako bi turisti mogli da u maramicu na pultu – tako da svi vide, spuste novac za bakšiš.

Iako smo boraveći na Krfu postali svesni koliko je albansko kopno blizu, tek kada smo se vratili iz Zemlje orlova, umeli smo da iz Kalamija i Kulure, sve do mesta Agios Stefanos, prepoznamo samo obrise samo nekoliko kilometara udaljenog Butrinta. Soliteri Sarande, odlično vide iz mesta Kasiopi, na severoistoku Krfa.

Mineralna voda Tepelene, nazvana prema mestu rođenja čuvenog albanskog paše u turskoj službi, koji je vladao Janjinom, u Grčkoj © Ivana Dukčević

Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint, Albanija Saranda Butrint

albanija, Atrakcije