JAPAN – Sveta planina Koja (Kōya-san)

JAPAN – Sveta planina Koja (Kōya-san)

 

.

.

.

 

.

Sveta planina Kōya-san

.

Mesto nastanka šinto-budizma i najveće zen bašte Japana

.

.

.

.

.

Sat i po vozom južno od Osake, u južnom delu poluostrva oblasti Vakajama (Wakayama), regiona Kansai (čiji je Osaka glavni grad), nalazi se Koja ili Koja-san (Kōya-san – 高野山). Na ovoj svetoj planini, delu planinskog masiva Kii, u dolini na oko 800 metara nadmorske visine, između osam planinskih vrhova (koji simbolizuju latice lotosovog cveta) u IX veku osnovan je jedan od prvih šinto budističkih manastira u Japanu. U narednom periodu, oko šingon manastira (ogranka šinto-budizma – japanske verzije budizma), niklo je oko 120 hramova. Veliki broj manastira – njih oko 50, danas nudi monaški smeštaj i hranu (isključivo vegetarijansku – shojin ryori) ne malom broju stranih turista u potrazi za autentičnim japanskim, budističkim iskustvom. U rano jutro, nakon noći na tatamiju (prostirke od bambusa) i dušecima na podu, možete prisustvovati jutarnjoj molitvi budističkih sveštenika, u hramu. Godine 2004, zajedno sa još dva mesta na istom poluostrvu u neposrednoj blizini Kojasan je proglašen delom Uneskove svetske kulturne baštine (u grupi svetih mesta hodočašća). Na osnovu ličnog iskustva, planina Koja spada u jedno od TOP 10 mesta koje u Japanu (na centralnom ostrvu Honšu), ne bi trebalo propustiti.

.

.

.

.

.

Banryutei – jedan deo najveće zen bašte Japana u čuvenom hramu Kongobu-đi (Kongobu-ji, UNESCO) © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Koya-san, Manastirski kompleks Garan – Saito Pagoda (UNESCO)

.

.

 

 

Đizo (jizo) statue, duhovi umrlih na predivnom, starom groblju Okunoin, u šumi japanskih borova (UNESCO) © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Đizo (jizo) statue na groblju Okunoin (UNESCO) © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Monasi na groblju Okunoin, nakon molitve (pojanja mantri) u hramu gde je sahranjen Kobo Daiši, vraćaju se u manastir © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja“ (ISBN 978-86-7963-499-3) u izdanju Samizdata B92, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević) i izdavačke kuće (za Samizdat B92 – Veran Matić).

 

 

.

.

.

.

 

Sa budističkim monahom koji nam je poslužio japanski zeleni čaj, u hramu Kongobu-ji

.

.

 

 

U manastirskom kompleksu Garan, i korenje drveća „uređeno“ je u stilu japanskih bašti (inače, način na koji je formirano preplitanje korenja iznad zemlje jedan je od tipičnih detalja pri uređenju japanskih bašti) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

.

UMETNOST PUTOVANJA zahvaljuje se: kompaniji Japan Experience (sa sedištem u Londonu) najvećem svetskom sajtu o putovanju u Japan, Japan Rail (Japanskim železnicama), Nishimuraya Honkan iz Kinosaki Onsena (jednom od TOP 10 japanskih onsena), kompaniji Voyagin – vodećem turističkom sajtu za putovanje na Daleki istok, koji su marketinški pomogli 17-dnevno putovanje Japanom.

 

.

.

.

.

.

.

.

Malo istorije…

.

 

Šingon verzija budizma potiče iz najstarijeg – indijskog budizma, koji je nakon što je prihvaćen u Kini, u matičnoj Indiji skoro potpuno izgubio na značaju. Vekovima kasnije, duboko se ukorenio u kinesku i zatim japansku religiju. Za razliku od najstarijih, pretežno kitnjastih hramova u hiduističkom stilu na svetoj planini u mestu Nikko (oko 100 km severno od Tokija – UNESCO), gde sakralna arhitektura veoma malo podseća na kasniji svedeni, minimalistički japanski stil, većina hramova Kojasana prilično je u skladu sa tim i u neverovatnom jedinstvu sa prirodom.

 

Nakon boravka u Kini, budizam je u Japan doneo japanski monah, učenjak, umetnik i pesnik Kūkai (空海), nakon smrti (i danas) mnogo poznatiji kao Kobo Daiši (Kōbō-Daishi, „Veliki učitelj“, 774-835), kojem se pripisuje i reforma pisma – prilagođavanje određenih znakova kineskog pisma japanskom jeziku. Poreklom iz aristokratske familije, 804. godine poslat je kao monah na sponzorisano proputovanje po Kini koje je organizovala japanska država, na kojem je vremenom usvojio učenja ezoteričnog šingon budizma. Umesto da u Kini ostane planiranih 20-ak godina, u Japan se vratio kao Veliki učitelj nakon samo dve. Nakon šest godina provedenih kao monah manastira Todai-đi (Todai-ji) u već pomenutom, najstarijem svetilištu Nikko, 816. dobio je dozvolu da osnuje manastirski kompleks za koji je sam izabrao udaljeni planinski Kojasan.

.

.

.

Mapa Kojasana: levo i u centru su kompleksi Garan i Kongobu-đi, a gore desno je šuma sa hramom i grobljem Okunoin © Ivana Dukčević

 

 

Koya-san, hodočasnici u tipičnoj odeći za hodočašće, kod kompleksa hrama Okunoin na istoimenom groblju © Ivana Dukčević

 

 

Đizo (jizo) statua na groblju Okunoin (UNESCO) © Ivana Dukčević

.

.

.

 

Hram-manastir Kongobu-đi

(Kongobu-ji Temple)

.

.

.

Najstariji hram Kojasana, Kongobu-đi (Kongōbu-ji, „Hram dijamantske planine“, 3 minuta pešice od centralnog račvanja u samom mestu (Senjuin-bashi) / 8.30 – 16.30 h), prvobitno podignut 816. godine, danas je deo jednog od dva najznačajnija religiozna kompleksa Kojasana, i jedan od najautentičnijih, svedenih drvenih hramova Japana. U stvari, današnje zdanje datira iz 1593. godine, kada je hram po ko zna koji put obnovio veliki feudalni gospodar i samuraj Tojotomi Hidejoši (Toyotomi Hideyoshi), čiji fenomenalni dvorac neizostavno posetite ako ste u Osaki.
.
.

Naime, prema šinto-budizmu japanskoj verziji ove religije, ništa na svetu ne traje večno. Da da bi produžilo svoj vek mora se potpuno srušiti i nanovo sazidati, kao nešto potpuno novo. Na ovaj način, mnogi japanski hramovi u svojoj dugoj istoriji više puta su rušeni i na istom mestu potpuno istovetni zidani ispočetka. Jedan od verovatnih razloga je i njihova drvna građa, koja u uslovima visoke vlage (blizina Tihog okeana), čestih prirodnih nepogoda vezanih za Japan: padavina/tajfuna/zemljotresa, kao i neizbežnih požara, nije dugovečna.

.

Za poštovaoce japanske tradicije (i šinto-budizma), manastir Kongobu-đi pravi je spoj svedene religiozne ahitekture i spiritualne atmosfere tradicionalnog Japana. U lavirintu prizemnog drvenog zdanja, osim prostorija oslikanih u duhu godišnjih doba i prirode kao njenog sastavnog dela, iza ograde unutrašnjeg dela manastira nalazi se najveća i najlepša zen bašta Japana Banryutei Rock Garden, površine 2340 m2, ukrašena sa 140 granitih stena. Nakon ove, čuvena najposećenija zen bašta Japana Rjoan-đi (Ryoan-ji) u Kjotu, delovaće pomalo neugledno.
.
.
.

 

Hram Kongobu-ji, sa unutrašnjosti oslikanom u duhu godišnjih doba © Ivana Dukčević

 

 

Koya-san, ulaz u Hram Kongobu-ji © Ivana Dukčević

 

 

Hram Kongobu-ji, japanski zeleni čaj i suvi keks-kolutići od pirinča koje posetiocima hrama, kao osveženje služe monasi © Ivana Dukčević

.

.

 

.
.

U okviru manastira Kongobu-đi:

Najveća zen bašta Japana

Banryutei

.

.

Zen bašte (na japanskom „karesansui“ tj. „suva bašta„) specifične su za Japan. Kao i druge verzije budizma, i zen budizam stigao je u Japan iz Kine ali se kao filozofija visokog stepena samodiscipline pretežno zadržao među vojnicima, i kasnije samurajima – ratnicima lokalnih šoguna. Iako se kao doktrina, zen budizam donekle smatra militantnim i u priličnoj suprotnosti onim što u Evropi i na Zapadu podrazumevamo pod pojmom „zen“ (mir je naime, u samodisciplini), japanske zen-bašte – kao zaustavljene u vremenu, u potpunom su skladu sa pojmom smirenosti i spiritualnim osećanjem koje vezujemo za ovaj pojam.

 

Zen-bašte svojevrsno su umetničko delo. Spadaju u najstarije „ručno napravljene“ – suve bašte Japana, u kojima vodene površine „imitira“ sitan šljunak, uz pomoć grabulja precizno i detaljno doteran u 3D maniru, tako da izgleda kao tok vode, ponekad sa „talasima“. Između šljunka, u zen baštama se nalazi određen broj manjih ili većih kamenih formacija koje najviše podsećaju na usamljena ostrva usred okeana. Obavezni deo japanskih (pa i zen bašti) je mahovina, te poneke „stene u moru“ na određenim mestima tek suptilno prekriva zeleni tepih ove šumske biljke.

.

.

.

Hram Kongobu-ji, pogled na najveću zen baštu Japana – Banryutei © Ivana Dukčević

 

 

Hram Kongobu-ji, najveća zen bašta Japana – Banryutei © Ivana Dukčević

 

 

Hram Kongobu-ji, najveća zen bašta Japana – Banryutei © Ivana Dukčević

 

 

Hram Kongobu-ji, najveća zen bašta Japana – Banryutei © Ivana Dukčević

.

.

 

Manastirski kompleks

Garan

.

.

Ukoliko ste na Kojasan pristigli na jednodnevni izlet, osim kompleksa Kongobu-đi trebalo bi da obiđete i obližnji Garan – danas centralni manastirski kompleks koji se nalazi samo par minuta pešice dalje, u smeru ka zapadu. Prema predanju, kada je tražio idealno spiritualno mesto za budistički hram, Kobo Daiši je pre povratka u Japan iz Kine bacio vadžru (vajra – sankosho), vrstu religijskog predmeta nalik trozupcu koji je preleteo Japansko more i pao na mesto gde je raslo drvo jedne vrste japanskog bora, u Kojasanu.

.

Kobo Daiši je po povratku navodno pretražio čitav Japan dok nije našao gde je njegova bačena vadžra završila. Interesantno je da ovaj bor ima iglice čiji se broj u jednom korenu uvek kreće između 2 i 5, i gde je iglicu sastavljenu iz tri dela („Sanko no Matsu“ – nalik bačenom vadžra-trozupcu) nalik našoj detelini sa četiri lista – izuzetno teško pronaći. Ko uspe da pronađe iglicu iz tri dela ispod drveta Sanko no Matsu, veruje se da će ga pratiti sreća u životu.

.

.

.

 

Koya-san, Manastirski kompleks Garan © Ivana Dukčević

 

 

Koya-san, Manastirski kompleks Garan © Ivana Dukčević

 

 

Koya-san, Manastirski kompleks Garan © Ivana Dukčević

.

.

.
Dok smo na tabli ispred ovog svetog japanskog bora čitali objašnjenje na engleskom, prišao mi je izuzetno ljubazan sredovečni Japanac, posetilac, i pružio mi iglicu sastavljenu iz tri dela pojasnivši mi ukratko ono što sam upravo pročitala. Naklonivši se, rekao je da je upravo pronašao na tlu i da mi poklanja. Ozarenog lica, zahvalila sam se duboko se naklonivši. Naklon mi je nakon desetak dana provedenih u Japanu već prešao u naviku. U Japanu, naklon ne znači isto što i na Zapadu. Za razliku od negativne konotacije viševekovnog klanjanja – potčinjavanja evropskim apsolutnim vladarima, za Japance naklon predstavlja nešto sasvim drugo – izraz poštovanja i prema sebi i prema drugima.

 

Osim bora, u kompleksu Garan nalazi se i 45 metara visoka, jarko crvena Konpon Daito Pagoda sa statuom Kosmičkog Bude (Variocana), koji zajedno sa ostalim statuama i slikarskim kompozicijama na stubovima čini jedinstvenu 3D mandalu – metafizičku mapu Kosmosa (inače su slike najčešće u 2D maniru).

 

Preko puta, na platou je veliki hram Kondo Hall sa statuom bude koji leči (Yakushi Nyorai), mesto gde se održavaju najvažnije verske ceremonije (obnovljen pre stotinak godina nakon velikog požara), a ispred i veliko zvono. Nekoliko puta u toku dana, budistički monasi povlače težak kanap zvona koje označava sate za molitvu.

 

U kompleksu Garan nalaze se još i: Toto (Istočna pagoda), Saito (Zapadna pagoda), Miedo (Hol osnivača) i Hram Mjođin (Myojin).
.
.

 

Manastirski kompleks Garan – Konpon Daito Pagoda i čuveni bor „Sanko no Matsu“ ograđen crvenom ogradom © Ivana Dukčević

 

 

Manastirski kompleks Garan – unutrašnjost Pagode Konpon Daito © Ivana Dukčević

 

 

Manastirski kompleks Garan – Veliko zvono, monah poziva na molitvu © Ivana Dukčević

 

 

Retka kombinacija tri iglice svetog bora, iz istog korena – „Sanko no Matsu„, dar slučajnog prolaznika © Ivana Dukčević

.

.

 

 

Groblje Okunoin

Najveće i najspiritualnije staro groblje Japana (UNESCO)

.

.

Kobo Daiši sahranjen je u mauzoleju Hrama Okunoin u Kojasanu, na istoimenom groblju – najvećem u Japanu i jednom od definitivno naspiritualnijih mesta u Zemlji izlazećeg sunca. Vernici koji ovde dolaze i monasi veruju da njihov Učitelj ustvari nije umro, već se nalazi u stanju konstatne meditacije. Zbog toga se i sama staza u predivnoj, drevnoj šumi japanskih borova, preko mostića koji vodi do njegovog hrama i mauzoleja smatra svetim mestom gde nije dozvoljeno fotografisati, a naročito ne piti ili ne-daj-bože jesti. Svakog dana, najviši sveštenici Učitelju prinose hranu i „menjanju“ odeću, verujući da će se On jednog dana probuditi iz meditacije.

.

.

.

 

.

Hram Okunoin u šumi, na istoimenom groblju © Ivana Dukčević

 

 

Molitva u Hramu Okunoin na groblju, gde je sahranjen Kobo Daiši © Ivana Dukčević

 

 

U šumi, na groblju Okunoin © Ivana Dukčević

 

 

Nove korporativne grobnice poznatih japanskih firmi, u šumi na groblju Okunoin © Ivana Dukčević

 

 

Najstarije stupe na groblju Okunoin, sa natpisima © Ivana Dukčević

 

 

Ogromna stupa sa mnoštvom đizo statua na groblju Okunoin © Ivana Dukčević
.
.
.
.
.

KAKO STIĆI

.

.

Iako postoji nekoliko načina, najbolji i najbrži način da stignete do planine Kojasan je iz Osake, polaskom s Železničke/metro stanice Nambe – jedne od tri velike železničke stanice u centru grada. Železničke/metro stanice Tokija i Osake su za naše pojmove ogromne, na više nivoa i sa mnogo hodnika, te obavezno dođite barem pola sata ranije kako biste uspeli da se snađete.

.

U jednom delu železničke stanice, na izdvojenom nivou (pokretnim stepenicama, na spratu) nalaze se peroni posebne, privatne železnice Nankai Railways. Ispred ulaska u deo sa peronima, nalazi se nekoliko šaltera na kojima se može kupiti najpovoljnija, dvodnevna karta do Kojasana. Razlog tome je već pomenuti monaški smeštaj na Kojasanu (shukubo – temple lodging), koji upražnjava sve veći broj turista – prvi dan se stigne do Kojasana (1 h 30 min vozom + 7 min uspinjačom + 15 min autobusom), obiđu hramovi i groblje Okunoin, a nakon noćenja u budističkom hramu i jutarnje molitve sa monasima, sledećeg dana se vraća nazad za Osaku. Naravno, u koliko ne želite da prespavate, popodne/predveče se možete vratiti jednim od poslednjih vozova za Osaku.

.

Dvodnevna karta (bivši Koyasan World Heritage Ticket) obuhvata:
– povratnu voznu kartu iz Osake do podnožja planine (stanica Gokurakubashi) – 1h 30 min;
– vožnju uspinjačom 7 minuta do vrha (Nankai Koyasan Cable Car);
– prelaz u autobuse (još oko 15 minuta) do centra mesta – raskrsnice Senjuinbashi, odakle se krećete pešice (ili po par stanica lokalnim autobusima – uključeno u cenu);
– u kartu su uključeni i popusti od 10 i 20 % za posetu nekim od hramova, kao i neograničena vožnja na tri linije lokalnih autobusa u samom mestu Kojasan, na planinskom platou.

.

Cena 2-dnevne karte je između ¥ 2860 i 3600, i zavisi od toga da li ste uzeli rezervaciju za mesta u vozu ili ne, i da li je u pitanju linija direktna ili se preseda na jednoj usputnoj stanici (po redu vožnje, neke vožnje su sa presedanjem – izađete iz voza i samo par koraka dalje pređete na susedni peron, i drugi voz maltene odmah polazi dalje – zaposleni vas usmeravaju, sve traje manje od minuta).

 

Vozovi Nankai Railways iz Osake, 5 – 6 puta dnevno voze do stanice Gokurabashi  (tačno vreme proverite na odličnom sajtu za vozni red železnica u Japanu – Hyperdia) i polaze tačno u minut. Ukoliko ste u Osaki smešteni bliže stanici Shin-Imamiya, i sa nje možete poći put Kojasana (do stanice Gokurabashi), jer na stanici Shin-Imamiya pre izlaska iz Osake staje voz za Gokurabashi. Ukoliko na Kojasanu ostajete samo jedan dan, predlog je da krenete vozom u 8.15 h, kako biste mogli da obiđete najvažnije stvari i oko 16 – 17 h krenete nazad u Osaku.

.

Nosioci JR Pass mogu stići do podnožja Kojasana vozom besplatno, ali je ruta prilično zaobilazna i komplikovana (preko Nare, ili do gradića Hashimoto na obali, pa unazad..), i za dolazak je potrebno prilično više vremena. Takođe, u ovom slučaju sami plaćate i uspinjaču do vrha, i autobus do samog mesta, i autobuse u mestu, te se ovde – kao redak slučaj, upotreba JR Pass do Kojasana uopšte ne isplati.

.

.

 

Jedan od nekoliko perona Nankai Railways na spratu železničke stanice Nambe, u Osaki © Ivana Dukčević

 

 

Uspinjače do vrha planine – Nankai Koyasan Cable Car, mimoilaze se na sredini trase © Ivana Dukčević

 

 

Selo na usponu voza ka planini Koja-san © Ivana Dukčević

.

.

.

 

.

Koyasan Japan, Koyasan Japan, Koyasan Japan, Koyasan Japan, Koyasan Japan, Koyasan Japan, Koyasan Japan, Koyasan Japan, Koyasan Japan, Koyasan Japan
error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.