Posted on 24 nov 2017

/ off

JAPAN – Gejša (geisha)

Gejša🌸 Geisha

Reč “gejša” nastala je od japanskih reči “gei” (“umetnost”) i “sha” (sufiks za osobu ženskog pola) i znači – umetnica. Gejše su osobe koje su nakon pet godina školovanja, uspele da ovladaju veštinama kao što su: sviranje na nekoliko nacionalnih instrumenata (na pr. šamisen), plesanje nacionalnog plesa, pevanje narodnih pesama, ceremonija služenja čaja i poznavanje društvenih igara. Poželjno je da su obrazovane, kako bi mogle da pričaju zanimljive priče i vode razgovore s muškom klijentelom, koja ih u Japanu unajmljuje kao neku vrstu “pratnje”. Društvo gejši, najčešće se organizuje prilikom poslovnih banketa i drugih grupnih, korporativnih proslava, koje organizuju muškarci, kako bi im veče učinile prijatnijim.

Kjoto (Kyoto), šetnja „Filozofovom stazom“ u proleće, za vreme cvetanja japanske trešnje © Ivana Dukčević

Kjoto (Kyoto), Gion Corner, ples maiko učenica, budućih gejši © Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja“ (ISBN 978-86-7963-499-3) u izdanju Samizdata B92, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević) i izdavačke kuće (za Samizdat B92 – Veran Matić).

Kjoto (Kyoto), Gion Corner © Ivana Dukčević

Mladi Japanci i Japanke u hramu Kijomizudera (UNESCO), u Kjotu, odeveni u popularnu tradicionalnu odeću © Ivana Dukčević

UMETNOST PUTOVANJA zahvaljuje se: kompaniji Japan Experience (sa sedištem u Londonu) najvećem svetskom sajtu o putovanju u Japan, Japan Rail (Japanskim železnicama), Nishimuraya Honkan iz Kinosaki Onsena (jednom od TOP 10 japanskih onsena), kompaniji Voyagin – vodećem turističkom sajtu za putovanje na Daleki istok, koji su marketinški pomogli 17-dnevno putovanje Japanom.

Sredinom XIX veka, dolaskom Zapadnjaka u takoreći još uvek srednjovekovni Japan mnogi od njih nisu umeli da razlikuju prostitutke – zabavljačice (oiran) od gejši, te su svrstavši ih u istu grupu, gejše pogrešno izjednačene sa prostitutkama. Istine radi, neke prostitutke su se u to vreme novopridošlim Zapadnjacima pogrešno predstavljale kao gejše kako bi sebi dale na značaju, pa su negde na toj relaciji nastale i prve zabune. Dodatno, godine 1956. u Japanu je prostitucija i zakonom zabranjena.

Kjoto (Kyoto), simpatičan znak na ulici, između ostalog „ne dirati gejšu!“ © Ivana Dukčević

Kjoto (Kyoto), Gion – deo grada gde su nekada živele gejše © Ivana Dukčević

Grad Kanazava (Kanazawa), gradić koji nazivaju i „Mali Kjoto“, Higashi – kraj sa kućama gde su nekada živele gejše © Ivana Dukčević

Iako su i danas prisutne ali u mnogo manjem broju (navodno ih ima između 1000 i 2000), gejše se u Japanu mogu sresti pretežno u večernjim časovima, kako užurbano hodaju do dogovorene adrese, obično manjim ulicama – najviše Kjota, kako bi izbegle poglede radoznalaca. Nerado se fotografišu, a njihove usluge su i danas veoma solidno plaćene (oko 500 evra, za veče). Škole za gejše danas u Japanu postoje još u Tokiju, Kjotu i u Kanazavi.

Gejše mogu postati osobe koje nisu mlađe od 25, i to mogu biti do 75. godine života. Najviše gejši i danas radi u Kjotu (gde ih nazivaju – geiko), i nešto manje u Tokiju. Za poznavaoce, gejšu je prilično lako razlikovati od običnih turistkinja (najčešće domaćih Japanki ili Korejanki) obučenih u iznajmljenu tradicionalnu odeću kojih naročito u Kjotu ima na stotine. U poslednjih nekoliko godina, dnevno iznajmljivanje odeće uz šminku i šetnja do glavnih gradskih atrakcija veoma je popularna zanimacija turistkinja, naročito u Kjotu. Interesantno je da se gradski studio zadužen za ovu vrstu zabave zakonski obavezao da će turistkinje oblačiti u odeću čiji se motivi znatno razlikuju od autentičnih kako ne bi nastala zabuna između njih i onih pravih. Samo u slučaju da poštuju ovo pravilo, država im produžava dozvolu za rad.

Kjoto (Kyoto), geta – japanske drvene nanule © Ivana Dukčević

Kjoto (Kyoto), obuća koju koriste i maiko – učenice, buduće gejše

Kjoto (Kyoto), jedna od radnji gde može da se iznajmi tradicionalna odeća, namesti frizura i šminka © Ivana Dukčević

Velika crna veštačka perika bez mnogo detalja, crveni karmin preko celih usana, obične drvene japanke na nogama (geta) i kimono sa belom kragnom čije su šare i cvetni motivi veoma svedeni i – uvek u skladu sa trenutnom sezonom, najbolji su pokazatelj da je pored vas upravo prošla prava gejša u svojoj „radnoj odeći“. I to nekoj od sporednih ulica, jer gejša nikada neće proći tamo gde može bit viđena. Delovi Kjota gde možete sresti pravu gejšu su: Gion Kōbu, Gion Higashi, Ponto-chō, Kamishichiken i Miyagawa-chō. U poslednje vreme i zbog velikog broja turista koji pokušavaju da ih „presretnu“ i fotografišu, gejše do ugovorene adrese obično idu taksijem.

Reč “maiko” („devojka koja pleše”) je vezana za učenice, buduće geiše koje još uvek uče zanat (mogu se priključiti sa minimum navršenih 20 godina), pre nego što steknu zvanje gejše. Ples maiko učenica (miyako-odori) možete videti ukoliko u Teatru Gion Corner prisustvujete jednočasovnom predstavljanju japanske kulture. Sve o poseti Kjotu i plesu maiko učenica, pročitajte OVDE.

Kjoto (Kyoto), Gion Corner, ples maiko – učenica, budućih gejši © Ivana Dukčević

Kjoto (Kyoto), Gion Corner, ples maiko – učenica, budućih gejši © Ivana Dukčević

Lice gejši (ali i maiko), ponekad je (ali ne uvek) obojeno u belo (shiro-nuri), osim tri pruge pozadi na vratu („komata”) koje ostaju u boji kože (što se smatra erotičnim detaljem). Učenice – maiko, nose šareniji kimono od gejši, sa većim obijem (obi – leđna dekoracija kimona), dužim rukavima i mnogo više detalja na odeći (kao i više ukrasa na punđi od njihove kose), a na nogama imaju visoke, tradicionalne drvene nanule (okobo). Takođe, razlika između maiko-učenica i gejši je u tome što maiko imaju punđu od svoje kose, a gejše isključivo nose već napravljene perike, sa veoma malo dekoracije.

Kjoto (Kyoto), „komata“ – neobojeni detalj u obliku dva špica na vratu gejši/maiko, smatra se erotičnim

Mnogi ne znaju da gejša nekada nije bilo isključivo zanimanje žena, već i muškaraca. Postojali su još u XIII veku, a njihov naziv na japanskom bio je „taikomochi” ili „hōkan” . Iako su bili lični družbenici šoguna i njihovi savetnici, kasnije ih povezuju i sa zanimanjem komičara, imitatora, zabavljača nalik „dvorskoj ludi” na evropskim dvorovima, čak dobošarima. Sve do XVIII veka bilo ih je čak više od žena, ali je od XIX veka njhov broj počeo naglo da opada. U današnjem Japanu postoji još samo jedan muškarac sa zanimanjem gejše – Enosuke Hirose, čije umetničko ime je „Eitaro”.

Japanska estampa iz XVII veka, prikazuje glumca u ulozi muške gejše

Krajem XX veka, izvestan broj strankinja je stekao zvanje gejši u Japanu, a neke od njih su i danas još uvek aktivne (navodno, njih tri). Interesantno je da se osim pismene dozvole roditelja i odličnog poznavanja japanskog jezika, prilikom aplikacije za učenje od buduće gejše traži i da nije viša od 160 cm i teža od 43 kg, što mnogim Zapadnjakinjama predstavlja prepreku.

Jedino mesto gde u Kjotu mogu da se vide prave gejše – kako plešu zajedno sa maiko učenicama ples miyako-odori je Teatar Gion Kobu Kaburenjo, i to samo u određeno doba godine, ali je prethodna rezervacija putem interneta obavezna: http://www.miyako-odori.jp/english/

Kjoto (Kyoto), sa domaćim turistkinjama u iznajmljenoj odeći

Japan gejša, Japan gejša, Japan gejša, Japan gejša, Japan gejša

Japan