Posted on 08 dec 2017

/ off

ITALIJA – Venecija

VENECIJA

Che bella Venezia!

Mnogi su pisali o Veneciji, gradu na severu Italije. Vekovima, svako je iz svog ugla opisivao grad toliko drugačiji od drugih. Ipak, čak i kada pročitate opis ovog grada u nekom od svetski poznatih turističkih vodiča, nemojte pomisliti da ste sve razumeli – naprotiv. Veneciju morate doživeti i istražiti sami. Kada s kopna pređete na ostrvo Veneciju, prešavši prvi most na Kanalu Grande, ući ćete u jedan sasvim drugačiji svet. Kao u davnašnjem serijalu “Opstanak”, Venecija je primer kako se čovek prilagodio činjenici, da se čitav život u gradu, potpuno odvija na vodi. Ako se probudite dovoljno rano i sednete na obalu glavne venecijanske “ulice” – Kanala Grande, bićete nemi posmatrači svega što plovi kanalima grada: gradski prevoz (“Actv”) vaporetto brodića; zeleni teretni brodići đubretara sa do detalja razrađenim sistemom za izbacivanje smeća iz kontejnera i prebacivanje u unutrašnjost broda; stanari grada koji se umesto automobilima, voze u svojim motornim čamcima, u društvu kućnih ljubimaca; hitna pomoć i policija u velikim, brzim gliserima; brodići u obliku ploveće pijace na vodi, gde vlasnik voćem i povrćem snabdeva usputne malobrojne prehrambene radnje, restorane i male hotele; i najrazličitiji, mali teretni brodovi na kojima prevoze naslagane dušeke za krevete ili džakove sa oznakama hotela, kojima na ostrvo dovoze čistu, a odnose prljavu posteljinu na pranje…

Venecija © Ivana Dukčević

Karnevalske maske, često imaju likove venecijanskog, tipskog teatra Komedije del Arte (Commedia del’Arte)

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige o Veneciji (ISBN 978-86-7722-286-4), i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta i fotografija, bez dozvole autora.

Venecija © Ivana Dukčević

Venecija, ostrvce San Giorgio Maggiore, sa istoimenom crkvom iz XVI veka © Ivana Dukčević

Venecija, dekoracija gondola © Ivana Dukčević

Venecija, ploveća pijaca © Ivana Dukčević

Venecija © Ivana Dukčević

Početak priče o Veneciji datira iz 421. godine, u vreme prve najezde plemena Gota, kada su neprilike naterale stanovnike naselja na kopnu – preko puta današnjeg arhipelaga, da pobegnu na jedno od mnogobrojnih, muljevitih ostrvaca u zalivu. Godine 452, Atila Hunski u svojim osvajanjima stigao je i do Italije. Stepen brutalnosti po kojoj je bio poznat, stvorio je još jedan izbeglički talas ka ostrvima u laguni. Mnogi stanovnici lagune koji su na ostvrva pobegli privremeno, vremenom su na ostrvlju stvorili novu zajednicu i više se nikada nisu vratili na kopno. Ko bi pomislio da će nekadašnja izbeglička kolonija, nekoliko vekova kasnije iznedriti jednu od najmanjih, ali najmoćnijih i najdugovečnijih država Evrope sa čitavih 1376 godina nezavisnosti – Venecijansku tj. Mletačku Republiku. Mnoge su pape, kraljevi i imperatori, ujedinjeni, pokušavali da umanje značaj i snagu čuvene Republike –Serenìsima Repùblica Vèneta (La Serenissima), ali to nikome nije uspelo sve do Napoleona Bonaparte, koji je osvojio grad u doba njegove najveće dekadencije, 1797. godine.

Krilati lav, simbol Venecije © Ivana Dukčević

Kanal Grande © Ivana Dukčević

Stara Venecija danas je grad od jedva 51.000 ljudi, i u poslednjih desetak godina broj stalnih stanovnika se smanjio se za više od 10.000 (postoji i novi grad na kopnu, Mestre, sa oko 88.000 stanovnika). Pre samo pola veka, Venecijanaca je bilo duplo više, ali su starost kuća, visoke cene kvadrata i namirnica, kao i ograničen prevoz (nemogućnost korišćenja automobila), mnoge mlade ljude naterale da potraže sreću na nekom drugom, savremenijem mestu za život. Danas je Venecija grad pretežno starijih ljudi. Paralela koja se sama nameće je da kako tone grad, tako odlaze i njegovi stanovnici. Ipak, turisti ne odustaju. Zbog njih oko 30 miliona godišnje, svakog jutra oko 7, nepregledna reka radnika s kopna, sliva se u grad. Stiče se utisak da dogod je turista, živeće i bella Venezia.

Venecija, Ponte Rialto © Ivana Dukčević

Venecija © Ivana Dukčević

Venecija, 2007 – sve do proleća 2011, na Trgu Svetog Marka glavna atrakcija bilo je hranjenje golubova, kada je zbog prljanja trga, zabranjeno © Ivana Dukčević

Venecija © Ivana Dukčević

Venecija je sastavljena iz jednog centralnog i na desetine manjih ostrva, kao i kopnenog dela – Mestre, povezanog nasipom sa glavnim ostrvom. Na centralnom ostrvu, mesto je podeljeno na nekoliko gradskih celina (sestiere): Santa Kroće (Santa Croce), San Polo, Kanaređo (Cannaregio), San Marko (San Marco), Kastelo (Castello) i Dorsoduro. Ostala tri najpoznatija ostrva u sastavu grada Venecije su: Murano (tokom srednjeg veka poznato po proizvodnji u tajnoj fabrici stakla, po recepturi koji su preuzeli sa Istoka, iz Sirije), Burano (poznato po čipki koju su vezle žene moreplovaca, i šarenim kućama) i Torčelo (Torcello), mesto prvih naseobina u laguni i prve venecijanske crkve.

Zanimljivo je da su meštani Venecije, stanovnici morske lagune od preko stotinu polu-veštačkih ostrva, od osnivanja grada uvek raspolagali pitkom vodom. Na svakom gradskom trgu – od malenog do grandioznog, još uvek postoje bunari u kojima je sakupljana kišnica, filtrirana kroz peskovito dno.

Torčelo, prvo ostrvo u laguni koje je naseljeno još u V veku © Ivana Dukčević

Torčelo, ranohrišćanska crkva – Chiesa di Santa Fosca iz VII veka © Ivana Dukčević

Torčelo, crkveni vinograd © Ivana Dukčević

Ostrvo Murano, jedna od radionica za izradu murano stakla © Ivana Dukčević

.Ostrvo Burano, poznato po šarenim kućama © Ivana Dukčević

Ostrvo Burano, poznato po šarenim kućama i krivom tornju © Ivana Dukčević

Kanal Grande

Kroz jezgro grada, u pravcu severozapad-jugoistok, u obliku obrnutog latiničnog slova “S”, protiče Kanal Grande (Canal Grande – „Veliki kanal“). Ovaj prelepi široki kanal, s palatama poređanim na obalama, u svako doba dana doživljaj je za sebe. Vizantijske ili renesansne, gotske ili barokne, od istarskog kamena i mermera, skoro svaka venecijanska palata ima svoju priču. Dok su u nekim živeli duždevi, vojvode i drugi velikodostojnici Mletačke Repubike, druge su gostile poznate ličnosti svog vremena – pisce, pesnike i slikare, Evrope i Amerike. U palatama Kanala Grande, živeli su i svoju inspiraciju crpli, slikar Kanaleto (Antonio Canale – Canaletto), kompozitor Rihard Vagner (Richard Wagner), pesnik Lord Bajron (Lord Byron), kao i Napoleon kada je osvojio Veneciju i po prvi put, posle sedam vekova, ukinuo čuvenu Republiku. Mnoge palate danas su pretvorene u muzeje, kao što je prelepa Fondaco dei Turchi – bivši turski magacin, a sada Prirodnjački muzej (sa skeletom uranosaurusa iz Sahare), ili palata-umetnički muzeji: Ca d’Oro, Ca’Pesaro, Ca’Rezzonico, Ca’Mocenigo (muzej tekstila i kostima), itd.

Iako je dug skoro 5 kilometara, na Kanalu Grande postoje samo tri mosta, ravnomerno raspoređena: na početku – Ponte degli Scalzi, u sredini – Ponte di Rialto i pred kraj kanala – Ponte Academia. Na određenim razmacima između mostova, nalaze se “stanice” trađeta (traghetto), prevoz gondolom od jedne do druge obale kanala, za do 8 osoba u stajaćem položaju. Ova svojevrsna skela, u jednom smeru košta oko 1 evro po osobi. Iako je Venecija ostrvo u najsevernijem delu obale Jadranskog mora, osim Kanala Grande čija je voda pretežno tamno plavo-zelena, većina manjih kanala ima specifičnu neprovidnu, puder rezedo zelenu boju vode. U pitanju nije samo nečistoća (barem ona koja je vidljiva), već i pesak, mulj i slojevi gline, koji zajedno čine dno lagune. Slučajno ili ne, ova boja odlično se uklopila s pastelnim i zemljanim tonovima venecijanskih kuća i belim obodima bezbrojnih mostova.

Venecija, Kanal Grande © Ivana Dukčević

Vožnja gondolom

Ukoliko želite romantičnu vožnju gondolom Kanalom Grande i obližnjim manjim kanalima – sporednim ulicama, za ovo zadovoljstvo potrebno je izdvojiti određenu sumu novca. Klasična tura u trajanju od 45 minuta košta oko 100 evra, a standardna (30 – 35 min) 80 evra (cene su za vožnju, ne po osobi). Mnoštvo stranaca koji svakodnevno opsedaju Veneciju, redovni su putnici ovih neobičnih, crnih lakiranih, elegantno izduženih čamaca: zaljubljeni parovi, roditelji sa malom decom, sredovečni muškarci i žene koji se zbog potpunog ugođaja u vožnji gondolom, u sred bela dana odevaju kao za odlazak u operu, i oni znatno stariji kojima romantika još uvek nije strana. Blago asimetrična, s levim krilom širim od desnog, gondola je za turiste bila i ostala simbol grada. Događaj sam po sebi, s gondolijerom u tradicionalnoj, prugastoj, teget-beloj ili crveno-beloj odeći, i slamnatim žirado-šeširom sa trakom, ulazak nekog para u gondolu obično privuče veliki broj znatiželjnih pogleda radoznalih turista. Oni često zastanu i s konspirativnim smeškom ili čežnjivim pogledom, posmatraju nove putnike.

Pri ulasku u gondolu, gondolijer će dami pružiti ruku i pokazati joj na levo sedište, dok će gospodin sesti na desno mesto (postoji pravilo sedenja, kao na venčanju). Sedište je ustvari, lepo udešena drvena fotelja, blago položenog naslona, tako da u njoj ne možete biti u potpuno sedećem položaju. Vaš gondolijer staće iza gospodina (s desne strane) i jednim jedinim velikim veslom – oslonjenim o drveni deo u obliku lakta (forcola), uz povremene komentare o usputnim kućama i uz lagani zvižduk, voziti vas kanalima Venecije.

Venecija © Ivana Dukčević

Venecija, San Marco – spremište za gondole © Ivana Dukčević

Možda ćete u toku vožnje videti kuću Marka Pola ili kuću Kazanove, proći kroz “jednosmernu ulicu” (senso unico) i ispod mosta visine ili širine samo 2 metra (o čemu na mostu postoji uredan saobraćajni znak). Možda ćete čuti specifično oglašavanje vašeg gondolijera koji na nepreglednoj raskrsnici s drugim kanalom, obaveštava eventualnog drugog gondolijera o svom prisustvu. Dok prolazite pored Palazzo Camerlenghi (nekadašnje Palate riznice na spratu, sa zatvorom u prizemnom delu) i ispod predivnog mosta Rialto, veliki broj turista s kamerama, ovekovečiće vas i vašu vožnju gondolom kao deo svoje uspomene na grad. U kopnenom delu Venecije (Mestre), blizu nasipa koji vodi ka ostrvu, videli smo mlade početnike u Školi za gondolijere, kako u moru uče svoje prve zaveslaje. Samo mali broj njih godišnje bude primljen u školu koja traje oko tri meseca i košta priličnu sumu novca. S obzirom na kasniju zaradu – cenu vožnje gondolom, višestruko će povratiti uloženi novac.

Osim u turističke svrhe, gondole se u Veneciji koriste kako za slavlja (venčanja), tako i za sahrane. Ostrvce San Michelle, između ostrva Venecije i Murana, sa visokom kamenom ogradom i grandioznim kapijama u šumi visokih tamarisa, staro je venecijansko groblje (cimitero). Na ovom groblju sahranjeni su neki od velikana svetske književnosti i umetnosti, koji su Veneciju izabrali kao svoje poslednje odredište. Iz razloga što je broj mesta za sahranjivanje na ostrvu ograničen, pogrebi su se vremenom preselili na kopno, u Mestre.

Venecija © Ivana Dukčević

.

Kako je podignuta Venecija

Ako odlučite da posetite Veneciju, požurite jer polako tone – oko 3 milimetra, godišnje. Zanimljivo je kako je pre više od 1000 godina grad sazidan – na mnoštvu drvenih (borovih) stubova, porinutih na 7,5 m dubine u slanu, morsku vodu. Sve kuće u Veneciji, sagrađene su u kombinaciji osnove od lagane cigle, sa svim unutrašnjim delovima od hrastovog drveta ili borovine. Čak i u Duždevoj (od spolja kamenoj) palati, svi podovi i plafoni imaju drveni kostur. Ako ste se zapitali na koji način i posle više od pola milenijuma drvo još uvek opstaje u slanoj vodi, odgovor na pitanje prilično je zanimljiv, s obzirom na njegovu briljantnu jednostavnost. Kada se drvo poseče i od njega oblikuje balvan zadovoljavajuće veličine, porine se u slanu morsku vodu gde odstoji najmanje godinu, a najviše dve godine. Ovako “spremljeno” drvo – izvađeno iz mora i propisno osušeno, zbog soli koja je popunila sve pore stabla, zauvek je oslobođeno napada crva, postaje teško i veoma tvrdo, i idealan je i dugovečan građevinski materijal.

Venecija, jedan od tri mosta na Kanalu Grande – Ponte Academia © Ivana Dukčević

Najlepši doživljaj Venecije predstavlja šetnja njenim uzanim ulicama (calle) na čijem se kraju odjednom ukaže veliki trg (campo), ili šetnja obalama kanala (fondamenta) i prelazak preko bezbroj kamenih, gvozdenih i drvenih mostića (ponte) čudnih i smešnih imena: Ponte del Diavolo (Đavolji most), Calle de la Passion (Ulica strasti), Calle de la Comedia (Ulica komedije) ili ulica Ramo Dragan…

Kupovina ili samo razgledanje izloga, sa neretko skupim, zanimljivim suvenirima Venecije, uživanje je samo po sebi. Grad poznat po karnevalu nastalom u XI veku, koji je svoj vrhunac popularnosti i dekadencije doživeo tokom XVIII veka, još uvek neguje ovu tradiciju, čak šta više. Uđite u neku od brojnih prodavnica karnevalskih maski i isprobajte kako vam stoje. Pogledajte predmete ili nakit od “murano” stakla, porcelanske figurine čuvene tipske Komedije del Arte (Comedia del Arte), ili raznobojne papire umešno razlivenih boja – ebru (tehnika koju su u Veneciju doneli Turci i Arapi), za pisma i koverte.

Kanaređo (Canarregio), kuća čuvenog venecijanskog slikara Tintoreta © Ivana Dukčević

Venecija, privesci od murano stakla © Ivana Dukčević

.

Duždeva palata (Palazzo Duchale) – „Tajna tura“

Pored najvažnije crkve Venecije – Bazilike Svetog Marka (Basilica di San Marco), u centru grada na Trgu Svetog Marka, posetili smo jednu od najpoznatijih atrakcija Venecije – Duždevu palatu (25 evra). Osim klasičnog obilaska palate nekadašnjih vladara Mletačke republike, nismo propustili da unapred, putem interneta rezervišemo obilazak „Tajne ture Duždeve palate“ pod stručnim vođstvom vodiča na jednom od svetskih jezika u trajanju od 75 minuta. “Doge’s Palace Secret Itineraries” košta samo nekoliko evra više od standardne ulaznice, ali ima niz prednosti – za ulaz u palatu ne morate čekati red (direktno idete na blagajnu za rezervacije internetom), a tura predstavlja pravu poslasticu u obilasku palate.

Duždeva palata unekoliko se razlikuje od klasičnih kraljevskih palata evropskih vladara. Osim što je u njoj kraljevao dužd, čiji potomci – za razliku od prakse na evropskim dvorovima – nisu imali pravo krvnog nasledstva (zbog čega se Venecija i nazivala Republikom), mnogi delovi palate služili su nameni sličnoj današnjim opštinama, gde su prilaz imali i obični građani. Ispred ulaza, na zidu Duždeve palate, nalazi se jedan od nekoliko velikih bronzanih reljefa glave čoveka, čija su usta otvorena u obliku proreza za pismo. Bocca di Leone smatrala se simbolom venecijanske demokratije, jer je svako ko je želeo da prijavi neko nedelo drugog – a da ostane anoniman, mogao da pismo klevete ubaci u poštansko sanduče u obliku usta. Pristup tajnoj prijavi imalo je samo šest duždevih ljudi od poverenja, koji su u najvećoj tajnosti proveravali istinitost tvrdnji, bez otkrivanja izvora informacije.

Duždeva palata i ostrvo Svetog Đorđa sa istoimenom crkvom © Ivana Dukčević

Duždeva palata © Ivana Dukčević

Kada se u pratnji vodiča, istim putem kao i ostali posetioci palate, uz Scala d’Oro (“Zlatnim stepeništem”) popnete na prvi sprat palate, specijalnim velikim ključem, vodič će otključati stara, drvena vrata, koja vode do gornjih spratova u tajne prostorije. Kada svi posetioci Tajne ture uđu, vrata se zaključavaju. U obilasku Tajne ture, stupili smo u neobično skromne tajne odaje najvećih velikodostojnika i pomoćnika venecijanskih duždeva, koji su ovde – baveći se tajnim optužbama i spisima (nalik državnoj bezbednosti), bili skriveni od pogleda stanovnika koji su svakodnevno posećivali palatu radi pribavljanja dokumenata, i stranih državnika u poseti palati. Tajne prostorije nalazile su se na poslednjem spratu. Gledajući iz unutrašnjeg, centralnog dvorišta, ovaj deo zdanja izgleda kao tavan sa okruglim (sličnim brodskim) prozorima u dva reda, iz očigledne namere da se odozdo stekne pogrešan utisak da ovaj deo palate ne postoji. U tajnim delovima, videli smo Sobu za mučenje sa “spravom za mučenje” – kanapom za istezanje zglobova, smeštenim u podnožju “luksuznih” zatvorskih ćelija. Blizina sobe za mučenje s ćelijama VIP zatvorenika, služila je u svrhu psihološkog mučenja onih na koje još “nije došao red”, koji su noću, kada su mučenja vršena, mogli da čuju šta ih čeka ukoliko ne odluče da odmah sve priznaju. U ovim ćelijama, svoje dane provodio je i napoznatiji venecijanski zatvorenik, špijun i preljubnik Kazanova. Videli smo stepenice kojim je uspeo da pobegne iz zatvora, zajedno sa još jednim zatvorenikom – fratrom, Kazanovi sličnih sklonosti (zbog čega su obojica bili zatvoreni u ovom tajnom zatvorskom delu). Godine 1755, svako iz svoje ćelije, sveštenik i Kazanova su prokopali “kanal” kroz drveni deo plafona i tako sebi obezbedili put ka slobodi.

Bazilika Svetog Marka, „Četiri tetrarha“ – skulptura koju su Venecijanci ukrali iz Konstantinopolja, za vreme Trećeg krstaškog rata, 1204. godine © Ivana Dukčević

Za razliku od gornjih – “luksuznih”, zatvori u prizemnim delova palate bili su vlažni, zimi hladni, a leti suviše sparni. U njima su tavorili po Veneciju opasni ljudi, koji su svoj poslednji pogled na slobodu imali prešavši iz standardnog dela palate u zatvorski deo, preko kanala i “Mosta uzdaha” (Ponte di Sospiri). Prelepi beli most poneo je naziv zbog navodnih uzdaha zatvorenika koji su na putu ka tamnici, kroz prozore mosta upućivali svoje poslednje poglede na Veneciju. Kada smo završili obilazak Tajnih odaja i iza nas se zaključala tajna vrata, našli smo se na prvom spratu palate i krenuli u razgledanje ostatka zdanja. Videli smo odaju Velikog veća (Sala del Maggior Consiglio) površine 1 km2, na zidovima i na tavanici ukrašenu slikarskim delima najpoznatijih venecijanskih i italijanskih renesansnih slikara: Ticijana, Tintoreta, Veroneza.. Obišli smo Oružarnicu, kao i odaju Sala dello Scudo, s ogromnim globusima i mapama putovanja Marka Pola.

Moj lični favorit u gradu na kanalima je pomalo zaboravljeni kraj Kanaređo (Cannaregio). Nalazi se u severozapadnom delu ostrva, na mestu bivšeg, prvog jevrejskog geta, gde u mirnim uličicama ponekad izgleda kao da je vreme stalo. „Ghetto“ – italijanski naziv za cevčice koje su se u ovom delu ostrva proizvodile tokom srednjeg veka, uticao je na kasnije formiranje reči „geto“. U njemu je naime bila smeštena prva velika grupa Jevreja, koja je bežeći od inkvizicije u Andaluziji, nakon „rekonkiste“ krajem XV i početkom XVI veka, pristigla u Veneciju, brodovima iz Španije. Venecijanci su ih „smestili“ u tada radnički deo grada „ghetto“ i ograničili im kretanje. Na taj način, reč „geto“ koja sugeriše ograničen prostor za kretanje, ušla je u veliki broj svetskih jezika. I danas, u Veneciji živi mala jevrejska zajednica. Osim radnji s jevrejskim menorama i “košer” proizvodima, oko trga Campo Ghetto Nuovo, u ovom kraju videli smo i rodnu kuću čuvenog slikara Tintoreta, s kamenom statuom Mavara (Arapina) pored ulazne kapije (Mavari i Jevreji, u istoj meri su proganjani iz katoličke Španije, ali i i Portugala). Kuća se nalazi tik do trga Campo dei Mori (Mavarski trg), na kojem se u tri susedne kuće, nalaze još tri simpatične, kamene statuete Mavara, s velikim kapama ili turbanima. Osim reči – geto, u Veneciji je najverovatnije nastala još jedna reč koja je danas u širokoj upotrebi. Na jednom od ostrvaca u laguni, u vreme jedne od velikih epidemija kuge, bili su smešteni oni potencijalno zaraženi koji su ovde provodili 40 dana dok vlasti nisu bili sigurne da nisu oboleli. Reč „četrdeset“, na italijanskom je „quaranta„, odakle je kasnije nastala reč – karantin.

INFO

Od Beograda do Venecije ima oko 750 km, što je na primer samo 100 km više od razdaljine do Soluna. Oko 150 km od prelaska u Italiju, na autoputu ćete ugledati skretanje za Veneciju. Nakon skretanja s autoputa i pređenih nekoliko kilometara sporednih, veznih autoputeva i petlji, stići ćete tačno na početak oko 3 kilometra dugog, veštačkog prekomorskog nasipa koji vodi do ostrva – Venecije. Prav kao strela sa po tri kolovozne trake za svaki smer i četiri koloseka za voz, autoput na svom kraju blago zavija i ulazi u ovaj sasvim neobični grad. Gledano s kopna, na samom početku ostrva nalaze se železnička “Santa Lucia” i autobuska stanica, kao i ogromna zgrada parkinga “Piazzale Roma” – garaža na 10 nivoa, jedino mesto gde na ostrvu možete ostaviti svoj automobil, na prethodno internetom rezervisano i plaćeno mesto (oko 20 evra, dnevno). Više od dve trećine parking mesta popunjeno je automobilima vlasnika automobila iz Venecije, kojima je ovo jedino mesto na ostrvu gde mogu da ostave auto.

Trenutno, od Beograda do Venecije (Međunarodni aerodrom Marko Polo – Venice International Marco Polo Airport), postoje i direktni letovi Air Srbije.

Italija Venecija, Italija Venecija, Italija Venecija, Italija Venecija, Italija Venecija, Italija Venecija, Italija Venecija, Italija Venecija, Italija Venecija, Italija Venecija, Italija Venecija, Italija Venecija, Italija Venecija

Italija