Sarajevo © Ivana Dukčević

Sarajevo © Ivana Dukčević

.

.

.

Na mestu gde se kobnog 28. juna 1914. godine, atentat desio, istog datuma, tačno 100 godina kasnije, ispred Muzeja Sarajeva (Josipa Štadlera 32) postavljen je identičan oldtajmer. Na zadnjem sedištu automobila, sedeo je dečko u ranim 20-tim, sin vlasnika automobila, odeven kao Franc Ferdinand, i široko se osmehivao mnogobrojnim stranim turistima, koji su u redu stajali kako bi se slikali. Nakon fotografisanja, posetili smo Muzej Sarajeva, i pogledali neveliku, ali dobro organizovanu, stalnu postavku o istoriji grada, gde se među eksponatima nalaze i dve lutke u prirodnoj veličini i pripadajućim kostimima – Franc Ferdinand i Sofija.

.

.

.

Ispred Muzeja Sarajeva, na stogodišnjicu atentata na Franca Ferdinanda, 28. juna 2014 © Emira Azganović

.

Istočno od muzeja, pored reke, prošli smo pored velelepnog zdanja sarajevske Vijećnice. Sagrađena 1896, u vreme vladavine Austrougarske, i oštećena tokom poslednjih jugoslovenskih ratova 1992. godine, kompletno renovirana u maju 2014. Kada je krajem XIX veka napravljen plan za njenu izgradnju, čitav jedan stambeni kvart sa tipičnim osmanlijskim kućama trebalo je da bude uništen. Vlasnicima kuća plaćena je odšteta, i poručeno im je da svoju sreću potraže na drugom mestu. Svima, osim starom Benderiji, koji se zainatio. Nije mu bio važan novac (iako, dobio je kesu dukata!), niti bilo šta drugo, već je od austrougarskih vlasti tražio da mu kamen po kamen, kuću premeste na suprotnu obalu Miljacke, tačno preko puta Vijećnice, na Alifakovac. Rečeno – učinjeno. Njegova „Inat kuća“, kako je Sarajlije nazivaju, od 1998. godine postala je jedan od najlepših kafe-restorana domaće kuhinje u gradu. Kuća je renovirana i opremljena najfinijim detaljima, u istočnjačkom stilu onog vremena. Ako posećujete ovaj lokal, naručite bosansku kafu (u Srbiji – turska, kafa se u Bosni naziva bosanskom) s ratlukom, ili odličnu, sarajevsku „begovu čorbu“, i uživajte sedeći udobno zavaljeni u nekom od orijentalnih separea, u ambijentu koji krase šareni jastuci, ibrici oko kojih su poređani plodovi nara, stare lampe, drvena vrata, i nanule za hamam. U večernjim satima, u restoranu možete slušati originalnu sevdalinku.

.

.

.

.

.

Nešto dalje od istorijskog centra, u dugačkoj ulici s tramvajima koja povremeno menjajući nazive vodi ka Ilidži, nalaze se dva muzeja koja ne bi trebalo propustiti. Jedan od njih je Zemaljski muzej, a drugi Historijski Muzej Bosne i Hercegovine (Zmaja od Bosne 5). U potonjem, tokom leta 2014, povodom stogodišnjice izbijanja Prvog svetskog rata u Sarajevu, organizovana je izložba isečaka iz „Sarajevskih novina“, sa člancima tadašnjih novinara, ali i šaljivim i tužnim objavama običnih ljudi koji su u ratu izgubili svoje najbliže i imovinu, natpisima i obaveštenjima u vezi sa štednjom, nabavkom hrane, i oslobađanjem iz armije. U nekim od isečaka, pročitali smo o tome kako su se žene pozivale da se osiguraju u slučaju da im muževi poginu u ratu, molbe za razrešenje iz vojske, poziv učiteljicama da se prijave u Crveni krst kako bi se učlanile u šivaću sekciju, objavu Isaka Levija da će se iste večeri baciti s mesta sa kojeg su se najčešće izvršavala samoubistva i poziv svima da mu dođu na sahranu, predlog da se prefiks „gospođa“ izjednači sa prefiksom „gospođica“, kako bi se udatim i neudatim ženama omogućila ista prava, itd.

.

.

.

.

Još dalje ka zapadu, ka Ilidži i sarajevskom aerodromu, u njegovoj neposrednoj okolini možete posetiti Tunel spasa (Spomenički kompleks „Ratni tunel D-B“, Tuneli 1, Ilidža). Tokom poslednjih ratova iz 1990-tih, građani Sarajeva kojima je bio prekinut dotok robe i namirnica, kao zaklon od snajperista s okolnih brda, iskopali su prolaz ispod aerodromske piste, koji je jedno vreme bio i jedini izlaz iz grada. Za prolaz tunelom bila je potrebna specijalna dozvola. Ovim putem nisu kretali smo oni koji su iz grada odlazili, već i roba, hrana, lekovi za one koji su ostajali, ranjenici, ali i oružje za armiju BIH (bosanskih muslimana). U jednom delu kuće iz čijeg je podruma tunel i prokopan, napravljen je mali muzej svega što je prolazilo kroz tunel, sa objašnjenjem kako je građen, a kroz prvih 50 metara tunela moguće je proći. Danas je tunel turistička atrakcija. Po ceni od nekoliko evra, možete videti muzej, deo tunela i pogledati dokumentarni film o životu u Sarajevu tokom poslednjih ratova.

.

Pre nego što napustite ovaj deo grada, svratite do Parka prirode – Vrela Bosne, izvora istoimene reke u podnožju planine Igman. U neposrednoj blizini predgrađa, šuma i jezerca omiljeno su mesto šetnje, vožnje bicikla, ali i fijakera, koje obično iznajmljuju turisti.

.

.

.

.

Ilidža, Vrelo Bosne © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Poseta Sarajevu ne bi bila potpuna bez obilaska starog gradskog jezgra, počev od Ferhadije, pešačke zone koja počinje „Vječnom vatrom“ (čiji plamen gori za žrtve Drugog svetskog rata), preko Katedrale, sve do Baš-čaršije. Još u periodu bivše Jugoslavije, stanovnici svih šest republika rado su dolazili u centar Sarajeva i provodili se po njegovim kafanama, uz piće ili čuvene sarajevske ćevape. Najčuveniji lokal od svih, još uvek je tu, i nalazi se na istom mestu kao i pre mnogo godina. Iako su „Ćevabdžinica Hodžić“ i „Petica“ na glasu, mnoge Sarajlije kažu da je „Ćevabdžinica Željo“ (Kundurdžiluk 19) ipak institucija za sebe. Pre nekoliko decenija, kafanu je otvorio je izvesni navijač FK „Željezničar“, što i nije teško zaključiti sudeći po plavo-belom logu kafane, sa fudbalskom loptom. Ambijent sa istim enterijerom nije se promenio godinama, kao ni kvalitet ćevapa. „Deset u pola (somuna), s lukom“, koštalo je oko 3 – 4 evra i u potpunosti ispunilo naša gastronomska očekivanja (obično se uzima i kajmak, pride). 

.

.

.

.

Osim gurmanluka, u Baš-čaršiji možete kupiti suvenire najsličnije onim u Turskoj, mesingane džezve i šoljice za kafu, poslužavnike, posude s dekorativnim poklopcem ()za kocke šećera), reljefno dekorisane poslužavnike, i nakit. Šetajući pešačkim uličicama, prošli smo pored najznačajnije Gazi-Husrev begove džamije, na čijem se ćošku nalazi najpoznatija (iako ne najlepša) sarajevska česma, opevana u sevdalinkama. „Ko se jednom napije vode s Baščaršije, nikad više iz Sarajeva taj otići neće“, kaže najpoznatija sevdalinka, iako postoji i druga verzija: ko se napije vode iz ove česme, stalno će se vraćati u Sarajevo. Na kraju (ili na početku) Baš-čaršije, na širokom trgu poznatom po golubovima, smestila se najčuvenija dekorativna česma grada, Sebilj, iz XVIII veka, identična onoj na kraju Skadarlije u Beogradu (koja je sredinom XX veka pristigla kao poklon grada Sarajeva, Beogradu). 

.

.

.

.

Na kraju dana, u kasno popodne (najbolje u sumrak), svoj obilazak Sarajeva završite na malenoj tvrđavi s početka XIX veka, koja nosi naziv Žuta tabija. Deset do petnaest minuta pešice uzbrdo od Sebilja, prošavši pored dve najpoznatije pekare sa somunima u gradu – „Poričanin“ i „Mahir“ (i uz kupovinu istih – u večernjim satima su divni i sveži!), popeli smo se na Žutu tabiju, i zajedno sa lokalcima, s tvrđave posmatrali Sarajevo kako polako tone u noć. Imate smo sreću da smo se u gradu zatekli u vreme meseca Ramazana, kada je sunce zašlo za vrh tvrđave, a ispaljivanje đuleta iz starog topa označilo je početak praznika (i svake naredne večeri svršetak dnevnog posta). S vrha Žute tabije, posmatrali smo jedinstven prizor – panoramu vrhova svih sarajevskih minareta kako su u isto vreme zasvetleli, u sumrak. Možda je i čuveni Valter, 1945. odavde čežnjivo gledao Sarajevo, pre nego što je krenuo u napad.

.

.

.

.

.

.

,

Sarajevo, pogled s Žute tabije © Ivana Dukčević

.

.

.

.

.

Sarajevo se nalazi u kotlini, okruženo planinama: Trebević, Jahorina, Igman, Bjelašnica,Treskavica i Romanija, od kojih se prve četiri nazivaju i Olimpijskim planinama, jer su na njihovim obroncima održane Zimske olimpijske igre, 1984. godine.

Tekst i fotografije, zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje fotografija, teksta, i delova teksta, bez dozvole autora.