Posted on 04 dec 2016

/ off

GRČKA – Halkidiki (Chalkidiki)

Halkidiki

Kasandra, Sitonija, Atos

Mnogi koji letuju na Halkidikiju, jednom od najomiljenijih i najbližih odredišta turista iz Srbije i regiona, možda ne znaju da na samom poluostrvu i njegova „tri prsta“ (Kasandra, Sitonija, Atos) postoji veliki broj zanimljivih mesta, za decu, i za odrasle, koja se mogu posetiti na izletima tokom letovanja. Ovaj post posvećen je i tim mestima.

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige o Severnoj Grčkoj (ISBN 978-86-7722-398-4), i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje i objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora.

Taverna u mestu Nea Potidea, na „prvom prstu“, Kasandri © Ivana Dukcevic

Pogled sa magistrale na jednu od plaža istočne Sitonije © Ivana Dukcevic

Stare vetrenjače u maslinjacima kod sela Ormilije, između Kasandre i Sitonije © Ivana Dukcevic

Jugoistočno od Soluna, nalazi se poluostrvo Halkidiki (Χαλκιδική). Sastavljeno iz brdovitog dela mestimično prekrivenog šumom, na svom južnom kraju Haldikiki se prostire na još tri izdužena poluostrva koje zbog njihovog oblika nose naziv “tri prsta” (Grci ga – na grčkom, nazivaju poluostrvom sa „tri noge“). Gledajući od zapada ka istoku, njihovi nazivi su: Kasandra (Kassandra), Sitonija (Sithonia) i Atos – Sveta Gora (Athos).

Od Soluna do korena najbližeg prvog “prsta”, Kasandre, autoputem ima oko 50 km. Na približno 30-tom kilometru od Soluna ka jugu, nalazi se odvajanje za Pećinu Petralonu (Petralona Cave / Σπήλαιο Πετραλώνων), u prevodu s grčkog „pećinu crvenog kamena“. Kao i mnoge druge pećine, i ova je pronađena slučajno, kada je 1959. godine lokalni pastir pokušao da pronađe zalutalu ovcu i naišao na veću šupljinu u zemlji. U nevelikoj, samo dva kilometara dugoj špilji pronađeni su 700.000 godina stari skeleti pećinskih ljudi, i skeleti sabljaste divlje mačke (praistorijski lav).

Pećina Petralona se nalazi u kopnu, udaljena oko 8 km od autoputa, i za njen obilazak (obuhvata i muzej), potrebno je izdvojiti oko dva sata. U podnožju brda postoji parking za posetioce, a preko puta se nalazi rampa odakle na svakih pola sata “pećinski” autobus turiste besplatno vozi tristotinak metara uzbrdo, do ulaza u pećinu i nazad (ukoliko želite da pešačite do pećine, ne morate čekati autobus). Objedinjena ulaznica za pećinu i muzej košta oko 7 evra, a ture kroz pećinu su vođene na grčkom i na engleskom (svakih pola sata, u trajanju od 30 minuta). Unutar pećine nije dozvoljeno ni fotografisanje, niti snimanje.

Muzej pećine Petralone © Ivana Dukcevic

U okviru kompleksa nalazi se interesantan mali muzej, u kojem su izloženi najrazličitiji fosili pronađeni u pećini: okamenjena kornjača, rog nosoroga, kao i ostaci skeleta planinskog lava i hijene, koji su nekada živeli na ovim prostorima. Na jednom delu zida hronološkim redom prikazani su slojevi zemlje i na nivoi na kojim su pronađeni ostaci. Osim ostataka životinja, u muzeju su izložene lobanje pećinskog čoveka, ali i “vajarsko delo”, tj. pokušaj pećinskog čoveka da izvaja bistu. U muzeju još možete videti i dokaze o postojanju vatre u pećini, najrazličitije oruđe, praistorijsku čovečju lobanju na čijim se zubima nalazi trag obavljene operacije iz domena oralne hirurgije (operacija na umnjaku), koja je pronađena na Kritu, kao i delove kose.

U tami pećine Petralone, Grci su rekonstruisali scene iz života ondašnjih ljudi, kako sede oko vatre i jedu tek ispečeno životinjsko meso. Kao i u većini drugih pećina, i ovde postoje stalaktiti i stalagmiti. Međutim, većina “pećinskih ukrasa” je suva i ne naročito geološki interesantna.

Selo Ormilija © Ivana Dukcevic

Halkidiki © Ivana Dukcevic

Kasandra

U korenu poluostrva Kasandre, smestilo se mesto Nea Potidea u kojem između ostalog možete videti prilično neugledne arheološke ostatke grada antičkih Korinćana. Kroz gradić smešten na severnom, najužem delu poluostrva, poprečno je prokopan kanal koji spaja istočni i zapadni “deo” mora, te je poluostrvo Kasandra praktično “pretvoreno” u ostrvo. U simpatičnom mestašcetu sa slikovitom kafanicom u centru, osim nekoliko apartmana nema tragova masovnog turizma. Kada magistralni put skrene ka kopnu i zapadnom delu ostrva, naići ćete na Kasandriju (Kassandria), jedno od retkih mesta koje ne izlazi na more, i prolazeći videti grupu od nekoliko starih, skoro potpuno urušenih kamenih vetrenjača.

Na zapadnoj strani poluostrva, nižu se mala mesta u kojima mahom letuju ili vikendice imaju Grci, od kojih je najsimpatičniji Posidi. Kasandra je najuže od tri poluostrva, pretežno valovita, a za razliku od ostala dva “prsta”, osim brda na južnom delu, na njoj nema visokih planina, ni dramatičnih pejzaža. Na krajnjem jugoistoku, južno od Pefkohorija, nalazi se prirodom najlepši deo poluostrva, sa nekoliko lepih peščanih plaža (“Golden beach”, na primer).

Nea Potidea © Ivana Dukcevic

Halkidiki, selo Megali Panagia © Ivana Dukcevic

Između Kasandre i Sitonije

Na putu između prvog i drugog “prsta”, desetak kilometara od Potidee obišli smo arheološko nalazište Olintos (Olynthos ili Olynthus / Ὄλυνθος), jedno od prvih mesta antike gde je primenjen Hipodamov arhitektonski plan grada (pravougoni sistem ulica) i tipsko rešenje kuća (Hipodam, ili Hipodamus iz Mileta, prvi gradski arhitekta antičke Grčke, V vek pre nove ere). U slučaju Olintosa, u pitanju su vile imućnih građana, na brdašcu Megale Toumba.

.

.

Arheološko nalazište Olintos © Ivana Dukcevic

Arheološko nalazište Olintos © Ivana Dukcevic

Povratkom na magistralu, nakon još oko desetak kilometara skrenuli smo na sporedni put (2 km levo) do piktoresknog sela Ormilije (Ormylia). Prošetali smo selom, imeđu starih i novijih kuća, i tokom letnjeg popodneva, na glavnom mesnom trgu sa stoletnim stablom, zatekli stariji, isključivo muški deo populacije, kako u grupama ispred lokalne kafane igraju “tavle” i komentarišu slučajne prolaznike.

Zvonik crkve u selu Ormiliji © Ivana Dukcevic

Selo Ormilija © Ivana Dukcevic

Na pola puta između obalske magistrale i sela, na usamljenom brežuljku među maslinama ugledali smo predivnu staru vetrenjaču. Skrenuvši na zemljani put i popevši se kroz maslinjak na sam vrh, tik uz vetrenjaču, imali smo priliku da osmotrimo prelepu panoramu koja se pruža na okolni pejzaž – selo s jedne, i maslinjake ka moru s duge strane.

Panorama sa brda kraj sela Ormilije (iza se vidi more i Sitonija) © Ivana Dukcevic

Vetrenjače kraj sela Ormilije © Ivana Dukcevic

Sitonija

Za razliku od Kasandre, drugi “prst” Halkidikija, naročito istočna strana, obiluje prelepom skoro netaknutom prirodom, visokim stenama i obiljem usamljenih peščanih plaža, s tirkiznom bojom mora. Zbog postojanja vojne baze u ovom delu Halkidikija, od najsevernijeg mesta na istočnoj obali Sitonije – Vurvuru (Vourvourou), sve do skoro južnog kraja kod mesta Sarti, osim dva ili tri kampa kraj obale, ne postoji gotovo nijedno naselje, te do prelepih plaža istočne Sitonije, put morate pronaći sami. Idući putem ka jugu, na svakih nekoliko kilometara, s leve strane videćete neobeležene zemljane puteve kojima se možete spustiti na obalu. S obzirom da je poluostrvo šumovito, a magistrala najčešće prolazi visoko i strmo iznad obale, iz kola nije moguće videti obalu, niti proceniti kuda putići vode. To je iznenađenje koje vas čeka, kada se spustite.

Iz mesta Vurvuru, svakog pre podneva brodovi polaze na jednodnevni izlet u obilazak oko zapadne strane Svete Gore – Atosa. Ukoliko ste muškog pola, na Atos ne možete ući bez dozvole crkvenih vlasti prethodno pribavljene u Solunu (na koju se čeka do nedelju dana). Ženama nije dozvoljen ulaz u monašku državu. Ukoliko se odlučite za turu brodom, oplovićete dovoljno blizu Atosa, taman toliko da iz daleka steknete utisak o arhitekturi srednjovekovnih manastira i lepoti južnog dela poluostrva. Cena od oko 40 do 50 evra po osobi, obuhvata četvoročasovno krstarenje i dvo i po časovno zaustavljanje za ručak u mestu Uranopolis (Ouranoupolis), u zapadnom delu trećeg “prsta”.

Sitonija, „Orange beach“ © Ivana Dukcevic

Sitonija, „Orange beach“ © Ivana Dukcevic

Selo Agios Nikolaos, Sitonija © Ivana Dukcevic

Nekoliko kilometara pre mesta Sarti, u borovoj šumi nalazi se veoma popularna plaža “Orange beach” (na grčkom je nazivaju i Kavourotripes), čiji su beli pesak, dug plićak i svetlo tirkizna boja vode skoro nalik fotografijama dalekih Sejšela. Osim sitnog belog peska, obalu u jednom delu plaže čine i blistavo bele, oble, uglačane stene koje izviru i iz vode. Neko je dobio inspiraciju, pa u jednoj od stena uklesao usnulu sirenu. Nevelika plaža Orange beach prilično je posećena, a do nje se stiže brodićem iz Sartija, ili sopstvenim prevozom.

Pre nego što magistrala prođe pored gradića po imenu Sarti, jedna od poslednjih plaža je ujedno i kamp “Platanitsi”. Iako se činilo da je kamp pun, velika peščana plaža bila je skoro potpuno prazna. Ovde možete iznajmiti skije ili “banane” koje gliseri vuku po vodi, ili možda sesti na piće u “African Café” (ukoliko niste korisnik kampa, na prijavnici ćete morati da ostavite pasoš).

Nekoliko kilometara južno, nalazi se jedini gradić na jugu istočne obale Sitonije – Sarti. U velikom zalivu, sa širokom i duž čitavog mesta dugom peščanom plažom, atmosfera ovog simpatičnog i nepretencioznog gradića deluje veoma prijatno i opušteno. U njemu nema velikih hotela (smeštaj je mahom apartmanski), i deluje kao solidno mesto za mirniji odmor.

Sitonija, Neos Marmaras © Ivana Dukcevic

Metamorfosi (između Kasandre i Sitonije), nova crkva © Ivana Dukcevic

Zapadni deo Sitonije, prirodom je manje izdašan od istočnog. Na strani poluostrva koje gleda ka Kasandri nalazi se veće mesto Neos Marmaras, u kojem je masovni apartmanski turizam prilično uzeo maha, slično istočnom delu Kasandre (Polihrono, Pefkohori). U neposrednoj blizini Neos Marmarasa, nalazi se veliki kompleks luksuznih hotela na plaži, i poznata kockarnica Porto Karas (Porto Carras).

Na severu zapadne strane Sitonije, u korenu poluostrva i podno brda nalazi se staro selo Agios Nikitas, udaljeno oko 1 kilometar u kopnu od većeg mesta Nikiti (na obali), s kojim je povezano. Kameni pločnici i stare kuće koje se renoviraju i doteruju, čine šetnju prijatnom, i pružaju uvid u to kako je grčko primorsko selo u ovom delu zemlje nekada izgledalo. U samom mestu Nikiti, u blizini plaže postoje neveliki arheološki ostaci stare Bazilike Svetog Sofronija (Vasiliki Sofroniou).

Selo Agios Nikitas © Ivana Dukcevic

Selo Agios Nikitas © Ivana Dukcevic

Atos (Sveta Gora)

Ukoliko se magistralnim putem preko brda severne Sitonije uputite ka Atosu, poluostrvo ćete “preprečiti” kraj sela Agios Nikolaos, u istočnom delu Sitonije. Gledano visoko s magistrale, ovaj deo obale je veoma slikovit, sa nekoliko manjih mesta u podnožju, kao s razglednice.

Osim u samom korenu, većinu teritorije (južni deo) trećeg “prsta” – Atosa, čini monaška država Sveta Gora. U okviru „države“ još uvek postoji 20 srednjovekovnih manastira, od kojih je po jedan: srpski, bugarski i ruski, a ostali su grčki. Zanimljivo je da su neki od grčkih manastira nekada bili “u vlasništvu” arhiepiskopija drugih država, ali su iz razloga što u njima vremenom nije ostalo više od šest aktivnih monaha (što je uslov da ostanu autonomni), postali grčki. Ukoliko dobijete dozvolu za posetu Svetoj Gori – Atosu, ovim delom poluostrva možete se slobodno kretati od jednog do drugog manastira (pešice, ili od pre nekoliko godina – autobusom), gde možete prenoćiti i dobiti hranu. Za one koji vole da planinare, na krajnjem jugu poluostrva nalazi se vrh Atos, visine 2030 m.

Ostatak Atosa koji je otvoren za sve, dužine je oko 20 kilometara. Nakon mesta Uranopolis prestaje svaki asfalt, kao vrsta “obaveštenja” da dalje ne možete, osim u slučaju da imate odobrenje za posetu Svetoj Gori (posetioci Svete Gore najčešće do odredišta kreću brodićima iz Jerisosa).

U korenu Atosa, desetak kilometara severno od turističkog mesta Jerisos (Ierissos), s desne strane magistrale nalazi se drvena tabla s natpisom: Kakovou (Kakovu). Prolaskom kroz kapiju, našli smo se u ograđenom prostoru gazdinstva manastira Hilandar. Monasi ovde uzgajaju ono što u blizini Hilandara nije moguće zasaditi. Prošetali smo po vrtu gazdinstva, obišli malu crkvu i ribnjak.

Desetak kilometara južno od gazdinstva Kakovu, magistrala najpre vodi istočnim delom obale (blizu mesta Jerisos), a potom se put vraća na suprotnu, unutrašnju (zapadnu) stranu Atosa, s pogledom na Sitoniju.

Pored sela Tripiti, na svakih pola sata tokom letnje sezone, trajekti s omanjeg doka kreću put jedinog ostrva u zalivu – Amuliani (Ammouliani, poslednji polazak trajekta je oko 19.30 h, u oba smera, povratna karta je oko 3 evra po osobi i oko 17 evra za automobil). Nakon 25 minuta vožnje, trajekt pristiže na jedino mestašce na ostrvu, odakle vas takođe jedini ostrvski magistralni put dužine oko 3 km (što je ujedno i širina ostrva) preko brdašca vodi do druge strane obale (u smeru ka Sitoniji). Put završava kraj neobičnog jezerca, na velikoj, izuzetno posećenoj peščanoj plaži „Golden beach“. Nekoliko barova kraj plaže i sportovi na vodi, zaštitni su znak ovog dela malenog ostrva. Ostatak mahom čine kuće meštana i vikendice lokalaca, u kojima možete pronaći apartmanski smeštaj.

Osim ostrva Amuliani, između drugog i trećeg “prsta” tik uz obalu Atosa, nadomak 10 km udaljenog Uranopolisa (Ouranopolis) nalaze se još dva manja, nenaseljena ostrva. Do njihovih plaža tokom čitavog dana voze čamci i brodići sa doka u Uranopolisu. Uranopolis je veoma simpatičan primorski gradić. Osim predgrađa s hotelskim kompleksima povrh duge plaže (uz magistralu), neveliki centar gradića čine privatne kamene kuće okružene obiljem zelenila. Na rtu, u centru se nalazi obeležje ovog grada – Vizantijska kula. Visoka, četvrtasta kamena građevina iz XIV veka, sa krovom od crepa i nekoliko “isturenih” i natkrivenih drvenih balkona, pretvorena je u muzej. Po ceni od oko 2 evra po osobi, u njoj možete videti zanimljiv srebrni i zlatni srednjovekovni nakit, keramiku, i model grčkog manastira Vatopedi (na obližnjoj Svetoj Gori) u čijem vlasništvu je kula nekada bila. Krov i drvene oplate unutar kule, renovirane su u XIX veku.

U kopnenom delu Halkidikija…

Putovanje Halkidikijem završili smo duboko u kopnenom delu, u obilasku velikog starog sela Megali Panagia, a 20-ak kilometara severoistočno od njega posetili Stragiru, rodno mesto čuvenog filozofa Aristotela.

Zahvaljujući donaciji nemačke vlade, na jednom zaravnjenom brdu iznad Stagire napravljen je Zabavni park posvećen Aristotelu (Aristotle’s Park), sastavljen iz sprava vezanih za fiziku, mehaniku i kinetiku. Deci, ali i onima koji to odavno više nisu, verovatno će biti zanimljivo da uz pomoć interaktivnih sprava ponovo otkriju neke od zakona fizike. Obnovite gradivo i pogledajte kako se kroz prizmu prelama svetlost i kako sočivo pod uglom može da zapali vatru; vrteći ručicu na izduženoj staklenoj posudi pogledajte kako nastaje vir, ili se podsetite kako funkcioniše klatno i sunčani sat; na kraju saznajte i kako se šapatom iz jednog u drugi „kameni tanjir” prenosi zvuk. Na samoj ivici brda nalazi se spomenik Aristotelu, i tri mala teleskopa. Nedaleko od mesta Stagire, na vrhu brda nedavno je otkrivena grobnica slavnog Aristotela.

Severna Grčka