KINA – Opšte informacije

 

 

 

Kako početi priču o Kini, jednoj od najstarijih država na svetu, koja baštini, malo je reći, fascinatno kulturno nasleđe staro barem dve i po hiljade godina, i koju krasi neverovatna raznolikost pejzaža. Kina je zemlja velike pustinje, visokih planina i dubokih kanjona, tropskog mora i gustih, zelenih šuma, i najveće azijske reke Jangce (Jangcekjang), treće najveće na svetu. U ovoj državi bogate istorije, nauka i filozofija – učenje Konfučija i Lao Cea, još od antičkog perioda uticali su na one u Evropi. Krenula sam u posetu zemlji u kojoj je ping pong nacionalni sport, i koja se smatra jednom od domovina šaha; zemlji gde su izmišljeni papir, štampa i papirni novac, špagete i kišobran, kompas, decimale u matematici, prve rakete, barut i vatromet, i čiji stanovnici su, za razliku od Evropljana, tokom srednjeg veka redovno održavali higijenu, kupanjem. Iz Kine je tokom srednjeg veka kretao trgovački Put svile. U karavanima koji su putovali mesecima, preko centralne Azije, Persije i Osmanskog carstva, roba sa Dalekog istoka stizala je do Starog kontinenta, i obratno.

 

 

Tekst i fotografije zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević)

 

 

 

Odlično vizuelno objašnjenje reči „Kina“ na kineskom: Zhōngguó (中国) – „Srednje carstvo“ (ili „Centralna država“), gde je prvi simbol veoma jasan znak za „sredinu“, a drugi je malo komplikovaniji: sadrži znake: „car“ i „žad“, i kada se uokviri postaje reč „carstvo“. © Ivana Dukčević

 

 

 

Šangaj © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Peking – Kinezi, mladi i oni stariji, često se odevaju u iznajmljenu tradicionalnu odeću, odlaze na istorijska mesta gde se fotografišu, i svoje fotografije postavljaju na društvene mreže. Ovu modu koja je obuzela zemlje Dalekog istoka, videla sam i tokom boravka u Japanu © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Tokom boravka u Kini, posetila sam Peking, Kineski zid, predivni Sijan (Xi’an), Mauzolej prvog kineskog cara i ratnike od terakote, Planinu Nebeske kapije – Tianmen, „Avatar planine“ u Nacionalnom parku Džangđađe, vozila sam se brzim vozom Kineskih železnica, videla sam živopisni Guilin, pirinčana polja i posetila žene naroda Jao (Yao), obišla Šangaj, kineski „grad svile“ Sudžou, i „Veneciju Istoka“ – Džoudžang.

 

Naziv u plavoj boji, ujedno je i klik na link ka određenim destinacijama u Kini.

 

 

 

Ruta kojom mo putovali Kinom:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Peking, Kineski zid, Sijan i ratnici od terakote, planine Tianmen i „Avatar“, brzi voz Kineskih železnica za Guilin, Guilin, žene naroda Jao, pirinčana polja Longšeng, Muzej svile i kineske bašte u Sudžou – „gradu svile“, kanali Džoudžanga – „Venecije Istoka“, Šangaj © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Er Čajnom (Air China), najvećom od devet kineskih, nacionalnih aviokompanija, početkom juna poleteli smo iz Beča, i nakon osam i po sati, u ranim jutarnjim satima stigli smo u Peking. Na jednom od dva međunarodna aerodroma u prestonici, prvi put susreli smo se sa činjenicom da je digitalna tehnologija u Kini daleko otišla, ali i da se koristi kako bi se na izvestan način kontrolisalo kretanje stanovništva. Po sletanju, bilo je potrebno da na automatima skeniramo pasoše, otiske svih prstiju, i lice. Po skeniranju pasoša, automati su prepoznali naziv države i obratili nam se na srpskom: “Molim prislonite četiri prsta desne ruke… molim prislonite četiri prsta leve ruke”. Usledio je red za pasošku kontrolu na šalteru, uz skeniranje ispočetka.

 

 

 

U avionu Air China na letu Beč – Peking / iako sam bila donekle sumnjičava, ispostavilo se da aviokomapnija ima veoma solidnu uslugu i kvalitet hrane © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Iz Gulina, aviokompanijom Đunejao (Juneyao Airlines), najvećom privatnom aviokompanijom u Kini, krenuli smo za Šangaj. Osim tri najveće, državne – Er Čajne (Air China), i aviokompanija China Eastern Airlines, i China Southern Airlines, kojom smo iz Pekinga leteli za Sijan, u Kini postoji 43 aviokompanije, od kojih je 27 privatnih, ali je samo 6 komercijalnih. Privatna aviokompanija Đunejao sa sedištem u Šangaju, 2019. pokrenula je interkontinentalne letove između Šangaja i Helsinkija, i postala prva privatna avio-kompanija u Kini koja koristi širokotrupne avione za obavljanje interkontinentalnih letova. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Beijing Capital International Airport (PEK) – skeniranje pasoša i prstiju, i izlazak i aerodromskog voza koji putnike prevozi od pasoške kontrole do dela aerodromske zgrade gde se podiže prtljag © Ivana Dukčević

 

 

Na aerodromima u Kini, izlazi za letove ka Hong Kongu, Makau i Tajvanu, nalaze se odvojeni od drugih. © Ivana Dukčević

 

 

Kao i Japanci, i Kinezi su veliki pušači, ali na pločniku kineskih ulica ne može da se vidi nijedan opušak. Dodatno, nije dozvoljeno upaljače uneti u avion, zbog čega postoji kutija za odlaganje. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Šta morate znati i uraditi pre ulaska u Kinu

 

 

Pre ulaska u Kinu, potrebno je da na mobilni telefon skinete dve kineske aplikacije – Alipay i WeChat, jer zapadne platne kartice kao Visa ili Master, još uvek slabo prolaze u Kini, i prihvaćene su na veoma ograničenom broju mesta (hoteli gde odsedaju stranci, luksuzni tržni centri i restorani). Iz ovog razloga, bez kineskih aplikacija za telefon u koje se unose podaci platnih kartica, i bez obaveznog interneta (e-sim kartica), u Kini je skoro nemoguće fukcionisati i obavljati plaćanja.

 

Svi Kinezi u Kini, u telefonu imaju aplikaciju Alipay, u kojoj se nalaze podaci iz njihovih ličnih dokumenata. Aplikacija je povezana sa njihovim bankovnim računima, te se sva plaćanja obavljaju mobilnim telefonom. Plaćanje ovim aplikacijama pomoću telefona funkcioniše na dva načina – skeniranjem QR koda trgovca, ili trgovac može skenirati QR kod vašeg naloga na aplikaciji. Preko aplikacije Alipay, u Kini je moguće kupiti vozne i aviokarte, pozvati taksi (“Didi” – kineski Uber), imati pomoć tokom vožnje (kao Google Maps), pronaći i rezervisati hotel, zameniti novac, naručiti hranu, iznajmiti auto, prevesti tekst ili poruku, kupiti karte za bioskop, ZOO vrt, muzeje. Ulični prodavci, i čak prosjaci, u mobilnim telefonima imaju ove dve aplikacije koje su povezane sa njihovim bankovnim računom. Sva plaćanja se obavljaju na ovaj način, čime država uspeva da kontroliše tokove novca, s obzirom da su sve kineske banke u državnom vlasništvu.

 

Keš je u Kini vrlo slabo zastupljen. Iako smo na aerodromu promenili manju količinu novca i to po prilično lošem kursu, osim u veoma retkim slučajevima on nam u Kini nije bio potreban. Naime, prilikom plaćanja robe uličnim trgovcima putem ovih aplikacija na njihov personalni račun, neretko se dešava da plaćanje ne može da se izvrši jer sistem (verovatno jer smo stranci) traži dodatnu zaštitu, ili transakciju ne dozvoljava zbog toga što je u pitanju transfer novca između personalnog računa u srpskoj banci, i istog takvog u kineskoj banci, što u Kini izgleda nije omogućeno. Ulični prodavci kišnih mantila i nazuvaka za obuću za kišu, koji su  česti na ulicama velikih gradova (naročito na izlasku iz metroa, i posebno kada počne pljusak), nisu uspeli da od mene naplate svoju robu putem aplikacije, te sam bila prinuđena da platim u kešu.

 

Druga od dve aplikacije za plaćanje, WeChat, takođe je u širokoj upotrebi (zeleni qr kod, za razliku od Alipay koja ima plavi qr kod), ali bez širokih mogućnosti za druge usluge, kao što ima Alipay. Njena prednost je što služi i kao kombinacija WhatsApp i sms, gde ukoliko imate nekoga ko na telefonu ima istu, možete razmenjivati poruke.

 

U Kini ovo može da bude od velikog značaja, s obzirom na postojanje “Velikog kineskog zaštitnog zida” (Great Firewall of China), masivnog tehnološkog i zakonodavnog sistema koji sprovodi Narodna Republika Kina radi regulisanja interneta u okviru države, izolujući kineski sajber prostor od globalne mreže i suzbijajući sadržaj koji smatra štetnim po državne interese. Iz ovog razloga, u Kini i sa internetom koji je neophodan za plaćanje aplikacijama, ne možete pristupiti društvenim mrežama kao što su Facebook, Instagram, koristiti WhatsApp, Viber, Telegram, niti bilo koju aplikaciju vezanu za Google (pretraživač, Gmail). Kako biste u Kini bili u mogućnosti da koristite mreže na koje ste navikli, potrebno je da pre ulaska u Kinu, zajedno sa Alipay, WeChat, i e-sim karticom, putem interneta skinete i platite neku od VPN aplikacija, koje će tokom boravka u Kini premostiti “Kineski zaštitni zid” i omogućiti vam korištenje istih. VPN aplikacija Surfshark, koju sam po preporuci postavila na mobilni telefon pre putovanja u Kinu, sasvim je dobro funkcionisala.

 

 

 

 

 

Aplikacije za plaćanje na mobilnom telefonu – WeChat i Alipay, VPN aplikacija Surfshark (za premošćivanje Great Firewall of China), i aplikacija za mapu metroa u Šangaju. Pomoću aplikacije Alipay, moguće je naručiti taxi („Didi“), rezervisati hotel, kartu za avion ili voz, ulaznice za bioskop, pozorište..  © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Vrste aparata koje trgovci u Kini koriste da skeniraju QR kod sa vaše aplikacije Alipay ili WeChat na mobilnim telefonima, ili da vi skenirate njihov, kako biste platili uslugu ili robu © Ivana Dukčević

 

 

 

Aplikacija za prevođenje na mobilnom telefonu, jedna je od nasušnih potreba u Kini, jer kao i u Japanu, i ovde slabo poznaju strane jezike  © Ivana Dukčević

 

 

Godine 1949, Mao Cedung (Mao Ce Tung) je na trgu Tjenanmen u Pekingu proglasio osnivanje Narodne Republike Kine. Njegov lik nalazi se na svim kineskim papirnim novčanicama. Na poleđini, uglavnom se nalaze poznati gradovi i pejzaži Kine. Keš se u Kini veoma slabo koristi, i kurs je svuda prilično loš (u odnosu na kurs koji može da se pronađe na internetu). © Ivana Dukčević

 

 

Na nekoliko mesta u Kini, videla sam automobile čiji su vozači iznad kontrolne table imali postavljenu malu, bronzanu bistu Mao Cedunga, kao zaštitini talisman. Ovaj relativno čest vid iskazivanja patriotizma, u Kini je posebno uobičajen kod taksista, među starijom populacijom i onom srednjih godina, najviše u manjim mestima i u ruralnim delovima zemlje. © Ivana Dukčević

 

 

 

Prilaz velikim gradovima u Kini, sa aerodroma ili iz predgrađa, podrazumeva prolazak obilaznicama i nadvožnjacima, koji kilometrima, na putu do centra prolaze pored masivnih, stambenih blokovskih naselja, sa soliterima prosečne visine oko 30 spratova (na slici je Sijan). © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Zanimljivosti iz života u Kini i praktične informacije

 

Jedno od prvih iznenađenja, bile su ulice kineskih gradova koje su čiste i uredne. Neverovatna čistoća ulica, u višemilionskim gradovima Kine održava se bukvalno svuda. Izgleda da svaki kvart u metropolama ima svoje komunalne radnike, koji sa metlama i malim vozilima prilično predano rade na tome da u Kini nigde na ulici nema opušaka, ni papirića. Verovatno je tome doprineo široko rasprostranjen sistem kamera u Kini, koje građane snimaju i prepoznaju im lica, čime im u slučaju prekršaja koje naprave (brza vožnja, bacanje đubreta, šetanje kućnih ljubimaca bez povoca, ili ne-daj-bože udruživanje radi protesta), skidaju određen broj bodova. Poeni (svaki građanin, život počinje sa otprilike 1000 poena) su potrebni Kinezima jer se računaju ukoliko je potrebno da dobiju bolje radno mesto, kredit u banci, ili povišicu. Osim za prestupe, kamere se navodno koriste i za praćenje aktivnosti pripadnika nacionalnih manjina, naročito onih čija je populacija značajna.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Čistači ulica, kamere koje snimaju, i pravila za upotrebu drona © Ivana Dukčević

 

 

U višemilionskim gradovima Kine, mahom je zabranjena upotreba automobilske sirene (osim u životno opasnim situacijama), zbog čega je, računajući i još 60% električnih automobila, saobraćajna buka u Kini prilično podnošljiva © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Policija u glavnoj pešaćkoj zoni Pekinga u električnim vozilima (gore), policija na izlasku iz Zabranjenog grada (u sredini), i policija na Trgu Tjenanmen (za ulaz na trg potrebna je prethodna dozvola koja se pribavlja putem interneta). © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Metro postoji u gotovo svim belikim gradvoima Kine. Pojedinačne karte kupuju se unutar stanice, na automatima (većina ima opciju i na engleskom), praćenjem uputstva sa automata. Potrebno je izabrati liniju i zatim krajnju stanicu, pre nego što automat izračuna cenu karte (oko 0,5 do 1 €). Nije moguće kupiti jednodnevnu, niti grupnu kartu, jedino pojedinačnu, ali je ona izuzetno jeftina. Na poslednje dve fotografije su upozorenja o tome šta se sme a šta ne sme, unutar vagona metroa. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

U poslednjih nekoliko decenija, Kina je postala najveći centar proizvodnje električnih automobila. Zbog velikog zagađenja, i smoga koji je godinama ometao život i ugrožavao zdravlje u velikim gradovima Kine, između 2001. i 2008. godine kineska vlada je proizvodnju električnih vozila proglasila nacionalnim prioritetom. Godine 2009, bivši inženjer kompanije Audi, Van Gang, koji je u to vreme bio ministar nauke i tehnologije Kine, pokrenuo je program „Deset gradova, hiljadu vozila“, što je dovelo do velikih finansijskih subvencija za pokretanje komercijalne proizvodnje električnih vozila. Godine 2015, vođena industrijskom strategijom „Proizvedeno u Kini 2025“, i ogromnim finansijskim subvencijama koje prelaze 29 milijardi dolara, Kina je zvanično postala najveće svetsko tržište električnih vozila. Od preko stotinu marki kineskih automobila, oko 60 njih danas pripada električnim vozilima.

 

 

 

 

 

 

 

Od preko stotinu marki kineskih automobila, oko 60 njih danas pripada električnim vozilima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Na kineskim ulicama, električne automobile prepoznaćete po svetlo-zelenim tablicama, dok oni koji koriste fosilna goriva imaju tablice plave boje. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Najveća kineska, pojedinačna fabrika četvorotočkaša nalazi se u Sijanu, i to marke koja nosi zanimljiv naziv “Build Your Dreams”, u prevodu: Izgradi svoje snove. Početak izrade najpristupačnije marke automobila koja danas najčešće nosi skraćenu oznaku – BYD, počelo je 2008. godine. Iako su bili jeftini i odlično su se prodavali, posle nekoliko godina ispostavilo se da automobili zvučnog naziva nisu naročito kvalitetni, te su među Kinezima krenule šale o tome da ova kola možda nisu toliko dobra za ljude, ali su dobra za pse.

 

 

 

„BYD – Bulid Your Dreams“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Iznajmljivanje bicikala i motorcikala, moguće je u većim gradovima Kine. Obično su poređani u nizu na ulici, i potrebno je skenirati QR kod koji postoji na njima, i platiti, čime vam je omogućeno korištenje dvotočkaša. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Zanimljivo je da motorcikli i bicikli na velikim bulevarima (naročito u Pekingu) često imaju odvojenu posebnu traku/trake, odvojene ogradom. Na fotografiji i u video klipovima, vidi se broj dvotočkaša u traci nakon samo jedne pauze na crvenom, na raskrsnici u centralnom delu prestonice. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Vozači motorcikala, često i na temperaturama od preko 30 stepeni koriste debele zaštitne tkanine za ruke, telo i noge, kako im koža nikako ne bi došla u kontakt sa suncem. Na poslednjoj fotografiji je tablica na motociklu. © Ivana Dukčević

 

 

 

Na kineskim autoputevima, i obilaznicama, gde prosečno postoje 3 ili 4 trake, brzina nije regulisana isto za sve, već se razlikuje u odnosu na traku kojom se vozi! U odnosu na brzinu, potebno je izabrati odgovarajuću traku (najviša brzina je kao u Evropi, 120 do 130 km/h). © Ivana Dukčević

 

 

 

 

Na ulicama velikih gradova, naišli smo na ove punjače za eksterne baterije, koje je moguće besplatno uzeti, i na nekom drugom mestu u gradu gde postoje punjači, nakon punenja mobilnog telefona ostaviti © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Javni toaleti nisu retkost u velikim gradovima Kine (otprilike u polovini dostupan je toalet papir). Ne nekim mestima i u nekim hotelima, kao i u Japanu, za upotrebu wc šolje potreban je daljinski upravljač 🙂 © Ivana Dukčević

 

 

 

Pravila ponašanja mogu da se pronađu na mnogim mestima, pa i u parku. Između ostalog, zabranjeno je spavati na klupama. Navodno, ovo je bilo toliko uobičajeno, te je ušlo u listu zabrane, i tvrdi se da su iz tog razloga klupe fizički „podeljene“ kako na njima ne bi moglo da se spava. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

U Japanu, i u Kini, stanovništvo je prosto opsednuto time da ni najmanji zrak sunca ne sme da dopre ni do jednog dela njihovih tela. Iz ovog razloga, veliki broj Kineza na temperaturama preko 30 stepeni nosi kišne vetrovke, i specijalne navlake za ruke, lice i vrat, koje često podsećaju na pokrivala za žene u nekim muslimanskim državama, ili na odeću nindži, i otkrivaju samo oči. U kineskim radnjama, mogu da se kupe kreme za izbeljivanje tena (na fotografiji), a osim navlaka, Kinezi i naročito Kineskinje, po delimično sunčanom vremenu, a često i po potpuno oblačnom, nose kišobrane kako bi se dodatno zaštitili od sunca. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Lost in translation 🙂 U Japanu, i u Kini, zbog veoma lošeg poznavanja stranih jezika, prevodi na engleski za strane posetioce ponekad su veoma simpatični: „Zabranjeno je povređivanje drveća i branje cveća“, „Vodite brigu o svakoj biljci i drvetu, da bi bilo prijatno za vaše oči“, „Molimo vas da se ne igrate sa mačkama i psima, za slučaj da vas povrede“. © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Suveniri Kine: Mao Cedung i komunistička memorabilija, zanimljive majice sa političkom konotacijom, delovi tradicionalne odeće koja je nosiva kao savremena (plisirana suknja) i tradicionalni materijali sa modernim dizajnom prsluka i sakoa, ručno rađene torbice, nakit od srebra i od žada, oslikane lepeze i slike kineskih pejzaža, čaj, kineski sladoled, suveniri sa likom pande… © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Jedan od retkih grafita u širem centru Šangaja © Ivana Dukčević