KENIJA – Najrobi – favela Kibera

KENIJA – Najrobi – favela Kibera

 

Tekst i fotografije, deo su nove knjige u pripremi „Umetnost putovanja 3“, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011.

Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, niti fotografija, bez dozvole autora.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NAJROBI 🇰🇪 KIBERA

.

Najveća urbana favela Afrike

 

 

 

 

Svake godine, za šaku dolara, oko 500 miliona tona plastičnog đubreta Kenija uveze iz Sjedinjenih Američkih Država. Kada je 2020. nivo plastike već dospeo do neizdrživog, i kada su se u priču uključili Green Peace i nevladine organizacije koje su organizovale proteste, velike američke kompanije za preradu nafte, ponudile su kenijskoj vladi da u zemlji otvore fabike za reciklažu plastike. Problem nemaštine i zagađenja otpadom u Keniji, nigde nije veći i vidljiviji od onog u Kiberi, predgrađu Najrobija – najvećoj urbanoj faveli Crnog kontinenta i najvećem kartonskom naselju podsaharske Afrike. Reč “kibra” znači “drvo”, tj. “džungla”, što u pogledu načina življenja potpuno odgovara ovoj faveli. Prva naselja na ovom mestu, podignuta su 1912. za nubijske veterane, koji su služili u Britanskoj istočnoafričkoj armiji i ovde dovođeni kako bi čuvali rad na pruzi, koju su podizali Indijci. Ostaci pruge još uvek postoje i čine deo Kibere na uzvišenju, odakle se u podnožju lepo vidi “chocolate city” (čokoladni grad), kako zbog metalnih krovova boje rđe, ovu favelu još nazivaju.

 

 

 

 

 

Devojčica iz KIbere 🙂

 

 

 

 

 

 

Kibera © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera – devojčica ispred reklame za frizerski salon, gde može da se dobije šišanje i brijanje, i još napuni mobilni telefon, snimi muzika, ali i pribavi pasoš!  © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Kibera, pseći život © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kibera © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera / parole u prilog obrazovanja, na limenim ogradama škole u faveli: „Samo onaj ko je obrazovan, može da napreduje“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, plastično i drugo đubre jedu koze i krave © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, naselje koje je nastalo oko pruge koju su gradili Indijci © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, ispred frizerskog salona © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera – u siromašnim zajednicama, religija je uvek jaka i veoma zastupljena © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

U kartonsko naselje bez struje, vodovoda i kanalizacije, gde lokalna deca i odrasli nose kanistere da bi došli do vode, a lokalni karteli od njih za to uzimaju procenat, političari stignu jednom u četiri godine – pred izbore, i obećaju im bolji život. S obzirom da se za Kiberu smatra da u njoj živi skoro dva miliona ljudi, svakom ko pristane da glasa za vladajuću partiju, obećana je izvesna novčana nadoknada. Nakon izbora, sve ostaje isto. Osim pred izbore, političari stignu u Kiberu i kada im je potrebno živo meso za demonstracije, ili kontra-mitinge. Cena je ista.

 

 

 

 

 

 

Procenjuje se da u Kiberi živi oko 2 miliona ljudi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, pamflet koji poziva stanovnike Kibere da se jave na lekarski pregled, po ceni od 500 kenijskih šilinga (oko 350 dinara) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Deca Kibere © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, ulične igre © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

U Kiberi smo proveli popodne, u društvu Džona i njegovog prijatelja, koji su nas favelom proveli. Džon živi u Najrobiju, i volonter je u školi za siročad Kibere. Poveo nas je u posetu kartonskoj kući žene koja u njoj živi sa svoje sedmoro dece, u kojoj osim rashodovanog kauča, stola i dve stolice, i starog dušeka za spavanje odvojenog parčetom tkanine, nema drugog nameštaja, dok se veš suši na vrhovima iskrivljenih delova metalnog krova. Najam ovakve kartonske kuće, država mesečno naplaćuje oko 20 US$, jer se Kibera nalazi na državnom zamljištu. “Uveče je opasno hodati favelom, čak i za stanovnike, zbog velikog broja silovanja”, kaže nam Džon. Kako bi imali privatnost u kući površine pet ili šest kvadratnih metara, tokom večeri, roditelji šalju stariju decu da se igraju i druže. Često, devojke ostanu u drugom stanju, što stvara dodatni problem i još jedna usta koja treba da se nahrane.

 

 

 

 

 

Kibera / sobica u kartonskoj kući, u kojoj živi majka (na slici) sa sedmoro dece. Za najam ove sobe, država im mesečno naplaćuje 20 US$, jer se favela nalazi na državnom zemljištu © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, kako izgleda jednosobna kuća u faveli © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, jedno od sedmoro dece iz kuće, je i ova divna devojčica © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogled na centar grada, sa vrha Kibere © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Prosečni stanovnik Kibere je nekvalifikovani radnik, čistač, priučeni “apotekar” koji prodaje narodne lekove i “univerzalne tablete” za sve bolesti, ili vlasnik male lokalne radnje kao što je bakalnica ili frizeraj. U obilasku Kibere, ušla sam u jedan ženski salon lepote, i prisustvovala pravljenju pletenica sa umecima. Žene u Keniji retko imaju frizure od svoje kose. Gnezdo na glavi ovde nije u modi, već se kudrava kosa plete sa vlaknima raznih boja nalik vunici, i tako dobija boja kose po želji i frizura s pletenicama koju ima skoro 90% ženske populacije u Keniji.

 

 

 

 

 

 

Kibera, frizerski salon © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, „apoteka“ sa lekovima za sve © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Ispred jedne od škola u Kiberi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, na pijaci © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

U Keniji, a naročito u favelama, počev od 2007. godine funkcioniše neobičan sistem plaćanja telefonom koji se naziva M-Pesa, jer uprkos siromaštvu svaki stanovnik Kibere poseduje mobilni telefon. Ovaj sistem, gde sve što kupuju i plaćaju stiže na naplatu putem mesečnog računa za telefon, odobrile su dve kompanije za mobilnu telefoniju u Keniji, Vodafon i Safaricom, i podržala je Centralna banka Kenije. S obzirom da se sistem pokazao kao uspešan, nedavno je zaživeo i u Tanzaniji, Kongu, Mozambiku, Lesotu, Gani, Južnoafričkoj Republici, ali i u Egiptu (postoji i u Avganistanu).

 

 

 

 

 

Kibera, jedna od mnogih bakalnica koja prihvata M-Pesa plaćanje, putem mobilnog telefona  © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, sušeni beli kukuruz, za kašu ugali © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, pijaca © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, riba nalik giricama © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, prodavci uglja – u faveli nema struje i ugalj je jedini izvor energije © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, motoristkinja © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Stanovnici Kibere nemaju privatne toalete. U faveli postoji određen broj javnih toaleta, sklepanih kućica čiji ulaz se naplaćuje po ceni od 10 kenijskih šilinga (0,75 dinara). Određen broj toaleta zatvara se već u deset sati uveče. Posle toga, mrak sakrije sve. Ipak, neki od najvećih i najvažnijih problema Kibere tiču se školovanja. U Keniji, osnovno obrazovanje je obavezno i visoko se vrednuje, naročito u lokalnim zajednicama. Na gotovo svakoj školi, i u najmanjem selu, na fasadi zgrade videla sam različite natpise masnom bojom, gotovo grafite, koji govore u prilog obrazovanja i učenja. Međutim, s obzirom da po britanskom sistemu časovi počinju ujutro u 8.30, i traju sve do četiri sata popodne, školu može da pohađa samo onaj ko ima novca da plati užinu i ručak, koji su organizovani u pauzama. Većina roditelja dece Kibere, ne može da plati školsku hranu, i oni se ne školuju. Oni koji u faveli ipak stignu do škole, suočavaju se sa oko 300 dece u razredu. Koliki li je napor i kolika je želja potrebna, da ovde budeš najbolji đak, i time sebi kupiš kartu u jednom smeru, za odlazak iz Kibere.

 

 

 

 

 

 

Kibera, javni toalet © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, natpis ispred još jedne škole u kartonskom naselju: „Obrazovanje je duša jednog društva, i prenosi se s jedne generacije na drugu“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kibera © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, natpis na školi: „Osnovna i niža srednja škola. Moto: hrišćanstvo i disciplina – u boga verujemo“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Na kraju posete Kiberi, Džon nas je odveo u školu za siročad favele koja se isključivo finansira iz privatnih donacija. Znajući unapred da ću ovde doći, u Beogradu sam kupila pakovanja flomastera i ukrase za pravljenje figura, i sa zadovoljstvom ih poklonila ovoj školi, u nadi da će zajedno s malom novčanom donacijom, moj prilog nekako pronaći put do dece kojoj je preko potreban. Školu za siročad trenutno pohađa šezdeset petoro dece, koja zbog novčanih donacija dobijaju i hranu. Donacije pokrivaju i smeštaj dece u kartonskim kućama stanovnika favele, onih koji ih za malu novčanu nadoknadu puštaju da kod njih prespavaju.

 

 

 

 

 

 

Kibera, sa Džonom na spratu sklepane metalne kućice, gde se nalazi biblioteka škole za siročad favele © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Sa Džonom u prizemlju sklepane kuće, gde uče siročad Kibere – žuto su stolovi, a ispod su klupe © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Iako žive u velikom siromaštvu i u nemaštini, gde se mnogi odaju jeftinim porocima kao što je duvanje lepka, deca favele često su vesela i izuzetno vedra. Stiče se utisak da im u tom uzrastu još uvek za sreću nije potrebno mnogo, i da još nisu svesna kakav ih život čeka. Na početku obilaska favele, Džon nas je uputio na musave bakalnice, kako bismo kupili nekoliko kesica bambona. Dok smo prolazili prljavim, zemljanim sokacima, lokalna deca trčala su i skupljala se oko nas, tražeći ove slatkiše. Pomešanih osećanja i s težinom u stomaku, moje iznanađenje bilo je još veće kada sam gotovo za svaku bombonu, od svakog deteta dobila “asante!” (*hvala). Poželela sam da neke od njih fotografišem. “Ćapatiiii!”, lokalni je uzvik u momentu fotografisanja. Ćapati je inače, vrta testenine, nalik palačinki.

 

 

 

 

Deca Kibere

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, radnja sa bombonama © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Deca Kibere © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera, fudbal na ulici © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kibera © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Prilaz Kiberi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Najrobi Kibera, Najrobi Kibera, Najrobi Kibera, Najrobi Kibera, Najrobi Kibera, Najrobi Kibera, Najrobi Kibera, Najrobi Kibera

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.