GRČKA – Peloponez, priča o jednoj porodici..

GRČKA – Peloponez, priča o jednoj porodici..

Tekst i fotografije, deo su knjige u pripremi „Umetnost putovanja 3“, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, niti fotografija, bez dozvole autora.

 

 

 

 

 

 

 

 

Vasiliki

.

Priča o jednoj porodici

 

 

 

 

 

 

Bio je još jedan kraj leta i Kristos je uz pomoć supruge i tri odrasle ćerke završavao s radovima na njivi, vodio računa o ovcama i velikom imanju koje je posedovao na jugoistoku Peloponeza, u Grčkoj. Desetak kilometara od mora, na brdu, u njihovom domu bilo je svečano jer se najstarija ćerka narednog vikenda udavala. Nedavno, proglašen je završetak Velikog rata. Vasiliki je blizu tridesete, i poslednja je ćerka koju Kristos udaje. Drugačija je od svojih sestara. Zanima je veliki svet i politika, razmišlja i izvodi zaključke, i već neko vreme lokalni meštani dolaze u Kristosovu kuću i zanima ih šta ona misli i ima da kaže. Ove godine, najzad je popustila zahtevima oca, udaje se i odlazi iz roditeljskog doma. Njen izabranik Jorgos živi u susednom gradiću i iz imućne je porodice. Imanje koje poseduju, prati i ugled porodice u lokalnoj zajednici. Dve familije ugovorile su brak i Vasiliki se uskoro seli u mali grad koji je istorijski poznat još iz perioda antike. Okružen kiklopskim zidinama, mesto je gde je sahranjen jedan od legendarnih mikenskih kraljeva.

 

 

 

 

 

 

Centralni Peloponez, vizantijska Mistra – Mystras (UNESCO) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Porodična kuća u kojoj mladenci započinju svoj zajednički život, najveća je i najviša u mestu. Iza velike kapije nalazi se cvetno pročelje, trem i zdanje na dva sprata. Velika bašta iza kuće povezana je s letnjom kuhinjom, ostavom i podrumom. Na poslednjem spratu, čitavom širinom nalazi se balkon, sa kojeg Vasiliki svakog popodneva posmatra grad. S jutrom, u kuću na posao stiže posluga – kuvarica i služavka, te Vasiliki kao nova gospodarica domaćinstva, ima vremena da se posveti čitanju knjiga, dnevnih novina, i naročito svom zanimanju za politiku.

 

Prve dve ćerke Vasiliki i Jorgosa rođene su u razmaku od dve godine, i mlađa je ubrzo umrla. Posle deset godina rodio se i sin, Janis. Kada mu je bilo dve godine, jedne zime, njegov otac Jorgos je po vejavici otišao do bakalnice, i narednog dana dobio upalu pluća. Navodno, kupovina je mogla i da sačeka do sutradan, kada dođu sluge, ali je Vasiliki insistirala da njen suprug istog dana donese potreban bakaluk. Vasiliki je posle govorila da je Jorgos u kupovinu otišao bez kaputa, gologlav, iako mu je govorila da to ne čini. Dve nedelje nakon tog dana, Jorgos je preminuo. Ni njihov rođak, cenjeni lekar u ovoj regiji Peoloponeza, nije mogao da učini ništa. Dve godine nakon supruga, Vasiliki je izgubila i najstariju ćerku koja je već bila u tinejdžerskim godinama. Meningitis je te godine odneo mnoge živote.

 

 

 

 

 

Dimitrios shipwreck“ – „Dimitriosova olupina broda“ iz 1981. na plaži Selinitsa, u blizini mesta Gitio ili Gition (Githeio, Gythio ili Gytheio), na jugu Peloponeza © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Sa sinom od četiri godine, koji je za razliku od ćerki sve vreme bio bolešljiv, Vasiliki je sama krenula kroz život. Rukovodila je ogromnim imanjem, pregovarala sa nadničarima koji su radili na njivi i pastirima koji su čuvali ovce, i uz pomoć posluge vodila domaćinstvo. Kada je Janis napunio šest, donela je odluku da bolešljivi dečak neće ići u školu. Zaposlivši najboljeg učitelja iz malog grada, u velikom salonu prizemlja porodične kuće organizovala je školu, i pozvala svu decu iz susedstva da ovde pohađaju nastavu. Kada je Janis napunio jedanaest godina, ojačao i prestao da oboljeva, škola u prizemlju je raspuštena i on je krenuo u mesnu školu, sa ostalom decom. Iste godine, u Grčkoj je počeo Drugi svetski rat, i Nemci i Italijani polako su okupirali zemlju.

 

U mali grad stigla je nemačka vojska i kuću Vasiliki – najveću i najvišu u mestu, proglasili su za glavni štab. Naredne dve godine, deo kuće bio je okupiran nemačkim oficirima, a dvorište iza kuće služilo je kao skladište. Vasiliki se nerado sećala ovog perioda iz svog života. Pred povlačenje nakon kapitulacije, jednog jutra u kući se pojavio mlađi oficir, stavio pištolj na slepoočnicu Vasiliki, i rekao: “Sad ćeš mi pokazati gde si sakrila pištolje, sprave za komunikaciju sa signalnim svetlima i ostalo što si ukrala od nemačke vojske!” Na opšte iznenađenje, Vasiliki je reagovala vrlo ljutito. Odgovorila je oficiru da se tako ne postupa sa jednom sredovečnom damom, da je to sramota, i da on dobro zna da ona nema nikakve veze s krađom.

 

 

 

 

 

 

Korintski kanal (izgradnja: 1881-1893), dužine 6.4 km, pretvorio je veliko poluostrvo Peloponez, u ostrvo. Ovaj poduhvat, još u I veku prvi je pokušao da ostvario rimski car Neron © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Dve decenije kasnije, Jorgos se odselio za Atinu, oženio, i dobio sina i ćerku. Svakog leta, čitava porodica provodila je mesec dana u bakinoj kući. Za vreme jednog raspusta, unuka Vasiliki koja je dobila njeno ime, i unuk Jorgos, u podrumu bakine kuće pronašli su nemačke sprave za komunikaciju sa signalnim svetlima, i čitavo leto igrali se rata sa decom iz komšiluka. Godinu dana ranije, Janis je odlučio da proširi poljoprivrednu delatnost i u tu svrhu od lokalne banke u malom mestu gde je rođen, odobren mu je kredit u novčanoj vrednosti koja bi danas iznosila milion evra. Nedugo potom, godine 1967. u Grčkoj je na vlast došla desničarska, antikomunistička vojna hunta, koja je podržavala tradicionalističke ideje, upražnjavala represiju i ograničavala ljudska prava, usput se obračunavajući sa političkim neistomišljenicima. Jedna od prvih odluka koju je na ekonomskom planu donela nova vlada hunte, bila je da se ukinu svi bankovni zajmovi i da se svi koji otplaćuju dug s kamatom, trajno oslobode da pozajmljeni novac vrate. Nakon ove nenadane odluke, Vasiliki i njen sin Janis preko noći postali su još imućniji nego do tada.

 

Ovu odluku hunte, Vasiliki nikada nije zaboravila. I inače veoma jaka i stamena žena, naklonjena tradiciji, zbog ovog događaja stekla je simpatije za diktaturu. Bilo joj je oko 85 godina kada je u Grčkoj organizovan referendum, gde je Grcima dato da odluče o tome da li su za vlast hunte, ili za kralja. Vasiliki je znala kako će glasati. Pozvala je Janisa i saopštila mu je da za vikend treba da dođe iz Atine, gde je već godinama živeo s porodicom, i da je u nedelju ujutro odveze na glasanje.  Predosetivši namere svoje majke, Janis je odlučio da joj onemogući da glasa za diktaturu. Rekao joj je da njeni unuci imaju virus i visoku temperaturu, i da nije u redu da samo zbog jednog glasa, tokom čitavog vikenda ostavi suprugu samu sa dvoje bolesne dece. Zatim je, za svaki slučaj, telefonom pozvao dvojicu tada jedinih taksista u rodnom gradu. Objasnivši im situaciju, rekao je da nikako ne pristanu da majku voze na glasanje, i obećao da će im platiti tri puta više od vožnje do mesta glasanja, ako je odbiju. Kada je Vasiliki pozvala prvog taksistu, dobila je odgovor da tokom narednog vikenda neće biti u malom gradu. Drugi taksista se požalio da mu je auto pokvaren, i da tek od ponedeljka može da ga odveze u servis. Ipak, Vasiliki nije bila osoba koja lako odustaje.

 

 

 

 

 

 

 

Peloponez, poluostrvo Mani, mesto Aeropoli © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Tokom prethodnih dvadeset godina, Vasiliki je ustanovila dva dana u toku nedelje – sredu i nedelju, kada su joj u kuću dolazili gosti, lokalci, komšije, učeni ljudi, stari i mladi, svi koji su želeli da sa njom razmene utiske i mišljenja o novitetima u gradu, u Grčkoj uopšte, tražeći od nje savete u vezi politike, novčanih ulaganja, čak izbora bračnih partnera. Vasiliki se svake srede i nedelje ujutro pripremala za prijem različitih ljudi koji su je posećivali. Jedan od njih bio je Dimitris, mladić od dvadeset šest kojem je dve godine ranije dala preporuku u vezi sa izborom supruge, i koji joj je iz zahvalnosti za njenu mudru procenu i srećan brak, svake nedelje pre podne dolazio u posetu. “Dimitris, da li dolaziš sutra kod mene?”, pitala je Vasiliki kada ga je u subotu pozvala telefonom. “Dolazim, kao i svake nedelje”. “A, imaš li još uvek onaj tvoj motor?” “Imam”. “Da li je u dobrom stanju? Ne voziš previše brzo?”. “Ne može da ide brzo, ali je u dobrom stanju”. “Odlično. Molim te dođi motorom po mene u nedelju u 6 ujutro, da me odvezeš na glasanje”.

 

Te nedelje ujutro, Vasiliki se probudila u pet sati ujutro, obukla i svečano doterala. Dimitris je stigao tačno u šest, i po hladnjikavom, kišnom vremenu, motorom je odvezao Vasiliki do mesnog glasačkog mesta. Kada je glasanje počelo, Vasiliki je bila prva koja je obavila svoju građansku dužnost, a zatim je sela na ulazu mesta za glasanje, i tamo ostala do zatvaranja glasačkog mesta. Svi meštani koji su tog dana dolazili da glasaju, pre ulaska u prostoriju videli su ozbiljan i veoma odlučan izraz lica svoje cenjene sugrađanke kojoj su dolazili po savet, koja ih je ćutke, klimanjem glave pozdravljala. Nakon zatvaranja glasačkih mesta, saopšteni su rezultati, i Vasiliki je bila zadovoljna: 80% meštana glasalo je za diktaturu, a preostalih 20% bili su beli listići. Janis ne bi ni saznao za ovaj događaj, da Vasiliki narednog dana nije dobila temperaturu i upalu pluća, te je žena koja je radila kod nje, pozvala sina u pomoć.

 

 

 

 

 

 

 

Peloponez © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Osim tokom “primajućih dana”, Vasiliki je svakog dana i u uvek u određeno vreme, sedela i pila kafu na velikom balkonu koji je s visine nadgledao gotovo čitavo mesto. S knjigom u ruci, povremeno bi gledala na prolaznike koji su je redom poznavali i i odozdo pozdravljali. One koje je preferirala, otpozdravljala je zamahom ruke koji je bio znak da dođu i da je posete. One koji joj nisu bili po volji, otpozdravljala je kratko, klimanjem glave na gore (što je u Grčkoj pokret koji označava negaciju). Jednog dana, pozvala je telefonom svog sina Janisa u Atinu i pitala ga: “Da li znaš zbog čega ja jedina nemam penziju, a svi ljudi mojih godina je imaju?”. Janis je naredne nedelje došao u rodni grad, i zaputio se u opštinski ured matičara gde je radio njegov prijatelj iz detinjstva. Objasnio je u čemu je problem. Prijatelj je otvorio knjigu rođenih, i u njoj pronašao Vasiliki. Međutim, godina njenog rođenja koja je u knjizi navedena, pripadala je osobi samo petnaest godina starijoj od Janisa. Prijatelj je saopštio njegova majka još nije napunila godine koje su potrebne za sticanje penzije. Janis nije mogao da veruje. Otišao je kod majke i pitao je kada je i zbog čega navela da je dvadeset godina mlađa. “Pre nego što su Nemci otišli, zapalili su sve knjige i nekoliko godina posle rata, jednom su od nas tražili da dođemo u opštinu i damo svoje podatke, kako bi povratili izgubljeno. Ne mogu da se setim šta sam tada rekla – kao da je to sad važno, to je bilo pre trideset pet godina! ”.

 

Vasiliki je umrla, a da niko nije znao kada je tačno rođena. Izračunali su da je otprilike imala devedeset pet. Poslednjih nekoliko godina života nije mogla da se kreće, niti da prima posete. Nije mogla da čita knjige, niti novine. Zbog epidemije gripa koji je te zime potrajao, zabranili su joj da prima posete. Samo se ugasila.

 

 

 

 

 

 

Autoput povezuje Atinu sa severnim, i sa južnim delovima Peloponeza © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

U saradnji sa:

 

Mythical Peloponnese – Turistička organizacija Peloponeza

 

 

Turistička organizacija Grčke – www.visitgreece.gr

 

 

 

 

Grčka Peloponez, Grčka Peloponez, Grčka Peloponez, Grčka Peloponez, Grčka Peloponez, Grčka Peloponez, Grčka Peloponez

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.