GRČKA – Peloponez – poluostrvo Mani

GRČKA – Peloponez – poluostrvo Mani

Tekst i fotografije, deo su knjige u pripremi „Umetnost putovanja 3“, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, niti fotografija, bez dozvole autora.

 

 

 

 

 

 

 

 

Poluostrvo Mani

 

 

 

 

 

Pre nekoliko godina, naišla sam na fotografije juga Peloponeza – istorijskog poluostrva u obliku raširene šake s palcem i tri dugačka prsta, bez kažiprsta – i videla pejzaže toliko jedinstvene, koje nigde na obali Grčke nisam pre videla. O tome sam nekoliko puta pričala sa dvoje direktora Grčke nacionalne turističke organizacije u Beogradu: GNTO – Visit Greece, i dobila predlog da budem ona koju će pozvati da ih istraži, i predstavi na svojim stranicama. Prema planu koji sam napravila, putovanje je organizovano u saradnji sa Turističkom organizacijom Peloponeza Mythical Peloponnese. Na putovanju, posetila sam turistički nedovoljno poznate predele, delove obale Grčke bez hotelskih kompleksa i masovnog turizma, prelepa ruralna mesta na „srednjem prstu“ Peloponeza – poluostrvo Mani – čije delove čak ni Turci za skoro šest vekova koliko su vladali ovim prostorima, nikada nisu osvojili. Pejzaži Manija liče na one Jonskih ostrva (naročito Krfa), s prirodom nalik onoj na srednjem i južnom Jadranu, i u severnom delu podsećaju na predele Toskane u Italiji

Mani, ta isuviše kratka reč za sve ono što poluostrvo ima da pokaže, nedovršena – započeta i do kraja neizrečena, melodična i u ritmu zaustavljena, kako bi privukla svu pažnju…

 

 

„Kao prolazniku, potrebno je tri dana da vidiš Mani,

kao posetiocu potrebno je tri meseca,

ali da upoznaš njegovu dušu, potrebno je tri života.

Jedan za njegovo more, jedan za njegove planine i jedan za njegov narod..“

„As a passerby you need three days to see Mani,
as a visitor you need three months,
but to see her soul you need three lifetimes.
One for her sea, one for her mountains and one for her people“

 

 

 

 

 

Pogled na Kardamili, i pejzaže severnog dela poluostrva Mani © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Lagada, tipično selo u severnom delu Manija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Selo Agios Nikolaos, na obali mora © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tirkizno more zaliva Limeni © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Napuštene kule sela Vatija, podizane su za potrebe skrovišta lokalnog stanovništva od tada veoma čestih, krvnih osveta. Krvne osvete u Grčkoj, postojale su na Kritu (jug ostrva, Hora Sfakion i okolina) i na Maniju. Istorijski spisi tvrde da su prvi stanovnici Manija svojevremeno na poluostrvo i stigli morem, s Krita © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Mani

 

Mani (nekada Maini ili Maina), poluostrvo u centralnom delu južnog Peloponeza, važi za divlje, planinsko, i na samom jugu krševito mesto, gde je sve do sredine XX veka, do nekih od sela bilo moguće stići isključivo vodenim putem. Grci iz drugih delova zemlje, tvrde da su nalik pejzažima, isti i lokalni ljudi. Nepopustljivi stanovnici Manija dobili su naziv “Manioti”, po grčkoj reči za ludu strast – „manija“. Reputacija stanovnika zabačenog, unutrašnjeg Manija, prgavih i tradicionalno orijentisanih, poznata je još od pamtiveka, zbog čega su se mnogi potencijalni okupatori, poput Turaka, na kraju opredelili da ih jednostavno – ostave na miru. S obzirom da se Mani nalazi južno od Sparte, Manioti često za sebe tvrde da su direktni potomci drevnih ratnika.

 

 

 

 

 

 

Nacionalna nošnja Maniota © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Pejzaži severnog Manija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

O prezimenima…

 

Međutim, istorijski spisi govore o tome da su prvi stanovnici koji su došli na jug Peloponeza, u Lakoniju – Krićani, što ima smisla. Stanovnici južnog Krita – Sfakijanci, osim Maniota, u Grčkoj su poznati po prgavom temperamentu, sklonosti ka oružju i pobunama, krvnoj osveti, i veoma tradicionalni. Vezu između Krićana i stanovnika juga Peloponeza – i Maniota, lokalci potkrepljuju još i nastavcima u njihovim prezimenima.

 

Na primer: Apostolakis (-kis je najčešći nastavak prezimena na Kritu), vremenom je na Maniju postalo prezime Apostolakos, ili Apostolis (na Peloponezu: Apostolopoulos). Za razliku od pomenutih, grčka prezimena koja završavaju na -tis (-ti, za žensku osobu) ili -dis (-dou, za žensku osobu), odražavaju pripadnost određenim mestima – ostrvima, ili grčkim teritorijama, kao na primer: Apostolidis, iz nekadašnje Pontske kraljevine (današnji Trabzon, Turska). U Grčkoj su mi rekli i da ukoliko na primer, prezime ima samo dva sloga, da to znači da potiče iz Epira.

 

 

 

 

Aeropoli © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Rat za nezavisnost od Turaka, počeo je na Maniju

 

Ali, vratimo se na Turke… Iako su Osmanlije krenule u osvajanje Grčke još krajem 1390-tih, prvi put su organizovano pokušali da osvoje Mani tek 1770. godine. Za to postoji i valjan razlog. Nepristupačni tereni Manija i ratoborno stanovništvo, opredelili su Turke da im umesto da ih osvoje, nametnu da plaćaju porez. Dodatno, za prikupljanje poreza od stanovništva Manija, unajmili su lokalnog velmožu, Maniota, Grka Petrobejsa Mavromihalisa, bogatog veleposednika koji je za vreme okupacije u stvari bio u sluzbi Turaka (Petro-bejs, tj. Petros-beg, bilo je njegovo tursko ime). Međutim, problem je nastao kada su Turci odlučili da smanje njegova mesečna primanja. S obzirom da je bio poznat i uticajan među stanovništvom, i sa konekcijama van Manija, revoltiran redukovanjem prihoda, odlučio je da okupi ljude i organizuje ustanak protiv Turaka!

 

Ustanak je počeo 23. marta 1821, kada su se u Kalamati, u korenu poluostrva Mani, sastala tri lidera revolucije: Petrobejs Mavromihalis (sa Manija, iz mesta Aeropoli), Teodoros Kolokotronis (iz sela Libovitsi, u oblasti Arkadija), i Papaflesas – Grigorios Dikeos (iz sela Poljani, kod Kalamate). Međutim, dva dana kasnije, 25. marta, u selu Kalavrita, u centralnom delu Peloponeza, čuvši za odluku o ustanku, jedan sveštenik je pozvao lokalnu pastvu da se pridruže pobuni, zbog čega su ga Turci, za primer, ubili. Dodatno, 25. marta Grčka crkva slavi važan crkveni praznik Blagovesti. Iz ovog razloga, umesto 23. marta, Crkva je sugerisala državi da se kao nacionalni praznik početka Rata za nezavisnost, obeležava 25, a ne 23. mart, što je prihvaćeno.

 

 

 

 

 

 

Jedna od skrivenih plaža poluostrva Mani © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vatija (Vathia), neke od napuštenih kuće i kula, pretvorene su u apartmane za izdavanje © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kardamili (Kardamyli)

 

Trideset pet kilometara južno od Kalamate, sedišta regije Mesinije (Messenia), na severu Manija nalazi se romantični gradić Kardamili (Kardamyli). Obala čija priroda podseća na Krf, a plaže na na srednji Jadran i čemprese severne Italije (jedna od njih, podsetila me je na Kraljičinu plažu u Miločeru), privukla je najčuvenijeg britanskog putopisca, Ser Patrika Li Fermora (Sir Patrick Leigh Fermor, 1915-2011), da u Kardamiliju sazida kuću, i za sebe i suprugu, fotografkinju Džoan sredinom 1960-tih napravi privatno utočište. Zbog učešća u oslobađanju Krita od Nemaca u Drugom svetskom ratu, boravka u Kairu kao ratnog agenta, i zbog toga što je kao osamnaestogodišnjak, 1933. pešice proputovao Evropu – od Engleske do Istanbula, Fermora opisuju kao kombinaciju Džejmsa Bonda, Indijane Džonsa i Grejema Grina. U letnjikovcu, bračni par proveo je poslednje decenije života, usput gosteći najčuvenije stvaraoce druge polovine XX veka.  Arhitektonsko rešenje božanstvene kamene kuće u peloponeskom stilu, i nekoliko pomoćnih zgrada, sredinom 1960-tih godina osmislio je njihov grčki prijatelj, arhitekta Nikos Hadžimihalis (Hatzimichalis).

 

S obzirom da nisu imali potomstvo, nakon smrti, supružnici su imanje zaveštali Benaki muzeju u Atini, i ona je danas u vlasništvu Stavros Nijarhos fondacije. Grčka je kuću pretvorila u muzej i proglasila je kulturnom baštinom, otvorivši je za posete 2019. godine.

 

 

 

 

 

Taverna u mestu Kardamili © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Kardamili, pogled na uvalu s plažom veoma nalik Kraljičinoj plaži u Miločeru © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Crkva Sv. Spiridona u starom delu mesta Kardamili © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kardamili © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Stari deo mesta Kardamili © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

„Lelina taverna“ – Lela je bila prva kuvarica i kućepaziteljka najčuvenijeg britanskog putopisca Patrika Li Fermora, koji je imao kuću u mestu Kardamili, i po njegovom mišljenju spremala je toliko dobra jela da joj je predložio da otvori svoj restoran, što je i učinila © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Godine 2013, kuća je ponovo privukla pažnju, kada je poslužila kao deo scenografije poslednjeg filma iz čuvene trilogije američkog režisera Ričarda Linklejtera (Richard Linklater): Before Sunrise/Sunset/Midnight – “Before Midnight” („Pre ponoći“, 2013), sa Itanom Houkom (Ethan Hawke) i Džuli Delpi (Julie Delpy) u glavnim ulogama. Zanimljivo je da je čuveni dugački, trpezarijski sto iz filma, danas u podrumu kuće, i da ga više ne koriste.

 

Prema rečima poslednje kućepaziteljke i kuvarice letnjikovca Fermorovih koju sam upoznala tokom posete ovoj kući, treći i poslednji film iz trilogije, snimljen je za samo dve nedelje, a vodič koji me je proveo kroz kuću objasnio je i da su cene iznajmljivanja ove kuće izuzetno visoke. Pred sam početak pandemije koronavirusa, kuću su leti krenuli da iznajmljuju po ceni od 6000 evra, dnevno. Manjak potražnje zbog epidemije oborio je cenu, i dnevni najam danas iznosi 3000 evra. S obzirom da je gotovo u kontinuitetu izdata tokom čitavog leta (jun-oktobar), poseta kući je moguća isključivo ponedeljkom, samo između 12 i 13 h, kada se imućni gosti mole da siđu do privatne plaže, kako ih posetioci tokom sat vremena ne bi remetili u njihovom miru.

 

 

 

 

 

 

 

U kući najčuvenijeg britanskog putopisca, Patrika Li Fermora, gde je snimljen film „Before Midnight“ sa Itanom Houkom i Džuli Delpi u glavnim ulogama © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

U kući Patrika Li Fermora, koja je otvorena za posetioce samo ponedeljkom, od 12 do 13 h © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

U dnevnoj sobi kuće

 

 

 

 

 

 

 

U bašti kuće, gde je snimljen film „Before Midnight“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Lođa u dnevnoj sobi, s pogledom na zaliv © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kuća Džoan i Patrika Li Fermora, danas je u vlasništvu fondacije Stavros Nijarhos i pripada Benaki muzeju © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

U dnevnoj sobi kuće Patrika Li Fermora © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Aeropoli

 

Južnije od mesta Kardamili, stigli smo u Areopoli, najveće mesto središnjeg dela poluostrva Mani čiji naziv u prevodu s grčkog znači “mesto Aresa (Marsa – boga rata)”. Na centralnom trgu, orijentir predstavlja statua Petrosa Mavromihalisa – “Petrobeja”, vođe ustanka protiv Turaka u Grčkom ratu za nezavisnost, koji je 17. marta 1821. na ovom mestu proglasio rat Osmanlijama. Naziv sela od oko hiljadu stanovnika, koji je 1912. godine promenjen iz naziva “Tsimova” u ovaj današnji, potpuno odgovara istorijskom događaju – pobuni koju odražava imidž boga rata. U letnjoj tišini, spomenik je okružen malim tavernama, pekarama i zanimljivom, lokalnom kamenom crkvom.

 

 

 

 

 

 

Aeropoli © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Aeropoli © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Aeropoli © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

U Aeropoliju, zastali smo da ručamo u taverni sada već poznatog naziva „Mavromihaliko, o Petros“ , čiji je vlasnik jedan tipični, kršni Maniot. Na vrhu kuće, sedeli smo za stolovima sa plastičnim, kariranim stoljnjacima, s pogledom na krovove sela i pejzaže Manija iza poslednjih kuća. Iz menija, naručila sam jelo koje je ličilo na mešanu salatu. „Salata sa pomorandžom Mavromihaliko“ – takozvano sirotinjsko jelo Manija „od svega dostupnog u lokalnoj bašti“, sastoji se iz kuvanog krompira, domaćeg sira, svežeg crnog luka, sečenih lokalnih pomorandži i maslina, u maslinovom ulju, prekriveno sa dva jaja na oko. Uz to, zet kršnog Maniota koji nas je uslužio i za kojeg se ispostavilo da ima kumu iz Srbije, predložio je grčku pitu sa tri vrste sira, susamom, prelivenu lokalnim medom.

 

 

 

 

 

 

Aeropoli, u taverni koja nosi naziv po Maniotu koji je započeo ustanak protiv Turaka, i koji je ovde rođen © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Vlasnik taverne, kršni Maniot, za ruku drži lutku odevenu u tradicionalnu nošnju Manija, koja je deo dekora prizemlja restorana © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Aeropoli, na vrhu taverne © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Aeropoli, u taverni koja nosi naziv po Maniotu koji je započeo ustanak protiv Turaka, i koji je ovde rođen © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Aeropoli, u taverni: „salata sa pomorandžom Mavromihaliko“ – takozvano sirotinjsko jelo Manija „od svega dostupnog u lokalnoj bašti“, sastoji se iz kuvanog krompira, domaćeg sira, svežeg crnog luka, sečenih lokalnih pomorandži i maslina, u maslinovom ulju, prekriveno sa dva jaja na oko. Uz salatu su nam ponudili grčku pitu sa tri vrste sira, susamom, prelivenu lokalnim medom (gore, desno). © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Aeropoli, na vrhu taverne © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Aeropoli, zanimljiv detalj na stepeništu koje vodi ka vrhu taverne – velike, dekorisane sijalice © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Mani je poznat po odličnom medu, jednom od najkvalitetnijih ekstra devičanskih maslinovih ulja na svetu (vrsta Koroneiki, koja se gaji terasasto na obroncima Manija), i kuhinji nešto drugačijoj od ostatka Peloponeza. Specijalitet Manija je pohovani suvlaki, kao i dimljena svinjetina sa timjanom, origanom i nanom, i korom pomorandže (Glina ili Syglino). Najveće plantaže pomorandži, videla sam na severoistoku Manija, blizu gradića Gitio (Gytheio), u korenu poluostrva, koje su se protezale kilometrima s obe strane magistrale.

 

 

 

 

 

 

 

Nepregledne plantaže pomoranži, na putu između mesta Gitio (Gythio) i Monemvasije © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Plantaže pomoranži, između mesta Gitio (Gythio) i Monemvasije

 

 

 

 

 

 

Limeni

U podnožju Aeropolija, oko 2 kilometra udaljena i na samoj obali, nalazi se nekadašnja luka Limeni. Na slikama Manija namenjenim turistima, Limeni je poznat po uvali tirkizno-plave boje mora, gde se na površini kristalno-čiste vode povremeno i sasvim lagano njišu čamci i ribarske brodice. Tik uz more povrh stenovitih obala, tiskaju se seoske kuće – danas pretežno taverne i apartmani, i prolaze turisti kojih nema u prevelikom broju. Većinom su oni domaći, koji su zbog dobre obaveštenosti ili porodičnih veza, stigli u ovaj mali Raj Peloponeza.

 

Nedaleko od Limenija, nalazi se sistem pećina Diros. U obilazak pećine kreće se organizovano i u čamcima, u trajanju od oko 40 minuta. I u ovoj pećini, spoznaćete izreku da “u pećini vreme staje”, i nakon skoro jednog sata imati utisak se da ste u obilazak krenuli možda pre nepunih dvadeset minuta.

 

 

 

 

 

 

 

Pogled na zaliv sa selom Limeni, desno, iza © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Selo Limeni, bivša luka, a danas mali zaliv sa tirkizno-plavim morem i stenovitim plažama između kamenih kuća © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Limeni © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Limeni © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Vathia

 

Putujući dalje ka samom jugu Manija, prošli smo drumom iznad romantičnog sela Gerolimenas (pomalo nalik mestu Limeni), čiji antički naziv glasi “Hieros Limen” – “Sveta luka”. Selo zvanično broji 99 stanovnika i nalazi se samo deset kilometara od rta Tenaro, najjužnije tačke kopnene Grčke. Stanovnici Manija u srednjem veku bavili su se i gusarenjem, i do većine njihovih sela bilo je moguće stići isključivo morskim putem – sve do sredine XX veka i prvih asfaltnih puteva.

 

Na krajnjem jugu Manija, na visokoj litici iznad mora dospeli smo do napuštenih kula, sela Vatije (Vathia). Kamene kule, koje su bile sastavni deo srednjovekovnih kuća, neodoljivo podsećaju na one poznatije u severnoj Italiji, u Toskani, u gradiću San Điminjanu, koji je zbog istih uvršten na listu Uneskove svetske baštine. Ili istovetnih, srednjovekovnih kula u prelepim zelenim predelima severnog Kavkaza, u regiji Mestiji, u Gruziji, takođe na listi Uneska, koje su kao i ove na Maniju, imale identičnu namenu. U vreme kada su krvne osvete bile deo svakodnevnog života, porodice gruzijske Svanetije i grčkog Manija, gradile su kule kao skloništa. Svojevrsna privatna utvrđenja, poslužila su lokalnim familijama da se odbrane od napadača, i provedu određeno vreme sakriveni unutar njih. Kada su Turci stigle u ove predele, Mani nisu osvojile, te je ovo parče Grčke, zajedno sa još nekoliko Jonskih ostrva koje su okupirali Venecijanci – bilo jedno od retkih, od Osmanlija slobodnih delova Balkana. I danas, određeni delovi Peloponeza spadaju u neke od najtradicionalnijih u Grčkoj, i evociraju uspomene na brkate “brđane”, žestoke momke strogog pogleda, koji su odoleli Turcima.

 

 

 

 

 

 

Fascinantna panorama „sela duhova“, Vatije, na krajnjem jugu poluostrva Mani © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Kamene kule napuštenog sela Vatije, podizane su kako bi lokalno stanovništvo našlo utočište u slučaju krvne osvete © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Kamene kule napuštenog sela Vatije © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Vatija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Reputaciju stanovnika Manija, koja je veoma nalik onoj već pomenutih Sfakijanaca (Hora Sfakion) na jugu Krita,  imali smo prilike da vidimo na jugu Manija. Čim smo odmakli dovoljno daleko od najvećeg mesta središnjeg Manija, Aeropolija, i krenuli ka najjužnijem, nekada najsiromašnijem i najmanje naseljenom delu poluostrva, nalik onim u oblasti Hore Sfakion na Kritu – metalne table s nazivima sela i drugi saobraćajni znaci, neretko su bili probušeni rupama od metaka, manjih ili većih, u zavisnosti od oružja koje lokalne porodice i danas poseduju. Kao u okolini Hore Sfakion na Kritu, izgleda da je i ovde vežbanje gađanja iz puške na metama po ličnom nahođenju, i dalje prisutno.

 

U skladu s reputacijom stanovnika Manija, stara, nacionalna zastava poluostrva sadrži natpis: “Pobeda ili smrt” (“Niki i Thanatos” – „Νίκη ή Θάνατος“) u gornjem delu – iznad plavog krsta, dok u donjem stoji “Sa njim ili na njemu” („Ή τάν ή επί τάς“).

 

 

 

 

 

 

Najjužniji deo kopnene Grčke je rt Tenaro, na kraju poluostrva Mani (iza) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Nalik prgavim Sfakijancima s Krita, i kršni Manioti koji su prvi ustali protiv Osmanilja, i danas vešto barataju preostalim arsenalom oružja, što se najbolje vidi na saobraćajnim znacima južnog Manija 🙂  © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Južni deo poluostrva Mani nije zelen kao severni, a vozila su retka © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

File:Mani Flag (Greece).svg

Nekadašnja zastava poluostrva Mani: „Pobeda ili smrt“

 

 

 

 

 

 

 

 

Kako stići i gde odsesti

 

Jugozapad Peloponeza (Kalamata), nalazi se udaljen otprilike dva i po sata (nepuna tri), vožnje kolima od Atine. Pre nekoliko godina, svi delovi novog, „južnog kraka“ autoputa od Atine duž Peloponeza su završeni, i danas sa prestonicom povezuju i severne/severozapadne delove Peloponeza (Patra), ali i one južne i jugozapadne (Kalamata), kao i središnje (Tripoli, Sparta). Na autoputu postoji nekoliko deonica gde se plaćaju putarine, čija pojedinačna cena za automobil iznosi oko 2 evra. Ukupna putarina za sve deonice autoputa od Atine do Kalamate/Sparte, iznosi oko 15 €.

 

Iako na sreću, na Maniju nema naročitih znakova masovnog turizma i uz samu obalu gotovo da ne postoje hotelski kompleksi, turizam je zastupljen u vidu apartmanskog smeštaja u lokalnim, kamenim kućama, od kojih su neke pretvorene u veoma lepe, male butik-hotele. U okviru nekih od kamenih kuća, u osami, često se nalaze i čuvene kule, a u dvorištima bazeni s pogledom na pučinu, što ih čini izuzetno luksuznim. U severnom delu Manija, mnogi Nemci i Englezi u penziji, kupili su lokalne kamene kuće i preuredili ih za udoban život u starosti. Tišina, mir i divlja lepota, neke su od reči kojim bi se moglo opisati ovo poluostrvo na jugu Peloponeza.

 

Ukoliko Mani posećujete za vreme jednodnevnog izleta iz kopnenog dela jugozapadnog Peloponeza, najbolju opciju za smeštaj predstavlja najveći oblasni grad Kalamata. U Kalamati, na samoj obali, s pogledom iz sobe koji puca na luku i početak poluostrva Mani, nalazi se sjajan, 5* butik-hotel ➡️ Grand Hotel Kalamata, u kojem sam provela veče pre odlaska na Mani.

 

 

 

 

 

Centralni deo Peloponeza, autoput Atina – Kalamata © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Autoput Atina – Kalamata © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Grand Hotel Kalamata © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Grand Hotel Kalamata © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogled s balkona sobe Grand Hotel Kalamata, na luku i početak poluostrva Mani © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogled s balkona sobe Grand Hotel Kalamata, na luku i rivu © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Grand Hotel Kalamata © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Grand Hotel Kalamata © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogled na Kardamili

 

 

 

 

 

 

U saradnji sa:

 

Mythical Peloponnese Turistička organizacija Peloponeza

 

 

Turistička organizacija Grčke www.visitgreece.gr

 

 

 

 

 

 

 

 

 

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.