Posted on 03 jun 2023

/ off

TUNIS – Sahara – slano jezero Chott el Djerid – Douz

SAHARA

Slano jezero Šot el Džerid – Duz

Nakon dana provedenog na obodu Sahare, u pustinji kod Tozera, put nas je vodio popreko najvećeg slanog jezera saharske pustinje, Šot el Džerid (Chott el Djerid), površine od preko 7000 km2, mesta gde Tunižani vade so, koju koriste za svoje potrebe i za izvoz. Jedan deo soli, kod nas stiže u džakovima, i koristi se za posipanje na putevima tokom snežnih dana. Kada na jezeru ima najviše vode, veoma je plitko, i njegova dubina iznosi ispod jednog metra. Jezero dužine skoro 250 kilometara i širine 20, nalazi se blizu granice Tunisa, s Alžirom, i skoro 200 kilometara od granice s Libijom, te nije najjasnije zbog čega je na jednom mestu u pesak, osim tuniške pobodena i libijska zastava.

Magistrala prava kao strela, vodi kroz isušeno slano jezero Šot el Džerid © Ivana Dukčević

Veliko (isušeno) slano jezero Šot el Džerid © Ivana Dukčević

Suvenirnica pored puta, na jezeru Šot el Džerid © Ivana Dukčević

Šot el Džerid, u neposrednoj je blizini Alžira, a ne Libije, i nije jasno zbog čega je zastava ove zemlje pobodena u pesak © Ivana Dukčević

Sve do kraja XX veka, u jezeru je živelo nekoliko preostalih afričkih krokodila, kojih na žalost više nema. Tokom proleća, flamingosi koji su i inače širom sveta česti posetioci slanih jezera, ovde još uvek svijaju svoja gnezda, u proleće. Osim retkih životinjskih vrsta, jezero najviše posećuju turisti na svom putu iz pustinje ka obali mora. Zbog njih, na jednom mestu na jezeru postavlljena je improvizovana tezga na kojoj može da se kupi kristalizovana pustinjska so iz jezera, “pustinjska ruža”, mineral čudesnog oblika nastao prilikom isparavanja slanih jezera u pustinji, iz kristala, gipsa, barita i peska – koju ovde prodaju ofarbanu u različite boje, i urme sa obližnjih plantaža palmi.

Jezero Šot el Džerid nekada je bilo deo mora, zbog čega se ovde vadi so © Ivana Dukčević

„Pustinjska ruža“ © Ivana Dukčević

Šot el Džerid © Wikipedia

Veliko (isušeno) slano jezero Šot el Džerid © Ivana Dukčević

Šot el Džerid – čamac zarobljen u pesku, nalik onim u Aralskom jezeru (moru) © Ivana Dukčević

Šot el Džerid, lokalne urme © Ivana Dukčević

U saradnji sa agencijom SunLine Travel

specijalizovanom za putovanja u Tunis

Nakon kratke pauze, usledila je vožnja dalje, ka Duzu (Douz), i čudesna, pomalo zlokobna atmosfera sa pustinjskom olujom u najavi. Praćeno jakim vetrom, nebo se zamračilo sa suncem koje je izgledalo kao bela lopta na tamnom sivilu horizonta, i sve je izgedalo kao početak smaka sveta. Ovakvo vreme pratilo nas je i naredna dva dana, uz pesak koji se uvlačio u automobile, hotelski lobi, i ponekad u obliku nekoliko zrnaca, završavao i u našim očima.

Pre dolaska Arapa, prastanovnici severne Afrike bili su Berberi. I danas, oni žive u gotovo svim državama od Maroka do Egipta, pretežno na jugu, na mestu gde počinje pustinja. Berberi su poznati po karavanima kamila koji su nekada putovali i po mesec do čak dva meseca, kako bi preprečili Saharu. Karavana kroz pustinju gotovo više da nema, te su se danas Berberi preorijentisali na turizam, koji donosi veću zaradu.

U Duzu, jedno vreme proveli smo na kvadovima i jašući “pustinjske lađe”. Kamile u Sahari od pamtiveka jašu Berberi, prastanovnici severne Afrike, koji su dolaskom Arapa i njihovim zadržavanjem na ovim prostorima prihvatili islam, i povukli se do ivice pustinje. Vodič i vlasnik kamile na kojoj sam hodila pustinjom, zove se Mohamed, i imenjak je Berberina Mohameda iz Maroka, vlasnika kamilana Rahmana, kojeg sam upoznala tokom boravka u Sahari, u Maroku. Za jahanje, u Sahari se koriste isključivo mužjaci kamila, i to samci. Bremenitost kamile traje oko 12 – 14 meseci, što je jedan od razloga ovoj davnoj odluci.

Pustinja kod Duza (Douz)

Na kamili, kod Duza © Ivana Dukčević

Duz – Berberin Mohamed i njegov kamilan © Ivana Dukčević

Odmor u pustinji kod Duza © Ivana Dukčević

Pustinja kod Duza, Berberin na arapskom konju © Ivana Dukčević

Duz, Berberin sa kamilama © Ivana Dukčević

OPŠTE INFORMACIJE

Do sredine XX veka, Tunis je bio francuska kolonija, i u Tunisu ćete se najbolje sporazumeti ukoliko govorite francuski koji Tunižani uče od prvog razreda osnovne škole. Francuzi spadaju i u najbrojnije turiste. Engleski i nemački govore uglavnom u većim radnjama i hotelima, a zbog velikog broja turista iz Rusije, Italije i Španije, i ovi jezici su u opticaju.

Pre nego što krenete u otkrivanje ove interesantne zemlje, evo nekoliko istorijskih činjenica. Prvi stanovnici Tunisa bili su Berberi. Rimljani su ih nazvali „Berberima“ tj. „varvarima“ zato što su, s njihove tačke gledišta bili na nižem civilizacijskom nivou. Starogrčki istoričar Herodot u svojoj „Istoriji sveta“ veoma poetično je opisao Berbere kao „narod koji ne jede ni jedno živo stvorenje i koji nikada ne sanja“ i čije „žene nose ogrlice od kože oko nožnih članaka, po jednu za svakog od svojih ljubavnika„.

U IX veku pre nove ere, na tlo Tunisa stupaju Feničani, i predvođeni princezom Alisom prozvanom „Dido“ (na feničanskom – „pustolov“) osnivaju Kartaginu. Zemlju kasnije osvajaju Rimljani, Vandali, pokušavaju da osvoje Vizantijci, a od VII veka počinju i arapska osvajanja, prvo sa dinastijom Aglabita, a zatim Fatimida. Jedno vreme, Tunis je bio deo Osmanskog carstva, a zatim u XIX veku postaje francuska kolonija. Zanimljivo je to da su granice Tunisa skoro iste kao pre nekoliko vekova i da je to jedna od retkih afričkih država koja nema veštačke – kolonijalne granice, koje izgledaju kao da su povučene lenjirom.

U južnom delu Tunisa, osim klasičnih, postoji veliki broj improvizovanih benzinskih pumpi © Ivana Dukčević

Jedna od mnogih improvizovanih benzinskih pumpi © Ivana Dukčević

Godine 1956. Tunis je stekao nezavisnost od Francuske, a 1957. postao republika na čelu sa prvim i doživotnim predsednikom Habib Burgibom (Habib Bourguiba), koji je za Tunižane bio isto što i Tito za Jugoslovene. Fakultet je završio u Parizu, a njegova prva supruga bila je Francuskinja. Za vreme njegove vladavine, ženama je dato pravo da same biraju svoje muževe.

Naredni predsednik Tunisa, Ben Ali, na vlast je došao s pozicije ministra vojske 1989, kao američki đak sa završenom vojnom akademijom. Na čelo države nije došao putem izbora, Organizovao je dolazak doktora, kojima je naredio da pregledaju Burgibu i proglase ga starim i nesposobnim da nastavi da bude na čelu države. Zatim ga je zatvorio u kućni pritvor u njegovoj vili u Monastiru, gde je Burgiba i umro u 97-oj godini života, u aprilu 2000. godine. U to vreme, donešen je zakon po kojem žene smeju da stupaju u brak sa supružnicima druge vere, što je bio presedan u islamskom svetu (muškarci muslimani, oduvek su mogli da se venčavaju ženama druge veroispovesti, jer je izabranica uvek u obavezi da prihvati muževljevu veru).

Međutim, ubrzo po stupanju na vlast, Ben Ali se razveo od supruge da bi se oženio ljubavnicom koja je već bila u drugom stanju. Druga žena Ben Alija, Leila, ambiciozna ćerka piljara iz siromašne porodice, po struci frizerka, u narednih nekoliko godina uspela ja da kao nova prva dama progura na desetine članova svoje familije na vladajuće pozicije u državi i u državne institucije, čime su stekli ogromnu materijalnu dobit. Opisivani i kao tuniška mafija, rođaci Leile, ona, i njen suprug, optuženi su za pranje para, korupciju, čak trgovinu drogom, i postali razlog izbijanja velikih protesta u Tunisu, u januaru 2011. Za vreme Ben Alija, njegove fotografije bile su deo dekora svih javnih prostora i škola.

Tuniški protesti inicirali su čuveno „Arapsko proleće“, ali u drugim zemljama severne Afrike i Bliskog istoka, nisu imali pozitivan ishod kao u Tunisu. Nekoliko dana od početka protesta, Ben Ali je s porodicom pobegao u Saudijsku Arabiju, gde je devet godina kasnije i umro. Iako je za njim i za suprugom Leilom, raspisana Interpolova poternica, nikada nisu isporučeni Tunisu. Nakon njihovog izgnanstva, jedno vreme nastao je „prazan hod“, kada su Tunižani želeli da na čelo države izaberu Bedžija Esebsija za predsednika, ali po zakonu on nije mogao da postane predsednik, već je na vlast došao 4 godine kasnije. Za vreme njegove vladavine, Tunižankama je dato pravo da same pokreću razvod, dok je 2015. parlament odobrio donošenje zakona koji dozvoljava ženama da putuju samostalno i bez dozvole muškog člana porodice. U tom smislu, Tunis spada u jednu od najliberalnijih muslimanskih država.

Nalik većini muslimanskih zemalja, i u Tunisu je stopa klasičnog kriminala niska, a kazne za krađe i silovanja visoke. Ipak, to ne znači da kao turista ne treba da budete na oprezu. Ono čega bi trebalo da se čuvate su prevare kod cenkanja, gde neupućeni turista može višestruko preplatiti robu u radnji, a da toga nije ni svestan. U prevare spadaju i „sokolari“, ljudi kojina svojim ramenima na uzici vode sokole i nude da ih stave na vaše rame. Čim soko dospe na vaše rame/ruku – za to će tražiti novac. Ista priča važi i za narukvice, ogrlice i venčiće od nanizanih cvetova jasmina. Jednostavno, ne treba dozvoliti da njihova „roba“ dospe na deo vašeg tela.

Većina radnji i muzeja u Tunisu rade dvokratno: 8 – 12 h i 16 – 20 h. Ovo pravilo ne važi za medine, jer je većina prodavnica u okviru zidina starog grada otvorena do večeri, a prethodno opisano cenkanje se i odnosi na njih. Medina na arapskom znači „grad“, a odnosi se na kuće unutar gradskih zidina (nekadašnje jezgro grada). Svi veći gradovi u Tunisu imaju svoje medine, u kojima se nalaze sukovi („souk“ – četvrt) sa radnjama koje neguju stare zanate (kujundžije, keramika, ćilimi, predmeti od kamilje kože, tekstil, nakit, itd). Tu je i centralna džamija, tvrđava (ribat) i pijaca. Medine predstavljaju i dobar orijentir, jer se uvek nalaze u centru grada.

Tunis Chott el Djerid Douz, Tunis Chott el Djerid Douz, Tunis Chott el Djerid Douz, Tunis Chott el Djerid Douz

Tunis