Posted on 03 jun 2023

/ off

TUNIS – Pustinja Sahara – Tozeur – Oaza Chebika – Star Wars (Mos Espa)

Pustinja Sahara

.

Tozeur – Oaza Chebika – Star Wars (Mos Espa)

Tunis spada u red najprivlačnijih i najpristupačnijih inostranih, letnjih destinacija. Osim obale mora i peščanih plaža, zbog čega ovu zemlju mnogi biraju kao destinaciju za odmor, Tunis je poznat po pustinjskoj regiji na samom jugu, kuda smo se uputili. Na put ka pustinji Sahari u Tunisu, krenuli smo iz Keruana (Kairouan), jednog od najsvetijih i najstarijih gradova islama. Naša krajnja stanica bio je gradić Tozer (Tozeur) na obodu pustinje, na granici Sahela – na mestu gde se pustinja sreće sa plodnijom regijom Sudana, na jugu.

Kamile na putu © Ivana Dukčević

Divlje kamile pored magistrale © Ivana Dukčević

Upozorenje na kamile koje prelaze drum © Ivana Dukčević

Improvizovane benzinske pumpe, mogu da se vide duž magistrala na jugu Tunisa © Ivana Dukčević

Na jugu Tunisa © Ivana Dukčević

Improvizovane benzinske pumpe, mogu da se vide duž magistrala na jugu Tunisa © Ivana Dukčević

Sahara, na jugu Tunisa © Ivana Dukčević

U saradnji sa agencijom SunLine Travel

specijalizovanom za putovanja u Tunis

Na našem dugom putovanju ka jugozapadu zemlje, prolazili smo kroz beskrajne plantaže maslina, nisko rastinje i poneki vinograd, prašnjavu polu-pustinju i na kraju, uz pustinjski oluju u najavi, u kasno popodne stigli smo u gradić Tozer, na krajnjem jugu Tunisa, mesto poznato po veoma zanimljivoj i drugačijoj arhitekturi od one poznate koju smo sretali svuda. Smešten blizu granice s Alžirom. za razliku od tipičnih tuniških, blistavo-belih kuća sa jarko ofarbanim vratima, gotovo sve fasade kuća u Tozeru su od cigle, koje su naslagane tako da njihove fasade čine zanimljiv mozaik, i svaka je različita od prethodne.

Maslinjaci © Ivana Dukčević

Tozer (Tozeur), gradić na obodu pustinje © Ivana Dukčević

Tozer (Tozeur), gradić sa fasadom od mozaika cigli © Ivana Dukčević

Tozer (Tozeur) © Ivana Dukčević

Pre dolaska Arapa, prastanovnici severne Afrike bili su Berberi. I danas, oni žive u gotovo svim državama od Maroka do Egipta, pretežno na jugu, na mestu gde počinje pustinja. Berberi su poznati po karavanima kamila koji su nekada putovali i po mesec do čak dva meseca, kako bi preprečili Saharu. Karavana kroz pustinju gotovo više da nema, te su se danas Berberi preorijentisali na turizam, koji donosi veću zaradu.

U popodnevnim satima, u džipovima sa motornim pogonom na sva četiri točka, sa lokalnim Berberima za volanom, krenuli smo da istražimo najjužniji i najčarobniji deo zemlje. Put nas je vodio kroz dve oaze s palmama, a zatim i duž magistrale prave kao strela, koja je vodila do stenovitih, krečnjačkih planina. Ubrzo, pristigli smo do Čebike, kanjona u čijem podnožju teče reka, i gde se nalazi oaza sa prelepim vodopadom. U stenama, pažljivim posmatranjem može da se vidi veliki broj fosila – okamenjenih školjki iz vremena kada je pre oko 50 do 100 miliona godina, Sahara bila deo mora. Osim školjki, lokalci iz stena vade i delove minerala, od kojih je najpoznatija “pustinjska ruža”, mineral čudesnog oblika nastao prilikom isparavanja slanih jezera u pustinji, iz kristala, gipsa, barita i peska.

Tozer, ispred Hotela El Mouradi, pre polaska na turu po pustinji © Ivana Dukčević

Tozer, sa Berberima, vozačima terenskih vozila

Oaze blizu Tozera © Ivana Dukčević

Kanjon i oaza Čebika (Chebika) © Ivana Dukčević

Kanjon i oaza Čebika

Kanjon i oaza Čebika – „groblje“ pustinjskih ruža © Ivana Dukčević

Kanjon i oaza Čebika

Kanjon i oaza Čebika – u stenama se vide fosili mnoštva školjki, iz vremena kada je pre 50 – 100 miliona godina, ovaj deo Tunisa prekrivalo more © Ivana Dukčević

Kanjon i oaza Čebika (Chebika) © Ivana Dukčević

Fosili školjki, „pustinjske ruže“, i drugi minerali, koje lokalci iskopavaju iz stena kanjona © Ivana Dukčević

Kanjon i oaza Čebika – rečica koja na svom putu završava kao vodopad © Ivana Dukčević

Minerali iskopani iz stena kanjona © Ivana Dukčević

Fosili riba (zubi) iskopani iz stena u kanjonu © Ivana Dukčević

Preparirani škorpion, deo je suvenirske ponude © Ivana Dukčević

Posle obilaska oaze, vratili smo se na magistralu, i nakon desetak kilometara skrenuli s asfaltnog puta. Pustinjskim pejzažima, po utabanom pesku jurili smo džipom čuvenom rutom Pariz-Dakar, i ponegde videli ostatke soli na tlu, od vode koja je davno isparila. Vožnja pustinjom nastavila se kroz pejzaže sa prvim dinama, na mestu gde je snimljen čuveni film “Engleski pacijent”. Nakon kratke pauze, usledila je vožnja dalje ka pustinji, i čudesna, pomalo zlokobna atmosfera sa pustinjskom olujom u najavi. Praćeno jakim vetrom, nebo se zamračilo sa suncem koje je izgledalo kao bela lopta na tamnom sivilu horizonta, i sve je izgedalo kao početak smaka sveta. Ovakvo vreme pratilo nas je i naredna dva dana, uz pesak koji se uvlačio u automobile, hotelski lobi, i ponekad u obliku nekoliko zrnaca, završavao i u našim očima.

Vožnja pustinjom, završila se na vrhu jedne veće dine, sa pogledom koji je pucao na peščanu dolinu sa ostacima velikog seta, scenografije za film Rat zvezda, na lokaciji naziva Mos Espa (drugi je Ong Jemel). Džordž Lukas, sa filmskom ekipom ovde je snimio dva filma iz serijala – epizodu 1 i 2, a planetu Tatuina kojoj je živeo Luk Skajvoker, nazvao je po obližnjem gradu Tetuanu, čije je ime berberskog porekla. I tu nije kraj inspiraciji za futuristički film. Lokalne kuće Berbera u pustinji, iskorištene su kao kuće grada na drugoj planeti, kojima su dodate sivo-plavičaste cevi i metalni dodaci, kako bi se razlikovale od onih pravih.

Ruta Pariz – Dakar, sa ostacima soli u pustinji © Ivana Dukčević

Blizu granice s Alžirom – mesto gde je snimljen film „Engleski pacijent“ © Ivana Dukčević

Pustinja Sahara © Ivana Dukčević

Blizu granice s Alžirom – mesto gde je snimljen film „Engleski pacijent“ © Ivana Dukčević

Pustinja Sahara © Ivana Dukčević

Blizu granice s Alžirom – pogled s dine na scenografiju dva filma iz serijala „Star Wars“ © Ivana Dukčević

Pogled s dine na scenografiju dva filma iz serijala „Star Wars“ © Ivana Dukčević

Scenografija dva filma iz serijala „Star Wars“ © Ivana Dukčević

Berberske kuće, poslužile su scenografiji dva filma iz serijala „Star Wars“ © Ivana Dukčević

U Sahari, osim škorpiona, buba, zmija i kamila, žive pustinjske lisice, zečevi i miševi. Sve tri vrste imaju velike, trouglaste uši, koje im služe da se rashlade i prilagode temperaturu tela velikim vrućinama. Neke od ovih pustinjskih životinja imaju zadnje noge nalik zečjim, koje im služe za skakanje u dubokom pesku. Kada smo pristigli na vrh velike dine, i dok smo u daljini posmatrali scenografiju Rata zvezda, od lokalnog Berberina u ruke sam uzela malu pustinjsku lisicu, fenek, koja se svojim krznom stopila u boju saharskog peska i svila u mom dlanu. Sa životinjicom u mom naručju, koja se pojavljuje i u “Malom princu”, prisetila sam se pisca, Francuza Sent Egziperija, velikog putnika i pilota koji je preživeo pad svog aviona u pustinji Libije, ne tako daleko od mesta gde smo se našli, i koji je u svojoj knjizi, kroz filozofske misli o istini, moralu, ljubavi i prijateljstvu, uz poruku da je putovanje važnije od odredišta, opisao lepotu pustinje.

Pustinjska lisica (fenek), i scenografija dva filma iz serijala „Star Wars“ u pozadini

OPŠTE INFORMACIJE

Do sredine XX veka, Tunis je bio francuska kolonija, i u Tunisu ćete se najbolje sporazumeti ukoliko govorite francuski koji Tunižani uče od prvog razreda osnovne škole. Francuzi spadaju i u najbrojnije turiste. Engleski i nemački govore uglavnom u većim radnjama i hotelima, a zbog velikog broja turista iz Rusije, Italije i Španije, i ovi jezici su u opticaju.

Pre nego što krenete u otkrivanje ove interesantne zemlje, evo nekoliko istorijskih činjenica. Prvi stanovnici Tunisa bili su Berberi. Rimljani su ih nazvali „Berberima“ tj. „varvarima“ zato što su, s njihove tačke gledišta bili na nižem civilizacijskom nivou. Starogrčki istoričar Herodot u svojoj „Istoriji sveta“ veoma poetično je opisao Berbere kao „narod koji ne jede ni jedno živo stvorenje i koji nikada ne sanja“ i čije „žene nose ogrlice od kože oko nožnih članaka, po jednu za svakog od svojih ljubavnika„.

U IX veku pre nove ere, na tlo Tunisa stupaju Feničani, i predvođeni princezom Alisom prozvanom „Dido“ (na feničanskom – „pustolov“) osnivaju Kartaginu. Zemlju kasnije osvajaju Rimljani, Vandali, pokušavaju da osvoje Vizantijci, a od VII veka počinju i arapska osvajanja, prvo sa dinastijom Aglabita, a zatim Fatimida. Jedno vreme, Tunis je bio deo Osmanskog carstva, a zatim u XIX veku postaje francuska kolonija. Zanimljivo je to da su granice Tunisa skoro iste kao pre nekoliko vekova i da je to jedna od retkih afričkih država koja nema veštačke – kolonijalne granice, koje izgledaju kao da su povučene lenjirom.

Godine 1956. Tunis je stekao nezavisnost od Francuske, a 1957. postao republika na čelu sa prvim i doživotnim predsednikom Habib Burgibom (Habib Bourguiba), koji je za Tunižane bio isto što i Tito za Jugoslovene. Fakultet je završio u Parizu, a njegova prva supruga bila je Francuskinja. Za vreme njegove vladavine, ženama je dato pravo da same biraju svoje muževe.

Naredni predsednik Tunisa, Ben Ali, na vlast je došao s pozicije ministra vojske 1989, kao američki đak sa završenom vojnom akademijom. Na čelo države nije došao putem izbora, Organizovao je dolazak doktora, kojima je naredio da pregledaju Burgibu i proglase ga starim i nesposobnim da nastavi da bude na čelu države. Zatim ga je zatvorio u kućni pritvor u njegovoj vili u Monastiru, gde je Burgiba i umro u 97-oj godini života, u aprilu 2000. godine. U to vreme, donešen je zakon po kojem žene smeju da stupaju u brak sa supružnicima druge vere, što je bio presedan u islamskom svetu (muškarci muslimani, oduvek su mogli da se venčavaju ženama druge veroispovesti, jer je izabranica uvek u obavezi da prihvati muževljevu veru).

Međutim, ubrzo po stupanju na vlast, Ben Ali se razveo od supruge da bi se oženio ljubavnicom koja je već bila u drugom stanju. Druga žena Ben Alija, Leila, ambiciozna ćerka piljara iz siromašne porodice, po struci frizerka, u narednih nekoliko godina uspela ja da kao nova prva dama progura na desetine članova svoje familije na vladajuće pozicije u državi i u državne institucije, čime su stekli ogromnu materijalnu dobit. Opisivani i kao tuniška mafija, rođaci Leile, ona, i njen suprug, optuženi su za pranje para, korupciju, čak trgovinu drogom, i postali razlog izbijanja velikih protesta u Tunisu, u januaru 2011. Za vreme Ben Alija, njegove fotografije bile su deo dekora svih javnih prostora i škola.

Tuniški protesti inicirali su čuveno „Arapsko proleće“, ali u drugim zemljama severne Afrike i Bliskog istoka, nisu imali pozitivan ishod kao u Tunisu. Nekoliko dana od početka protesta, Ben Ali je s porodicom pobegao u Saudijsku Arabiju, gde je devet godina kasnije i umro. Iako je za njim i za suprugom Leilom, raspisana Interpolova poternica, nikada nisu isporučeni Tunisu. Nakon njihovog izgnanstva, jedno vreme nastao je „prazan hod“, kada su Tunižani želeli da na čelo države izaberu Bedžija Esebsija za predsednika, ali po zakonu on nije mogao da postane predsednik, već je na vlast došao 4 godine kasnije. Za vreme njegove vladavine, Tunižankama je dato pravo da same pokreću razvod, dok je 2015. parlament odobrio donošenje zakona koji dozvoljava ženama da putuju samostalno i bez dozvole muškog člana porodice. U tom smislu, Tunis spada u jednu od najliberalnijih muslimanskih država.

Nalik većini muslimanskih zemalja, i u Tunisu je stopa klasičnog kriminala niska, a kazne za krađe i silovanja visoke. Ipak, to ne znači da kao turista ne treba da budete na oprezu. Ono čega bi trebalo da se čuvate su prevare kod cenkanja, gde neupućeni turista može višestruko preplatiti robu u radnji, a da toga nije ni svestan. U prevare spadaju i „sokolari“, ljudi kojina svojim ramenima na uzici vode sokole i nude da ih stave na vaše rame. Čim soko dospe na vaše rame/ruku – za to će tražiti novac. Ista priča važi i za narukvice, ogrlice i venčiće od nanizanih cvetova jasmina. Jednostavno, ne treba dozvoliti da njihova „roba“ dospe na deo vašeg tela.

Većina radnji i muzeja u Tunisu rade dvokratno: 8 – 12 h i 16 – 20 h. Ovo pravilo ne važi za medine, jer je većina prodavnica u okviru zidina starog grada otvorena do večeri, a prethodno opisano cenkanje se i odnosi na njih. Medina na arapskom znači „grad“, a odnosi se na kuće unutar gradskih zidina (nekadašnje jezgro grada). Svi veći gradovi u Tunisu imaju svoje medine, u kojima se nalaze sukovi („souk“ – četvrt) sa radnjama koje neguju stare zanate (kujundžije, keramika, ćilimi, predmeti od kamilje kože, tekstil, nakit, itd). Tu je i centralna džamija, tvrđava (ribat) i pijaca. Medine predstavljaju i dobar orijentir, jer se uvek nalaze u centru grada.

Tunis Sahara Tozeur Chebika, Tunis Sahara Tozeur Chebika, Tunis Sahara Tozeur Chebika, Tunis Sahara Tozeur Chebika, Tunis Sahara Tozeur Chebika, Tunis Sahara Tozeur Chebika

Atrakcije, Tunis