TUNIS
.
Amfiteatar u El Džemu
Na našem putovanju Tunisom, stigli smo do velikog Amfiteatra u El Džemu (El Jem ili El Djem), koji sam 2023. posetila ponovo, nakon 19 godina. Smešten u središtu istoimenog mesta u centralnom, kopnenom delu Tunisa, treći je najveći rimski amfiteatar na svetu, nakon rimskog Koloseuma, i amfiteatra u Kapui (Capua), na jugu Italije. Podignut je u III veku nove ere, za vreme Gordijana III. Njegova vladavina poznata je po tome što je na čelo imperije došao sa navršenih 13 godina, i vladao samo šest, kada je poginuo u bici rimske vojske sa persijskim Sasanidima, na Bliskom istoku.
Amfiteatar u El Džemu © Ivana Dukčević
Gradić El Džem © Ivana Dukčević
Amfiteatar u El Džemu (UNESCO) © Ivana Dukčević
Amfiteatar u El Džemu © Ivana Dukčević
Amfiteatar u El Džemu
Radnje pod kolonadom, koje okružuju amfiteatar u El Džemu © Ivana Dukčević
Suvenirska ponuda © Ivana Dukčević
Suveniri i antikviteti © Ivana Dukčević
.
U saradnji sa agencijom SunLine Travel
specijalizovanom za putovanja u Tunis
Teatar u El Džemu najpoznatiji je po priči da je unutar zdanja snimljen čuveni film „Gladijator“ sa Raselom Krouom u glavnoj ulozi. Ovo međutim nije istina, jer je „Gladijator“ snimljen na ne tako dalekoj Malti, i ne zna se kako je ova netačna činjenica preplavila društvene mreže. Amfiteatar u El Džemu, jedan je od dva rimska amfiteatra u Tunisu koji spadaju u deset najvećih, a koji su podignuti tokom Rimskog carstva (drugi je Uthina ili Oudna). Osim na nekoliko mesta u Italiji, dva velika rimska amfiteatra nalaze se na jugu Francuske, jedan u Puli, u Hrvatskoj, i jedan u Libiji. Ukupno 230 amfiteatra pronađeno je do sada, na području nekadašnje Rimske imperije – od Engleske na zapadu, do Sirije na istoku. Amfiteatar može da primi 30 000 gledalaca. Danas se u njemu, tokom letnjeg perioda organizuju koncerti i muzički festivali. Postoji legenda o tome da ispod amfiteatra postoje dva tunela: jedan koji vodi do mesta Mahdije (Mahdia), do mora, odakle su navodno dopremani slonovi za potrebe zabava u amfiteatru, i drugi tunel koji vodi do 63 km udaljenog Susa. Međutim, ove tunele još niko nije otkrio.
Amfiteatar u El Džemu © Ivana Dukčević
Amfiteatar u El Džemu – hodnik galerije na prvom nivou © Ivana Dukčević
Amfiteatar u El Džemu
Amfiteatar u El Džemu, detalj fasade © Ivana Dukčević
Amfiteatar u El Džemu © Ivana Dukčević
Amfiteatar u El Džemu © Ivana Dukčević
Amfiteatar u El Džemu, kolonada u prizemlju
Amfiteatar u El Džemu © Ivana Dukčević
Amfiteatar u El Džemu, jul 2004.
Grafit amfiteatra u El Džemu, na parkingu ispred zdanja © Ivana Dukčević
„Ali-Babina pećina“
Da li znate da je u antičkom periodu, maslinovo ulje služilo skoro isključivo kao gorivo za lampe, i da je tek kasnije počelo da se koristi i u ishrani? Maslinovo ulje, tokom starog veka u Rim je uvoženo iz Andaluzije u Španiji, koja je i u ono vreme, i danas, bila i ostala najveći proizvođač maslinovog ulja na svetu (45%), ispred Italije sa 25% i zatim Grčke sa 20% (preostalih 5%: Tunis, Turska..).
Sasvim slučajno, nakon obilaska rimskog amfiteatra u El Džemu u centralnom Tunisu, ispred jedne malo neobičnije radnje videla sam keramičke, rimske lampe, i prodavcu koji mi se obratio u želji da mi proda, odgovorila:
„Liče na originale, iako nisu..“
Na moju opasku, rekao je: „Želite original? Nema problema, imam četiri originalne lampe u zadnjem delu radnje“.
Moja neprolazna ljubav prema antici i prema starim lampama koje sam kupovala širom Mediterana, opredelila me je da ipak uđem, i na samom kraju radnje nalik Ali-Babinoj pećini, ugledam originalne keramičke predmete, koje su lokalci, u potrazi za lakom zaradom, samostalno pronalazili i iskopavali u ovom delu Tunisa.
“Koliko košta?“, pitam prodavca koji mi pokazuje četiri originalne, rimske lampe, dok u ruke uzimam dve.
“30 evra“, odgovara, „i nema cenkanja“.
Pre deset godina, u Rimu sam po ceni od 7 € kupila kopiju antičke lampe, te je 30 evra za original zvučalo kao razumna cena. Naročito u državi gde je sve izuzetno jeftino i prilično ispod nama poznatih, uobičajenih cena, počev od flaše vode koja košta oko 0,2 evra.
Pogledala sam lampu sa svih strana i na dnu osim gareži od vatre primetila da je na jednom mestu pukla. I bez detaljnog pregleda, vidno se razlikuje od novijih kopija u radnji… Tako je antička lampa iz nekadašnje rimske kolonije u Africi, završila na mojoj polici sa starim lampama…
El Džem, radnja sa suvenirima i antikvitetima © Ivana Dukčević
El Džem, radnja sa suvenirima i antikvitetima © Ivana Dukčević
Radnja sa suvenirima i antikvitetima, antička rimska lampa © Ivana Dukčević
Radnja sa suvenirima i antikvitetima, antičke rimske lampe
Radnja sa suvenirima i antikvitetima © Ivana Dukčević
Radnje pod kolonadom, pored amfiteatra u El Džemu © Ivana Dukčević
OPŠTE INFORMACIJE
.
.
Do sredine XX veka, Tunis je bio francuska kolonija, i u Tunisu ćete se najbolje sporazumeti ukoliko govorite francuski koji Tunižani uče od prvog razreda osnovne škole. Francuzi spadaju i u najbrojnije turiste. Engleski i nemački govore uglavnom u većim radnjama i hotelima, a zbog velikog broja turista iz Rusije, Italije i Španije, i ovi jezici su u opticaju.
.
Pre nego što krenete u otkrivanje ove interesantne zemlje, evo nekoliko istorijskih činjenica. Prvi stanovnici Tunisa bili su Berberi. Rimljani su ih nazvali „Berberima“ tj. „varvarima“ zato što su, s njihove tačke gledišta bili na nižem civilizacijskom nivou. Starogrčki istoričar Herodot u svojoj „Istoriji sveta“ veoma poetično je opisao Berbere kao „narod koji ne jede ni jedno živo stvorenje i koji nikada ne sanja“ i čije „žene nose ogrlice od kože oko nožnih članaka, po jednu za svakog od svojih ljubavnika„.
U IX veku pre nove ere, na tlo Tunisa stupaju Feničani, i predvođeni princezom Alisom prozvanom „Dido“ (na feničanskom – „pustolov“) osnivaju Kartaginu. Zemlju kasnije osvajaju Rimljani, Vandali, pokušavaju da osvoje Vizantijci, a od VII veka počinju i arapska osvajanja, prvo sa dinastijom Aglabita, a zatim Fatimida. Jedno vreme, Tunis je bio deo Osmanskog carstva, a zatim u XIX veku postaje francuska kolonija. Zanimljivo je to da su granice Tunisa skoro iste kao pre nekoliko vekova i da je to jedna od retkih afričkih država koja nema veštačke – kolonijalne granice, koje izgledaju kao da su povučene lenjirom.
Godine 1956. Tunis je stekao nezavisnost od Francuske, a 1957. postao republika na čelu sa prvim i doživotnim predsednikom Habib Burgibom (Habib Bourguiba), koji je za Tunižane bio isto što i Tito za Jugoslovene. Fakultet je završio u Parizu, a njegova prva supruga bila je Francuskinja. Za vreme njegove vladavine, ženama je dato pravo da same biraju svoje muževe.
Naredni predsednik Tunisa, Ben Ali, na vlast je došao s pozicije ministra vojske 1989, kao američki đak sa završenom vojnom akademijom. Na čelo države nije došao putem izbora, Organizovao je dolazak doktora, kojima je naredio da pregledaju Burgibu i proglase ga starim i nesposobnim da nastavi da bude na čelu države. Zatim ga je zatvorio u kućni pritvor u njegovoj vili u Monastiru, gde je Burgiba i umro u 97-oj godini života, u aprilu 2000. godine. U to vreme, donešen je zakon po kojem žene smeju da stupaju u brak sa supružnicima druge vere, što je bio presedan u islamskom svetu (muškarci muslimani, oduvek su mogli da se venčavaju ženama druge veroispovesti, jer je izabranica uvek u obavezi da prihvati muževljevu veru).
Međutim, ubrzo po stupanju na vlast, Ben Ali se razveo od supruge da bi se oženio ljubavnicom koja je već bila u drugom stanju. Druga žena Ben Alija, Leila, ambiciozna ćerka piljara iz siromašne porodice, po struci frizerka, u narednih nekoliko godina uspela ja da kao nova prva dama progura na desetine članova svoje familije na vladajuće pozicije u državi i u državne institucije, čime su stekli ogromnu materijalnu dobit. Opisivani i kao tuniška mafija, rođaci Leile, ona, i njen suprug, optuženi su za pranje para, korupciju, čak trgovinu drogom, i postali razlog izbijanja velikih protesta u Tunisu, u januaru 2011. Za vreme Ben Alija, njegove fotografije bile su deo dekora svih javnih prostora i škola.
Tuniški protesti inicirali su čuveno „Arapsko proleće“, ali u drugim zemljama severne Afrike i Bliskog istoka, nisu imali pozitivan ishod kao u Tunisu. Nekoliko dana od početka protesta, Ben Ali je s porodicom pobegao u Saudijsku Arabiju, gde je devet godina kasnije i umro. Iako je za njim i za suprugom Leilom, raspisana Interpolova poternica, nikada nisu isporučeni Tunisu. Nakon njihovog izgnanstva, jedno vreme nastao je „prazan hod“, kada su Tunižani želeli da na čelo države izaberu Bedžija Esebsija za predsednika, ali po zakonu on nije mogao da postane predsednik, već je na vlast došao 4 godine kasnije. Za vreme njegove vladavine, Tunižankama je dato pravo da same pokreću razvod, dok je 2015. parlament odobrio donošenje zakona koji dozvoljava ženama da putuju samostalno i bez dozvole muškog člana porodice. U tom smislu, Tunis spada u jednu od najliberalnijih muslimanskih država.
Nalik većini muslimanskih zemalja, i u Tunisu je stopa klasičnog kriminala relativno niska, a kazne za krađe i silovanja visoke. Ipak, to ne znači da kao turista ne treba da budete na oprezu. Ono čega bi trebalo da se čuvate su prevare kod cenkanja, gde neupućeni turista može višestruko preplatiti robu u radnji, a da toga nije ni svestan. U prevare spadaju i „sokolari“, ljudi kojina svojim ramenima na uzici vode sokole i nude da ih stave na vaše rame. Čim soko dospe na vaše rame/ruku – za to će tražiti novac. Ista priča važi i za narukvice, ogrlice i venčiće od nanizanih cvetova jasmina. Jednostavno, ne treba dozvoliti da njihova „roba“ dospe na deo vašeg tela.
.
Većina radnji i muzeja u Tunisu rade dvokratno: 8 – 12 h i 16 – 20 h. Ovo pravilo ne važi za medine, jer je većina prodavnica u okviru zidina starog grada otvorena do večeri, a prethodno opisano cenkanje se i odnosi na njih. Medina na arapskom znači „grad“, a odnosi se na kuće unutar gradskih zidina (nekadašnje jezgro grada). Svi veći gradovi u Tunisu imaju svoje medine, u kojima se nalaze sukovi („souk“ – četvrt) sa radnjama koje neguju stare zanate (kujundžije, keramika, ćilimi, predmeti od kamilje kože, tekstil, nakit, itd). Tu je i centralna džamija, tvrđava (ribat) i pijaca. Medine predstavljaju i dobar orijentir, jer se uvek nalaze u centru grada.
Tunis El Džem El Djem, Tunis El Džem El Djem, Tunis El Džem El Djem, Tunis El Džem EL Djem, Tunis El Džem EL Djem