GRČKA – Mikonos (Mykonos) i Delos

GRČKA – Mikonos (Mykonos) i Delos

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostrva

MIKONOS i DELOS

 

 

 

 

 

 

Na krstarenju grčkim ostrvima u organizaciji Celestyal Cruises, i Turističke organizacije Soluna, na koje sam pozvana ljubaznošću Grčke nacionalne turističke organizacije, između ostalih posetila sam i Mikonos, ostrvo koje važi za skupo, gde dolaze imućni Evropljani i Amerikanci, i koje je između ostalih, popularno mesto letovanja svetske gej populacije. Iako zbog glasa o ekskluzivnosti koja ga prati, Mikonos nije delovao kao mesto koje bi se našlo na mojoj užoj listi posete Grčkoj, nakon kratkog boravka mišljenje sam promenila. Na ovom grčkom ostrvu, boravak našeg kruzera bio je predviđen od 8 h ujutro kada smo pristali, do 1 h posle ponoći, što se pokazalo kao sasvim dovoljno za obilazak najvažnijih delova Mikonosa – kupanje na jednoj od prelepih plaža kao što je Kalafatis, posetu arheološkom nalazištu na susednom Delosu, i uživanje u noćnom životu po kojem je ovo ostrvo širom sveta poznato.

 

 

 

 

 

 

Mikonos, „Mala Venecija“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos, restorani i kafeterije „Male Venecije“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos, pogled na „Malu Veneciju“ sa brdašca na kojem su vetrenjače © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos, „Mala Venecija“ i vetrenjače © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos, plaža Kalafatis © Ivana Mićević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos. „Kuća Kleopatre“ sa statuama dve žene, navodno gospodarice kuće © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos, „Kuća Dionisija“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos – kolonada lavova, dar građana Naksosa (VI vek p. n. e) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

DELOS

 

Po dolasku na Mikonos, iz nove luke gde pristaju veliki brodovi, krenula sam ka Staroj luci smeštenoj kilometar južnije, u centru gradića Mikonosa. Oko 10 h, zaplovila sam brodom do malenog Delosa, ostrva koje je poznato po jednom od najčuvenijih arheoloških nalazišta Grčke. Mesto gde su prema legendi, rođeni bog Apolon i njegova sestra, bliznakinja Artemida, i gde se nalazi njihovo svetilište, na listi je UNESCO-ve svetske kulturne baštine. Iako je danas nenaseljeno (prema poslednjem popisu, ima 14 stalnih stanovnika), čitavo neveliko ostrvo nekada je bilo značajan antički grad i poznato svetiište.

 

 

 

 

 

 

Brod plovi za Delos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Stara luka u gradiću Mikonosu – brod za Delos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos, Sveta luka © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Čuveni “Delski savez” preko sto pedeset antičkih, grčkih gradova-državica (gr. polis), osnovan je ovde kako bi se njegovi pripadnici zaštitili od eventualnog trećeg rata sa Persijancima. Iako se treći Grčko-persijski rat nikada nije desio, Atina je zahtevala da svaka od državica obezbedi prilog u zlatu i u novcu (foros), kako bi ona – Atina, najjači polis koji ih je do sada dva puta spasio i zaštitio od neprijatelja (Prvi i Drugi grčko-persijski rat), bila u mogućnosti da finansira nove ratne brodove i zajedno sa saveznicima iz lige, odbrani grčke polise od neprijatelja. Sve one koji nisu želeli da uđu u Delski savez i pokušali da ostanu neutralni, Atina je ubrzo, vojnim putem “ubedila” da su u obavezi da postanu deo grupe.

 

Iako je savez u početku opravdao razlog svog osnivanja, čuveni vojskovođa i državnik Perikle koji je Atinom vladao u V veku pre nove ere (nakon završetka Drugog persijskog rata), došao je na drugu ideju. Ispraznio je kasu Delskog saveza, i priloge upotrebio za podizanje Atine iz pepela. U tom poduhvatu, obnovio je centar grada – Agoru, i podigao nove hramove na Akropolju, danas čuvena mesta na listi svakog turiste u poseti Atini. Nakon ovog poteza Atine, Delski savez je raskinut i kasnije iniciran novi, građanski rat.

 

 

 

 

 

 

Delos, Hram egipatske boginje Izide © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos, Sveti put na Agori © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos, unutrašnjost jedne od kuća © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Na Delosu, provela sam oko sat i po u jednoj od organizovanih, vođenih tura arheološkim ostacima na ostrvu, koje kreću čim turisti sa nekog od pristiglih brodova sa Mikonosa, stupe na kopno. Imala sam čast i sreću, da vodič ture kojoj sam se priključila, bude arheolog Atina Lupu, koja je jedno vreme svoje karijere i provela na iskopavanju antičkog Delosa.

 

Verovatno najčuvenije i danas najočuvanije statue na ostrvu koje su ostavljene da stoje na mestu gde su pronađene, jesu lavovi, tj. kolonada lavova, koje su u VI veku p. n. ere Apolonovom svetilištu poklonili građani obližnjeg ostrva Naksos. Trenutno, Muzej Delosa je u fazi renoviranja, i ostale pronađene statue i drugi artefakti nisu dostupni za javnost. Najzanimljivija od svih, statua Apolona iz Delskog hrama, nalazi se u muzeju – osim jednog stopala, koje je završilo u Britanskom muzeju, u Londonu.

 

 

 

 

 

 

Delos – kolonada lavova, dar građana Naksosa (VI vek p. n. e) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos – kolonada lavova © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos – replika Apolona iz Delskog hrama © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Delos – urezane linije u kamenu, svedoče o igranju društvenih igara, na ulici © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Na brodu Delos – Mikonos / sa Atinom Lupu, arheologom koja nas je vodila nalazištem

 

 

 

 

 

 

Nakon obilaska nalazišta, u muzeju je moguće bilo otići u toalet, s obzirom da je jedino mesto s javnim toaletom, na Delosu. Pored prizemne zgrade muzeja, nalazi se mali kiosk, takođe jedino mesto na ostrvu gde je moguće kupiti vodu, sok, čips ili čokoladu. U delu ostrva blizu doka gde pristaju brodovi sa turistima, nalaze se tri prizemne kuće za arheologe koji ovde žive kako ne bi morali svakog dana da se vraćaju na Mikonos, ili na kopno.

 

U poseti nekada velikom, veoma značajnom gradu Delosu, videli smo bezbroj ostataka hramova, ali i luksuznih, stambenih kuća sa atrijumima ukrašenim podnim mozaicima, i kolonadom stubova koje ih okružuju (“Kuća jezera”, “Kuća Dionisija”, “Kuća delfina”). U “Kući Kleopatre”, videla sam dve elegantne ženske statue – navodno gospodarice kuće, a iza velikog teatra, na vrhu brda gde prestaje stambena četvrt – pročelje Hrama egipatske boginje Izide, čiji je kult bio poštovan i u antičkoj Evropi. U delu grada nadomak obale, stoje ostaci nekadašnje Agore (Agora of the Competaliasts), i Svete luke.

 

 

 

 

 

 

 

Delos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Delos, pogled na teatar i Svetu luku © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos, teatar © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

U povratku, velika gužva turista koji su u grupama, tokom vođenih tura na ostrvu bez drvceta, tekuće vode i prodavnice proveli barem dva sata, pohrlila je da se ukrca u jedan od samo dva veća broda koji su ih vraćali na Mikonos, onaj poslednji u 13.30 h. Iako sam bila među prvima, na palubi ispod strehe sva mesta su već bila zauzeta. Čitav gornji sprat ispunjen je redovima klupa na suncu i bez hlada, a donji, unutrašnji – redovima od dve naspramne klupe i velikim stolom. Na palubi, između jednog mladog para koji je seo na izdignutu, metalnu površinu u prednjem delu strehe, i dvojice Italijana do njih – sredovečnog para, procenila sam da ima dovoljno mesta i za mene, i ljubazno ih upitavši da li je slobodno, sela na slobodno mesto. Do polaska broda, veliki broj turista ostao je bez mesta, te su stajali sve vreme tokom polusatne plovidbe, ili su sedeli na rančevima postavljenim na podu palube.

 

Gotovo dva i po sata provedenih na junskih četrdeset stepeni bez hlada, učinili su svoje, i odmah po polasku broda, nakon poslednje popijene flašice vode nastupila je lagana žeđ. Do Mikonosa ima još skoro pola sata vožnje, brod je krcat, i oni koji stoje vrebaju priliku da neko na palubi ustane. Hrana i piće kupuju se u baru unutar donje kabine broda, i sa mesta gde sedim, vidim veliki red. Ipak ću pokušati. Obraćam se dvojici Italijana s novom molbom, da mi sačuvaju mesto dok se ne vratim. Vrlo ljubazno prihvataju, i jedan od njih na mesto sa kojeg ustajem, odmah stavlja svoj ranac. Zahvaljujem se. Sa flašom u rukama, po povratku iz brodske kantine, na mestu gde sam sedela vidim sredovečnog rmpaliju. Kad me je ugledao kako stojim i gledam u njega, ustaje i obraća mi se na engleskom: “Ne brinite, sve znam”, i pokazujući na Italijane, dodaje: “rekli su mi da mogu da sednem, ali samo dok se vi ne vratite”. „Grazie“, zahvaljujem Italijanima koji uljudno klimaju glavom. Na putu do Mikonosa, pokušavaju da naprave selfi zagrljeni, ali im ne uspeva. Predlažem da ih ja slikam. Zahvaljuju se. Pri izlasku iz broda, jedan od njih dvojice mi ljubazno dobaci: “Doviđenja i lep provod!”. “Takođe, i hvala vam!”, otpozdravljam slučajnim saputnicima.

 

 

 

 

 

 

Delos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Delos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

MIKONOS

 

Jednom davno, pre mnogo godina, na letovanju u Grčkoj kupila sam razglednicu sa fotografijom grada pored mora koji mi se dopao, i tek kasnije, na poleđini pročitala: “Mykonos, Little Venice”. “Mala Venecija”, najčuveniji je, najskuplji i najromantičniji deo gradića Mikonosa. Godinama kasnije, tu sam, na mestu gde uz obalu mora, ozidan dok sa kafeima u kasno popodne zapljuskuju talasi, i stvaraju istu onu romantičnu sliku kao sa moje već požutele razglednice. Bezbroj kafaterija smeštenih u tipičnim, belim kikladskim kućama, sa drvenim detaljima u crvenoj, rezedo-zelenoj, žutoj i marinsko-plavoj boji, nalaze se duž obale odakle se posmatra zalazak sunca. Za razliku od kuća romantične Ije (Oia) na Santoriniju, u pastelnim bojama, kuće Mikonosa su bele, sa drvenim detaljima u vidu doksata ili dugačkih, spoljnih stepeništa koji sa ulice direktno vode do gornjih spratova, obojeni jarkim bojama. Belina kuća, nastavlja se na pločnik koji je takođe bele boje, ali sa ovalnim delovima pomalo nalik stopama, koje su ostavljene sive, neofarbane.

 

 

 

 

 

 

Razglednica Mikonosa i „Male Venecije“, iz 1994. godine © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos, „Mala Venecija“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos, „Mala Venecija“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

U kasno popodne, prošetali smo sokacima nekadašnjeg ribarskog sela, između mediteranskih kuća sa čijih se krovova i duž zidova, nižu bokori cvetnih bugenvilija. Povrh kafea Male Venecije, popeli smo se na brdašce sa šest starih vetrenjača, gde se pre sutona posetioci slikaju sa zalaskom sunca. Iako je tokom pristajanja na ostrvo, sa palube broda delovalo drugačije, Mikonos je prilično mali grad. Posle nekoliko malih, uzanih, tipičnih ostrvskih ulica koje smo nasumično odabrali za šetnju, vrlo brzo našli smo se na istom mestu odakle smo krenuli. Jedna od ulica nije stambena i duplo je šira od ostalih. U njoj su isključivo radnje, uglavnom poznatih robnih marki, u kojima mahom nema nikoga, iako je duž ulice prilično živo. Umesto u ekskluzivnoj Maloj Veneciji, seli smo da popijemo piće u jednoj od prelepih kafeterija u centru, kod Stare luke. U očekivanju astronomskih cena, u meniju smo videli da bezalkoholna pića ovde koštaju između 3 i 4 evra (ispostavilo se da smo najskuplje piće na čitavom krstarenju platili u Solunu, na trgu Aristotelos).

 

 

 

 

 

 

Mikonos, vetrenjače

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Mikonos – najšira u gradiću, ulica sa radnjama © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos, plaža Kalafatis © Tara Tomović

 

 

 

 

 

 

 

 

“Znate li možda na kom mestu u gradu možemo da vidimo Petrosa?”, upitala sam kafedžiju u bašti jednog od lokala na obali, između Male Venecije i uvale sa lukom. “Ne bih znao današnje kretanje Petrosa”, odgovara, u šali. Iako smo se nadali, tokom boravka na ostrvu na žalost nismo sreli pelikana Petrosa, simbol Mikonosa. Sredinom XX veka, lokalni ribar spasao je pelikana koji se upleo u ribarsku mrežu i doveo ga u grad da se oporavi gde se ovaj odomaćio i dobio ime Petros. Kada je 1986. uginuo, lokalne vlasti su u roku od nekoliko dana u grad dovele novog pelikana, nadenule mu isto ime i postarale se da se što pre navikne na turiste, kako bi se tradicija maskote Mikonosa nastavila. Devojka iz kioska s novinama, rekla nam je da je Petrosa II često viđala kod Male Venecije. Jedan drugi lokalac, potvrdio je da ga je sretao unutar uličica starog grada. Kafedžija u Maloj Veneciji, kazao je da Petrosa “puštaju” da luta ulicama grada rano ujutro ili predveče, kada nije velika gužva. Uzalud.

 

Iza poslednje crkve sazidane u tipičnom kikladskom stilu, bele sa tamno-crvenom kupolom i detaljima u istoj boji, stiže se na kraj pešačke zone starog grada. Iza jedne strme ulice, pored obale je veliki parking, odakle na Mikonosu kreće saobraćaj, i stižu autobusi iz nove luke kuda smo se uputili nazad, na naš brod. Iste večeri, posle ponoći, zaplovili smo na ostrvo Milos.

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos, gradska plaža kod Stare luke © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Mikonos © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Grčka Mikonos Delos, Grčka Mikonos Delos, Grčka Mikonos Delos, Grčka Mikonos Delos, Grčka Mikonos Delos, Grčka Mikonos Delos, Grčka Mikonos Delos

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.