Posted on 25 jul 2022

/ off

PERU – Jezero Titikaka (Titicaca)

Tekst i fotografije, deo su nove knjige u pripremi „Umetnost putovanja 3“, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, niti fotografija, bez dozvole autora.

Najviše na svetu plovno

.

Jezero Titikaka

Pomisao da ćemo naredne noći, sedam sati umesto u krevetu provesti u autobusu između Kuska i Puna, nije se činila preterano optimističnom, a priče o luksuznom autobusu kojim ćemo se voziti i koji svakog dana saobraća između ova dva grada, delovale su pomalo preterane. Ipak, kada smo u deset sati uveče, uz pokazivanje karte i skeniranje pasoša na autobuskoj stanici u Kusku ušli u međugradski autobus na dva sprata, shvatili smo da je sve što smo čuli bilo istina. U velikom autobusu u kojem bi na nekom drugom mestu verovatno bilo smešteno barem sedamdeset sedišta, ovde ih je bilo jedva četrdeset – na oba sprata, i nalik su onim u biznis klasi aviona. Nasloni sedišta spuštaju se gotovo u ležeći položaj, a razmak između redova sedišta je veliki, skoro čitave dužine nogu. U dnu sedišta postoje podizači za stopala, a između redova mogu da se navuku zavesice ukoliko želite privatnost u odnosu na putnike koji sede do vas.

Tačno u deset uveče, autobus je krenuo za Puno. Digitalni merač brzine čiji je displej bio u prednjem delu autobusa i koji su svi putnici mogli da vide, vrlo često ispuštao je specifičan zvuk kad god bi vozač autobusa koji su prelazili Ande, prekoračio dozvoljenu brzinu od 90 km/h. Nakon zvuka, usledio bi nasnimljeni zvuk na španskom: “Prekoračili ste brzinu.. prekoračili ste brzinu…”. Vozač bi zatim pustio pedalu gasa, i brzina bi se ubrzo smanjila. A onda bi se ubrzo, sve ponovilo. Za razliku od blagih i prilično obazrivih Meksikanaca, peruanski vozači umeju da budu prilično nezgodni, što se ogleda i u pravilu pešaka na pešačkom prelazu, koje se u Peruu retko poštuje.

Autobuska stanica u Kusku © Ivana Dukčević

Autobuska stanica u Kusku – noćni autobus kojim smo se vozili do Puna © Ivana Dukčević

OVDE pogledajte video o našoj poseti jezeru Titikaka

Autobus sa luksuznim sedištima koja se „pretvaraju“ u ležaje © Ivana Dukčević

u saradnji sa

www.mangatrip.rs

Nakon sedam sati vožnje Andima u smeru ka jugu – granici s Bolivijom, oko u pola šest ujutro stigli smo u Puno, najveći grad na obali najvišeg na svetu, ogromnog, prirodnog slatkovodnog jezera Titikaka. Površina jezera na nadmorskoj visini od 3812 metara, nalazi se 56% u Peruu, i 44% u Boliviji. S obzirom da je nastalo otapanjem lednika na Andima, oblikom nije pravilno i kružno, niti je na svim mestima iste širine, te iz ovog razloga nije moguće sagledati njegovu veličinu. Ipak, dužinu jezera koja iznosi sto devedeset kilometara – skoro kao razdaljina između Beograda i Niša, i širinu (u najširem delu) osamdeset, donekle smo uspeli da razumemo tokom narednog dana, dok smo činilo se, od jednog do drugog ostrva plovili satima.

Grad Puno na obali jezera Titikaka © Ivana Dukčević

Grad Puno © Ivana Dukčević

Turistička mapa jezera Titikaka, na Autobuskoj stanici u Punu © Ivana Dukčević

Natpis na Autobuskoj stanici u Punu – donji deo je na kečua ili ajmara jeziku, ispisan latinicom © Ivana Dukčević

U sedam ujutro, iz luke grada Puna krenuli smo u celodnevni obilazak brodićem, najvećeg jezera Južne Amerike. Plan je bio da posetimo jedno od plutajućih ostrva od trske, i jedno pravo. Reč “Titikaka”, na jeziku naroda Ajmara znači “siva puma” ili “kamena puma” (“titi” – puma, “kaka” – sivo, kamen). Osim potomaka Inka, polovinu stanovništva obale jezera Titikaka u Peruu, čine Ajmare, koje su danas većinsko starosedelačko stanovništvo u susednoj Boliviji. Grad Puno važi za “podeljeni” grad, jer je osim potomaka Inka, ovo najveći grad sa Ajmara populacijom u Peruu. Iz ovog razloga, jezik Ajmara je treći zvanični jezik Perua. Jezikom Ajmara danas govore i pripadnici manjinske grupe naroda Uros, koji žive na istoimenim plutajućim ostrvima (njihovim jezikom Uru, 2004. godine govorila su još sam dva stanovnika).

Jezero Titikaka, najviše plovno jezero na svetu (3812 m), na granici Perua i Bolivije

Jezero Titikaka © Ivana Dukčević

Puno, na jezeru Titikaka © Ivana Dukčević

Jezero Titikaka © Ivana Dukčević

Plutajuća ostrva Uros, bila su naša prva usputna stanica na jezeru. Podignuta od poređanih, isečenih blokova trske koja plutaju, i nekakvim savremenim, metalnim sidrom usidrena o peskovito dno, ostavljala su čudnovat osećaj pod nogama tokom hoda, nalik kretanju po vodenom krevetu. Tokom čitave godine, na ostrvima žive Urosi koji se bave lovom ptica i ribolovom. Od trske, stanovnici plutajućih ostrva prave i čamce, brodiće koji su izuzetno stabilni. Tokom posete, jedan pripadnik naroda Uros povezao nas je ovim plovilom u krug, i pokazao da trska ovde služi i kao namirnica za jelo. Kada se iščupa iz vode i oljušti, u sredini trske nalazi se belo, mekano “meso” koje smo probali, koje je neutralnog ukusa najbližeg vodnjikavom krastavcu. Stanovnici plutajućih ostrva prečnika od oko dvadeset metara, danas verovatno ne bi bili na svojim ostrvima bez svakodnevnih poseta turista, od čijih dolazaka najviše privređuju. Osim objašnjenja o samom životu na ostrvu i obilaska njihovih kuća, posetiocima nude ručno rađene proizvode od tekstila i od trske. Svoj mali doprinos njihovom opstanku, dala sam kupivši jednu od dekorativnih jastučnica koje su izložili na podu svog ostrva od trske, iako sam slične motive videla i kasnije na kopnu, trista kilometara dalje, u Arekipi.

Jezero Titikaka, plutajuća ostrva od trske naroda Uros © Ivana Dukčević

Jezero Titikaka, plutajuća ostrva od trske © Ivana Dukčević

Jezero Titikaka, plutajuća ostrva © Ivana Dukčević

Jezero Titikaka, plutajuća ostrva od trske naroda Uros © Ivana Dukčević

Jezero Titikaka, plutajuća ostrva © Ivana Dukčević

Plutajuća ostrva, sastavljena su iz komada korena trske sa zemljom / levo, ispred lokalca vidi se metalni štap – gornji deo „sidra“ kojim je ostrvo vezano za dno © Ivana Dukčević

Četiri vrste ribe koje lokalci na ostrvu koriste u ishrani © Ivana Dukčević

Rukotvorine naroda Uros © Ivana Dukčević

Rukotvorine naroda Uros, od trske © Ivana Dukčević

Posle obilaska jednog od preko stotinu plutajućih ostrva, krenuli smo na jedno od preko četrdeset “pravih”, na kojem žive lokalci, pripadnici naroda Ajmara. Priroda na ostrvima i na obali Tiitkake, ni po čemu se ne razlikuje od one u ostatku Anda – gola, smeđe-okerasta brda bez drveća, i po koji šumarak eukaliptusa zasađen da spreči odrone tokom kišnih meseci. U centru sela na povećem ostrvu, bilo je veselo i pripremala se velika svečanost. Mladenci su već sedeli unutar za njih postavljenog šatora, dok je vesela gomila meštana odevena u tradicionalnu odeću, pripremala hranu, donosila gajbice kukuruznog piva, i puštala glasnu muziku koja će, kako nam je rečeno, svirati bez prestanka tokom narednih nekoliko dana svadbe.

U jednom od restorana namenjenom grupama turista u poseti ostrvu, stigli smo na ručak. Na meniju je bila pastrmka i zemljana posudica u kojoj su različite vrste andskih krompirića plivale u lekovim blatu, koje su ovde nazivali čorbom. Da li zbog blata, ili preteranog napora pri usponu da što pre stignem na vrh brda, nakon prevelike zadihanosti zbog nedostatka kiseonika koju je napor prouzrokovao, krenuli su stomačni problemi i potrajali sve do kasne večeri. Do sledećeg jutra sve je prošlo, ali ću poslednje popodne na Titikaki verovatno pamtiti.

Ručak na ostrvu jezera Titikaka: nekoliko vrsta krompira (na šarenoj krpi – osim 2 klipa kukuruza) i lekovito blato koje se jede kao čorba sa povrćem © Ivana Dukčević

Peru Titicaca Titikaka, Peru Titicaca Titikaka, Peru Titicaca Titikaka, Peru Titicaca Titikaka, Peru Titicaca Titikaka, Peru Titicaca Titikaka, Peru Titicaca Titikaka, Peru Titicaca Titikaka

Atrakcije, Peru