GRUZIJA / Tbilisi

GRUZIJA / Tbilisi

Tekst i fotografije, deo su knjige u pripremi i zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, niti fotografija, bez dozvole autora.

🍀

Samostalno istraživačko putovanje Gruzijom, ostvarila sam u saradnji sa dugogodišnjim partnerom – aviokompanijom Turkish Airlines, i uz podršku Ambasade Gruzije u Srbiji. Velika zahvalnost otpravniku poslova diplomatske kancelarije Ambasade Gruzije u Srbiji, gospodinu Koberidzeu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

TBILISI

 

Boemska prestonica

na izvoru tople vode

 

 

 

 

 

 

Svakog jutra u osam i trideset, sa Železničke stanice Batumi, put prestonice kreće novi, moderni voz švajcarske kompanije Štadler. Voz na dva nivoa, rezervisali smo unapred putem interneta, i zbog male razlike u ceni izabrali prvu klasu. Na licu mesta, ispalo je da je sistem zakazao te smo dobili jednako dobra sedišta u drugoj klasi, ali uz mali razmak između onih u susednom redu. Klimatizovani, moderni voz do Tbilisija putuje nekoliko sati, jer – osim jedne deonice pored mora, koristi istu prugu kojom saobraćaju i stari vozovi – onu kojom smo nekoliko dana ranije stigli iz prestonice do Zugdidija. U ranim popodnevnim satima, na stanici u Tbilisiju sačekala nas je sredovečna Sofija za koju se ispostavilo da je moja koleginica – slikarka, i povezla nas u stan koji izdaje u istorijskom jezgru grada. U vožnji zakrčenim ulicama prestonice, i pored dobre volje nismo uspeli da s njom uspostavimo dublju konverzaciju, jer je ruski jedini strani jezik koji razume, a moj ruski zadovoljava tek osnovne potrebe konverzacije.

 

 

 

 

 

 

 

Novi voz Štadler koji je Gruzija uvezla iz Švajcarske, saobraća na relaciji između Tbilisija i Batumija, na crnomorskoj obali © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Zgrada u kojoj smo proveli nedelju dana, u centralnom delu starog Tbilisija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Tbilisi, Most mira na reci Mtkvari © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Prelepa Avenija  Davida Agmašenebelija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Tbilisi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Grafiti Tbilisija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Tbilisi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Tbilisi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Avlabari, stari deo Tbilisija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

U saradnji sa…

 

Turkish Airlines / Beograd, Knez Mihailova 9 / I (tel +381 11) 3036 195 / 209 7225 / 209 7226

© Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

U veliku, starinsku gradsku kuću sa prizemljem i dva sprata, sa tipičnim, kitnjastim drvenim tremom i doksatima koji prate liniju fasade – ofarbanim u tirkizno-plavu, ušli smo kroz kapiju koja iz male ulice vodi u unutrašnje dvorište. Iako, postoji i drugi ulaz u kuću – iz susedne, paralelne ulice – što će nas u prvim danima boravka redovno zbunjivati, dok postepeno ne usavršimo snalaženje u lavirintu uličica istorijskog jezgra starog Tbilisija. Na najvišem nivou, nalazi se stan u kojem ćemo provesti nedelju dana. Do poslednjeg, drugog sprata stiže se izlizanim, vremešnim drvenim stepeništem koje je probijeno unutar zajedničkog trema, duž terase koja gleda na unutrašnje dvorište i prolazi pored stanova drugih stanara. Ulazi u njihove domove većinom su otvoreni, i svako vidi i čuje šta onaj do njega radi. Prolazeći do našeg – najdaljeg i kako se posle ispostavilo – najvećeg od svih, videli smo otvorena vrata stana starijeg gospodina koji je ležao u krevetu u prugastoj pidžami, i pušeći gledao vesti na televiziji, dok je u stanu do njegovog žena na zajedničkoj terasi pored njegovih vrata, na kanapu prostirala veš. I drugi stanari u nizu, posmatrali su nas kako u društvu Sofije kotrljamo kofere – uljudno nas pozdravljajući, kao nove, prve komšije. Došavši do stana na uglu kuće u kojem ćemo boraviti u Tbilisiju, shvatila sam da je autentično, staro jezgro grada danas mesto gde žive oni koji u stvari nemaju kud. Tavoreći u majušnim stanovima sa jednom ili dve prostorije, koji su nekada – pre ere komunizma, verovatno bili deo jedne velike celine – čekaju u dugačkom redu na državu koja će doneti odluku u vezi renoviranja, i dan kada oni u njima više neće biti doživotni stanari jer će im se dodeliti novo, možda bolje mesto za život. U potpuno obnovljenu kuću kojoj će cena vrtoglavo porasti (jedan deo istorijskog jezgra je već potpuno obnovljen), useliće se novi, skupi butik-hotel ili restoran, za potrebe turizma u uzletu.

 

 

 

 

 

Lođa stana u kojem smo proveli nedelju dana, u centralnom delu starog Tbilisija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Zgrada u kojoj smo boravili, u Tbilisiju © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Abanotubani, deo starog Tbilisija gde je većina kuća renovirana i izvestan broj pretvoren u butik-hotele © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Tbilisi, Abanotubani

 

 

 

 

 

 

 

Sat-kula pored lutkarskog pozorišta Gabliadze, po ideji lokalnog vajara, pisca i dramaturga Rezo Gabriadzea © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Anchiskhati Basilica, najstarija očuvana crkva Tbilisija

 

 

 

 

 

 

 

Nova i najveća Crkva Svete Trojice © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Još uvek kotrljajući crveno koferče, pred sam kraj velike terase učinilo mi se da drveni pod više nije savršeno ravan, i da se nekako iskrivio i iskosio. Ovu senzaciju pripisala sam umoru od putovanja, sve dok nismo otključali vrata i ušli u stan. U odnosu na ulazni deo, velika dnevna soba koja se nalazi na samom kraju stana – na ćošku – i izlazi na božanstvenu, zastakljenu lođu, zaista “pada” nizbrdo i parket je prati – valjda se neće iskriviti još više za vreme našeg boravka! Naša želja da noćimo na autentičnom mestu je ispunjena – ono što smo hteli, to smo i dobili. Skup, bezlični hotel verovatno bih za nekoliko godina zaboravila – ovaj stan sigurno neću. Najstariji delovi grada Abanotubani i Avlabari, zapadno od reke Mtkvari (na ruskom: Kura) – gde smo smešteni, čine staro jezgro Tbilisija. Iako se počev od XIX veka Tbilisi razvijao kao evropski grad, za šarm prestoničkih kuća zaslužni su istočnjački – mavarski, gotski motivi, i oni u Art Nouveau stilu – tipični elementi dekoracije gradskih zdanja Gruzije. Spoj između ovih elemenata, rezultat je položaja zemlje koja se teritorijalno nalazi na prelazu između Zapada i Istoka. Osim spoljnih fasada, tipična dekoracija XIX veka odnosi se i na oslikavanje unutrašnjih hodnika zgrada, naročito onih koje su pripadale imućnim trgovcima i aristokratama. Danas su ovi elementi deo kulturne baštine grada.

 

 

 

 

 

 

Pogled na persijsku tvrđavu Narikala, sa druge strane reke Mtkvari © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Moderna skulptura u centru Tbilisija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Tbilisi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Tbilisi, centralno lociran Muzej istorije grada © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Muzej istorije grada © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Muzej istorije grada – Tvrđava Narikala, fotografija iz 1880. godine © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Uprkos vrelini i vlagi koja nas je celim putem pratila, grad zanimljivog naziva nas je očarao. Od oko 3,7 miliona stanovnika Gruzije, jedna trećina živi u prestonici, i populacija grada neznatno je manja od one u Beogradu. Nekoliko minuta pešice od tirkizno-plave kuće, lavirint uličica doveo nas je do reke i novog, geometrijski zanimljivog pešačkog Mosta mira. Jednim delom, sivo-zelena reka Mtkvari – koja izvire na severoistoku Turske blizu grada Karsa (mesta iz romana “Sneg” Orhana Pamuka) – kroz istorijski centar teče duboko u kanjonu, a tipične, kitnjaste drvene kuće sa velikim prozorima smeštene su kao obešene, na samoj litici.

 

 

 

 

 

Pogled sa vrha tvrđave Narikala, na reku Mtkvari, Most mira, predsedničku palatu, početnu stanicu žičare i novu Crkvu Svetog Trojstva © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Most mira © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Most mira, osvetljen noću © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Tbilisi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Avenija duž reke Mtkvari © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Park pored reke sa zanimljivom fontanom © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Prelaskom reke, stigli smo do početne stanice uspinjače koja nas je povela nazad – na vrh brda, do Narikala tvrđave. Utvrđenje odakle pogled puca na čitav stari deo grada u kotlini – i još dalje, u srednjem veku podigli su Persijanci u vreme dok su vladali gruzijskom prestonicom. U podnožju, istočno od tvrđave nazire se mnoštvo polukružnih kubeta Abanotubanija (Abanotubani znači “mesto sa banjama”) – krovovi preostalih sedam banja koje leže na sumpornim izvorima, po kojima je i sam Tbilisi u V veku dobio svoj naziv “topli izvor”. U prestoničkim banjama kojih je nekada bilo čak šezdeset tri, uživali su poznati ljudi svog vremena kao pesnik Aleksandar Puškin i pisac Aleksandar Dima. Jedna od vizuelno najlepših banja – Orbelijani, sazidana je u tipičom stilu persijskih džamija sa dekorativnim lukom (iwan), obložena mozaikom šarenih pločica sa preovlađujućom tirkizno-plavom. Drvena kapija ispod luka, koja vodi u unutrašnjost danas osavremenjenih prostorija sa toplom, termalnom vodom, vratila me je u vreme “Puta svile”, čiji je jedan krak u srednjem veku prolazio kroz Gruziju. U procepu podno banja, teče potok čiji tok kruži brdom kod Abanotubanija, i kreće iz stotinak metara udaljenog vodopada, u sred grada. U ovom delu Tbilisija, kuće kao ona u kojoj smo odseli potpuno su renovirane, i u njima se nalaze butik-hoteli i restorani. Iako ih ima, retke su one koje su ostale nečiji privatni domovi.

 

 

 

 

 

 

 

Tbilisi, statua „Majke Gruzije“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Tbilisi, Abanotubani na toplim izvorima © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Tbilisi, banje – hamami Abanotubanija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Tbilisi, renovirane kuće Abanotubanija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

U podnožju tvrđave, blizu Trga Meidani krenuli smo u jedan od tri restorana lanca domaće kuhinje Pasanauri. Naziv je dobio po istoimenom selu u podnožju Kavkaza severno od Tbilisija – na putu za planinu Kazbek, za koje neki Gruzini tvrde da je mesto gde je nastao čuveni kinkali (khinkali). Iako smo od gruzinskih kuvara saznali da je kinkali u stvari stigao iz Kine, na mestu gde se odomaćio – baš kao i špagete u Italiji, postao je nacionalno jelo. Kinkali se pravi od testenine za knedle i u obliku je zavežljaja. Originalni kinkali puni se mlevenim mesom, ali i sirom, pečurkama, krompirom i mirođijom. Mirođija i svež korijander deo su gotovo svakog jela – u preukusnim čorbama (Chikhirtma, Kharcho) i sosevima, ali su u kuhinji Gruzije (i Jermenije) veoma zastupljeni orasi, patlidžan i nar – neizostavni deo persijske, i kuhinje Bliskog istoka.

 

 

 

 

 

 

Tbilisi, jedan od restorana „Pasanauri“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Restoran „Pasanauri“: kinkali, gruzijska mešana salata sa sos-prelivom od oraha, supa „čikhirtma“ sa mirođijom i korijanderom © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Centralna, zelena pijaca Tbilisija Desertirebis Bazari („Pijaca dezertera“), naziv je dobila po vojnicima iz Rusko-gruzijskog rata 1920-tih, koji su odbivši da idu u rat na ovo mesto vraćali svoje oružje. Na pijaci smo videli mnogobrojne tezge zeleniša, od kojih su mirođija i svež korijander najzastupljeniji u gruzijskoj kuhinji © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Crveni ogrozd na pijaci Desertirebis Bazari © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Desertirebis Bazari © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Drugi restoran lanca Pasanauri nalazi se na samom kraju najpoznatije prestoničke Avenije Šota Rustaveli, koja je naziv dobila po srednjovekovnom pesniku – Njegošu Gruzije. Čitavu dužinu ulice krasi veličanstveni drvored visokih platana, i praveći debeli hlad, ka periferiji vodi od Trga Slobode pored elegantnih, grandioznih zdanja nekoliko najvažnijih muzeja, Nacionalnog teatra, opere i baleta (koji još nazivaju i Teatar Karavansaraj zbog prepoznatjljivog mavarskog stila u arhitekturi), ministarstava i Parlamenta Gruzije. Nacionalni muzej Gruzije po spratovima je podeljen na prirodnjački muzej, arheološki i etnografski muzej, dok se na vrhu nalazi Muzej istorije sovjetske okupacije. U arheološkom delu, između ostalih izložena su dva fascinantna predmeta – drvena zaprežna vozila tj. dvokolice sa točkovima, koje potiču još iz XXIV veka pre nove ere. Njihova starost najbliža je periodu kada su u Egiptu na primer, zidane čuvene piramide. Severnije od završetka Avenije Rustaveli – gde čitavom dužinom gotovo da ne postoje pešački prelazi, već tek po neki podzemni – nalaze se novija zdanja u staklu i betonu, od kojih neka potiču iz ere SSSR-a. Najzanimljivije i verovatno najčuvenije, sazidano je 1975. kao Sovjetsko ministarstvo saobraćaja u tipičnom brutalističkom stilu. Iako najviše liči na 3D model “Lego” kocki sa višestrukim raskrsnicama između puteva, zbog svog veoma neobičnog izgleda današnje sedište Narodne banke Gruzije nazivaju i “Zgrada tetris”.

 

 

 

 

 

Pešački deo pod stablima platana, na Aveniji Šote Rustavelija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Avenija Šote Rustavelija © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Nacionalni muzej Gruzije (Prirodnjački muzej, u prizemlju) © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Nacionalni muzej Gruzije (Muzej istorije, na I spratu), zaprežno vozilo iz oko 2400. godine pre nove ere © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Nacionalni muzej Gruzije – Muzej sovjetske okupacije, na II spratu © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Fontana ispod Spomenka Šoti Rustaveliju, u istoimenoj aveniji © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Sovjetsko ministarstvo saobraćaja iz 1975, u tipičnom brutalističkom stilu, danas je sedište Narodne banke Gruzije i nazivaju ga “Zgrada tetris” © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Nedaleko od centra i u blizini reke, nalazi se nadvožnjak koji premošćuje široku ulicu u podnožju. S obzirom da se kvart sa zgradama na levoj obali u smeru ka reci ovde završava, mnogi se zbune kada ispod mosta ne ugledaju reku koju očekuju, već gradsku saobraćajnicu. Između nadvožnjaka i mosta koji nakon oko dvesta mestara prelazi reku, u podnožju se nalazi park u kojem se održava čuveni prestonički buvljak Dry bridge market. U prevodu, naziv buvljaka koji nismo hteli da propustimo – “Pijaca kod suvog mosta”, verno opisuje mesto sa nadvožnjakom – mostom bez reke. Gde god sam putovala, u velikim gradovima kao što su London, Lisabon, Madrid, Pariz, Beč, Rim, Sofija, Atina, ili Tokio, uvek sam posećivala buvlje pijace i iz svakog od njih imam po neku uspomenu. Na ovom u Tbilisiju ponuda je široka, i ima predmeta za svačiji ukus. Počev od ordenja, dokumenata i šapki iz ere SSSR-a, starinskih samovara, tabakera i tablica za automobile, kutija i igračaka, delova pokućstva, satova i nakita, starog novca i poštanskih marki, kavkaskih rogova za ispijanje vina, majica sa likom Staljina i originalnih fotografija iz Drugog svetskog rata, sve do unikatnih marama mladih umetnika i predivnog srebrnog nakita.

 

 

 

 

 

 

Buvlja pijaca „Dry bridge market“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Buvlja pijaca „Dry bridge market“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

 

Metro © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Osim Avenije Rustaveli, druga najlepša monumentalna ulica prestonice je Avenija Davit Agmašenebeli. Narodna banka, muzeji, biblioteka, ali i restorani i kafei, zaštitni su znak ove prelepe ulice koja se na svom najjužnijem delu sužava i pretvara u pešačku zonu sa kafeterijama. Istočno od elegantnog trga Mardžanišvili, put nas je odveo do Fabrike. Veoma nalik beogradskoj Savamali – iako nešto dalje od reke, ovaj kvart blizu obale sa druge strane u odnosu na istorijski centar nekada je pripadao industrijskom postrojenju koje je danas najpoznatije gradsko mesto za provod. Dok smo u ranim večernjim satima prolazili sa druge strane ulice, duž velikog zdanja oslikanog grafitima i fabričkim oknima iz ere komunizma, bili smo svedoci dugačkog reda omladine prestonice koja je strpljivo čekala da redari obave svoj posao i otpočnu još jednu ludu noć. Te poslednje večeri našeg boravka u Tbilisiju, krenuli smo ka obližnjem restoranu “Šavi lomi” (“Crni lav”). Smešten u velikoj, starinskoj kući, u čijoj su raskošnoj, unutrašnoj zelenoj bašti među krošnjama drveća i visokog zeljastog bilja postavljene klupe sa stolovima, ima jednako zanimljivu unutrašnjost u drvetu, keramičkim detaljima i zidovima oslikanim jarkim bojama. Nakon još jednog obroka sačinjenog od odličnih supa sa mirođijom, glavnog jela, sireva i soseva sa orasima, korijanderom i narom, najveći utisak ostavio je račun ispisan dekorativnim, gruzinskim pismom. Osim crteža crnog lava koji riče i natpisa na engleskom “Shavi lomi”, ostatak fiskalnog računa izgledao je kao umetnička slika gruzinske kaligrafije.

 

 

 

 

 

 

Jedan od najboljih prestoničkih restorana domaće kuhinje „Šavi Lomi“ © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Fabrika © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

Fabrika © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Međunarodni aerodrom Šota Rustaveli, u Tbilisiju © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

 

 

Avion sleće u Tbilisi © Ivana Dukčević

 

 

 

 

 

Za obilazak Gruzije sa bazom u Tbilisiju (jednodnevni izleti) – koristili smo usluge kvalitetne, povoljne i besprekorno tačne agencije GoTrip (klikom na narandžasti naziv, izaći ćete na link za odabir prevoza, izleta). Na ovoj stranici, možete naći bezbroj opcija za izlete, a prilikom rezervacije osim rute izleta izabrati i vozača (u odnosu na koji jezik govori – ruski ili engleski, ali i na recenzije koje je dobio od prethodnih putnika), i samim tim i automobil koji želite (od malog, gradskog vozila, do terenskog). Takođe, vreme polaska i dolaska sami izabirate – sat i minut (dolaze po vas do adrese koju ste naveli, i vraćaju vas). Preko ove agencije mogu se rezervisati transferi od/do aerodroma (što smo takođe koristili), autobuske ili železničke stanice, a vozača i vozilo možete iznajmiti i na nekoliko dana. U odnosu na kvalitet usluge, ovo je bez premca najbolja opcija tokom boravka u Gruziji, i uz to – veoma solidnih cena. Sve preporuke za GoTrip i našeg vozača Samvela, koji nas je vozio nekoliko dana prema našem planu, i od kojeg smo saznali bezbroj zanimljivih podataka u vezi ove lepe zemlje.

 

 

 

 

OVDE pogledajte ponudu agencije za najam vozila sa vozačem, čije usluge smo koristili tokom boravka u Gruziji – za prevoz, transfere i izlete, koje sami kreirate – počev od liste mesta na ruti, vremena polaska i povratka sa bilo koje adrese u Gruziji, sve do toga da sami određujete koliko ćete se zadržati na određenim mestima.

 

 

 

 

 

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.