Posted on 29 jul 2019

/ off

TUNIS (Tunisia) / prestonica Tunis, Kartagina, Sidi bu Said, Nabel, Hamamet

TUNIS

Uzduž i popreko…

Kolima kroz Tunis – severni deo

Grad Tunis, Kartagina, Sidi-bu-said i Nabel

Osim Maroka i Egipta, Tunis spada u jednu od nekoliko zemalja severne Afrike koje svoju nacionalnu kasu ne pune prihodima od nafte već prvenstveno od turizma. Tunižani imaju nešto malo nafte koju su pronašli 1966. godine, ali za razliku od svojih suseda to ni izbliza ne zadovoljava njihove potrebe, te naftu moraju da uvoze (najčešće iz Libije). Ipak, naftna polja su blizu te je i benzin izuzetno jeftin, oko tri puta jeftiniji nego u Evropi. Ukoliko ste odlučili da posetite ovu zemlju i da je tokom boravka istražite putujući u sopstvenom aranžmanu – iznajmljenim automobilom, ova povoljnost ići će vam na ruku. Sa bazom u mestu Port El Kantaui (kod Susa), trodnevni obilazak podelili smo na: južni deo, severni deo i središnji deo. Besplatnu mapu Tunisa dobili smo u turist birou u Susu (u radnjama košta oko 5 evra), i bili spremni da krenemo na put. Za tri dana putešestvija po Tunisu, uz plaćen rent-a-car, benzin i sve ulaznice, potrošili smo mnogo manje od cene grupnih fakultativnih izleta preko agencija. Ovaj tekst namenjen je onima koji osim letovanja, žele da upoznaju Tunis.

Sidi Bu Said © Ivana Dukčević

Grad Tunis, Muzej rimskih mozaika – Bardo © Ivana Dukčević

Medina glavnog grada Tunisa © Ivana Dukčević

Sidi Bou Said © Ivana Dukčević

* Tekst i fotografije deo su publikovanog teksta o Tunisu, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje fotografija, teksta, niti delova teksta bez dozvole autora.

*The text and photographs are parts of the published article on Tunisia, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Od Susa – odakle smo tog jutra krenuli iznajmljenim automobilom, do glavnog grada Tunisa vodi autoput dužine od oko 140 km, izuzetno dobro obeležen. Postoje dve naplatne rampe, kod Susa i ispred ulaza u Tunis (ukupne putarine su oko 3 evra).

Kada stignete do Tunisa, nemojte skretati prema centru grada već produžite prema severozapadu, u smeru ka samo par kilometara udaljenim predgrađima na obali mora – Kartagini i Sidi Bu Saidu, gde su svoje vile podigli imućni Tunižani. Primetićete da je većina kuća u Tunisu bele boje, sa obaveznim metalnim vratima u „istočnjačkom stilu“, ofarbanim najčešće u plavu boju. Oko njih se uspinju žbunovi cvetnih bugenvilija, štrče grane oleandera, a u vazuhu se širi opojni miris belog jasmina.

U Kartagini (Carthage), na padini brda prema moru nalazi se veliki kompleks Predsedničke palate sa više zgrada i uređenih dvorišta (slikanje i ulaz je zabranjen), a na uzvišenju iznad, u smeru ka moru prostiru se ostaci nadaleko čuvene Hanibalove – Kartagine. U IX veku pre naše ere, feničanska princeza Alisa „pustolov“ (Elissa „Dido“) zbog okrutne samovolje svog brata napustila je prestonicu Tir (sada u Libanu), i praćena svojim pristalicama otisnula se brodom u nepoznati svet, ne bi li pronašla svoj novi dom. Na najisturenijem delu Afrike, odlučila je da osnuje „Novi grad“ (na feničanskom „Kart Hadašt“) ili – Kartaginu. Međutim, na tom području već su živeli Berberi. Njihov vladar dozvolio je Alisi da podigne željeni grad ali pod uslovom da on bude veličine koju može da pokrije – koža jednog bika. Alisini ljudi ubijaju najvećeg bika, a dovitljiva princeza njegovu kožu iseca na tanke, dugačke trakice, koje spaja na krajevima. Na taj način uspeva da ”opaše“ prilično veliki prostor, te da na uzvišici kraj mora osnuje svoj grad.

Kartagina © Ivana Dukčević

Kartagina, muzej © Ivana Dukčević

Uskoro, Kartagina je postala jedan od vodećih trgovačkih centara u celom Mediteranu. Pokušavali su da je osvoje Grci, a potom i Rimljani tokom čuvenih Punskih ratova. Tokom Drugog punskog rata, kartaginski vojskovođa Hanibal prešao je Alpe sa slonovima i malo je falilo da osvoji Rim. Zauzvrat, u poslednjem Punskom ratu (149 – 146. p. n. ere) Rimljani su uspeli da osvoje Kartaginu. Umorni od borbe i besni zbog decenija prethodnih bezuspešnih pokušaja, spalili su grad do temelja (kuće su gorele u plamenu dok su ljudi bili na spratu). Po osvajanju, Rimljani su po leševima posipali morsku so kako se Kartaginjani ne bi „rodili iz pepela“. Ono malo preživelih povuklo se ka jugu, te su ostaci feničanske kulture danas vidljivi samo u Kerkuanu, u centralnom delu države, i nigde više u Tunisu.

Na ruševinama Kartagine, Rimljani su podigli svoj grad – koloniju, a sa plodnih ravnica i brežuljaka severnog Tunisa, plodovi pomorandži, limuna, mandarina, grožđa i maslina, ali i pšenice, našli su put do Rima. Tunis je postao žitnica koja je hranila Rim.

Osim temelja par spaljenih kartaginskih kuća, na lokalitetu Kartagine danas se mogu videti skoro isključivo ostaci iz rimskog perioda. Lokalitet se sastoji od 8 zasebnih celina: amfiteatar (Amphitheatre), rimsko naselje (Villas Romaines), teatar (Theatre Romain), Starohrišćanski muzej (Musee Paleochretien), Muzej Kartagine (Musee de Carthage), Tophet de Salambo, Antoninova kupatila (Thermes d’ Antonin) i Luka (Punic port)… Možda ćete posle obilaska ostati razočarani, jer većina stvari u antičkoj Kartagini ili do kraja nije iskopana, ili je potpuno opustošena tokom prohujalih vremena. Obiđite Muzej Kartagine, jer se u njemu nalazi otprilike većina onog što je do sada pronađeno.

Nešto očuvanije ostatke građevina iz rimskog perioda videćete ako pođete južno od Tunisa, u centralni deo zemlje. U tom području nalazi se više lokaliteta kao što su: Utique, Bulla Regia, Dougga, Maktar, Sbeitla, Thuburbo Majus i na kraju Zaghouan, odakle put severa, ka Kartagini kreće čuveni rimski akvadukt.

Sidi Bu Said © Ivana Dukčević

Sidi Bu Said © Ivana Dukčević

Sidi Bu Said © Ivana Dukčević

Od Kartagine do Sidi Bu Saida (Sidi Bou Said) ima 2 kilometra. Još jedno imućno predgrađe grada Tunisa na brdu pored mora, ali sa drugačijom, nešto novijom istorijom. Pre par vekova, Sidi bu Said bilo je mesto odmora za mornare, a svetionik na vrhu brda moreplovcima umornim od plovidbe pokazivao je put do sigurne luke. Iako se od tog vremena dosta stvari promenilo, Sidi Bu Said je definitivno uspeo da sačuva svoj šarm.

Putem koji vas strmo vijugajući vodi uzbrdo, za par minuta stižete na skoro sam vrh brda. Parkirajte auto na velikom parkingu, uđite u lavirint uličica Sidi Bu Saida, i bićete prijatno iznenađeni. Da na blistavo belim kućama koje se zbijaju jedna uz drugu nema prelepih plavih i žutih orijentalnih kapija, a na gornjim spratovima istih kuća jednoličnost belila ne razbijaju plavi, kao srma izvezeni drveni doksati, pomislili biste da ste se nekim čudom našli usred čuvenog ostrva Santorinija, u Grčkoj. Istočnjačke kapije na belim kućama svojevrsni su zaštitni znak Tunisa, pa turisti tokom čitave godine opsedaju ovo mesto, šetaju uličicama, a zatim prave pauzu uz piće u jednom od autentičnih kafića, sa obaveznim pogledom na more.

Iz Sidi Bu Saida, krenuli smo nazad ka centru grada Tunisa. Prešli smo preko nasipa dugog par kilometara koji na dva dela deli veliki zaliv u kojem leži prestonica. U produžetku nasipa, direktno se ulazi u glavnu ulicu prestonice – Avenue Habib Bourguiba. Prepoznaćete je po modernoj konstrukciji sat-kule oko koje su vodoskoci, i dva paralelna drvoreda u sredini ulice između kojih je široko šetalište za pešake. Na samom kraju ulice, nalazi se Port de France (ili Port de Mere), kapija koja označava ulaz u medinu grada Tunisa, najveću i najšareniju medinu u zemlji. Prošetajte njenim sukovima i pogledajte dvorište Velike džamije, ali vodite računa da je u njoj za vreme molitve strancima ulaz zabranjen. Od uzanih ulica pretrpanih keramikom, predmetima od kamilje kože, posrebrenog nakita i mirisa nargila, možda će vam se zavrteti u glavi, pa ćete poželeti da iz nje izađete. Medina je prilično velika, te ako se izgubite pitajte usputne prolaznike da vas upute na izlaz Port de France i izaći ćete na istom mestu odakle ste ušli.

Glavni grad Tunis, francuska Katedrala © Ivana Dukčević

Glavni grad Tunis, Port de France © Ivana Dukčević

Glavni grad Tunis, Velika džamja u medini © Ivana Dukčević

Muzej Bardo © Ivana Dukčević

Kada je kultura u pitanju, najčuvenije mesto u prestonici je Muzej Bardo (Le Musee du Bardo). Nalazi se u istoimenoj četvrti na jugozapadu grada, smešten u palati nekadašnjeg turskog guvernera ove oblasti (u vreme osmanlijske okupacije severne Afrike). Sve do 2012, dok nije otvoren Muzej mozaika Zeugme u Gaziantepu u Turskoj, Muzej Bardo je bio poznat po najvećoj kolekciji rimskih mozaika na svetu. U njemu se čuvaju i neki delovi nameštaja iz antičkog perioda, kosti lobanje nekoliko praistorijskih ljudi nađenih na ovom području, stari novčići, itd. Ulaznica za muzej staje oko 4 evra, otvoren je od 9.30 do 17 h, zatvoren ponedeljkom.

Na nešto manje od pola puta nazad ka Susu, skrenite sa autoputa ka moru, i na desetak kilometara od odvajanja stići ćete u turističke gradiće Hamamet i Nabel. Nabel (Nabeul), nekada poznat kao rimski „Neapolis“ („Novi grad“), već duže vreme je centar grnčarstva i keramike u čitavom Tunisu. Po nešto povoljnijim cenama, ovde možete kupiti činije, šolje, tanjire, keramičke pločice i slično, sa floralnim i geometrijskim motivima u arapskom stilu.

U rimskom „Pudputu“ a sada Hamametu (Hammamet) – od arapskog „hamam“, što znači „kupatila“, prošetajte medinom i obratite pažnju na šareno ofarbane barke i čamce lokalnih ribara. Ovo nekada ribarsko selo „otkrio“ je između dva svetska rata rumunski milioner Georgi Sebastijan. Sagradio je vilu na obali mora u koju su dolazili u to vreme čuveni intelektualci, umetnici i ostali belosvetski egzilanti, Andre Žid i Pol Kle, na primer. Danas je njegova kuća pretvorena u Kulturni centar grada Hamameta.

OPŠTE INFORMACIJE

Na većini lokaliteta u Tunisu gde se može videti više stvari na jednom mestu, ulaznice su rešene tako što su na samoj ulaznici odštampana imena svih lokaliteta uključenih u cenu (za na primer 3 – 4 evra, u Keruanu može da se obiđe 8 lokaliteta-mesta). Na prvom lokalitetu platićete ulaznicu, a na ostalim dobiti pečat, na mestu gde piše ime lokaliteta na koji ste dospeli. Tako ćete i sami imati evidenciju gde ste već bili, a šta tek treba da obiđete.

S obzirom da je do sredine XX veka bio francuska kolonija, osim ako ne govorite arapski u Tunisu ćete se najbolje sporazumeti na francuskom koji Tunižani uče od malena. Francuzi spadaju i u najbrojnije turiste. Engleski i nemački govore uglavnom u većim radnjama i hotelima, a zbog velikog broja turista iz Rusije, Italije i Španije, i ovi jezici su u opticaju.

Pre nego što krenete u otkrivanje ove interesantne zemlje, evo nekoliko istorijskih činjenica. Prvi stanovnici Tunisa bili su Berberi. Rimljani su ih nazvali „Berberima“ tj. „varvarima“ zato što su, sa njihove tačke gledišta bili na nižem civilizacijskom nivou. Starogrčki istoričar Herodot u svojoj „Istoriji sveta“ veoma poetično je opisao Berbere kao „narod koji ne jede ni jedno živo stvorenje i koji nikada ne sanja“ i čije „žene nose ogrlice od kože oko nožnih članaka, po jednu za svakog od svojih ljubavnika„.

U IX veku pre naše ere, na tlo Tunisa stupili su sasvim novi i za starosedeoce nepoznati ljudi – Feničani, koji predvođeni princezom Alisom prozvanom „Dido“ (na feničanskom – „pustolov“), osnivaju Kartaginu. Zemlju kasnije napadaju Rimljani, Vandali, pokušavaju da osvoje Vizantijci, a od VII veka počinju i arapska osvajanja, prvo sa dinastijom Aglabita, a zatim Fatimida. Jedno vreme Tunis je bio deo turskog Osmanskog carstva, a potom u XIX veku postaje francuska kolonija. Zanimljivo je to da su sadašnje granice Tunisa skoro iste kao pre par vekova. Ako pogledate u geografski atlas, videćete da je Tunis jedna od retkih afričkih država koja nema veštačke – kolonijalne granice, koje izgledaju kao da su povučene lenjirom.

Godine 1956. Tunis je stekao nezavisnost od Francuske, a 1957. postao republika na čelu sa prvim i doživotnim predsednikom Habib Burgibom (Habib Bourguiba). Nakon njegove smrti, 1987. je izabran novi predsednik, ali je Burgiba za Tunižane ostao isto što i Tito za Jugoslovene. Njegove fotografije videćete svuda po Tunisu.

Kao u većini muslimanskih zemalja, i u Tunisu je stopa klasičnog kriminala niska, a kazne za krađe i silovanja visoke. Ipak, to ne znači da kao turista ne treba da budete na oprezu. Ono čega treba da se čuvate su prevare kod cenkanja, gde neupućeni turista može višestruko preplatiti robu u radnji, a da toga nije ni svestan. U prevare spadaju i „sokolari“, ljudi kojina svojim ramenima na uzici vode sokole i nude da ih stave na vaše rame. Čim soko dospe na vaše rame/ruku – za to će tražiti novac. Ista priča važi i za narukvice, ogrlice i venčiće od nanizanih cvetova jasmina. Jednostavno, ne dozvolite da njihova „roba“ dospe na deo vašeg tela.

Većina radnji i muzeja u Tunisu rade dvokratno: 8 – 12 h i 16 – 20 h. Ovo pravilo ne važi za medine, jer je većina prodavnica u okviru zidina starog grada otvorena dokle god ima kupaca, a prethodno opisano cenkanje se i odnosi na njih. Medina na arapskom znači „grad“, a odnosi se na kuće unutar gradskih zidina (nekadašnje jezgro grada). Svi veći gradovi u Tunisu imaju svoje medine, u kojima se nalaze sukovi („souk“ – četvrt) sa radnjama koje neguju stare zanate (kujundžije, keramika, ćilimi, predmeti od kamilje kože, tekstil, nakit, itd). Tu je i centralna džamija, tvrđava (ribat) i pijaca. Medine predstavljaju i dobar orijentir, jer se uvek nalaze u centru grada.

Tunis