TUNIS

–

Sus i Port El Kantaui

i kako se cenkati

Osim Maroka i Egipta, Tunis spada u jednu od nekoliko zemalja severne Afrike koje svoju nacionalnu kasu ne pune prihodima od nafte već prvenstveno od turizma. Tunižani imaju nešto malo nafte koju su pronašli 1966. godine, ali za razliku od svojih suseda to ni izbliza ne zadovoljava njihove potrebe, te naftu moraju da uvoze (najčešće iz Libije). Ipak, naftna polja su blizu te je i benzin izuzetno jeftin, oko tri puta jeftiniji nego u Evropi. Ukoliko ste odlučili da posetite ovu zemlju i da je tokom boravka sami istražite – iznajmljivanjem automobila, ova povoljnost ići će vam na ruku. Sa bazom u mestu Port El Kantaui (kod Susa), obilazak zemlje podelili smo na tri dela: severni deo, središnji deo i južni deo. Za tri dana putešestvija po Tunisu, uz plaćen rent-a-car, benzin i sve ulaznice, potrošili smo mnogo manje od cene grupnih fakultativnih izleta preko agencija. Ovaj tekst namenjen je onima koji osim letovanja, žele da upoznaju Tunis.

Sus, ribat © Ivana Dukčević

.Sus, muzej © Ivana Dukčević

* Tekst i fotografije deo su publikovanog teksta o Tunisu, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje fotografija, teksta, ni delova teksta bez dozvole autora.

*The text and photographs are parts of the published article on Tunisia, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Let avionom do Tunisa traje oko dva sata. Kada izađete iz aviona, izuzetno visoka vlažnost vazduha tokom letnjih meseci podsetiće vas da ste u severnoj Africi. Ako ste u Tunis stigli u organizaciji turističke agencije, autobusima ćete stići do svojih mesta, tj. hotela. Priličan broj tuniških hotela smešten je na plaži, u vidu kompleksa zatvorenog tipa i udaljen od gradske vreve. Ukoliko poželite da prošetate do centra, postoji nekoliko načina da to učinite.

Ukoliko na primer, letujete u središnjem delu Tunisa, u Port El Kantauiju, stizanje do centra grada svodi se na sledeće: 1) pešice, u zavisnosti od toga koliko se hotel nalazi daleko od centra; 2) turističkim kočijama; 3) „tuk-tuk“ vozilom (otvoreni indijski tricikl-taksi, sa dva reda sedišta za 4 – 6 ljudi. Vožnja košta oko 2 evra po osobi nezavisno od razdaljine željene destinacije i najjeftinije je prevozno sredstvo ako letujete sami); 4) turistički vozić (saobraća najčešće od hotela do centra i najskuplja je varijanta prevoza); i 5) taksi: najjeftiniji način prevoza ako vas je dvoje ili više, ali pazite da vas ne prevare. Ne uzimajte taksi ispred vaših hotela jer će vam naplatiti više, već ga zaustavljajte na ulici i uvek tražite da uključe taksimetar. Od na primer Port El Kantauija do Susa (oko 10 km), vožnja ne bi smela da košta više od 3 evra. Noćna tarifa viša je za oko 50%.

U centralnoj aveniji Avenue Habib Bourguiba, u Susu, u rent-a-car agenciji „Hertz“ iznajmili smo Fiat Palio (A/C, 1600 kubika) star samo 3 meseca, uz puno osiguranje i bez doplate za pređenu kilometražu, za 43 evra dnevno. Ukoliko vas je na primer četvoro, uz benzin koji zauzima ne naročito značajnu stavku u konačnoj računici, 30 evra je prosek koji po osobi možete potrošiti tokom dana, za auto, benzin i ulaznice za muzeje / lokalitete koje budete obilazili. Sličan izlet preko agencije, košta barem tri puta više.

.Kavez za ptice od žice i maslinovog drveta © Ivana Dukčević

Na većini lokaliteta u Tunisu gde se može videti više stvari na jednom mestu, ulaznice su rešene tako što su na samoj ulaznici odštampana imena svih lokaliteta uključenih u cenu (za na primer 3 – 4 evra, u Keruanu možete videti 8 različitih lokaliteta). Na prvom ćete platiti ulaznicu, a na ostalim dobiti pečat na mestu gde piše ime lokaliteta na koji ste dospeli. Tako ćete i sami imati evidenciju gde ste već bili, a šta tek treba da obiđete.

S obzirom da je do sredine XX veka bio francuska kolonija, osim ako ne govorite arapski u Tunisu ćete se najbolje sporazumeti na francuskom koji Tunižani uče od malena. Francuzi spadaju i u najbrojnije turiste. Engleski i nemački govore uglavnom u većim radnjama i hotelima, a zbog velikog broja turista iz Rusije, Italije i Španije, i ovi jezici su u opticaju.

Pre nego što krenete u otkrivanje ove interesantne zemlje, evo nekoliko istorijskih činjenica. Prvi stanovnici Tunisa bili su Berberi. Rimljani su ih nazvali „Berberima“ tj. „varvarima“ zato što su, sa njihove tačke gledišta bili na nižem civilizacijskom nivou. Starogrčki istoričar Herodot u svojoj „Istoriji sveta“ veoma poetično je opisao Berbere kao „narod koji ne jede ni jedno živo stvorenje i koji nikada ne sanja“ i čije „žene nose ogrlice od kože oko nožnih članaka, po jednu za svakog od svojih ljubavnika„.

Negde u IX veku pre naše ere, na tlo Tunisa stupili su sasvim novi i za starosedeoce nepoznati ljudi – Feničani, koji predvođeni princezom Alisom prozvanom „Dido“ (na feničanskom – „pustolov“), osnivaju Kartaginu. Zemlju kasnije napadaju Rimljani, Vandali, pokušavaju da osvoje Vizantijci, a od VII veka počinju i arapska osvajanja, prvo sa dinastijom Aglabita, a zatim Fatimida. Jedno vreme Tunis je bio deo turskog Osmanskog carstva, a potom u XIX veku postaje francuska kolonija. Zanimljivo je to da su sadašnje granice Tunisa skoro iste kao pre više vekova. Ako pogledate u geografski atlas, videćete da je Tunis jedna od retkih afričkih država koja nema veštačke – kolonijalne granice, koje izgledaju kao da su povučene lenjirom.

Godine 1956. Tunis je stekao nezavisnost od Francuske, a 1957. postao republika na čelu sa prvim i doživotnim predsednikom Habib Burgibom (Habib Bourguiba). Nakon njegove smrti, 1987. je izabran novi predsednik, ali je Burgiba za Tunižane ostao isto što i Tito za Jugoslovene. Njegove fotografije videćete svuda u Tunisu.

Sus, medina © Ivana Dukčević

Cenkanje

U arapskom svetu, jedan od obaveznih načina kupovine je i čuveno cenkanje. Mnogi turisti ga izbegavaju, nerviraju se i ljute. Štos je u tome da cenkanje shvatite kao deo folklora i vrstu zabave, jer ćete na taj način svoju tehniku spuštanja cene usavršiti do stepena umetnosti, tj. platićete robu onoliko koliko želite. A evo i tri „zlatna pravila“, ustanovljenih posle mnogobrojnih (ličnih) praktičnih iskustava.

Pravilo br. 1: Ako ne želite ništa da kupite, ne započinjite cenkanje. Prodavac će vam (ne znajući za vaše krajnje namere) toliko spustiti cenu, pa će smatrati uvredljivim da na kraju izađete iz radnje bez dotične robe.

Pravilo br. 2: Želite samo da gledate, a ne želite ništa da kupite.. Dok razgledate, prodavcu odmah dajte do znanja da želite da samo pogledate šta ima u njegovoj radnji. Možda će vas njegova „predusretljivost“ naterati da mu tu rečenicu „Thank you, I am just looking“ ponovite više puta, ali će vas na kraju zaista ostaviti da – samo gledate. Budite uporni i krajnje ljubazni, nikako grubi.

Pravilo br. 3 – Nešto vam se dopalo u radnji, želite da kupite i platite po najpovoljnijoj ceni. U ovom slučaju sve je dozvoljeno. Prodavac će najčešće nuditi željeni predmet uz rečenicu „I have a special price for you„, i po tri puta veću od realne. Za početak, uvek ponudite veoma nisku cenu. Prodavac će se, uz teatralnu mimiku navodno veoma neprijatno iznenaditi vašom ponudom, uz opasku da mora da se šalite i komentar da će verovatno bankrotirati ukoliko vam proda po toj ceni. Sve je to deo igre. Zahvalite se i krenite da izlazite iz radnje, jer tada počinje najbolji deo – krenuće za vama i spuštati vam cenu sve niže. Ne odstupajte od svoje ponude ni makac, jer dokle god on spušta cenu (i približava je vašoj ponudi), to znači da mu se i dalje isplati da vam robu proda. Kada bude odustao, to je znak da je cena dovoljno niska i veoma blizu realne. Reagujte odmah i kupite. Srećno i uživajte u kupovini!

Za one koji ne mare koliko će robu platiti postoje radnje u Tunisu u kojima su cene fiksne i u njima ne pokušavajte da se cenkate. Na nekim od njih i piše „Nema cenkanja“, ali je takvih radnji izuzetno malo.

Nabel, prodavnica keramike © Ivana Dukčević

Kao u većini muslimanskih zemalja, i u Tunisu je stopa klasičnog kriminala niska, a kazne za krađe i silovanja visoke. Ipak, to ne znači da kao turista ne treba da budete na oprezu. Ono čega treba da se čuvate su prevare kod cenkanja, gde neupućeni turista može višestruko preplatiti robu u radnji, a da toga nije ni svestan. U prevare spadaju i „sokolari“, ljudi koji na svojim ramenima na uzici vode sokole i nude da ih stave na vaše rame. Čim soko dospe na vaše rame – za to će tražiti novac. Ista priča važi i za narukvice, ogrlice i venčiće od nanizanih cvetova jasmina. Jednostavno, ne dozvolite da njihova „roba“ dospe na deo vašeg tela.

Većina radnji i muzeja u Tunisu radi dvokratno: 8 – 12 h i 16 – 20 h. Ovo pravilo ne važi za medine, jer je većina prodavnica u okviru zidina starog grada otvorena dokle god ima kupaca, a prethodno opisano cenkanje se i odnosi na njih. Medina na arapskom znači „grad“, a odnosi se na kuće unutar gradskih zidina (nekadašnje jezgro grada). Svi veći gradovi u Tunisu imaju svoje medine, u kojima se nalaze sukovi („souk“ – četvrt) sa radnjama koje neguju stare zanate (kujundžije, keramika, ćilimi, predmeti od kamilje kože, tekstil, nakit, itd). Tu je i centralna džamija, tvrđava (ribat) i pijaca. Medine predstavljaju i dobar orijentir, jer se uvek nalaze u centru grada.

Sus i Port El Kantaui

Grad Sus (Sousse) treći je po veličini grad u Tunisu (nakon prestonice Tunisa, i grada Sfaksa). Ima veliku medinu u kojoj je stara džamija, tvrđava tj. „ribat“ sa čijeg se vrha pruža predivan pogled na grad, kao i dva muzeja: Musee Dar Essid, u kome je predstavljen život Arapa u prošlim vekovima i Arheološki muzej (na jugozapadnom obodu medine). Nešto dalje od centra grada nalazi se lavirint katakombi iz vizantijskog perioda. Po ceni od 1 evra, možete sići u podzemne prolaze i pogledati gde su za vreme antičkog Rima živeli i sahranjivani ondašnji severnoafrički hrišćani.

Ako letujete u Port El Kantauiju (Port El Kantaoui), sve što ćete videti nije starije od kraja XX veka. Centar grada predstavlja namenski sagrađen mol u obliku dva polukruga – marinu za jahte, katamarane i turističke gusarske brodove. Ulaz u marinu čini kamena kapija nalik tvrđavi, a unutar nje su lepo poređane bele kućice (apartmani) koje imitiraju izgled starih tunižanskih kuća. Sve deluje prilično sređeno, i podređeno isključivo turizmu. Ako letujete sa decom, dva minuta peške od marine nalazi se mini ZOO vrt i botanička bašta, a preko puta je zabavni park „Hanibal park“, sa svim onim što ima po luna parkovima. Tu je i “Aqua palace”, vodeni park.

Sus, medina

Za kraj boravka u Tunisu priuštite sebi jedno krstarenje brodom, ali ne običnim već replikom gusarskih. Neki od njih pričično su autentični i izgledaju kao da su upravo izašli iz priče o „Petru Panu“, a vožnja istim (nadomak obala Tunisa) pravo osveženje. Ako letujete sa decom, biće oduševljena detaljima na brodu kao što su male sirene, prozori koji se otvaraju i jedrima sa gusarskom zastavom. U cenu karte uračunata je plovidba u trajanju od 2,5 sata, ručak, besplatna bezalkoholna pića i šou sa trbušnom plesačicom. Negde na pola puta baciće sidro, pa ćete moći da se osvežite skočivši direktno u more.

Tunis