.
.
.
.
.
.
.
.
Sus
i
Port El Kantaui
.
.
.
Osim Maroka i Egipta, Tunis spada u jednu od nekoliko zemalja severne Afrike koje svoju nacionalnu kasu ne pune prihodima od nafte već prvenstveno od turizma. Tunižani imaju nešto malo nafte koju su pronašli 1966. godine, ali za razliku od svojih suseda to ni izbliza ne zadovoljava njihove potrebe, te naftu moraju da uvoze (najčešće iz Libije). Ipak, naftna polja su blizu, te je i benzin izuzetno jeftin, oko tri puta jeftiniji nego u Evropi. Ukoliko ste odlučili da posetite ovu zemlju i da je tokom boravka sami istražite – iznajmljivanjem automobila, ova povoljnost ići će vam na ruku. Na prvom putovanju u Tunis, odlučili smo da budemo smešteni u mestu Port El Kantaui, nedaleko od Susa. Devetneast godina kasnije, u saradnji sa agencijom SunLine Travel, stigli smo na isto mesto, na jednu od najlepših obala Tunisa.
.
Sus, ribat © Ivana Dukčević
.
Sus, medina © Ivana Dukčević
Sus, medina, grozdovi urmi © Ivana Dukčević
Sus, medina © Ivana Dukčević
Sus, ulaz u medinu © Ivana Dukčević
Sus, medina, sjajan kafe „Dar Meriam“ („Merjamina kuća“) © Ivana Dukčević
Sus, medina
Sus, medina © Ivana Dukčević
.
Sus, muzej © Ivana Dukčević
.
Sus, zidine medine © Ivana Dukčević
.
.
Tunis © Ivana Dukčević
.
Let avionom od Beograda do Tunisa traje oko dva sata. Po izlasku iz aviona, visoka vlažnost vazduha u severnom delu zemlje, tokom letnjih meseci, podsetila nas je da smo u Africi. Najveći broj hotela u Port el Kantauiju, smešten je duž kilometrima duge peščane plaže, u vidu kompleksa zatvorenog tipa, i udaljeni su od gradske vreve. S druge strane ulice u odnosu na komplekse hotela na plaži, nalaze se zabavni park, Hard Rock Cafe, određen broj restorana i suvenirnice.
Centar Port El Kantauija čini veštački podignuta marina – mol u obliku dva polukruga, koji predstavlja središte rizorta – novog grada podignutog krajem XX i početkom XXI veka. Ulaz u marinu čini kamena kapija nalik tvrđavi, a unutar nje su poređane bele kućice koje imitiraju izgled tunižanskih kuća. U marini su ukotvlljene jahte, jedrenjaci i „gusarski brodovi“ namenjeni krstarenju turista, i nalazi se pešačka zona sa suvenirnicama i otmenijim restoranima. Sve deluje prilično sređeno, i podređeno je turizmu. Ako letujete sa decom, dva minuta peške od marine nalazi se mini ZOO vrt i botanička bašta, a preko puta je zabavni luna-park „Hanibal park“. Tu je i “Aqua palace”, vodeni park.
Port El Kantaui, pogled na hotelski kompleks iz sobe © Ivana Dukčević
Port El Kantaui, hotelska soba © Ivana Dukčević
Port El Kantaui, pogled na hotelski kompleks iz sobe © Ivana Dukčević
Port El Kantaui, hotelska plaža © Ivana Dukčević
Port El Kantaui, Hard Rock Cafe © Ivana Dukčević
Port El Kantaui, ulaz u marinu © Ivana Dukčević
Port El Kantaui, marina © Ivana Dukčević
Port El Kantaui, marina © Ivana Dukčević
Grad Sus (Sousse) treći je po veličini grad u Tunisu (nakon prestonice Tunisa, i grada Sfaksa). Ima veliku medinu u kojoj je stara džamija, tvrđava tj. „ribat“ sa čijeg se vrha pruža predivan pogled na grad, kao i dva muzeja: Musee Dar Essid, u kome je predstavljen život Arapa u prošlim vekovima i Arheološki muzej (na jugozapadnom obodu medine). Nešto dalje od centra grada nalazi se lavirint katakombi iz vizantijskog perioda. Po ceni od 1 evra, možete sići u podzemne prolaze i pogledati gde su za vreme antičkog Rima živeli i sahranjivani ondašnji severnoafrički hrišćani.
Tokom letovanja u Port el Kantauiju, posetili smo medinu Susa, jednu od najlepših u zemlji. Najjeftiniji i najbolji način prevoza od Port el Kantauija do Susa je taksi, koji uvek naručite na recepciji hotela. Od Port El Kantauija do Susa ima oko 10 km, vožnja traje oko 25 minuta i u jednom smeru ne bi smela da košta više od 5 evra, u tuniškim dinarima (15 TD, maj 2023). Noćna tarifa viša je za oko 50%.
.
Tokom prvog putovanja Tunisom, 2004. godine, u centralnoj aveniji Avenue Habib Bourguiba, u Susu, u rent-a-car agenciji „Hertz“ iznajmili smo Fiat Palio (A/C, 1600 kubika) star 3 meseca, uz puno osiguranje i bez doplate za pređenu kilometražu, za 43 evra dnevno. Ukoliko vas je na primer četvoro, uz benzin koji ne zauzima značajnu stavku u konačnoj računici, 25 – 30 evra je prosek koji po osobi možete potrošiti tokom dana, za auto, benzin i ulaznice za muzeje i lokalitete koje budete obilazili. Ukoliko niste vozač, ili želite da vas drugi vode, a u zemlju ste stigli putem beogradske agencije SunLine koja je specijalizovana za putovanja u Tunis, oni u ponudi imaju veliki broj jednodnevnih i dvodnevnih izleta na kojim možete videti najveći deo Tunisa.
.
.
Sus, medina © Ivana Dukčević
Sus, ulaz u medinu © Ivana Dukčević
Sus, medina, sa Meriam u njenom kafeu „Dar Meriam“ © Ivana Dukčević
Sus © Ivana Dukčević
Sus, medina © Ivana Dukčević
Sus, medina © Ivana Dukčević
Sus, medina, štand sa puževima © Ivana Dukčević
Sus, medina – riblja pijaca © Ivana Dukčević
Sus, medina © Ivana Dukčević
Sus, medina
.
.Sus, kavez za ptice od žice i maslinovog drveta © Ivana Dukčević
Sus, medina
Sus, medina © Ivana Dukčević
Sus, medina
Za kraj boravka u Susu, odlučili smo da krenemo na krstarenje, ali ne običnim brodom, već replikom gusarskih. Neki od njih prilično su autentični i izgledaju kao da su upravo izašli iz priče o „Petru Panu“, a vožnja istim (nadomak obala Tunisa) je pravo osveženje. Ako letujete sa decom, biće oduševljena detaljima na brodu kao što su male sirene, prozori koji se otvaraju i jedrima sa gusarskom zastavom. U cenu karte uračunata je plovidba u trajanju od 2,5 sata, ručak, besplatna bezalkoholna pića i šou sa trbušnom plesačicom. Negde na pola puta baciće sidro, pa ćete moći da se osvežite skočivši direktno u more.
Sus, „gusarski“ brodovi kod ulaza u medinu © Ivana Dukčević
Sus, „gusarski“ brod © Ivana Dukčević
OPŠTE INFORMACIJE
.
.
Do sredine XX veka, Tunis je bio francuska kolonija, i u Tunisu ćete se najbolje sporazumeti ukoliko govorite francuski koji Tunižani uče od prvog razreda osnovne škole. Francuzi spadaju i u najbrojnije turiste. Engleski i nemački govore uglavnom u većim radnjama i hotelima, a zbog velikog broja turista iz Rusije, Italije i Španije, i ovi jezici su u opticaju.
.
Pre nego što krenete u otkrivanje ove interesantne zemlje, evo nekoliko istorijskih činjenica. Prvi stanovnici Tunisa bili su Berberi. Rimljani su ih nazvali „Berberima“ tj. „varvarima“ zato što su, s njihove tačke gledišta bili na nižem civilizacijskom nivou. Starogrčki istoričar Herodot u svojoj „Istoriji sveta“ veoma poetično je opisao Berbere kao „narod koji ne jede ni jedno živo stvorenje i koji nikada ne sanja“ i čije „žene nose ogrlice od kože oko nožnih članaka, po jednu za svakog od svojih ljubavnika„.
U IX veku pre nove ere, na tlo Tunisa stupaju Feničani, i predvođeni princezom Alisom prozvanom „Dido“ (na feničanskom – „pustolov“) osnivaju Kartaginu. Zemlju kasnije osvajaju Rimljani, Vandali, pokušavaju da osvoje Vizantijci, a od VII veka počinju i arapska osvajanja, prvo sa dinastijom Aglabita, a zatim Fatimida. Jedno vreme, Tunis je bio deo Osmanskog carstva, a zatim u XIX veku postaje francuska kolonija. Zanimljivo je to da su granice Tunisa skoro iste kao pre nekoliko vekova i da je to jedna od retkih afričkih država koja nema veštačke – kolonijalne granice, koje izgledaju kao da su povučene lenjirom.
Sus, medina – Avenija Mohameda Alija © Ivana Dukčević
Godine 1956. Tunis je stekao nezavisnost od Francuske, a 1957. postao republika na čelu sa prvim i doživotnim predsednikom Habib Burgibom (Habib Bourguiba), koji je za Tunižane bio isto što i Tito za Jugoslovene. Fakultet je završio u Parizu, a njegova prva supruga bila je Francuskinja. Za vreme njegove vladavine, ženama je dato pravo da same biraju svoje muževe.
Naredni predsednik Tunisa, Ben Ali, na vlast je došao s pozicije ministra vojske 1989, kao američki đak sa završenom vojnom akademijom. Na čelo države nije došao putem izbora, Organizovao je dolazak doktora, kojima je naredio da pregledaju Burgibu i proglase ga starim i nesposobnim da nastavi da bude na čelu države. Zatim ga je zatvorio u kućni pritvor u njegovoj vili u Monastiru, gde je Burgiba i umro u 97-oj godini života, u aprilu 2000. godine. U to vreme, donešen je zakon po kojem žene smeju da stupaju u brak sa supružnicima druge vere, što je bio presedan u islamskom svetu (muškarci muslimani, oduvek su mogli da se venčavaju ženama druge veroispovesti, jer je izabranica uvek u obavezi da prihvati muževljevu veru).
Međutim, ubrzo po stupanju na vlast, Ben Ali se razveo od supruge da bi se oženio ljubavnicom koja je već bila u drugom stanju. Druga žena Ben Alija, Leila, ambiciozna ćerka piljara iz siromašne porodice, po struci frizerka, u narednih nekoliko godina uspela ja da kao nova prva dama progura na desetine članova svoje familije na vladajuće pozicije u državi i u državne institucije, čime su stekli ogromnu materijalnu dobit. Opisivani i kao tuniška mafija, rođaci Leile, ona, i njen suprug, optuženi su za pranje para, korupciju, čak trgovinu drogom, i postali razlog izbijanja velikih protesta u Tunisu, u januaru 2011. Za vreme Ben Alija, njegove fotografije bile su deo dekora svih javnih prostora i škola.
Tuniški protesti inicirali su čuveno „Arapsko proleće“, ali u drugim zemljama severne Afrike i Bliskog istoka, nisu imali pozitivan ishod kao u Tunisu. Nekoliko dana od početka protesta, Ben Ali je s porodicom pobegao u Saudijsku Arabiju, gde je devet godina kasnije i umro. Iako je za njim i za suprugom Leilom, raspisana Interpolova poternica, nikada nisu isporučeni Tunisu. Nakon njihovog izgnanstva, jedno vreme nastao je „prazan hod“, kada su Tunižani želeli da na čelo države izaberu Bedžija Esebsija za predsednika, ali po zakonu on nije mogao da postane predsednik, već je na vlast došao 4 godine kasnije. Za vreme njegove vladavine, Tunižankama je dato pravo da same pokreću razvod, dok je 2015. parlament odobrio donošenje zakona koji dozvoljava ženama da putuju samostalno i bez dozvole muškog člana porodice. Nedavno, u zemlji je legalizovan abortus, što Tunis svrstava u jednu od najliberalnijih muslimanskih država.
Sus, medina – prodaja kornjača © Ivana Dukčević
Nalik većini muslimanskih zemalja, i u Tunisu je stopa klasičnog kriminala relativno niska, a kazne za krađe i silovanja visoke. Ipak, to ne znači da kao turista ne treba da budete na oprezu. Ono čega bi trebalo da se čuvate su prevare kod cenkanja, gde neupućeni turista može višestruko preplatiti robu u radnji, a da toga nije ni svestan. U prevare spadaju i „sokolari“, ljudi kojina svojim ramenima na uzici vode sokole i nude da ih stave na vaše rame. Čim soko dospe na vaše rame/ruku – za to će tražiti novac. Ista priča važi i za narukvice, ogrlice i venčiće od nanizanih cvetova jasmina. Jednostavno, ne treba dozvoliti da njihova „roba“ dospe na deo vašeg tela.
.
Određen broj radnji i muzeja u Tunisu rade dvokratno: 8 – 12 h i 16 – 20 h. Ovo pravilo ne važi za medine, jer je većina prodavnica u okviru zidina starog grada otvorena do večeri, a cenkanje ke obavezno. Medina na arapskom znači „grad“, a odnosi se na kuće unutar gradskih zidina (nekadašnje jezgro grada). Svi veći gradovi u Tunisu imaju svoje medine, u kojima se nalaze sukovi („souk“ – četvrt) sa radnjama koje neguju stare zanate (kujundžije, keramika, ćilimi, predmeti od kamilje kože, tekstil, nakit, itd). U sastavu medine je i centralna džamija, i tvrđava (ribat). Medine predstavljaju i dobar orijentir, jer se uvek nalaze u centru grada.
.
.
.
.
Sus, medina © Ivana Dukčević
.
Sus, medina © Ivana Dukčević
.
.
.
.
.
.
Cenkanje
.
U arapskom svetu, jedan od obaveznih načina kupovine je i čuveno cenkanje. Mnogi turisti ga izbegavaju, nerviraju se i ljute. Stvar je u tome da cenkanje shvatite kao deo folklora i vrstu zabave, jer ćete na taj način svoju tehniku spuštanja cene usavršiti do stepena umetnosti, tj. platićete robu onoliko koliko želite. A evo i tri „zlatna pravila“, ustanovljenih posle mnogobrojnih (ličnih) praktičnih iskustava.
.
Pravilo br. 1: Ako ne želite ništa da kupite, ne započinjite cenkanje. Prodavac će vam (ne znajući za vaše krajnje namere) toliko spustiti cenu, pa će smatrati uvredljivim da na kraju izađete iz radnje bez dotične robe.
.
Pravilo br. 2: Želite samo da gledate, a ne želite ništa da kupite. Dok razgledate, prodavcu odmah dajte do znanja da želite da samo pogledate šta ima u njegovoj radnji. Možda će vas njegova „predusretljivost“ naterati da mu tu rečenicu „Thank you, I am just looking“ ponovite više puta, ali će vas na kraju zaista ostaviti da – samo gledate. Budite uporni i krajnje ljubazni, nikako grubi.
.
Pravilo br. 3 – Nešto vam se dopalo u radnji, želite da kupite i platite po najpovoljnijoj ceni. U ovom slučaju sve je dozvoljeno. Prodavac će najčešće nuditi željeni predmet uz rečenicu „I have a special price for you„, i po tri puta veću od realne. Za početak, uvek ponudite veoma nisku cenu. Prodavac će se, uz teatralnu mimiku navodno veoma neprijatno iznenaditi vašom ponudom, uz opasku da mora da se šalite i komentar da će verovatno bankrotirati ukoliko vam proda po toj ceni. Sve je to deo igre. Zahvalite se i krenite da izlazite iz radnje, jer tada počinje najbolji deo – krenuće za vama i spuštati vam cenu sve niže. Ne odstupajte od svoje ponude ni makac, jer dokle god on spušta cenu (i približava je vašoj ponudi), to znači da mu se i dalje isplati da vam robu proda. Kada bude odustao, to je znak da je cena dovoljno niska i veoma blizu realne. Reagujte odmah i kupite. Srećno i uživajte u kupovini!
.
Za one koji ne vole cenkanje, postoje radnje u Tunisu u kojima su cene fiksne. Na nekim od njih i piše „Nema cenkanja“, ali je takvih radnji izuzetno malo.
.
.
Tunis Port El Kantaoui Sousse, Tunis Port El Kantaoui Sousse, Tunis Port El Kantaoui Sousse, Tunis Port El Kantaoui Sousse, Tunis Port El Kantaoui Sousse, Tunis Port El Kantaoui Sousse