Hammamet – Nabel (Nabeul) – Monastir
Na putovanju Tunisom, posetili smo turističke gradiće Hamamet i Nabel. Nabel (Nabeul), nekada poznat kao rimski „Neapolis“ („Novi grad“), već duže vreme je centar grnčarstva i keramike u čitavom Tunisu. Po nešto povoljnijim cenama, ovde mogu da se kupe činije, vaze, saksije, šolje, tanjiri, keramičke pločice i slično, sa floralnim i geometrijskim motivima u arapskom stilu. U Nabelu, postoji veliki broj radnji gde može da se pazari keramika, i turisti koji letuju u drugim gradovima, ovde često dolaze na izlet, u šoping. U nekoj od većih radnji, na licu mesta može da se vidi način na koji se keramika pravi, i gde se i sami možete oprobati u pravljenju tuniške keramike. U ovom delu Tunisa nalazi se i gradić Monastir, i u njemu jedan od dva međunarodna aerodroma na koje najčešće, tokom turističke sezone stižu čarter letovi s turistima.
Nabel, radnja sa keramikom © Ivana Dukčević
Nabel, radnja sa keramikom © Ivana Dukčević
Nabel, kako se izrađuje keramika
Nabel, radnja sa keramikom © Ivana Dukčević
Nabel © Ivana Dukčević
Nabel, keramika © Ivana Dukčević
.
U rimskom „Pudputu“ a sada Hamametu (Hammamet) – od arapskog „hamam“, što znači „kupatila“, prošetali smo medinom i videli šareno ofarbane barke i čamce lokalnih ribara. Ovo nekada ribarsko selo „otkrio“ je između dva svetska rata rumunski milioner Georgi Sebastijan. Sagradio je vilu na obali mora u koju su dolazili u to vreme čuveni intelektualci, umetnici i ostali belosvetski egzilanti, Andre Žid i Pol Kle, na primer. Danas je njegova kuća pretvorena u Kulturni centar grada Hamameta.
Novi deo Hamameta – „Yasmine Hammamet“ (Jasmin Hamamet), dobio je naziv po cvetu žbunova jasmina, koji rastu širom ove zemlje. Centar Jasmin Hamameta nalazi se pored mora, gde se s jedne strane nalazi duga peščana plaža, a sa druge nižu se hoteli, radnje i suvenirnice. U drugom redu iza hotela s pogledom na pučinu, smestio se zabavni park „Kartagina“, sa statuama Hanibalovih slonova, i pretežno vašarskom atmosferom.
Yasmine Hammamet © Ivana Dukčević
Yasmine Hammamet, plaža ispred hotelskih kompleksa © Ivana Dukčević
Yasmine Hammamet © Ivana Dukčević
Yasmine Hammamet © Ivana Dukčević
Yasmine Hammamet, zabavni park Kartagina („Carthage“) © Ivana Dukčević
Yasmine Hammamet, zabavni park Kartagina („Carthage“) – Hanibalovi slonovi © Ivana Dukčević
OPŠTE INFORMACIJE
.
Do sredine XX veka, Tunis je bio francuska kolonija, i u Tunisu ćete se najbolje sporazumeti ukoliko govorite francuski koji Tunižani uče od prvog razreda osnovne škole. Francuzi spadaju i u najbrojnije turiste. Engleski i nemački govore uglavnom u većim radnjama i hotelima, a zbog velikog broja turista iz Rusije, Italije i Španije, i ovi jezici su u opticaju.
.
Pre nego što krenete u otkrivanje ove interesantne zemlje, evo nekoliko istorijskih činjenica. Prvi stanovnici Tunisa bili su Berberi. Rimljani su ih nazvali „Berberima“ tj. „varvarima“ zato što su, s njihove tačke gledišta bili na nižem civilizacijskom nivou. Starogrčki istoričar Herodot u svojoj „Istoriji sveta“ veoma poetično je opisao Berbere kao „narod koji ne jede ni jedno živo stvorenje i koji nikada ne sanja“ i čije „žene nose ogrlice od kože oko nožnih članaka, po jednu za svakog od svojih ljubavnika„.
U IX veku pre nove ere, na tlo Tunisa stupaju Feničani, i predvođeni princezom Alisom prozvanom „Dido“ (na feničanskom – „pustolov“) osnivaju Kartaginu. Zemlju kasnije osvajaju Rimljani, Vandali, pokušavaju da osvoje Vizantijci, a od VII veka počinju i arapska osvajanja, prvo sa dinastijom Aglabita, a zatim Fatimida. Jedno vreme, Tunis je bio deo Osmanskog carstva, a zatim u XIX veku postaje francuska kolonija. Zanimljivo je to da su granice Tunisa skoro iste kao pre nekoliko vekova i da je to jedna od retkih afričkih država koja nema veštačke – kolonijalne granice, koje izgledaju kao da su povučene lenjirom.
Yasmine Hammamet, z<sa tri mlade Tunižanke u zabavnom parku Kartagina („Carthage“)
Godine 1956. Tunis je stekao nezavisnost od Francuske, a 1957. postao republika na čelu sa prvim i doživotnim predsednikom Habib Burgibom (Habib Bourguiba), koji je za Tunižane bio isto što i Tito za Jugoslovene. Fakultet je završio u Parizu, a njegova prva supruga bila je Francuskinja. Za vreme njegove vladavine, ženama je dato pravo da same biraju svoje muževe.
Naredni predsednik Tunisa, Ben Ali, na vlast je došao s pozicije ministra vojske 1989, kao američki đak sa završenom vojnom akademijom. Na čelo države nije došao putem izbora, Organizovao je dolazak doktora, kojima je naredio da pregledaju Burgibu i proglase ga starim i nesposobnim da nastavi da bude na čelu države. Zatim ga je zatvorio u kućni pritvor u njegovoj vili u Monastiru, gde je Burgiba i umro u 97-oj godini života, u aprilu 2000. godine. U to vreme, donešen je zakon po kojem žene smeju da stupaju u brak sa supružnicima druge vere, što je bio presedan u islamskom svetu (muškarci muslimani, oduvek su mogli da se venčavaju ženama druge veroispovesti, jer je izabranica uvek u obavezi da prihvati muževljevu veru).
Međutim, ubrzo po stupanju na vlast, Ben Ali se razveo od supruge da bi se oženio ljubavnicom koja je već bila u drugom stanju. Druga žena Ben Alija, Leila, ambiciozna ćerka piljara iz siromašne porodice, po struci frizerka, u narednih nekoliko godina uspela ja da kao nova prva dama progura na desetine članova svoje familije na vladajuće pozicije u državi i u državne institucije, čime su stekli ogromnu materijalnu dobit. Opisivani i kao tuniška mafija, rođaci Leile, ona, i njen suprug, optuženi su za pranje para, korupciju, čak trgovinu drogom, i postali razlog izbijanja velikih protesta u Tunisu, u januaru 2011. Za vreme Ben Alija, njegove fotografije bile su deo dekora svih javnih prostora i škola.
Tuniški protesti inicirali su čuveno „Arapsko proleće“, ali u drugim zemljama severne Afrike i Bliskog istoka, nisu imali pozitivan ishod kao u Tunisu. Nekoliko dana od početka protesta, Ben Ali je s porodicom pobegao u Saudijsku Arabiju, gde je devet godina kasnije i umro. Iako je za njim i za suprugom Leilom, raspisana Interpolova poternica, nikada nisu isporučeni Tunisu. Nakon njihovog izgnanstva, jedno vreme nastao je „prazan hod“, kada su Tunižani želeli da na čelo države izaberu Bedžija Esebsija za predsednika, ali po zakonu on nije mogao da postane predsednik, već je na vlast došao 4 godine kasnije. Za vreme njegove vladavine, Tunižankama je dato pravo da same pokreću razvod, dok je 2015. parlament odobrio donošenje zakona koji dozvoljava ženama da putuju samostalno i bez dozvole muškog člana porodice. Nedavno, u zemlji je legalizovan abortus, što Tunis svrstava u jednu od najliberalnijih muslimanskih država.
Yasmine Hammamet, hotel © Ivana Dukčević
Nalik većini muslimanskih zemalja, i u Tunisu je stopa klasičnog kriminala relativno niska, a kazne za krađe i silovanja visoke. Ipak, to ne znači da kao turista ne treba da budete na oprezu. Ono čega bi trebalo da se čuvate su prevare kod cenkanja, gde neupućeni turista može višestruko preplatiti robu u radnji, a da toga nije ni svestan. U prevare spadaju i „sokolari“, ljudi kojina svojim ramenima na uzici vode sokole i nude da ih stave na vaše rame. Čim soko dospe na vaše rame/ruku – za to će tražiti novac. Ista priča važi i za narukvice, ogrlice i venčiće od nanizanih cvetova jasmina. Jednostavno, ne treba dozvoliti da njihova „roba“ dospe na deo vašeg tela.
.
Određen broj radnji i muzeja u Tunisu rade dvokratno: 8 – 12 h i 16 – 20 h. Ovo pravilo ne važi za medine, jer je većina prodavnica u okviru zidina starog grada otvorena do večeri, a cenkanje ke obavezno. Medina na arapskom znači „grad“, a odnosi se na kuće unutar gradskih zidina (nekadašnje jezgro grada). Svi veći gradovi u Tunisu imaju svoje medine, u kojima se nalaze sukovi („souk“ – četvrt) sa radnjama koje neguju stare zanate (kujundžije, keramika, ćilimi, predmeti od kamilje kože, tekstil, nakit, itd). U sastavu medine je i centralna džamija, i tvrđava (ribat). Medine predstavljaju i dobar orijentir, jer se uvek nalaze u centru grada.
Yasmine Hammamet, hotel © Ivana Dukčević
Tunis Hamamet Nabel, Tunis Hamamet Nabel. Tunis Hamamet Nabel. Tunis Hamamet Nabel