Posted on 27 maj 2019

/ off

TURSKA – Erzurum

ERZURUM

Najviši veliki grad Turske

Nakon višednevnog obilaska crnomorske obale, krenuli smo ka centralnom delu severoistočne Turske, u grad Erzurum. Posle sat i po vožnje, iza nas ostavili smo neverovatno zelene i gustom listopadnom šumom prekrivene planine Kačkar, i popeli se još više – na centralnu anadolsku visoravan. Oduvek mi se dopadao nama često nelogičan način na koji se u Turskoj – nalik zemljama srednje Azije, prelaskom planinskog venca ne mora uvek spuštati ka niziji (osim kada je u pitanju obala mora), već upravo obratno – popeti još viši na plato. Na polovini puta, skoro punih tri sata vožnje južno od Trabzona, dolmušem pristižemo u Bajburt (Bayburt), gradić na čijem se golom brdu u sred grada uzdižu najveće zidine tvrđave u Turskoj – ostavština vizantijskog cara Justinijana iz VI veka, a u čijem podnožju skoro u punom krugu vijuga čuvena turska reka Čoruh. Nekada je Bajburt slovio za važnu stanicu na Putu svile, a njegovi najčuveniji posetioci bili su Marko Polo i Evlija Čelebija, svako u svoje vreme.

„Uč kumbetler“ – „Tri kumbeta“, mauzoleji Saltukida iz XI veka © Ivana Dukčević

Pogled sa Sat-kule na centar Erzuruma i obronke ski centra Palandoken – u junu, sa snegom od prethodne godine koji se još nije potpuno otopio © Ivana Dukčević

Seldžučka medresa Jakutije, XIV vek © Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja 2“ (ISBN 978-86-82136-01-9) u izdanju Media Sfere, i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, niti fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević) i izdavača (Media Sfera: Gordana Radisavljević-Jočić).

Etno kuća – restoran „Erzurum Evleri“ © Ivana Dukčević

Osmanlı Macunu – karamelizovani krem raznih boja i ukusa, koji se stavi na štapić i stvrdne © Ivana Dukčević

Podnožje ski centra Palandoken, 7 km od centra Erzuruma © Ivana Dukčević

Soko iznad Palandokena © Ivana Dukčević

Seldžučka Ćifte minareli medresa, XIII vek © Ivana Dukčević

Erzurumska tvrđava © Ivana Dukčević

Pogled iz bašte kafeterije sa najvišeg sprata tržnog centra, u glavnoj trgovačkoj ulici grada © Ivana Dukčević

U saradnji sa…

Turkish Airlines © Ivana Dukčević

Umesto na autobuskoj stanici, dolmuš u Bajburtu odjednom zastaje u uličici kojom saobraćaj jedva uspeva da prolazi i svi putnici izlaze. Parkirani pored predstavništva agencije za međugradski prevoz – u kojoj smo u Trabzonu kupili karte do Erzuruma, pokušavamo da objasnimo da mi nastavljamo dalje. Razumeju nas, ali traže da platimo kartu do Erzuruma. Već smo platili, pokušavamo da objasnimo i najzad uspevamo. U Turskoj, na autobuskim stanicama ne postoji jedinstven šalter za kupovinu karata, već se duž hodnika nalaze štandovi privatnih prevoznika koji vas pozivaju da baš kod njih kupite kartu za autobus. Minut nakon što smo sa zaposlenima uspeli da rešimo nedoumice, naš minibus ispred agencije odjednom kreće niz ulicu – sa našim koferima, ali bez nas! Kada su videli da samo što nismo krenuli u trk za dolmušem, pokretima ruke uveraju nas da će se vratiti, samo da negde na kraju ulice gde ima više mesta, vozač okrene minibus u suprotni smer i vrati se nazad. Nakon desetak minuta, naš minibus nastavlja dalje.

Kad god je na putovanjima kroz istok Turske dolazilo do jezičko-tehničkog nesporazuma, iako znam puno turskih reči i otprilike mogu da pogodim o čemu je reč, primećujem kako lokalni muškarci, koji u srcu tradicionalne Anadolije bez prisustva žena vode poslove, nekakvim jednoličnim tonom na turskom međusobno komentarišu rasplet događaja, ili možda putnice ženskog pola, koje na njima neuobičajen način i manje utabanim rutama putuju njihovom zemljom. I sve je – lako ćemo, iako često ne ispadne kako je rečeno. A onda, svaki put prilično iznenađeni, krenu da ispravljaju ono što se unapred možda moglo sprečiti. Slično prilikama u našim balkanskim krajevima, to ume da traje.

Bajburt, iza se vide najveće zidine tvrđave u Turskoj © Ivana Dukčević

Krajolik severoistočne Anadolije, između Trabzona i Erzuruma

Pejzaži severoistočne Anadolije, između Trabzona i Erzuruma © Ivana Dukčević

Pejzaži severoistočne Anadolije, između Bajburta i Erzuruma © Ivana Dukčević

Krajolik severoistočne Anadolije, nadomak Erzuruma © Ivana Dukčević

Krajolik severoistočne Anadolije, 50-ak kilometara zapadno od Erzuruma © Ivana Dukčević

Palandöken

Nakon desetak minuta vraćamo se u dolmuš i nastavljamo put dalje, ka najvišem velikom gradu Turske – Erzurumu. Prolazimo duž pejzaža visoravni istočne Anadolije, sve bliže nadmorskoj visini od 2000 metara. Postepeno, na ovoj visini drveće nestaje, a krajolikom dominiraju beskrajne zelene livade sa brdima na čijim se vrhovima i sredinom juna bele krpe prošlogodišnjeg snega. Nakon još nepuna tri sata vožnje, u neverovatno prostranoj, kilometrima dugoj kotlini na visini od oko 1900 metara, ispred nas se – udaljen petnaestak kilometara, nazire grad zvučnog naziva – Erzurum.

Sa populacijom od blizu pola miliona stanovnika, podignut je kaskadno na obronku planinskog venca na čijem se vrhu – samo 7 kilometara od centra, uzdiže najčuveniji ski centar Turske – Palandöken. Skijalište na visini od skoro 3200 metara i skakaonica Kiremitliktepe u podnožju, za takmičenje u skijaškim skokovima – sazidana po nacrtu slovenačkih arhitekata, ugostili su nekoliko međunarodnih takmičenja – u skijaškim skokovima 2010. kada je kompleks i podignut, i zimsku Univerzijadu 2011. godine.

Kapija ulaza u ski centar Palandoken, 7 km od Erzuruma © Ivana Dukčević

Uspon na ski centar Palandoken, 7 km od Erzuruma © Ivana Dukčević

Ski centar Palandoken © Ivana Dukčević

Ski centar Palandoken, vožnja žičarom © Ivana Dukčević

Ski centar Palandoken, u maju © Ivana Dukčević

Ski centar Palandoken (3125 m) © Ivana Dukčević

Ski centar Palandoken, u daljini se vidi predgrađe Erzuruma © Ivana Dukčević

Ski skakaonica Kiremitliktepe kod Erzuruma © Ivana Dukčević

Erzurum

Erzurum se nalazi daleko na istoku Anadolije. Poznat je po veoma hladnim zimama i bogatom srednjovekovnom, seldžučkom i saltukidskom arhitektonskom nasleđu (XI – XIII vek), iako su ovim prostorima pre dolaska turskih plemena naizmenično vladali Rimljani, Vizantinci, Gruzini i Jermeni (Saltukidi – dinastija turskih vojskovođa, koja je vladala od 1071. do 1202. iz Erzuruma, nakon Bitke kod Mancikerta 1071, kod jezera Van – prvog velikog poraza Vizantije, kada su Seldžuci pobedili zarobivši cara Romana Diogena). Tvrđavu od crnog, vulkanskog kamena u centru starog dela grada – Erzurum Kalesi, u V veku sazidao je upravo vizantijski car Teodosije Drugi, koji je prethodno podigao i vekovima neosvojive zidine Konstantinopolja.

Unutar tvrđave, sa vrha najviše i najmlađe građevine – Sat-kule, pruža se najbolji pogled na čitav grad – predivnu, kitnjastu Ćifte minareli medresu Çifte Minareli Medrese – „Medresu duplih minareta“ , religijsku školu sa dva minareta iz XIII veka koju je podigla ćerka seldžučkog sultana Aladina Kejkubada Prvog. Stotinak metara dalje, arhitektonski veoma nalik gruzijskim crkvama uzdižu se kružni saltukidski mauzoleji Uč kumbetler („Tri kumbeta“, XI vek) koji su odavno postali simbol grada. Bliže modernom centru, na većem trgu gde se prodaju začini i hrana nalazi se Jakutije medresa – Yakutiye Medrese iz XIV veka, danas Etnografski muzej i muzej islamske umetnosti (Turkish Islamic Arts and Etnography Museum), a bliže tvrđavi i kompleks starih, gradskih kamenih kuća koje se u poslednje vreme intenzivnije renoviraju. U najdaljem delu Erzuruma, sa sat-kule pogled dopire do kompleksa novih šarenih solitera u blokovskim naseljima predgrađa, u čijem se zaleđu nalaze planine sa snegom.

Svadbena fotografija na devojačko veče, kod jednog od „Tri kumbeta“ – mauzoleja saltukidskih emira iz XI veka, jednog od istorijskih simbola grada © Ivana Dukčević

Erzurumska tvrđava (i Sat-kula) © Ivana Dukčević

Erzurumska tvrđava © Ivana Dukčević

Pogled sa Sat-kule Erzurumske tvrđave © Ivana Dukčević

Minaret Jakutije medrese, u cigli i pločicama © Ivana Dukčević

Jakutije medresa – Etnografski muzej i muzej islamske umetnosti, voštane figure učitelja i učenika © Ivana Dukčević

Dok smo fotografisali prelepu medresu sa dva minareta, prišlo nam je njih troje i poželelo da sa nama – retkim strancima na dalekom istoku Turske, uspostavi razgovor. Brat i sestra u tridesetim godinama, u pratnji majke koja nije govorila engleski, srdačno su nas pozdravili, objasnivši da su poreklom iz Erzuruma a sada žive u Ankari gde rade. Njihov deda po majci, pre nekoliko decenija bio je poznati erzurumski sudija čija je stara gradska kuća i danas jedna od nekoliko tik uz tvrđavu. Prepoznaćemo je po tome – rekao nam je mlađi muškarac, što je jedina ostala onakva kakva je bila jer porodica nije dozvolila da je vlasti renoviraju. Iako stare kuće koje vlasti obnavljaju na kraju restauracije ponekad izgledaju isuviše novo, složili smo se da će – sudeći prema stanju u kojem je, trošna kuća erzurumskog sudije koju smo kasnije obišli uskoro završiti kao ruina. Sigurni da postoji razlog, ipak nismo uspeli da razumemo zbog čega nisu želeli da bude renovirana.

Erzurumska tvrđava, pogled na stare kuće © Ivana Dukčević

Dok sunce zalazi na istoku anadolskih pejzaža, i baca senku na stari Erzurum – kitnjaste, srednjovekovne građevine u kamenorezu od vulkanskog kamena, na obodu nekadašnjih zidina grada seli smo u modernu kafeteriju na otvorenom i naručili salep. Pitki, topli mlečni napitak nalik tečnom sutlijašu, pravi se od mleka i salepa – korena divlje orhideje, i posipa cimetom. U rano junsko predvečerje, salep prija naročito kada se dnevnih 25 stepeni za samo pola sata spusti na 15. Osim salepa, u Erzurumu smo probali džag kebab (Cağ kebap) koji u gradu važi za lokalni specijalitet. U suštini, u pitanju je jelo skoro identično jagnjećem doner kebabu, čiji je ražanj ostavljen da stoji horizontalno, a čije se stišnjeno meso dok se na ražnju još okreće, skida specijalnim načinom sečenja u kojem tanani parčići mesa iako deluju odvojeni, ostaju u jednom komadu postavljeni na metalni ražnjić.

Domaća kuhinja i džag kebab, nisu bili među razlozima zbog kojih smo otišli u Erzurum Evleri. „Erzurumske kuće“ prevod je sa turskog jedne od van sumnje najlepših etno-kuća Erzuruma i čitave Turske – danas muzej-restorana. Ukoliko je posećujete kako bi videli njenu unutrašnjost, platićete simboličnu cenu ulaznice. Ako međutim u ovoj malo je reći predivnoj, ogromnoj staroj drvenoj kući sa bezbroj ukusno dekorisanih hodnika, separea i prostorija, želite da ručate, platićete samo cenu obroka.

Nakon što smo na ulazu dobili plastične nazuvke za obuću (kako ne bi oštetili tepihe), prvih desetak minuta obilazili smo kuću uzaludno pokušavajući da odlučimo u koji deo restorana bi trebalo sesti. Iz jedne u drugu prostoriju, separei i otvoreni čardaci na spratu, prekriveni šarenim ćilimima i dopunjeni udobnim velikim jastucima, delovali su lepši i interesantniji od prethodnih, dok su u hodnicima kuće – kao u nekakvom etnografskom muzeju, bili izloženi samovari za crni čaj, šareni keramički tanjiri i metalne tepsije, prelepi fenjeri i avani, u kuću ugrađena kamena česma, stara mašina za šivenje, radio, gramofon i ploče, starinski žičani muzički instrumenti, škrinje za miraz, drvene nanule za hamam sa dekoracijom od sedefa i vezene torbice, fotografije lokalnih venčanja s početka XX veka i one iz posete Ataturka… Svi zajedno izuzetno ukusno uređeni, odvlačili su našu pažnju i uticali da u ovom lepom šarenilu privremeno zaboravimo na apetit. Na kraju, odlučili smo se za jedan čardak u osami gde smo izuveni i udobno zavaljeni u velike jastuke, za niskim okruglim stolom ručak započeli toplom jogurt-supom sa zelenišom i začinima, uz beskvasni hleb.

Nakon ručka, u samom centru nismo propustili bezistan Rustem-paše (Rüstem paşa Bedesteni), pokriveni bazar srebrnog nakita koji je podigao hrvatski zet Sulejmana Prvog Veličanstvenog, u XVI veku. Bazar srebra poznat je po ponudi nakita sa mat crnim vulkanskim kamenom koji se vadi oko stotinak kilometara severno, kod mesta Oltu i naziva Oltu taşı (“kamen iz Oltua”), i nalik je vulkanskom opisidijanu.

Nedaleko od bazara srebra nalazi se „Ulica zlata“, pešačka zona u kojoj tri četvrtine radnji prodaje zlatni nakit, a ostatak – venčanice i robu koja se najčešče kupuje kao poklon za venčanje. Na čitavom istoku Turske – Od Erzuruma do Mardina – na samom jugu zemlje, osim bele u modi venčanice bordo boje, koje buduće mlade odevaju na dan devojačke večeri. Osim njih, u izlozima primećujemo veliki broj tamno plavih i zagasito zelenih.

U rano predvečerje, pre zatvaranja obišli smo Etnografski muzej i muzej islamske umetnosti koji se nalazi u prizemnom delu seldžučke Jakutije medrese u samom centru grada. Veoma zanimljiva zbirka tekstila, kostima, obuće, keramike, oružja, sprava za mučenje, upotrebnih predmeta, čak predmeta za navigaciju (astrolab) i novca iz svih istorijskih epoha – počev od Rimljana do Osmanlija, privukla je našu pažnju. Ipak, osim uobičajenih koje smo viđali u ostatku Turske, jedan je bio neobičniji od svih – stojeća pepeljara u obliku cveta sa laticama i visokom drškom, gde je središnji deo „cveta“ moguće zatvoriti, verovatno u slučaju neprijatnih mirisa pre nego što bi pepeljara bila ispražnjena.

Jakutije medresa – Etnografski muzej i muzej islamske umetnosti, mlada u venčanici ispred škrinje sa mirazom © Ivana Dukčević

Ispred medrese, na platou trga tokom žitavog dana i večeri poređani su štandovi sa hranom i začinima vezanim za kuhinju ovog kraja: plastične kace – nalik našim za kiseljenje kupusa, u kojima se u tečnosti čuvaju sveži listovi vinove loze za sarmice; štand sa proizvodima od duda – sušeni, sveži, džem i sok od crnog duda (šerbet); Osmanlı Macunu – karamelizovani krem raznih boja i ukusa koji se stavi na štapić i stvrdne (ukusom nalik bombonama); orasi, leblebije, lešnici, urme, badem, pistaći i masline, ali i brza hrana nalik doner kebabu, sirevi, med i proizvodi od nara. I tu nije kraj. Barem za nas. Nakon tri dana ostavili smo Erzurum iza sebe i autobusom krenuli na krajnji istok – u Kars, grad iz romana „Sneg“, Orhana Pamuka…

Turska Erzurum, Turska Erzurum, Turska Erzurum, Turska Erzurum, Turska Erzurum, Turska Erzurum, Turska Erzurum, Turska Erzurum, Turska Erzurum, Turska Erzurum, Turska Erzurum

Atrakcije, Istočna Anadolija