Posted on 25 maj 2019

/ off

TURSKA – Kars

„Zadnja pošta“

–

Kars

Tokom jednog od naših samostalno osmišljenih putovanja po istočnoj Anadoliji, obišli smo severoistok zemlje, i u grad Kars se uputili iz Erzuruma, najvišeg velikog grada Turske (1900 m). Od Erzuruma do Karsa ima 205 kilometara. Nekoliko puta u toku dana, autobusi iz Erzuruma polaze ka istoku – Karsu, mestu na krajnjem severoistoku zemlje, na neznatno nižoj nadmorskoj visini od 1768 metara. Između Erzuruma i Karsa, kod Sarikamiša (Sarıkamış) – danas poznatog po skijalištu, zimi se obično izmere najniže temperature, te ovaj predeo i zvanično važi za najhladniji u Turskoj. Ovaj podatak verovatno su najbolje zapamtili turski vojnici, koji su se sukobili sa ruskom vojskom tokom okupacije ovog dela Anadolije koja je počela 1877. i sa prekidima trajala do 1921. godine. Jedne zime za vreme Prvog svetskog rata, boreći se protiv Rusa koji su stigli do iza Erzuruma, od tifusa je umrlo ili se smrzlo oko 75.000 turskih vojnika. Ostaci vojnih baraka iz tog perioda, još uvek se mnogu videti nadomak sporednih puteva. Pre Turaka i Rusa, u srednjem veku ovi prostori pripadali su Jermeniji, zbog čega su arhitektura, kultura i gastronomija Karsa, zanimljiva mešavina ove tri kulture.

Čuveni stari voz Doğu Ekspresi („Istočni ekspres“), na liniji između Erzuruma i Karsa © Ivana Dukčević

Prelepi pejzaži istočne anadolske visoravni, između Erzuruma i Karsa – u ovom delu Turske boravila sam tri puta u periodu od nekoliko godina – u junu, u oktobru i u maju, i fotografije u ovom postu, gde mogu da se vide različite boje prirode, nastale su na sva tri putovanja. Priroda u ovom delu Turske, veoma je nalik, na primer, onoj u delovima Kirgistana © Ivana Dukčević

Osmalijski srednjovekovni most, između Erzuruma i Karsa © Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja 2“ (ISBN 978-86-82136-01-9) u izdanju Media Sfere, i zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, niti fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević) i izdavača (Media Sfera: Gordana Radisavljević-Jočić).

Pejzaži istočne anadolske visoravni, između Erzuruma i Karsa © Ivana Dukčević

Prelepi pejzaži istočne anadolske visoravni, između Erzuruma i Karsa © Ivana Dukčević

Pejzaži istočne anadolske visoravni, između Erzuruma i Karsa, u maju © Ivana Dukčević

Pejzaži istočne anadolske visoravni, između Erzuruma i Karsa © Ivana Dukčević

Prelepi pejzaži istočne anadolske visoravni, između Erzuruma i Karsa © Ivana Dukčević

Pejzaži severoistoka Turske sredinom juna, između Erzuruma i Karsa © Ivana Dukčević

Ski centar Sarikamiš na 1500 – 2000 m (najviša planina Aladag, 3138 m) © Ivana Dukčević

Deo oko Sarikamiša, zvanično je najhladniji deo Turske © Ivana Dukčević

Pejzaži nadomak Karsa © Ivana Dukčević

Pejzaži severoistoka Turske sredinom juna, nadomak Karsa, na oko 1800 metara nadmorske visine anadolske visoravni © Ivana Dukčević

Na našem prvom od ukupno tri putovanja u ovaj deo Turske, stari put kojim smo pre otvaranja autoputa (2021) vozili između Erzuruma i Karsa, vodio je pored nezavisne Republike Nahčivan, koja se nalazi unutar teritorije Jermenije, a pripada Azerbejdžanu © Ivana Dukčević

Panorama Karsa, s vrha tvrđave © Ivana Dukčević

Kars, jermenska crkva iz X veka – danas Džamija Ketuda © Ivana Dukčević

Kars, jermenska crkva iz X veka – danas Ketuda džamija, i tvrđava Karsa © Ivana Dukčević

.Kars, ruske kuće danas su preuređene u kafeterije © Ivana Dukčević

Kars – sa dve starije (od tri) sestre, koje kuvaju ukusnu hranu u odličnom restoranu domaće kuhinje „Hani meli“, s jelima koja predstavljaju fuziju ruske, jermenske i turske kuhinje (najmlađa sestra koja nije na slici, vodi restoran i korespodenciju, i prava je moderna, mlada preduzetnica)

U saradnji sa…

Turkish Airlines © Ivana Dukčević

Poslednju kasabu severoistočne Anadolije, u svom romanu „Sneg“, o političkim previranjima u Turskoj tokom 90-tih godina XX veka, opisao je i Orhan Pamuk. U skladu sa vremenskim prilikama, smestivši radnju romana u snežni deo godine poigrao se sa rečima turskog jezika u kojem se sneg naziva „kar“, a susnežica „karsu“, dok je ime glavnog junaka romana „Ka“. Ovaj roman pročitala sam u snežnom okruženju zime 2007, i prisetila ga se boraveći u Karsu, dok sam kroz prozor – sa poslednjeg sprata našeg hotela, posmatrala kako se svakog jutra oko osam sati ispred ulaza u drvenu baraku, unutar lokalne kasarne održava prozivka.

Kars, pogled s hotelskog pendžera na jutarnju prozivku u centralno lociranoj kasarni (sećanje na roman „Sneg“, Orhana Pamuka) © Ivana Dukčević

Pogled na grad, sa tvrđave Karsa © Ivana Dukčević

Kars Kalesi – Tvrđava u Karsu

Kars – Iako bezmalo pogranični grad, gde se susreću turska, ruska i jermenska kultura, ovaj lokal u sporednoj ulici u centru nosi naziv „Čitaonica-kafe Bejrut“ © Ivana Dukčević

Kars, restoran domaće kuhinje „Hani meli“ © Ivana Dukčević

Kars – svež, punomasan čerkeski sir iz lokalne bakalnice © Ivana Dukčević

Kars, jedna od mnogobrojnih radnji sa velikom ponudom sira i meda

Tokom našeg puta međugradskim autobusom od Erzuruma do Karsa, devojci koja je u autobusu sedela u prvom redu – do nas, od samog polaska nije bilo dobro. Vremešni vozač to je primetio i povremeno u retrovizoru gledao ka njoj, sugerišući mladom kondukteru da joj ponudi vodu, čaj ili doda jastuk da se nasloni (u turskim međugradskim autobusima, za vreme vožnje služi se čaj i kafa, i kolačić-keks). Nakon pola sata vožnje, nadomak sela u bespuću severoistočne Anadolije gde smo na gotovo pustoj magistrali stali na semaforu, devojka se obratila vozaču i pokazala ka selu. U njenoj rečenici prepoznala sam reč „hastane“ – bolnica. Čim se upalilo zeleno svetlo, vozač je bez reči skrenuo ka selu i nakon dva minuta vožnje stao ispred ulaza u veliku, novu staklenu zgradu – seosku bolnicu! Iz bolnice je odmah izašao medicinski tehničar, pozvao lekara i devojka je sa njima završila u modernom liftu čiji su se obrisi nazirali u holu bolnice. Svi putnici u autobusu, mirno su sedeli i čekali, i događaj je prošao bez ikakvog međusobnog komentara. Vozač je isključio motor. Nakon desetak minuta, obratila sam se mladoj devojci koja je bila izuzetno ljubazna i pre nego što smo krenuli za Kars na solidnom engleskom pomogla u konverzaciji između mene i mladog, hirovitog konduktera, koji je nekoliko minuta na silu pokušavao da u donji, manji pregradak autobusa ugura nekoliko kofera – među kojim i moj, a poklopac pregrade svaki put ostajao delimično otvoren. Nisam odustajala od toga da kofer ili bude prebačen na neko drugo mesto, ili u kabinu autobusa, procenivši da će u slučaju da ne istrajem, moje crveno koferče možda završiti na nekoj planinskoj visoravni, u jednoj od krivina.

Pejzaži severoistoka Turske sredinom juna, između Erzuruma i Karsa © Ivana Dukčević

Pejzaži severoistoka Turske sredinom juna, kod Sarikamiša © Ivana Dukčević

„Da li je devojci dobro i hoće li ostati u bolnici? Da li se zna kada ćemo krenuti dalje?“, upitala sam simpatičnu, mladu Turkinju. „Sačekaćemo deset minuta da vidimo hoće li se devojka vratiti u autobus, ili ostati u bolnici – tako je odlučio vozač“, i saopštio putnicima na turskom koji nismo razumeli. Nakon deset minuta, devojka se vraća i prstom jedne ruke pritisnut drži komad vate na mestu gde su joj izvadili krv, a drugom nalaz lekara. Ulazi u autobus, bolje joj je, te se seoskim putem vraćamo do magistrale i skrećemo na istok – ka Karsu. Dok u sebi prelazim preko detalja ovog slučaja, razmišljam kako bi bio rešen na nekom drugom mestu – na Balkanu, ili još dalje – na Zapadu. Da li bi vozač autobusa u uređenoj Evropi, izašao u susret putnici kojoj nije dobro, skrenuo s puta sa pedeset putnika u vozilu, odvezao je u bolnicu i mirno sačekao da se vrati sa pregleda. I da li bi kondukter u uređenoj Evropi na silu gurao kofer u pregradak u koji ne može da stane – po cenu i da ga malo ošteti, na očigled putnika. Standardi i životne vrednosti, pomeraju se kada jednom nogom zagazite u Aziju.

Osim standarda, i doživljaj dobrog ukusa na ovoj strani sveta prilično je drugačiji. Osim nekoliko velikih „Nazar bondžuk“ oka protiv uroka (Nazar Boncuk – staklene amajlije u obliku plavog „oka“ protiv uroka, tipični su suvenir širom Turske), raspoređenih po kukičanim, belim zavesicama duž čitavog prednjeg dela autobusa (zbog čijeg je prisustva donekle osujećena moja početna ideja da sednem u prvi red autobusa kako bih slikala usputne pejzaže), iznad svakog okca bila je dodatno prikačena crvena mašnica, a na velikoj šoferšajbni na nekoliko mesta zalepljeni plastični buketi žutih ruža. Jedan buket, pao je u krivini tokom vožnje. Čim je procenio da je dovoljno bezbedno, vozač ga je podigao i zalepio na isto mesto. U gornjem delu navlake sedišta vozača, stoji natpis „Kaptan“, a na pregradku kod konduktera „Hoš geldiniz“ („dobrodošli“). Ipak, najveći utisak ostavio je veliki menjač autobusa, kojem je od šarene vune ištrikan kaputić sa rupom u sredini, kako bi samo gornji deo kojim se upravlja bio vidljiv. Tokom duge vožnje, trudim se da povremeno ispruživši noge, patikama ne dodirnem kaputić i ne-daj-bože uprljam.

U autobusu između Erzuruma i Karsa © Ivana Dukčević

Pejzaži severoistoka Turske sredinom juna, između Erzuruma i Karsa © Ivana Dukčević

Centar Karsa čini splet nekoliko većih međusobno paralelnih ulica, i isto toliko onih koje ih pod pravim uglom seku. Na severu grada gde ulice završavaju, nalazi se plato i iznad njega tvrđava od crnog vulkanskog kamena – Kars Kalesi, koju podigli Vizantinci i koristili Jermeni, za vreme čije vladavine je grad prvi put poneo naziv – Kari. U XII veku, ove prostore osvojili su Turci Seldžuci, njih osvajali Mongoli, jedno vreme vladali Gruzini, potom preuzele Osmanlije koje su krajem XIX veka privremeno osvojili Rusi. Iz ovog razloga, u Karsu se arhitektura kuća donekle razlikuje od ostatka Turske. U centralnim ulicama grada postoji veliki broj ruskih kuća, vila ostalih iz perioda ruske okupacije – manjih ili većih zdanja, preuređenih i pretvorenih u restorane i moderne kafiće (jedan od njih nosi zvučno rusko ime „Cafe Pushkin“). Na drugom kraju nevelikog centra, na jednom od nekada najvećih gradskih trgova još uvek stoji nekada glavna ruska crkva, kojoj su povratkom Turaka skinuti monumentalni zvonici i pridodati minareti te je postala Fetije džamija (Fethiye Camii). Ruski uticaj postoji i u lokalnoj kuhinji. Pre nego što smo pristigli u Kars, saznali smo za tri sestre koje su otvorile restoran u etno stilu i prave jela koja čine veoma veoma zanimljiv lokalni miks. Ukusne lahana sarmice od kupusa sa mesom, paradajzom, limunom, nanom i drugim začinima, bezmesne mantije i suve ćufte u supenom saftu, turska su jela koja smo probali zaključivši da su na njih u ovom delu zemlje značajan uticaj imala ruska i jermenska kuhinja.

Kars, jermenska Crkva svetih apostola iz X veka, danas Ketuda džamija © Ivana Dukčević

Kars, jermenska Crkva svetih apostola, danas Ketuda džamija (ostaci crkvenog oltara, ali iz kasnijeg perioda) © Ivana Dukčević

Kars Kalesi – Tvrđava u Karsu, i jermenska crkva između palca i kažiprsta 🙂

Kars – originalni izgled bivše glavne ruske crkve, nakon što su Turci preuzeli grad

Restoran „Hani meli“, topla čorba od jogurta sa zelenišem i začinima, i dekoracijom restorana neobično nalik ruskom stilu © Ivana Dukčević

U podnožju tvrđave, skoro neoštećena stameno stoji velika jermenska Crkva svetih apostola čuvenog kralja Abasa Prvog. Sazidana je u X veku od crnog vulkanskog kamena, materijala od kojeg su podignute mnoge građevine ovog kraja. Iako je nakon turskih osvajanja preuređena u džamiju (Kümbet ili Kethuda Camii), u njoj i danas postoji drveni deo crkvenog oltara za koji se ne zna iz kojeg tačno perioda potiče. Crkva-džamija danas je jedan od simbola grada, i ispred nje se za uspomenu slikaju mladenci. S vrha tvrđave, pogled puca na čitav Kars, grad od oko osamdeset hiljada stanovnika i anadolsku visoravan čije se zelene livade prostiru daleko iza poslednje kuće. U podnožju tvrđave renoviran je stari, osmanlijski kameni most (Taş Köprü), još jedno mesto popularno na svadbenim fotografijama. Ponekad, idiličnu sliku starog mosta i tvrđave pokvari oklopno vozilo specijanih snaga policije koje izvesno vreme ostane parkirano na početku mosta. Možda je razlog tome blizina jermenske granice, države sa kojom Turska zbog nemilih događaja iz prošlosti ni danas nema diplomatske odnose.

Narednog dana, ulicom od hotela krenuli smo pešice ka Muzeju Karsa. Nakon desetak minuta, glavna ulica postepeno se pretvorila u predgrađe sa trošnim kućama, na čijem se samom kraju smestio muzej. Mala, ali zanimljiva postavka arheoloških ostataka pronađenih na ovim prostorima i etnografska zbirka, dopunjena je izuzetno zanimljivim srednjovekovnim kamenim statuama iz gruzijskog i jermenskog perioda u dvorišnom delu zgrade. Upregnuti kameni konji od starosti donekle oštećenih oblika, pomalo liče na one davne, plastične dečje igračke – konjiće sa polukružnim postoljem, na kojima su sredinom XX veka dečaci voleli da se ljuljaju. U povratku iz muzeja, ispred jedne od trošnih kuća videli smo porodicu koja je sedela na velikoj bali vune, češljajuči je. Dok sam ih slikala, veseli mališan star oko pet godina, u društvu majke i bake poslao mi je poljubac. Još veće oduševljenje nastalo je kad sam im prišla, čučnula kraj njega i pokazala mu fotografiju na kojoj je ugledao sebe. Jednom pre mnogo godina, boraveći u siromašnoj mahali u Izmiru u kojoj je osećaj živosti grada bio lepši nego u užurbanom centru, fotografisala sam porodicu i od njih uzela adresu kako bih im poslala slike. U foto-radnji u Beogradu, naručila sam pet najlepših fotografija maksimalne veličine i sneveselila se kada mi je nakon dve nedelje pošiljka stigla nazad sa pečatom na kojem je pisalo „adresa nepoznata“.

Mnogi tvrde da se najlepše panorame severoistočne Anadolije pružaju iz voza Doğu Ekspresi („Istočni ekspres“) koji u Kars – na poslednju železničku stanicu u ovom delu Turske, stiže iz Ankare. Obišli smo Železničku stanicu u Karsu (Kars Garı), danas novu, modernu zgradu u kojoj su tokom petnaestak minuta koliko smo se u njoj zadržali, osim nas bila prisutna još dva putnika. Na platou pored stanice, izložena je stara lokomotiva – voz kojim je nekada Turskom pohodio predsednik Ataturk, na koji se lokalci penju kako bi se slikali. Prema redu vožnje, voz za Ankaru polazi iz Karsa svakog dana u osam sati ujutro, po ceni karte od oko sedam do osam evra u jednom smeru. Međutim, na društvenim mrežama među komentarima lokalaca koje smo uspeli da prevedemo, razumeli smo da ovaj voz ipak putuje duže nego što je predviđeno i da se putovanje ne preporučuje. Kako bi ovu voznu rutu učinile popularnijom, turske železnice su u saradnji sa Udruženjem profesionalnih fotografa Turske organizovale foto-konkurs u kojem, posterom na kojem je voz u snegu – slikom kao iz bajke, pozivaju potencijalne fotografe da putuju vozom i ovu istorijsku rutu učine ponovo aktuelnom. Lokalnom stanovništvu poslednje kasabe istočne Anadolije, romantična slika voza u snegu verovatno i nije romantična. Za njih, ona predstavlja još jednu potvrdu da se gradić odakle potiču nalazi daleko od civilizacije u koju bi mnogi od njih, možda želeli da odu.

Voz Doğu Ekspresi („Istočni ekspres“), u snegu, u okolini Karsa – fotografiju sam snimila na Železničkoj stanici u Karsu © Özgen Beşli

Aerodrom Harakani Kars, nalazi se 15 minuta vožnje od centra grada i dva puta dnevno ima letove za Istanbul © Ivana Dukčević

Kars Turska, Kars Turska, Kars Turska, Kars Turska, Kars Turska, Kars Turska, Kars Turska, Kars Turska. Kars Turska

Atrakcije, Istočna Anadolija