MAROKO / Marakeš (Marrakech) – turistička prestonica

MAROKO / Marakeš (Marrakech) – turistička prestonica

 

 

 

.

.

MARAKEŠ

.

Dobrodošli u crveni grad!

.

.

 

 

 

u saradnji sa

Manga Trip

 

 

.

.

Kada čujemo – Maroko, većina nas pomisli na Marakeš, četvrti najveći grad u zemlji i jednu od turističkih prestonica. Osnovan u XI veku od strane Almoravida i proglašen prestonicom koju su u XII veku osvojili Almohadi,  osim Fesa, Meknesa i Rabata jedan je od ukupno četiri prestona carska grada. Među turistima danas važi za najpopularniji arapski grad Maroka. “Crveni grad”, kako ga još nazivaju zbog boje zemlje od koje su građene njegove kuće, unekoliko se razlikuje od mesta koja su bliža marokanskoj berberskoj kulturi. Inače, reč Marakeš je berberskog porekla (Amur n kush) i znači “Zemlja bogova”. U Marakešu, u večernjim časovima ne propustite najveći trg Afrike Đema El Fna (Jemaa el-Fnaa – UNESCO), dnevni šoping u medini (UNESCO), palatu Bahiju (El Bahia), ostatke palate El Badi i Saadijske grobnice (Saadian Tombs – UNESCO) i Iv Sen Loranovo imanje – Baštu Mažorel (Jardin Majorelle).

 

 

Jutro nad medinom u Marakešu © Ivana Dukcevic

 

 

Džamijia Kutubija (Koutoubia) XII vek, u Marakešu © Ivana Dukcevic

 

 

Prodavnica začina, sapuna, krema i narodnih lekova  u Marakešu © Ivana Dukcevic

 

 

Žuti nar, najčešći u Maroku © Ivana Dukcevic

 

 

Imanje sa baštom Mažorel, čuvenog modnog kreatora Iv Sen Lorana (Jadrin Majorelle)

 

 

Dvorište Palate El Bahije, neobično podseča na Alhambru u Granadi (Španija)

 

 

Bab Agnaou, najčuvenija kapija medine Marakeša (XII vek) © Ivana Dukcevic

 

 

Rijadi, etno-hoteli u centru marokanskih medina © Ivana Dukcevic

 

 

Svitanje nad medinom u Marakešu © Ivana Dukcevic

.

.

.

*Tekst i fotografije, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje i objavljivanje, bez dozvole autora.

.

*The text and photographs are protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

.

.

.

.

 

 

Osim do najvećeg aerodroma u zemlji – u Kazablanki, većina turista do Maroka stiže letovima do Marakeša. Renoviran 2008, površine 15.000 m2 Aerodrom Marakeš – Menara (Marrakech – Menara Airport) jednim delom napaja se solarnom energijom i vizuelno je pravo moderno umetničko delo. Krive linije prepliću se sa pravim, prosečene rupicama u maniru andalužanskih geometrijskih šara, modom koju su u srednjem veku nešto severnije – u Andaluziji, započeli Mavari.

 

 

 

Aerodrom Marakeš -Menara © Ivana Dukcevic

 

 

Aerodrom Marakeš – Menara © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

 

Andalužanske bašte i palate južne Španije bile su inspiracija potonjim koje su Mavari zidali u Maroku, kada su početkom Rekonkiste bili proterani iz njihove bivše domovine. Napustivši Al Andalus kojim su vladali sedam vekova, mnogi od njih naselili su se južno od Gibraltara, u današnjem Maroku. U Marakešu, posetili smo najčuveniju u ovom gradu – Palatu El Bahiju (El Bahia Palace). Iako potiče tek iz XIX veka, palata neobično podseća na malu kopiju čuvene Alhambre (Al-hamra – “Crvena”) u Granadi, u Španiji. Andalužanski azulehosi (azulejos) ovde su marokanski “zeliž” (zelij) – pločice u pretežno plavoj, zelenoj i okerasto-smeđoj boji koje dopunjuje duborez sa stilizovanim arapskim pismom i arapska umetnost intarzije sedefa u drvetu (marqueteria). Arhitekturu prate zasečeni lukovi i božanstvene unutrašnje bašte sa drvećem palmi, pomorandži i banana, i svi zajedno neodoljivo podsećaju na raskošne a ipak svedene oblike mavarske arhitekture najjužnije španske pokrajine.

.

 

 

 

Palata El Bahija (El Bahia) © Ivana Dukcevic

 

 

Palata El Bahija (El Bahia) © Ivana Dukcevic

 

 

Palata El Bahija (El Bahia) © Ivana Dukcevic

 

 

Palata El Bahija (El Bahia) © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Nešto dalje, sličnu arhitekturu videli smo u nešto starijim Grobnicama dinastije Saadi (Saadian Tombs – UNESCO) iz XVI veka, gde su jednostavne grobnice dekorisane na način da je njihova površina obložena, tj, popločana šarenim pločicama. Sve grobnice pripadaju članovima familije najčuvenijeg saadijskog vladara Ahmada al-Mansura, velikog poklonika nauke, matematike, kaligrafije i literature. Velelepni kompleks u andalužanskom stilu leži nadomak okrzanih zidina od tipične marokanske crvene zemlje – na mestu gde je nekada stajala veličanstvena Al-Mansurova Palata El Badi (danas u ruševinama). Al Mansur je vladao Marokom od 1578. do svoje smrti 1603. godine. Potonji vladari Marakeša – dinastija Aluita, koji su vlast preuzeli od dinastije Saadi, porušili su Palatu Badi i iskoristili je kao građevinski materijal za podizanje njihove nove prestonice – grada Meknesa, ali su Saadijske grobnice zatrpali ostavivši ih neoštećene, bojeći se kletve i loše sreće u slučaju skrnavljenja. Kada su 1917. ponovo otkrivene, grobnice su pronađene potpuno cele.

 

Interesantno je da su tri godine pre stupanja Al-Mansura na vlast, nadomak obala Katalonije osmanlijski gusari oteli španski brod na kojem je kao deo posade plovio još uvek nepoznati iako već sredovečni Migel Servantes (o čemu ste već mogli da pročitate u našem postu o Alkali de Henares, rodnom mestu čuvenog pisca). Osmanlije su oteti brod usmerile ka Alžiru gde je u tamošnjoj prestonici, sa ostatkom posade budući drugi najčuveniji pisac svih vremena proveo u zatvoru – u ropstvu pet godina, sve do 1580. godine kada je za njega plaćen otkup. Kada je već kao starac pisao Don Kihota (ili od nedavno, pravilnije – Don Kihotea), Servantes je u romanu opisao i neke detalje iz svog petogodišnjeg zarobljeništva.

 

 

 

 

Saadijske grobnice (Saadian Tombs) © Ivana Dukcevic

 

 

Saadijske grobnice (Saadian Tombs) © Ivana Dukcevic

 

 

Saadijske grobnice (Saadian Tombs) i ostaci zidina palate El Badi © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

 

U okviru medine Marakeša, nalazi se najveći trg, ili bolje rečeno plato Afrike – Đema el Fna (Jemaa el-Fnaa), koji tokom dana delimično ispune tezge prodavaca urmi (postoji više vrsta i veličina) i onih koji prodaju sokove od ceđenog voća (kombinaciju na licu mesta izabirate, od mnoštva voća izloženog na tezgi). Tu su i prodavci suvenira, kućnih ljubimaca u kavezima (kameleoni i kornjače), momci sa kobrama koje animiraju zvucima frule, i oni koji u nacionalnoj bebrerskoj nošnji udaraju u vrstu činela i privlače turiste da se sa njima slikaju ne bi li zaradili koji diram (dirham – marokanska valuta). Kada padne noć, Đema el-Fna postaje mesto svojevrsnog žagora, gužve i kakofonije u kojoj učestvuju vike trgovaca, lokalnih umetnika koji po telu henom crtaju tetovažu, grupica onih koji u nacionalnim kostimima pevajući sviraju uz pleh muziku i onih koji pozivaju u svoje večernje, improvizovane restorane.

 

 

 

 

 

Najveći trg Afrike – Đema el Fna © Ivana Dukcevic

 

 

Đema el Fna, tezga na kojoj se bira voće za sveži voćni đus © Ivana Dukcevic

 

 

Đema el Fna, plakat sa marokanskim kraljem (Mohammed VI) i njegovim naslednikom s leve strane © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

 

Na samom trgu, delovi platoa koji su tokom dana prazni u suton odjednom ožive. Popune se drvenim stolovima i tezgama sa najlonskim nadstrešnicama i stolnjacima, kraj kojih su postavljeni veliki roštilji, te ovaj trg postaje mesto gde jedne večeri u Marakešu neizostavno morate jesti. Marokanska kuhinja je drugačija, zanimljiva, iako nakon dve nedelje izbor od tri do četiri glavna jela u krug, može da zamori. Ipak, u Maroku obavezno probajte: jagnjeći ili pileći tažin – Chicken Tajin (ukuvan u zemljanoj posudi “tažinu” sa komadima limuna, đumbirom, lukom, suvim grožđem, cimetom i šafranom), kus-kus – Couscous (mrvljeni komadi žita, sa začinima, pilećim ili jagnjećim mesom, i povrćem), ražnjiće mesa – Kefta kebab (pre pečenja umočeni u miks začina), i šavarmu – Shawarma (tostirani sendvič punjen najčešće piletinom, jogurtom, limunovim sokom, sosom belog luka, salatom – paradajzom i krastavcem). Jedino jelo kojeg izgleda nikome od nas i bez obzira na različite ukuse nije bilo previše bila je odlična večernja čorba Harira (može se dobiti samo u večernjim časovima). Harira je okerasto-smeđa čorba sa leblebijama, sočivom, sosom paradajza, tananim parčićima celera i crnog luka, uz dodatak peršuna, malo pirinča i mnogobrojnih začina (cimet, kurkuma, đumbir, so, biber). Ukus tople harire prija nakon celodnevne šetnje, i ako niste preterano gladni uz parče hleba može da zasiti.

 

 

 

 

Najveći trg Afrike – Đema el Fna, večernji improvizovani štand-restorani © Ivana Dukcevic

 

 

Đema el Fna, ovnujske glave – lokalni specijalitet © Ivana Dukcevic

 

 

Đema el Fna, ražnjići umočeni u miks začina © Ivana Dukcevic

 

 

Đema el Fna, kućni ljubimci © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Osim na tru Đema el Fna, privlačenje turista za diram više u širem smislu veoma je specifično za Maroko. Mnogo više, češće i nasrtljivije nego u Tunisu, Turskoj i delovima Bliskog istoka, u Maroku ono često može i da prilično zasmeta. Ovo se odnosi i na fotografisanje, naročito u šarenilu i lavirintu sokaka medine Marakeša. Pokušate li da usput slikate nekog, ili nešto – nečiju radnju ili samo izložen proizvod, vlasnici će vam najčešće odmah tražiti novac. Ponekad, kraj zanimljivih mesta za slikanje čak stoji natpis koliko košta ako hoćete da fotografišete. Preporuka vodiča koji nas je na ovaj marokanski manir upozorio je da treba dati bakšiš. Ukoliko imate nameru da napravite par fotografija, ovo je možda prihvatljivo – ali ne za one koji su kao mi krenuli na 16-dnevno putovanje po čitavom Maroku i napravili 3000 fotografija. Fotoaparat sa dubrim zoom-om u Maroku je bio od velike koristi. Ipak, ne dozvolite da ovaj manir ostavi loš utisak na vaš boravak, te se upustite i izgubite u šopingu lutajući natkrivenim ulicama medine koja okružuje veliki trg.

 

 

 

 

Mlada Berberka © Ivana Dukcevic

 

 

Kraj radnog vremena u radnji, u okviru medine © Ivana Dukcevic

 

 

Berberska nacionalna odeća © Ivana Dukcevic

 

 

Prodavac © Ivana Dukcevic

 

 

Marakeš © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Keramika, koža, začini i tekstil, četiri su najzastupljenije vrste proizvoda u ponudi marokanskih medina. Naravno, u radnjama se mogu pronaći i predmeti od metala (čajnici za marokanski čaj od nane, na primer), nešto manje od srebra ili drveta, ali su prva četiri ipak dominantna. Keramičke posude čine božanstveni, geometrijskim šarama oslikani tanjiri za posluženje ili ručavanje u svim mogućim dimenzijama, oblicima i bojama, kao i šolje, slanici, činije i naravno – tažin (tajin), oblik zemljane posude sa konusnim poklopcem specifičan za Maroko. Skoro je nemoguće otići iz Maroka bez jednog od njih! Kožne proizvode čine taburei, novčanici i neverovatan broj torbi i tašni svih oblika i boja (većina je ručno bojena, veoma lepih, jarkih boja). Ipak, najčuveniji kožni proizvod u zemlji su šarene papuče – babounia.

 

 

 

Prodavnica začina, prirodnih sapuna, krema i narodnih lekova! S leva na desno: drvena spravica za struganje peta, marokanske čačkalice (otkinuti jednu iz cveta), smotuljak od suvih travki protiv komaraca i drugih insekata, sandalovo drvo kao prirodni parfem za prostorije © Ivana Dukcevic

 

 

 

Crni sapun beldi u želatinastom obliku, pravi se od ostataka pri ceđenju arganovog ulja i koristi u hamamima za piling kože © Ivana Dukcevic

 

 

Medina u blizini trga Đema el Fna © Ivana Dukcevic

 

 

Medina u blizini trga Đema el Fna © Ivana Dukcevic

 

 

Medina u blizini trga Đema el Fna © Ivana Dukcevic

 

 

Medina u blizini trga Đema el Fna © Ivana Dukcevic

 

 

Medina u Marakešu © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Nadomak medine i trga Đema el-Fna, duž kraće pešačke zone čijom su čitavom dužinom poređane šarene turističke kočije, nazire se minaret jedne od tri najznačajnije istorijske džamije Maroka – Kutubije (Koutoubia Mosque), iz XII veka. S obzirom da je Maroko jedna od retkih muslimanskih zemalja u čije je bogomolje turistima – hrišćanima ulaz zabranjen, zadovoljili smo se posmatranjem prelepog minareta i andalužanskih bašti u zadnjem delu kompleksa.

.

Za zaljubljenike u novi luksuz sa osvrtom na starinsku arhitekturu, na kraju andalužanskih bašti nalazi se ekskluzivni Hotel La Mamunia (La Mamounia), jedan od najčuvenijih u Maroku, u čiji restoran možete ući i ako niste gost, i popiti kafu po ceni od oko 10 evra. Hotel koji je inače podignut na imanju iz XII veka, sazidan je potpuno u maniru orijentalnih palata Maroka, a njegove andalužanske bašte svojevremeno su bile venčani poklon koji je u XVIII veku dobio princ Al-Mamun (po kojem je hotel i dobio naziv). Među najpoznatijim gostima Hotela La Mamunia bile su mnoge holivudske zvezde, ali i Vinston Čerčil koji je u svom pismu Ruzveltu 1943. godine navodno napisao da je ovaj hotel za njega “jedno od najlepših mesta na svetu”.

 

 

 

 

Džamija Kutubija (Koutoubia), XII vek © Ivana Dukcevic

 

 

Antre Hotela La Mamounia, najčuvenijeg hotela Marakeša © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

 

Jedno od najlepših mesta možda ne na svetu, ali sigurno u Marakešu je privatno imanje Bašta Mažorel (Jardin Majorelle), koje se prostire na površini od 2,5 ari zemljišta i nalazi u novom delu grada, okruženo visokim, tipičnim zemljanim zidinama. Godine 1923, baštu je napravio francuski umetnik Žak Mažorel (Jacques Majorelle) i u njoj 1930-tih podigao vilu u kubističkom stilu, po nacrtu francuskog arhitekte Pola Sinoara (Paul Sinoir). Kada je Mažorel 1962. preminuo u Parizu, bašta je ostavljena zubu vremena.

.

Imanje je bilo u prilično lošem stanju kada je 1966. u Marakeš prvi put prispeo tada već čuveni modni kreator Iv Sen Loran (Yves Saint Laurent) i potpuno očaran imanjem rešio da ga kupi i potpuno obnovi. Loran i njegov partner Pjer Berže (Pierre Bergé), boravili su na ovom imanju veoma često, i osim Pariza smatrali ga svojim drugim domom. U kući su tokom godina snimljeni čuveni foto kadrovi njegovih modnih kreacija (očigledno inspirisani Marokom), a njegov gost bila je i glumica Katrin Danev sa kojom je na imanju napravio veliki broj fotografija. S obzirom da je čuveni kreator rođen u susednom Alžiru u vreme dok je bio francuska kolonija, prizvuk i kolorit detinjstva verovatno su uticali na njegovu neopozivu novu ljubav prema Marakešu, i ovom imanju. Jednom je izjavio da dok stvara u Bašti Mažorel, njegova mašta nema granica i da je oduvek sanjao o mestu sa takvim koloritom.

 

 

 

 

Imanje i bašta Mažorel © Ivana Dukcevic

 

 

Imanje i bašta Mažorel © Ivana Dukcevic

 

 

Imanje i bašta Mažorel © Ivana Dukcevic

 

 

Imanje i bašta Mažorel © Ivana Dukcevic

 

 

Imanje i bašta Mažorel, kuća Iv Sen Lorana u “mažorel plavoj” boji © Ivana Dukcevic

 

 

 

 

Unutar imanja nalazi se šuma bambusa, kao i veliki broj brižljivo raspoređenog tropskog rastinja među kojima kaktusi – vrste koje možda nikada niste videli, dominiraju. Stazu koja vodi u krug imanja prati nekoliko usputnih paviljona, jezerca sa lokvanjima i suptilna tekuća voda (andalužanski stil). Glavna zgrada u Art Nuvo stilu (Art Nouveau) sa prizvucima kubizma, u jarkoj “mažorel plavoj” boji koju dopunjuje žuta, nekada je bila fantastično uređen  dom Lorana i Beržea, potpuno dekorisana u orijentalnom kolonijalnom stilu – od tepiha do nameštaja. Danas je prizemni deo zdanja pretvoren u mali ali izuzetno lepo uređen Berberski muzej – Musee Berbere, do kojeg se nalazi knjižara (Librairie du Musee), a preko puta i mali hol sa Loranovim plakatima na temu ljubavi – Galerie Love d’Yves Saint Laurent. Na kraju zdanja je kafeterija na otvorenom, u bašti. Kada je Loran umro 2008, njegov pepeo posut je po bašti i podignut spomenik u obličju dela rimskog stuba donešenog iz nešto severnijeg grada Tandžira. Nakon Loranove smrti, imanje je ostalo deo privatne Fondacije Loran – Berže koja o njemu vodi računa.

.

Nedaleko od imanja, otvoren je i Muzej Iv Sen Lorana (Musee Yves Saint Laurent Marrakech) koji čini retrospektiva Loranovih modnih kolekcija, crteža i fotografija.

 

 

 

 

Imanje i bašta Mažorel – kuća Iv Sen Lorana © Ivana Dukcevic

 

 

Imanje i bašta Mažorel © Ivana Dukcevic

 

 

Imanje i bašta Mažorel © Ivana Dukcevic

 

 

Imanje i bašta Mažorel – Berberski muzej © Ivana Dukcevic

 

 

Imanje i bašta Mažorel, šuma bambusa © Ivana Dukcevic

 

 

Imanje i bašta Mažorel © Ivana Dukcevic

.

.

*Tekst i fotografije, zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje i objavljivanje, bez dozvole autora.

.

*The text and photographs are protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

.

.

 

 

 

 

 

error: Zabranjeno kopiranje članaka i preuzimanje slika.