.
.
.
.
Alanja (Alanya)
.
.
Jednodnevni izleti
.
.
.
.
.
 |
| Arheološko nalazište Sijedra © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Kanjon Sapadere © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Selo Sapadere, posluženje na čardaku: kruške, kajsije i pistaći iz voćnjaka © Ivana Dukčević |
.
.
.
.
Tekst i fotografije deo su publikovane knjige o Turskoj (ISBN 978-86-7722-422-6), i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje i objavljivanje, bez dozvole autora.
.
.
.
.
 |
| Selo Sapadere, uzgoj svilenih buba – čaure, i gusenice na dudovom lišću (u gajbici obloženoj novinama) © Ivana Dukčević |
.
.
Paraglajding, s brda iznad Alanje © www.ulusky.com
.
.
.
.
.
.
.
U saradnji sa…
.
.
.
.
.
.
.
Da li ćete na izlet krenuti iznajmljenim automobilom, ili u organizaciji neke od lokalnih agencija, izbor je vaš. Udaljivši se od vreline i vlage pored mora, na obroncima planinskog venca Taurus (Toros Dağları) uživali smo u jednom sasvim drugačijem i mirnijem odmoru, s pogledom na prelepe pejzaže samo deset do dvadeset kilometara od gužve na obali.
.
.
.
 |
| S platoa kod pećine Dim, u daljini se vidi istorijsko poluostrvo u centru Alanje © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| U voćnjaku sela, kraj pećine Dim © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Vodopad na kraju Kanjona Sapadere © Ivana Dukčević |
.
.
.
.
Kanjon i selo Sapadere (Sapadere Kanyonu)
Patuljasta pećina (Cüceler Mağarası)
.
.
.
Neveliki, tek 360 metara dug kanjon Sapadere, počinje na kraju lokalnog druma, jednog od mnogih kraj obala Alanje koji vode u brda, duž kojih se tokom letnjih vrućina često traži osveženje. Visok nivo vlage u vazduhu, tipičan za predeo od Antalije ka istoku, svoj vrhunac dostiže u oblasti Alanje još u junu mesecu i traje do septembra. Iako neki turisti, naročito oni sa dalekog severa, uživaju u ovoj klimi, beg u planine predstavlja jedan od najčešćih jednodnevnih izleta u ovom kraju.
.
Ulaz u kanjon nalazi se oko 40 kilometara severoistočno od Alanje. Iako kod ulaza postoji zemljani put kojim džipovi na Safari Jeep turama nastavljaju dalje uz brdo, asfalt se na ovom mestu prekida za one u poseti kanjonu. Na samom ulazu, nalazi se restoran na otvorenom, na reci, u koji obično svraćaju grupe turista na pauzi za ručak. Ćufte, doner kebab od jagnjetine i piletine, i salate, uobičajeni su deo jelovnika ovog restorana. Kao i tipični, turski crni čaj.
.
.
.
.
 |
| Kanjon Sapadere © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Restoran kod ulaza u Kanjon Sapadere © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Jeep Safari Tour u brdima iznad Alanje © Ivana Dukčević |
.
.
Desetak metara od restorana počinje drvena platforma, putić koji vodi kanjonom u dužini od 300 metara, prateći krivine klanca, uz slapove uz put i veći vodopad na samom kraju. Na mestu gde se kanjon sužava i vodopad obrušava u tirkizno plavo jezerce, poneki turista odluči se za skok u ledenu vodu (leti je temperatura vode oko 12 stepeni), makar samo zbog fotografije. Na polovini puta kroz kanjon koji sve vreme prati lagana uzbrdica, ispod velike iskošene stene, drvene hoklice i stolovi kafanice pozivaju na okrepljenje u vidu sokova, čaja i kafe.
.
Osim prelepe prirode kanjona, u vodama planinske reke mogu da se vide rečne krabe koje se ponekad popnu na vrh suvih stena. i na kratko se izlože riziku da postanu plen ptica. U šetnji kanjonom, ali i predelima oko njega, kao korov raste veliki broj začinskih biljaka koje većina nas u koristi u ishrani – divlja nana, origano i timjan (majčina dušica), samo su neke od njih.
.
.
 |
| Kanjon Sapadere © Ivana Dukčević |
.
.
|
| Kanjon Sapadere, kafanica ispod stene © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Kanjon Sapadere © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Kanjon Sapadere, divlja nana © Ivana Dukčević |
.
.
Samo 3 km niže ulaza u kanjon nalazi se selo Sapadere, po kojem je kanjon i dobio naziv. Mesto od nekih dvadesetak kuća ne bi bilo naročito zanimljivo da u njemu ne postoji drveni restorančić na reci, voćnjaci pistaća, pomorandži, nara, kajsija i krušaka, ali i izuzetno duga tradicija uzgoja svilenih buba na drveću duda. U nekoliko kuća, turisti su dobrodošli s obzirom da meštani imaju dogovor sa Turističkom organizacijom Alanje da pridošlicama pokažu svoje voćnjake, čaure svilenih buba, gusenice koje gamižu po dudovom lišću i objasne čitav proces dobijanja svile. U selu smo na nekoliko mesta videli razboje, na kojima se nekada svila tkala. Određen broj starih razboja je ponovo osposobljen, te se turistima u obilasku nude proizvodi od svile – jednostavne, lepe šal-marame.
.
Posetili smo jednu od kuća domaćina koji nam je pokazao čaure svilenih buba, koje i sam gaji i prodaje, objasnivši nam da je gusenici potrebno oko 50 dana da oko sebe „izveze“ čauru, pre nego što se nakon još nekoliko dana boravka u čauri, pretvori u leptira bež boje. Ipak, ne skončaju baš sve svilene čaure skuvane za potrebe proizvodnje svile. Neke od njih postanu leptirice, jer je to jedini način da seljani obnove prirodni proces. Nakon izvesnog vremena, leptirica će položiti jaja iz kojih će se izleći gusenice, koje će vremenom opet oko sebe praviti svilene čaure. I tako u krug.
.
.
.
.
 |
| Selo Sapadere, na spratu seoske kuće iznad voćnjaka – Čardak ni na nebu, ni na zemlji © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Selo Sapadere, čaure svilenih buba © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Selo Sapadere, restoran-mlin na rečici © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Selo Sapadere, sušenje mahuna pasulja © Ivana Dukčević |
.
.
Vrhunac posete seoskoj kući našeg domaćina, bio je njegov čardak ni na nebu, ni na zemlji, ispust na kući u nivou sprata, na kojem smo divanili ponuđeni voćem i pistaćima iz njegove bašte, na koju smo odozgo, s čardaka, gledali. Pogled na voćnjak pomorandži i nara dopunila je degustacija domaćeg, beskvasnog hleba uz turski čaj, poslužen u tipičnim čašicama u obliku lale. Uživancija.
Nedaleko od sela nalazi se tek nedavno pronađena, nevelika Patuljasta pećina (Cüceler Mağarası ili Dwarf Cave), sa veoma zanimljivim stalaktitima i stalagmitima, koju je 1999. slučajno pronašao lokalac, a njeno uređenje i korišćenje, uključujući i prihod od turista, u narednih stotinu godina od države preuzeo jedan privatnik.
.
.
 |
| Selo Sapadere, domaći hleb © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Selo Sapadere, razboj za tkanje svile © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Ulaz u Patuljastu pećinu © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Patuljasta pećina © Ivana Dukčević |
.
.
.
.
.
Potok i pećina Dim
(Dim Çayı / Dim Mağarası)
.
.
„Razmišljao sam odakle taj naziv „Dim“ za potok i pećinu u ovom kraju, s obzirom da nema veze sa bilo kojom kovanicom u turskom jeziku“, pričao nam je sjajni Kemal, poznati lokalni vodič srednjih godina, koji je osim studija ekonomije i meteorologije, na kraju završio i turizam… „, i onda sam istražujući stare spise uspeo da pronađem da se na obronku jednog od brda u blizini nalaze ostaci nekadašnje grčke Crkve Svetog Dimitrija, i shvatio da „Dim“ najverovatnije potiče od prva tri slova imena ovog sveca“…
.
Iako Crkve Svetog Dimitrija više nema, ili je njene ostatke odavno možda prekrila gusta borova šuma, danas je reka – planinski potok Dim koji svoj put završava u Alanji, poznat po nečem posve drugačijem. Na delu reke pre nove brane, u dužini od oko dva do tri kilometra, na vodi i oko nje nalazi se pregršt restorana na sprat, sa splavovima u vodi, platformama za sunčanje, toboganima kao u akva parku, i drvenim sedeljkama sa soframa na vodi, iznad vode i uklesanim u stene. U vreme ramazanskog posta kada smo ovde boravili, tokom dana u restoranima bilo je prilično pusto, ali će nakon Bajrama i početka turističke sezone, na ovom mestu broj turista leti biti kao i uvek, skoro nalik onom kraj obale.
.
.
.
.
 |
| Pogled na rečicu Dim i restorane, s platoa kod istoimene pećine © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Restoran na reci Dim © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Restoran na reci Dim © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Restoran na reci Dim © Ivana Dukčević |
.
.
Udobno zavaljeni u jastuke, u turskom sedu, na platformama sa niskim stolom u sredini – sofrom na kojoj je poslužen čaj ili kompletan ručak, možete satima sedeti i piti, jesti, čak nakon ručka na sat, dva zadremati uz huk vodopada i reke koja teče kroz klanac. „Pusto tursko“ je izraz koji ovde dobija na punom značaju.
Pećina Dim nalazi se nekoliko kilometara dalje od potoka. Na platou ispred stepeništa koje vodi ka ulazu, nalazi se panoramski vidikovac s kojeg se ka jugu, u daljini lepo vidi Alanja i njeno istorijsko poluostrvo sa tvrđavom, a niže – s litice, reka Dim koja vijuga u šumi borova, i restorani načičkanih duž nekoliko kilometara. Planinski venac Taurus u daljini, postaje sve viši i gubi se u vrhovima.
Pećina Dim je veća od Patuljaste pećine, i prilično posećena, jer turisti u obilasku restorana na reci Dim najčešće u aranžmanu preko agencije dobiju i posetu pećini. Stalaktiti i stalagmiti, i nivoi do kojih se dolazi stepeništem nalik su ostalim pećinama u kraju, osim što se na samom zapadnom kraku izdužene pećine nalazi malo jezero, sa puderasto-plavom bojom vode. Takođe, kuriozitet pećine je i stariji meštanin koji sedi na hoklici unutar pećine i na svakih nekoliko minuta zasvira na fruli melodiju u d-molu, koja svojim zvukom pomalo izaziva jezu u mračnoj dubini pećine.
.
.
 |
| Restoran na reci Dim © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Separei-sedeljke u restoranu na reci Dim © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Pećina Dim © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Jezerce u pećini Dim © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Pećina Dim © Ivana Dukčević |
.
.
.
.
.
.
.
Arheološko nalazište Sijedra
(Syedra Ören Yeri)
.
.
Na dan kada smo odlučili da posetimo Arheološko nalazište Sijedru, široki utabani zemljani put kojim su kola godinama dospevala do vrha brda, vlasti su odlučile da asfaltraju. Baš tog jutra. S obzirom da drugog puta do vrha nije bilo – a putari su najavljivali rad do kraja radnog vremena, otišli smo dalje i vratili se nazad u kasno junsko popodne, i tako bili prvi posetioci koji su do Sijedre došli kolima – novim putem. Crni asfalt još uvek se ponegde pušio dok se naš auto, sam samcijat na drumu, pentrao uz strmo brdo, do parkinga s fantastičnim vidikom.
.
U vreme kasne rimske vladavine, ali i nakon pada Vizantije, a pre naseljavanja Turaka Seldžuka, ovim delom obale tokom nekoliko stotina godina vladali su gusari. U tom periodu, kao i u mnogim mestima današnje obale susedne Grčke, naseobine su zidane visoko na brdu kako bi se maksimalno izbegli njihovi pljačkaški pohodi. Sijedra je nastala u VII veku pre nove ere, i njen naziv potiče od kedra, vrste drveta od kojeg su se pravili brodovi. Egipatska kraljica Kleopatra, ovaj deo obale dobila je na poklon od svog ljubavnika Marka Antonija, i posekla mnogo kedrovine upravo za ove potrebe.
.
.
.
.
 |
| Pogled na obalu s vrha Arheološkog nalazišta Sijedra © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Biljka sa bodljama u čudesnim bojama © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Arheološko nalazište Sijedra © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Arheološko nalazište Sijedra © Ivana Dukčević |
.
.
U Sijedri smo bili jedini posetioci. Videli smo ostatke kamenih i mermernih ulica sa radnjama, ruševne crkve, kupatila i krstionice zarasle u visoku travu, koja godinama nije košena. Slika sa visokim cvetovima poljskog cveća i kamenim antičkim stubovima u pozadini deluje veoma romantično, ali je strah od zmija u dubokoj travi ipak bio prisutan. Na kraju smo ipak prošli bez njih, osim jednog slepića koji je izgleda želeo da kao i mi pređe preko novog asfaltnog puta 🙂
.
U gustišu arheološkog nalazišta, videli smo putokaz za crkvu sa krstionicom – otvor u steni neobično nalik obliku srca, u kojem se nalazi pećina sa skrivenom, starom crkvom, u totalnom mraku. Ni blic aparata nije pomogao. Tek kasnije, kada smo fotografije preneli na kompjuter, neko je ugledao škorpione kako se šetaju po memljivom pećinskom tlu između naših stopala, a ja sam pomislila na plastične sandale za plažu, kojima sam se za razliku od ostalih koji su bili u patikama, po vasceli dan verala po krajoliku i uskakala u istu crkvu-pećinu.
.
.
 |
| Arheološko nalazište Sijedra © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Sijedra, pećina-crkva sa otvorom – ulazom u obliku srca u koji smo uskočili, i kasnije na fotografijama osvetljenim blicem primetili nekoliko malih škorpiona kraj naših nogu, na podu pećine © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Sijedra, ostaci freski unutar pećine-crkve © Meinhard Mooslechner |
.
.
 |
| Sijedra, unutar pećine-crkve (jedan škorpion – dole, levo) © Meinhard Mooslechner |
.
.
 |
| Slepić, na tek asfaltiranom drumu kod Arheološkog nalazišta Sijedre © Ivana Dukčević |
.
.
Poseta plantaži banana
.
.
„U Turskoj imamo sreću da nemamo uobičajene štetočine koje imaju u većini zemalja sa plantažama banana“, objašnjavao nam je uglađeni vlasnik jedne od mnogobrojnih kaskadno postavljenih plantaža: „zbog toga su turske banane koje se ovde uzgajaju 100% organske, jer nisu prskane i potpuno slobodno rastu“. Iako je ovo istina, ispostavilo se da na izvestan način neke banane i ne rastu baš potpuno slobodno. Naime, ovo voće je u Tursku pristiglo iz Egipta pre skoro dva veka, ali je – potpuno neverovatno, do pre 80 godina smatrano ukrasnom biljkom. Tek kada je kao u nekoj priči, dozreo plod jedne banane slučajno pao na pod i kora se otvorila, te su na njega navalili oduševljeni insekti i domaće životinje, u Turskoj su shvatili da bi banane mogli da koriste i u ishrani. I to nije sve. Nakon nekog vremena, primećeno je da jednogodišnja biljka banana može da daje prinos dva puta godišnje, ukoliko se posadi u plasteniku. Iz ovog razloga, jedan deo posađenih banana u Turskoj više ne raste „slobodno“, već ih namenski gaje u plastenicima, gde zbog visoke vlažnosti koja je pod ciradom pojačana, banane zriju kao od šale.
.
Banana je jednogodišnja biljka, te je njeno stablo takođe jednogodišnje. Kada završi sa rađanjem, stablo banane se osuši i iseku ga. Nekoliko meseci ranije – pre sečenja, desetak centimetara pored stabla farmeri zasade mladicu iz istog korena, koja u roku od nekoliko meseci naraste u drvo i daje plod naredne godine. U plasteniku banana, obratili smo pažnju na mladicu pored svakog velikog stabla banane, koje je posađeno kako bi zamenilo prethodno.
.
.
.
.
 |
| Plantaža banana u okolini Alanje © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Plastenik banana u Alanji – 4 generacije: dva stabla – ovogodišnje (zeleno) i osušeno prošlogodišnje (levo). Desno od zelenog stabla vidi se nova mladica, a levo od osušenog stabla rupa od izvađenog stabla (pre dve godine) © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Plastenik banana u Alanji © Ivana Dukčević |
.
.
.
.
Paraglajding
.
.
Odavno već želim da skočim iz aviona padobranom. Kada sam bila tinejdžerka, bilo je moguće samo na taj način. I danas je moguće, ali po visokoj ceni. Tri puta nižu cenu (oko 100 evra) platićete ako se odlučite za paraglajding. Po prvi put, letela sam s litice brda iznad Alanje, i onima koji još nisu iskusili da slobodno lete, želim da – što pre probaju!
.
U suštini, vi ne radite ništa. Osim na samom početku, jer zatrčavanje ka litici veoma zavisi i od vas – potrebno je da potrčite bez zastajkivanja, i nikako ne smete sesti na kožno „sedište“, pre nego što poletite! Kada se otisnete od zemlje s vrha brda, čitav let kontroliše instruktor koji je iza vas, i s kojim ste povezani. Sedite, slikajte, ćakulajte o letu, posmatrajte krajolik iz ptičje perspektive i – uživajte. U nekom momentu instruktor će uzeti selfie-stick na koji je postavilo svoj fotoaparat, slikati vas, a daće vam i da ga vi pridržite, snimiti/slikati vas i po sletanju dodatno vam prodati narezani dvd. „Now, you move your legs as you are walking!“, bila je jedna od naredbi instruktora koji je moj namešteni „hod po vazduhu“ snimio.
.
Na kraju, dok letite iznad mora i približavate se sletanju na plažu, uplašiće vas sa nekoliko naglih pokreta u vazduhu, kako bi izgledalo da se ljuljate i da s vašim padobranom odjednom „nešto nije u redu“. Možda ćete kao i mi, iz vazduha na pučini veoma blizu obale ugledati velike morske kornjače (Caretta Caretta) kako jezde u plavetnilu ispod vas. Sve preporuke za paraglading kompaniju „Veliko nebo„: www.ulusky.com / info@ulusky.com
.
.
.
 |
|
|
.
.
Paraglajding, sa brda iznad Alanje / Photo by www.ulusky.com / info@ulusky.com
.
..
.
.
.
.
 |
| Hod po nebu / Photo by www.ulusky.com / info@ulusky.com |
.
.
 |
| … i nakon sletanja / Photo by www.ulusky.com / info@ulusky.com |
.
.
.
.
.
.
.
Kako stići…
.
....
 |
| Aerodrom Gazipaša (Gazipaşa-Alanya Airport) nadomak Alanje © Ivana Dukčević |
.
.
 |
| Aerodrom u Antaliji © Ivana Dukčević |
.
.
.
 |
| Voćka fizalis iz seoske bašte © Ivana Dukčević |
 |
| Voćka fizalis (kada se otvori) © Ivana Dukčević |
.
.
.
.