Kapadokija, „Nivea“ stene © Ivana Dukčević

.

.

.

.

„Dolina golubova“ i Učhisar, u daljini © Ivana Dukčević

Najčuveniji kapadokijski grnčar – gospodin Galip za grnčarskim točkom. Grnčarija se u Kapadokiji pravi od vulkanskog peska (koji u sebi ima veliki nivo silicijuma zbog čega u dodiru s vodom „cvrči“ i peni se) i meša sa lokalnom glinom iz reke Kizilirmak © Ivana Dukčević

Mapa severnog dela Kapadokije (iz moje knjige o Turskoj) © Ivana Dukčević

Plato iznad „Crvene doline“ i „Doline ruža“ © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Pogled na mesto Goreme, i oko 60 km udaljen vulkan Erdžijes (Erciyes, 3917 m) © Ivana Dukčević

.

.

.

.

„Dolina ruža“ i vulkan Erdžijes, jedan od dva vulkana Kapadokije čija lava je oblikovala ove predele © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Čudesne oblike stena koji ponekad liče na izdužene kućice, na turskom nazivaju „peri badžalari“ (peri bacaları – „vilinski dimnjaci”). Nastali su pre oko 30 miliona godina, nakon erupcija nekada aktivnih vulkana, sada konusnih planina: Erdžijes Dagi (Erciyes Daği, 3917 m) na severoistoku Kapadokije i Hasan Daği (3268 m), na jugozapadu. Dokazano je da su sve do neolita ovi vulkani bili aktivni, jer su u pećinama Kapadokije pronađeni su praistorijski crteži sa prikazima erupcija iz tog perioda.

.

Iako naizgled deluje da su čudesne stene nastale veštom rukom nekog umetnika kome je velikodušno dato da se poigra različitim oblicima, u pitanju je jedan posve drugačiji proces. Posle erupcije vulkana, lava se zbog vremenskih (ne)prilika, vetrova i kiše – hladila, oblikovala i pretvarala u blato. Od blata je vremenom nastao tuf – zgusnuta lava pomešana sa vulkanskim pepelom, mekana i porozna, stena koju je lako oblikovati. Čudesne formacije vulkanskog porekla, prostiru se duž beskrajnih kanjona i dolina između brda u centralnom delu severne Kapadokije. Svaka dolina specifična je po oblicima drugačijim od onih u susednoj, a prema onom na šta današnje ljude podsećaju dobile su i nazive – Dolina mašte, Dolina ljubavi, Crvena dolina. Vulkansko zemljište od tufa pokazalo se kao izuzetno plodno. Na površinama između vilinskih stena, u sivkastom pesku stari narodi zasadili su žitarice, voćnjake, ali i vinovu lozu u obliku žbuna ne višeg od pola metra od čijeg se grožđa i danas pravi odlično vino. Mora da je prošlo izvesno vreme dok nisu shvatili da je golublji izmet savršeno đubrivo. U istim stenama, počeli su da dube staništa za golubove, čiji su izmet za ove potrebe skupljali.

Pećine-staništa za golubove © Ivana Dukčević

Zasadi na peskovitom vulkanskom tlu © Ivana Dukčević

Vinova loza © Ivana Dukčević

.

.

Crkva u steni © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Stare kuće i pećine u vulkanskom tufu, pretvoreni su u pansione i luksuzne hotele – na slici © Ivana Dukčević

.

.

.

.

Stara kuća, danas luksuzni hotel u mestu Urgup (po ceni od 100 evra po osobi, za polupansion) © Ivana Dukčević

Iz daljine, ali i kada mu priđete sasvim blizu, bajkoviti Učhisar neodoljivo podseća na ogromnu Vavilonsku kulu drevne Mesopotamije sa slikarskih platna čuvenog Petera Brojgela – mesto gde je prema predanju živeo čitav ljudski rod pre nego što je Bog prekinuo ljudsku svađu i podelio im različite jezike. Selo čije kuće kao da stišnjene vise jedne iznad drugih na obodu masivne stene – tvrđave po imenu Učhisar Kalesi (”Tri tvrđave”), poređane su pokraj ulice koja krivuda liticom oko brda, do samog vrha. Neke od starih, nekada grčkih kuća sa reljefnom dekoracijom fasada renovirane su u pansion-hotele, dok su druge još nečiji ruševni domovi. Nekada je u predelima Kapadokije živela velika grčka manjina koja se nakon nesrećnih događaja – čuvene razmene stanovništva između Turaka i Grka 1922. i 1923. godine, trajno iselila za matičnu Grčku. U nekim od njih primetićete uklesana staništa za golubove pomoću kojih su međusobno, slanjem poruka komunicirali (smatra se da su golubove pismonoše prvi put upotrebili Turci Seldžuci, u XI veku).

.

Na vrhu mesta Učhisar, prošli smo kroz prolaz u podnožju najvišeg dela rupičaste stene, tunel kojim se stepeništem i unutrašnjom stazom može popeti do popločanog vidikovca i sagledati čitav predeo (ulaz: 2 evra). S obzirom na to da je najviše mesto u čitavoj okolini, sa vrha Učhisara – kao i iz balona – pružaju se najlepši pogledi na Kapadokiju. Vidikovac je najživlji u kasno popodne, kada se odavde posmatraju zalasci sunca. U okolini velike stene nalazi se niz manjih, koje su, sve dok sredinom XX veka nisu iseljene, stotinama godina bile nečiji dom. U podnožju tvrđave, na ravnim krovovima seoskih kuća aktivni su mladi zmajolovci. Iako oni najstariji nemaju više od deset godina, njihovi zmajevi koje su sami napravili leteli su barem nekoliko puta više nego naš, iz radnje. Kao i svuda na Istoku, zmajolovac se ovde postaje od malena, a umeće pravljenja dobrog zmaja prenosi se s kolena na koleno.

.

.

.

.

U okolini…

.

.

Zapadno od Otvorenog muzeja Göreme nalazi se još nekoliko dolina, od kojih je najpoznatija “Dolina ljubavi” – Aşıklar Vadisi, sa stenama koje nekima liče na koplja, a drugima na faluse.

.

Istočno od mesta Goreme, na pola puta do Urgupa, sporedni put skreće ka severu, u smeru velikog parkinga sa pokretnom “kafe kuhinjom” na početku “Doline ruža” (Güllüdere) i “Crvene doline” (Kızılçukur Vadisi). U podnožju planine-stene, koja najviše podseća na mini Grand Canyon u Sjedinjenim američkim državama, na platou možete popiti čaj ili kafu, a zatim se upustiti u pešačku avanturu nizbrdo Crvenom dolinom prolazeći kraj crkava u steni, vinograda i vinskih podruma u vilinskim dimnjacima. S obzirom da se nalazi na par kilometara udaljenosti od okolnih naselja, na ovaj plato obično dođu oni koji imaju sopstveni prevoz. Ukoliko spadate u njih, nemojte propustiti.

.

Severnije, između mesta Goreme i sela Čavušin (Çavuşin) smestilo se nekoliko veoma interesantnih, starih crkava sa neobičnim kompozicijama na freskama. Na putu ka Čavušinu nalazi se i “Dolina mačeva” (Kiliçlar vadısı), sa jošnekim od interesantnih oblika stena. 

.

.

Policijska stanica u dolini Pašabagi © Ivana Dukčević

.

.

Neki od najčudnijih oblika stena nalaze se nekoliko kilometara severno od mesta Goreme, u dolinama Zelve i Pašabagi – „Pašinom vinogradu“. Nalik kućicama sa kupastim krovićima i „troglavim“ vrhovima koje bi samo dečja mašta ili sama priroda mogla da stvori, kao ukopane u sivkastom vulkanskom pesku stene štrče kraj staza između žbunaste loze Pašinog vinograda. Izdužena stena sa kapicom i najčudnijom namenom u kraju nalazi se na platou sa parkingom i u njoj je smeštena policijska stanica. Policajci koji rade u vilinskom dimnjaku već su navikli da im turisti svakodnevno zaviruju u radno mesto, iako unutar jedine prostorije u steni nema ničeg zanimljivog – fotografija predsednika Ataturka na krečnjačkom zidu i veliki kancelarijski sto sa nekoliko stolica. Otvoreni muzej Zelve sastavljen je iz tri doline u obliku šake sa tri prsta, koje razdvajaju dva reda kamenih formacija. Između druge i treće doline, u stenama koje ih razdvajaju postoje tajni prolazi. Iz jedne u drugu dolinu, kao u filmovima o Indijani Džounsu, moguće je proći tunelom što je na nekim mestima na stenama i označeno. Neki od prolaza unutar stena ne vode nikuda, a neki su prilično mračni te je baterijska lampa koju smo poneli i te kako bila od pomoći.

.

“Kućica” sa najčudnijom namenom u kraju nalazi se sa leve strane puta u odnosu na plato doline Pašabagi i u njoj je smeštena policijska stanica. Policajci koji rade u „vilinskom dimnjaku“ već su navikli da im turisti svakodnevno zaviruju u radno mesto (unutar stanice nema ničeg zanimljivog – fotografija Ataturka na krečnjačkom zidu i veliki kancelarijski sto sa par stolica). Nekada se ova dolina nazivala Rahipler vadisi (“Dolina monaha”), zbog kapele Svetog Simeona koji je isposnički živeo u istočnom delu doline. I danas, u nekoliko zbijenih, najistočnijih stena, u otvorima postoje ostaci mesta u kojima su nekada živeli isposnici, do kojih se (u svaku ponaosob) i danas možete popeti drvenim merdevinama. U zapadnom delu doline Pašabagi, nalazi se velika, bela stena sa čijeg se vrha pružaju odlični pogledi na okolni pejzaž. S obzirom da je u Kapadokiji moguće iznajmiti konje, ali i bicikle, vrh stene na koju se nešto teže popeti, obično predstavlja izazov. 

.

.

.

Otvoreni muzej Zelve sastavljen je iz tri doline u obliku šake sa tri prsta, koje razdvajaju dva reda planina – stena. Između druge i treće doline, u stenama koje ih razdvajaju postoje “tajni” tuneli. Umesto okolo, moguće je u stilu Indijane Džonsa proći iz jedne u drugu dolinu tunelom, čiji je ulaz označen na stenama. Neki od prolaza unutar stena ne vode nikuda, a neki su prilično mračni, pa je preporuka da ponesete baterijsku lampu koja će vam u otkrivanju Kapadokije često biti od velike koristi.

.

Osim nekada poznatih crkvi: Direkli Kilise (“Crkva sa stubovima”) u podnožju doline, Balikli Kilise (“Riblja crkva”), Üzümlü Kilise (“Crkva grožđa”), Geyikli Kilise (“Jelenja crkva”) i već pomenutih podzemnih tunela, u dolini Zelve je pronađen i stari mlin (değirmen). RADNO VREME: 8.30 – 18 h / ULAZNICE: oko 4 evra

.

.

.

.

.

Dolina Zelve © Ivana Dukčević

Ostaci crkve u Dolini Zelve © Ivana Dukčević

Prolaz u steni između dve doline – „tajni tuneli“ u Dolini Zelve © Ivana Dukčević

.

.

.

.

.

Avanos, na reci Kizilirmak © Ivana Dukčević

Avanos, prodavnica grnčarije i Muzej kose © Ivana Dukčević

Avanos, umetnik oslikava tanjir © Ivana Dukčević

.

.

.

.

.

.

Predmeti od kapadokijske gline i danas se oblikuju pomoću grnčarskog točka, sprave koju su izmislili stari Sumerci. svetu. Danas, međutim, točak pokreće struja, ali se rezultati veštih ruku mnogobrojnih umetnika širom Avanosa ni po čemu ne razlikuju od onih njihovih dalekih predaka. U centru Avanosa posetili smo jednu od mnogih radionica za izradu grnčarije smeštenih u prizemnim delovima starih kuća sa prodajnim delom u nižim, suterenskim delovima – pećinama koje su vlasnici davno izdubili u mekanim, krečnjačkim stenama.

.

Gospodin Galip Korukču vlasnik je medijski najpoznatije kapadokijske radionice za izradu grnčarije. Sredovečni Turčin za grnčarskim točkom odeven u šareni prsluk, koji likom, frizurom i brkovima neodoljivo podseća na slavnog Ajnštajna, institucija je za sebe. Njegov portret u pozi za grnčarskim točkom dugi niz godina nalazio se na zvaničnim internet stranicama Ministarstva kulture i turizma Republike Turske. Kao i njegov otac, gospodin Galip bavi se ovim poslom od malena i ima dve radionice. Jedna od njih, Chez Galip nalazi se u centru Avanosa na severnoj obali reke, u kraju gde je smeštena većina grnčarskih radnji. U suterenu – „pećinskom“ delu radnje – gospodin Galip je otvorio najveći Muzej ženske kose (Saç Müzesi) na svetu.

.

Iako kosa nema nikakve veze sa glinom, ova neobična zanimacija upisala je Galipa u Ginisovu knjigu rekorda kao vlasnika najvećeg broja pramenova ženske kose na planeti. Sve je počelo slučajno, sa prvim ženskim posetiteljkama koje su ostavile pramen svoje kose i kontakt adresu. Kolekcija se tokom godina višestruko uvećala, i danas se sastoji od nekoliko hiljada pramenova koji gotovo sablasno lelujaju okačeni na zidovima suterenske pećine. Svake godine, Galip nasumično izabira nekoliko bivših vlasnica pramenova kojima poklanja nedelju dana boravka u Avanosu i kurs izrade grnčarije. Prilikom obilaska, i od mene je traženo da makazama koje su mi dali odsečem pramen svoje kose, i uvijen u cedulju sa kontakt podacima smotuljak okačim negde na plafonu pećine.Gospodin Galip Korukču (Galip Körükçü), vlasnik je najpoznatije kapadokijske radionice za izradu grnčarije. Sredovečni čovek koji okreće grnčarski točak, sa uvek istim šarenim prslukom, frizurom i brkovima koji neodoljivo podsećaju na slavnog Ajnštajna, institucija je za sebe. Njegov lik u pozi za grnčarskim točkom, nalazi se i na zvaničnim web stranicama Ministarstva kulture i turizma republike Turske.

.

.

.

.

Muzej kose © Ivana Dukčević

U radionici kod Galipa © Ivana Dukčević

Prodajni deo na jednom od podzemnih nivoa Galipove radionice © Ivana Dukčević

.

.

.

.

U novijoj i većoj zgradi na brdu sa južne strane reke – Çeç Pottery, na imanju nalik ranču, gospodin Galip ima veliku radionicu i prostorije od nekoliko stotina kvadratnih metara, na dva nivoa ispod zemlje. Imali smo sreću da ga zateknemo na poslu gde nam je pokazao čitav proces pravljenja grnčarije, od mešanja – gde smo se uverili u hemijsku reakciju koju nalik peni stvara kontakt crvene rečne gline i vulkanskog peska, do oblikovanja na grnčarskom točku i finalnog proizvoda. Zatim nas je poveo u suteren pećinske prostorije gde njegovi pomoćnici oslikavaju i lakiraju grnčariju. I to nije sve. Na poslednjem nivou ispod zemlje, nalazi se ogroman izložbeni prostor sastavljen iz nekoliko odaja sa stotinama predmeta od gline raspoređenim po stalcima, dugim izložbenim stolovima i na zidovima. Osim po bojama i formi grnčarije, izložbeni prostor podeljen je prema predmetima koje su napravili Galipovi učenici, i on sam. Zemljana keramika koja je njegovih ruku delo (što potvrđuje njegov potpis u dnu poleđine grnčarije), tri puta je skuplja od ostalih, što gospodina Galipa čini uspešnim brendom Kapadokije. Na uzletu popularnosti, Galip je svoju grnčariju izlagao širom sveta i na taj način upoznao svoju suprugu, holandsku umetnicu u keramici – Lilian, koja mu pomaže u poslu (www.chezgalip.com). 

.

.

.

Gospodin Galip za grnčarskim točkom © Ivana Dukčević

Jedan od umetnika u Galipovoj radionici © Ivana Dukčević

Hetitski vrč za vodu i vino © Ivana Dukčević

.

.

.

Nešto severnije, na severoistočnoj granici regiona, na samoj raskrsnici puteva vremenu odoleva Žuti karavan-saraj (Sarıhan ili Sarı Han). Sazidan je 1249. godine na nekadašnjem Putu svile, za vreme vladavine sultana Izetina Kejkavusa I (İzzettin Keykavus I), na površini od 2 km2. Unutar dvorišta karavan saraja, u toku proleća i leta skoro svake večeri za turiste se održava derviški ples (po ceni od oko 30 evra po osobi). Karavan-saraji su nastali tokom srednjeg veka, a njihovi ktitori bili su imućni stanovnici gradova na takozvanom Putu svile. U građevinama koje su nazivali svojim imenom i koje su podizali svojim novcem, tokom najviše do tri dana bez dodatne nadoknade odsedali su trgovci na svom višemesečnom putovanju ka istoku Azije. Karavan-saraji su podizani na razdaljini od trideset do četrdeset kilometara, koliko je otprilike karavanima kamila ili konja s tovarom bilo potrebno da pređu od svitanja do sumraka. U okviru srednjovekovnih drumskih hotela, osim prostorija za spavanje postojale su i štale za kamile i konje, mala džamija za molitvu, i bili su uposleni veterinari i vidari, kao i kalfe koje su putnicima – trgovcima služili obroke. Putnici koji su se natovareni šarenom robom vraćali sa višemesečnog putovanja iz Azije u Evropu, pričali su onima koji su prvi put kretali ka Istoku zadivljujuće priče o papiru, nudlama i barutu iz Kine, i papirnom novcu na mongolskom dvoru u tek osnovanom Pekingu koji je u početku kod Evropljana izazivao podsmeh.

.

.

.

Karavansaraj Sarihan © Ivana Dukčević

.

.

.

.

U istočnom delu centralne Kapadokije, putujući drumom kroz Dolinu mašte (Devrent Vadısı) ka gradiću Urgupu (Ürgüp) – vinskom centru Kapadokije, prošli smo kraj nekoliko zanimljivih vilinskih dimnjaka odgovarajućih naziva – „Plesni par“ i „Kamila koja sedi“. Nekoliko kilometara od Urgupa, sa desne strane puta iz doline vire „Tri lepotice“ ili „Tri gracije“ (na turskom “Uç Güzeller”). Nasuprot relativno pustom krajoliku, na nizbrdici iza velike bele stene tri izdužene formacije sa šeširićima na vrhu nekoga su izgleda podsetile na tri devojke. U podnožju platoa, osim tezgi sa suvenirima skoro uvek stoji po neki parkirani automobil, dajući prolaznicima do znanja da ovde treba da zastanu.

.

Oko 6 km zapadno od Urgupa, južno od glavnog puta nalazi se selo Ortahısar, u prevodu “Srednja tvrđava”. I zaista, velika stena – tvrđava u centru mesta koje neobično liči na Učhisar na zapadu i pomalo na Urgup na istoku, nalazi se u sredini između njih (možda je onaj koji je mestu davao naziv imao sličnu ideju). Osim starih kuća, u Ortahisaru možete videti: Manastır Hallaç Dere (kasnije bolnicu), kao i crkve: Kizil Çukur, Cambazli, Üzümlü i Sarica, koje spadaju u neke od najstarijih u Kapadokiji.

.

.

Vulkanska skulptura „Tri lepotice“ © Ivana Dukčević

„Kamila koja sedi“ © Ivana Dukčević

.

.

Osam kilometara istočno od mesta Goreme nalazi se najistočniji gradić centralne Kapadokije – Urgup (nekada: Osiana, Agios Prokopios, Başhisar i Burgut Kale). Iako je tek 1515. godine prvi put zvanično postao deo Osmanskog carstva, par vekova pre toga, za vreme Seldžuka bio je proglašen centrom čitavog regiona. Do kraja XIX veka, u njemu je postojalo čak 70 džamija, 5 crkvi (Tavsanli i Crkva Svetog Vasilija – Saint Basileous, na primer) i 11 biblioteka. Današnji Urgup je vinski centar Kapadokije (vino se na turskom kaže: şarap). U nekoliko prodavnica i vinskih podruma Urgupa, mogu se probati najbolja vina ove oblasti. Dve najpoznatije vinarije (od ukupno 6 vinarija ovog područja) su Turasan ili Taskobirlik.

.

U centru mesta, naročito na obodu brda Temenni Tepesi (“Brdo želja”), napuštene grčke kuće smenjuju se sa ruševnim crkvama, u čijoj se unutrašnjosti još uvek naziru freske. Na brdu se nalazi i seldžučko groblje iz XI veka, na kojem su sahranjene i neke važne ličnosti iz perioda Seldžuka (neki veruju da grobnica pod nazivom “Kiliçarsalan” pripada istoimenom sultanu iz XIII veka, dok drugi smatraju da pripada čuvenom sultanu Aladinu Kejkubadu II – Alaaddin Keykubat III); Alti kapili turbe (“6 kapija”) šestostrana grobnica majke i dve ćerke iz XIII veka, sa lučnim prozorom; i tursko kupatilo Tarihi Şehir Hamami.

.

.

.

.

.

Kapadokijsko vino © Ivana Dukčević

.

.

Početkom dvadesetih godina XX veka, nakon nemilih događaja i tokom čuvene razmene stanovništva između Grčke i Turske, iz obe zemlje na stotine hiljada ljudi bilo je prisiljeno da se iseli u matične države. I u ovom delu Turske nekada je živela velika grčka zajednica. Godine 1923. iz kapadokijskog grčkog sela Sinasosa (danas Mustafapaše) u Grčku su iseljeni Grci koji su vekovima živeli na ovim prostorima, dok je iz severozapadnih delova Grčke tursko stanovništvo „vraćeno“ za Tursku. U početku, mnoga sela Kapadokije i nakon razmene ostala su nenaseljena jer turske pridošlice nisu htele da se usele u napuštene kuće. Ni kasnije nisu sve grčke kuće našle nove vlasnike – veliki deo njih ostao je (i još uvek je) sablasno prazan. U ovom selu 8 km južno od Urgupa, gde su na fasadama kuća od krečnjaka još prisutne reljefne dekoracije u vidu životinja i geometrijskih oblika svetloplavih, bledozelenih, okerastih, crvenih, sivkastih i bež nijansi, a originalne drvene kapije najbrojnije i najočuvanije, lokalne vlasti pokušavaju da ih obnove i pretvore u luksuzne butik-pansione u etno-stilu. U središnjem delu sela, uklesana u sivom vulkanskom kamenu, nalazi se grčka Crkva Svetih Konstantina i Jelene (Agios Konstantinos kai Eleni) iz XVII veka. Nekada jedna od najvažnijih u severnoj Kapadokiji, bila je centralna parohijska crkva njenog istočnog dela.

.

.

.

Mustafapaša – Sinasos © Ivana Dukčević

Grčka kuća u selu Mustafapaša – Sinasos © Ivana Dukčević

Crkva Svetih Konstantina i Jelene © Ivana Dukčević

.

.

.

.

GDE ODSESTI: Na bilo kom internet pretraživaču, u mestima Kapadokije možete pronaći i po veoma pristojnim cenama rezervisati na desetine malih pansiona, hotela i hostela, u „pećinskom“ smeštaju, ali i u starim, grčkim kućama. Ako želite da istražite područje, a u isto vreme budete u „centru“ zbivanja, izaberite smeštaj u mestu Goreme. Na obodu ovog mesta polaze i letovi balonom. Ukoliko ste za nešto mirniju ili romantičniju varijantu sa pogledom na prelepe predele, onda bi vaš izbor trebalo da bude Učhisar.

.

Smeštaj možete potražiti i u manje bajkovitim Urgupu i Avanosu, još dva veća mesta severne Kapadokije. Ne računajući luksuzne hotele kojih ima svuda, cene smeštaja u Kapadokiji kreću se od oko 8 evra po osobi, za noćenje sa doručkom u najjeftinijem hostelu, do 100 evra u luksuznom hotelu. Dobar izbor čini cena od oko 25 – 30 evra za n/d, u odličnom, pećinskom hotelu sa 3*, uz otvoreni bazen koji je kao i hotel, uklesan u steni.

.

Po ceni od oko 12 evra po osobi (n/d), možete na primer odsesti u hostelu Traveller’s Cave Pension. Sobe su sa kupatilom ili bez, uz parking i besplatni internet. Nalazi se u jugoistočnom delu mesta, u najvišem delu kanjona – doline, gde turisti dolaze u predvečerje kako bi posmatrali zalazak sunca. Ako vas je troje, ili četvoro, probajte da rezervišete najvišu sobu u hostelu (br. 12), sa sopstvenim kupatilom, i imaćete privatni balkon sa jednim od najlepših pogleda na Goreme.

.

Jedan od mnogih hotela u steni, Goreme © Ivana Dukčević

 

.

.